Saturday, April 2, 2016

Egiptozofija u službi afrikanizacije (autor Dorijan Nuaj)


nastavak teksta sa stranice:Egiptozofija


Po Rudolfu Štajneru na Zemlji postoji zakonitost neke vrste duhovnog geografskog determinizma. Naime, u Africi je najjači uticaj Zemlje na ljudska bića u njihovom detinjstvu i mladosti, u Aziji je to u njihovim srednjim godinama, a u Evropi u starosti. Dalje ka zapadu je zemlja smrti. Sva kultura koja nastaje na zapadu, u skladu sa tom shemom, jeste kultura smrti, kultura lišena duše. Revitalizacija, ako ćemo se ravnati po Štajneru, podrazumeva pokret ljudskih masa i središta sveta sa Zapada na Istok. Kao idealna destinacija figurira središnja Azija negde na prostoru današnjeg Kazahstana. To je idealno geografsko odredište buduće prestonice sveta, civilizacijskog srca novog čovečanstva koje teži kreativnosti i životu. U nekoj sledećoj etapi, to bi značilo pomeranje centra sveta nazad u detinjstvo – u Afriku, odnosno u region delte Nigera.

Afrikanizacija je, dakle, ishodište ere Vodolije u geopolitičkom i geoezoterijskom smislu. I tu se ponovo vraćamo na Egipat, jer sve što je doživelo kulminaciju u drevnom Egiptu, ima svoje uzore u još drevnijoj podsaharskoj Africi. Kenet Grant, u knjizi Kultovi senke, u poglavlju Afro-tantrički kult kala, tvrdi da su se u zapadno-afričkim „fetiškim“ kultovima očuvala neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se u poznije doba uklopila sa starom egipatskom i haldejskom tradicijom. Po Grantu, ofidijanski (zmijski) kult unutrašnje Afrike nastavljen je i razvijen u drevnom Egiptu u obliku drakonijanske tradicije. Grant na jednom mestu prikazuje zanimljivu analogiju: 
„Najstariji oblik „fizičke geografije“ zasnivao se na ženi: žena dole kao zemlja, žena u visinama (tj nebeska Nuit) kao nebo. Bilo da se radi o ženi dole okrenutoj nogama ka sazvežđu Velikog Medveda – Boginja Sedam Zvezda – ili o ženi na nebu u liku Velikog Medveda, unutrašnja Afrika bila je materica sveta, Egipat izlaz (stidnica) ka Severu, a sam Nil obličje stidnice žene dole.“[1]
Oživljavanje interesovanja za Egipat, odnosno manifestovanje duha Egipta u našem vremenu i u našoj kulturi, jeste put koji vodi u afrikanizaciju svetskog duha, jer egipatski koreni su afrički. Paralelno sa tim dešava se i oživljavanje astrologije, interesovanja za stelarnu magiju, zvezdu Sirijus, za Đavola, Satanu itd. 

Konvencionalna monoteistička ideja o slobodnoj volji kojom je Bog darovao ljude predstavlja iskrivljenje ideje o magijskoj volji, aktiviranoj volji koja postoji kao uspavana potencija u ljudskom biću a ne kao sudbinska datost. Sloboda izbora nije sloboda volje, jer čovek lako može postati rob sopstvenog izbora. Bog Šu u nekom prenosnom (egiptozofskom) značenju predstavlja oličenje čoveka čija je volja aktivirana, dakle slobodna, ali to je idealna projekcija, bog kao čovek i čovek kao bog. To nije svaki čovek, koji u ključu monoteističke interpretacije bira između vere i nevere, između Boga i đavola, između ispravnosti i greha, pa je zato njegova volja slobodna. Slobodna volja ne može biti svedena na odabir jedne od dve opcije.

