Mit o objektivnosti

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Moderna civilizacija (zapravo pseudocivilizacija) proizvela je toliko problema da je postalo iznimno teško uspostaviti ravnotežu između rešavanja i stalnog stvaranja novih problema. Nije reč samo o tekućim ili nagomilanim problemima, nego i onima u najavi. Živimo u vremenu u kome je postalo nerazumno pozivanje na razum. Svako razumno rešenje veoma brzo biva odbačeno prilikom razmatranja mogućnosti koje stoje na raspolaganju. Pobornici nerazumnih, jednostranih i pristrasnih rešenja, pravdajući svoju tobožnju objektivnost i razumnost, često posežu za argumentom kako bi nastao haos ukoliko njihova nerazumna rešenja ne bi bila primenjena. Dalji poremećaj ionako poremećene ravnoteže smatra se jedinom mogućom, realnom, jeftinom, funkcionalnom, razumnom, normalnom i objektivnom opcijom. Parola glasi: budimo objektivni! Dakle, na delu je jedan izopačeni ideal, imperativ, stvoren je jedan perverzni ambijent koji od ljudi iziskuje da budu objektivni – često na sopstvenu štetu. Takvo gledište temelji se na veri u objektivnost ljudskog razuma te predstavlja fantomsku projekciju prosvetiteljske ideologije u onom delu koji je nazvan „vladavinom razuma“.

Objektivno sagledavanje je osobina nekog čiji je um u priličnoj meri razvijeniji od prosečnog civilizovanog uma, čoveka kulture i čoveka mase. Nemaju svi ljudi kapacitete za pretpostavljenu objektivnost. Zašto se onda ovaj nemogući zahtev postavlja pred one koji mu nisu dorasli? Neko bi rekao da je objektivnost uzor kome bi trebalo težiti i da je dobro imati razuman, logički i iskustveni uzor a ne nekakve iracionalnosti magijske i religijske prirode. Bolje je služiti idealu razuma, težiti objektivnosti nego biti sledbenik kakvog opakog boga koji nalaže pokornost, postavlja sumanute zahteve, uspostavlja nepravedna i nerazumna pravila, daje neutemeljena tumačenja itd. Na prvi pogled ne vidim zašto se sa ovim argumentima ne bismo složili. Zar prosvećenost nije uvek bolja od verske i kultne zatucanosti, odnosno mistične odvojenosti u nefunkcionalnoj apstrakciji i jurodivom zanosu?

U svemu tome ne bi trebalo da izgubimo iz vida kako je mali broj onih koji su uopšte kadri biti objektivni. Osim toga, njih retko ko sluša, ne mari za njih, niti o njima išta zna. Najrazumniji, najobjektivniji duhovi su upravo oni koje masa smatra nerazumnim, mističnim, ludim. Objektivnost je nemoguć zahtev za pripadnike mase, odnosno bilo koga čija je svest zarobljena odnosima, ustanovama i normama masovne društvenosti. Možemo li reći kako je, recimo, jedan Nikola Tesla bio objektivan? Može li genije uopšte biti objektivan ili je pak neko takav jedino objektivan dok su drugi jednostavno uvučeni u vrtlog lažne objektivnosti, odnosno arbitrarne subjektivnosti koja je sebe proglasila objektivnošću? U svakom slučaju objektivan je neko koga bismo mogli nazvati ekscentrikom. Većina ljudi nisu takvi nego su jednostavno mediokriteti. Svest o neposrednoj pretnji ništenjem podstiče izoštravanje razuma. Nema objektivnosti u tzv masovnom društvu. Nema objektivnosti u društvu koje je zatomilo svaki verodostojan način suočavanja sa smrću i smrtnošću. Samim tim nema ni dijaloga nego besprizorne dreke i histerije.