Kao mutacija tog učenja u modernom dobu javlja se učenje o slobodi, liberalizmu, libertenstvu, slavi se nekakva sloboda, zahteva se sloboda, oslobođenost od stega mračnog i dogmatskog mišljenja itd. To nije ništa više nego mutacija ideje o tome da ljudsko biće ima nekakvu slobodu izbora, pa sledstveno tome i slobodnu volju.[2] To je nalik iskrivljenoj slici egipatskog boga vazduha koji razdvaja Nebo i Zemlju. Možemo dakle reći da je drevni Egipat na neki način oživeo u našem vremenu, ali bojim se da imamo posla sa oživelom mumijom, sa nečim što je mrtvo te na neprirodan način, poput kakvog zombija, pridignuto u lažni život. Ovo što u naše vreme slovi za egipatske bogove samo su ljušture i senke nekadašnjeg velelepnog sjaja kada su ti bogovi živeli u punoj snazi, kada je postojalo carstvo koje je te bogove obožavanjem održavalo u zemaljskoj prisutnosti. Sada su to jalove senke koje nadahnjuju današnje žrece egiptomanije. Egipatski bogovi odavno više ne stanuju ovde. Danas imamo na delu nešto nalik nekromantijskom spiritizmu. Tom spiritizmu nije dovoljno dizanje davno umrlog Egipta. On bi da otkopava još dublje pa da iz okeanskih dubina vaskrsne mitsku Atlantidu. Da bi duh drevnog Egipta ponovo bio živ i snažan, neophodno je prisustvo živog boga na zemlji, a to u tom kontekstu jedino može biti faraon... i to ne bilo kakav i ne bilo ko.

Na ovom mestu bih istakao razliku između vere i religije. Nije vera u Boga nužno i vera u religijske dogme. Vera ne mora biti vezana za neki konkretan oblik religije, ali je vezana za duh. Vera je manifestacija duha u ljudskom karakteru. Ona je ovaploćenje egregora u čoveku. Vera je bitan preduslov za uspravljanje volje, za sleđenje prave linije etičke vertikale. Bez vere, koja je utemeljena u tzv putu srca, čovek nema mogućnost da crpi snagu niti da razvija svoje kapacitete. Uvek sam imao problem sa pitanjem verovanja u Boga. Nikada nisam mogao da nađem pravi odgovor na tu vrstu nadasve konvencionalnih pitanja čija je svrha da se ljudi smeste u neki okvir, da se stave u jedno tačno određeno korito očekivanja i znanja. Nikada nisam mogao da imenujem tog boga, te bogove ili to nešto. Artikulacija bi uvek na neki način bivala pogrešno shvaćena jer iako su reči precizne formule, one tvore beskrajne mogućnosti značenja. Izgovorite bilo koju reč. Izgovorite je na nekoliko različitih načina, u različitim intonacijama, različitog intenziteta, na kraju otpevajte tu reč, pritom urlajte ili šapućite. Osetite kvalitet i energetski naboj u načinu iskaza, a onda na to nakačite vašu svest u pokušaju da zaokružite spoznaju. Šta je to nekada neko video, osetio i spoznao pa je na osnovu toga iznedrio tako moćnu i sveobuhvatnu reč, na prvi pogled običnu reč. Tom kontemplacijom uočavamo skrivene strukture i slike koje te strukture izazivaju u umu. Tako dolazimo do poezije, do mimesisa poiesisa, do mimikrije stvaranja, do moći koja emanira sve i reflektuje se u beskraj. Zaludan je svaki pokušaj da se načini jedan savršeni popis sveta. Ono što ima smisla jesu pristojna privremena rešenja. Moje dogme su praktične i privremene, promenljive i krajnje relativne, iako pokušavaju da barataju sa apsolutnim pojmovima. Tako Ra može biti Atum-Ra, ali i Amon-Ra, Heru-Ra... Bogovi su formule.