Ne mislim kako bi na religiji zasnovan društveni i vrednosti sistem učinio danas išta bolje i radikalno drugačije. Tzv abrahamske religije (judaizam, hrišćanstvo, islam), kao religije knjige, odnosno religije utemeljene na veri u autoritet božanske objave putem knjige, nisu baš toliko iracionalne kao što bi to na prvi pogled moglo izgledati nekome ko ih slabo razume i malo zna o njima. One su upravo iskorak ka idealu vladavine razuma, jer podrazumevaju sistem tumačenja čija je intencija univerzalistička, sveobuhvatna, utemeljena na razumu i racionalnom zaključivanju. Njihova učenja su sistem tumačenja jednog niza iskaza koje čine logički zaokruženu celinu. Imaju one i svojih fanatičnih, ostrašćenih, emocionalnih i uopšte iracionalnih trenutaka, ali zar iste nemaju i društvene ideologije zasnovane na modernom, razumnom i iskustvenom, poput marksizma-komunizma, fašizma, nacizma, nacionalizma, rasizma, liberalizma, libertarijanizma, anarhizma, feminizma itd? Zašto je verski fanatik gori, iracionalniji i zatucaniji od fanatika bilo kojeg od pomenutih modernih i masovnih ideoloških fantazmi? Verski fanatik je otac ideoloških fanatika modernog doba. Danas uporedo postoje i jedni i drugi, uvereni u sopstvenu ispravnost koja je utemeljena u razumu ispoljenom kao autoritet knjige objave ili knjiga eminentnih mislilaca, odnosno filozofa / naučnika? I jedni i drugi su deo savremenog masovnog društva.

Današnji verski fanatici nisu anahronizam, nekakvi survivali prošlosti, podgrejani atavizam srednjovekovlja. Naprotiv, oni su posledica praznine koje su iza sebe ostavile i ostavljaju sekularne i moderne ideologije i stanje duha modernog društva. U neku ruku Frensis Fukujama je bio u pravu kada je govorio o našem vremenu kao kraju istorije, jer ovo je vreme u kome razne pojave iz različitih vremena istovremeno koegzistiraju u jednom ne-vremenu. Tako danas imamo neonacizam, feminizam, islamizam, anarhizam, komunizam, njuejdž, evangelizam, libertarijanizam, neoliberalizam, satanizam, neopaganizam, kabalizam itd. Nije retkost da u istom gradu danas obitavaju oni koji prizivaju Alaha, Jahvea, Hrista, prazninu, Satanu, Ktulua, Odina, hudu-loa, ljudska prava, Horusa, Krišnu, Veliku Boginju, vanzemaljce, etničku i rasnu čistotu, političku korektnost, Hitlera, kundalini, Bogorodicu, unutrašnje duhovne vodiče, spiritualne hijerarhije, divinizovane pretke... ili ne prizivaju ništa. To je sve novo, a ne vaskrsnuto staro. Ono što je staro jesu osnovne pretpostavke indoktrinacije, ali su pojavni oblici sasvim svojstveni današnjem dobu i mentalitetu masovnog društva.

Odakle potiče mit o objektivnosti? Po definiciji, objektivnost je ideal koji ima svoje utemeljenje u logičkom, matematičkom i iskustvenom, ali ne i u oblasti ideološkog, duhovnog. Pa ipak, usudio bih se reći da koreni tog mita leže u magijskom. Naime, objektivno je bilo ono što je istinito, ispravno, a u praktičnom smislu precizno. Objektivnost se odnosi na tačnost, a tačnost je upravo imperativ i uslov magijskog obreda. Kao takav, magijski obred nije improvizacija, nego ispunjavanje tačno određenih postupaka i radnji, kao u kakvom naučnom eksperimentu. Magija je u samoj svojoj suštini tehnika. Bez određene tehnike nema tačnosti, odnosno nema magičnosti, dakle nema objektivnosti. Subjektivnost u magiji znači narušavanje ravnoteže između sila kojima se operiše i narušavanje ravnoteže u psihi magijskog operatora.

Današnji simulakrum objektivnosti posledica je jedne besprizorne opšte atomizacije i usitnjavanja. Idejna fragmentacija kao da proizilazi iz fragmentacije dubljih slojeva psihe koje je u takvo stanje zapalo fragmentacijom ljudskog iskustva i uslovljavanjima, rastegnuto između očekivanja i mogućnosti. Tako imamo fragmentiranu pažnju, fragmentirano razumevanje, fragmentiranu svest, fragmentiranu internet rulju. Civilizaciju danas predvode objektizovani fragmenti obuhvaćeni ad hoc masovnim identifikacijama. Otud onaj apsurdni imperativ objektivnosti čija je priroda čisto kolokvijalna. Izlaz iz ovakvog sveopšteg ćorsokaka u neku ruku skopčan je sa svojevrsnom šok terapijom.