Doba Vodolije, idealno je predstavljeno Krolijevom Knjigom zakona, koja je zapravo ključ razumevanja prirode epohe koja je pred nama, bez obzira što čitava fama oko te knjige predstavlja upravo jedan oblik egiptozofsko-kabalističke nekromantije. Ipak, ta knjiga umnogome krije tajne vremena koje je pred nama, pa je otud najbolji pokazatelj prilikom mapiranja budućnosti i razumevanja procesa koji se dešavaju pred našim očima. U samoj njenoj suštini nalazi se stara gnostička ideja o smeni eona. Međutim, trebalo bi opreznije donositi zaključke. Eon Vodolije, kao izraz vladavine Saturna, nije epoha kolektivnog razvoja i progresa čovečanstva, već kolektivne pogibelji i despotizma. U idealnom smislu ono što žreci akvarijanizma proriču kao dobit čitavog čovečanstva zapravo je projekcija za izuzetne pojedince. Dakle, pravo vreme za delovanje sudbinom odabranih. Po učenju utemeljivača antropozofije Rudolfa Štajnera, ljudsko biće, između ostalog, sadrži tri osnovna tela: fizičko, etarsko i astralno telo. Fizičkom telu odgovara planetarna priroda Saturna, dok je njegovo svojstvo htenje kao rudiment volje. Etarskom telu odgovaraju ljudska osećanja, odnosno sunčeva priroda. Astralno telo je lunarne prirode kojoj je saobrazno mišljenje. Tako dobijamo poznati planetarni glif Merkura koji na neki način predstavlja čoveka slikovitim nizom tri planetarne prirode. Na vrhu je polumesec; sredinu krasi solarni disk, dok se ispod diska nalazi saturnalni krst. Takođe, tim rasporedom imamo u nizu duh, dušu i telo, odnosno astralno, etarsko te fizičko telo, mišljenje, osećanja i htenje, itd. U dobu Vodolije ljudska priroda će biti uređena na način koji će u potpunosti aktuelizovati dati raspored – u pozitivnom ili u negativnom smislu, tako da će u narednom eonu (eon Jarca), doći do potpunog rascepa u ljudskoj vrsti, odnosno do involucijskog skoka u podljudsko, čiji je simbol čovek-Jarac, Pan, Bafomet, odnosno karta Đavo u tarotu. Ljudsko biće kakvo poznajemo danas prestaće da postoji, a pretpostavke za taj scenario potrebno je stvoriti u doba Vodolije.


U doba Vodolije, astralna tela većine ljudi, biće upotpunosti ispunjena parazitskim astralnim strukturama čija je namera održanje ljudske svesti na niskom nivou u cilju obaranja ljudskog bića u podljudsko. To znači da će samo izuzetni pojedinci, adepti, reflektovati čistu misao, odnosno misao očišćenu od smetnji, za razliku od većine ljudskih bića čije će misli biti upotpunosti maligne te sastavljene od već fabrikovanih mentalnih sklopova koje će kao instalacija, kao neka vrsta astralnog implanta u potpunosti kontrolisati misaoni proces ljudi. To još uvek nije slučaj, ali to je intencija duha vremena. Da bi bila proizvedena kvalitetna manjina sposobna za evolutivni skok, potrebno je žrtvovati masu ljudskog materijala. To je rezon Saturna. Shodno tome, solarna emotivnost većine ljudi će u eri Vodolije biti zamračena, te dolaskom doba Jarca posve gurnuta u podzemlje. Saturnovski krst elemenata, odnosno uticaj Zemlje će jačati i povećati materijalnost ljudske percepcije koja će dolaskom eona Jarca poprimiti oblik totalne kristalizacije. Na delu je, dakle, neka vrsta mineralizacije većeg dela ljudske vrste, pa će u skladu s tim, vremenom, materijalizam jačati i poprimiti danas nezamislive forme. Nasuprot tome, moć će postati paperjasta i lagana, razuđena i vetropirasta. S jedne strane inertnost, sa druge lakoća.



[1] Kenet Grant, Magijski preporod, poglavlje Povratak Feniksa, Esotheria, Beograd, 1997, str 25.
[2] Više o tome u Doktrina satanizma, poglavlje Politička antropologija.

Friday, April 1, 2016

Točak zakona i mehanizam vremena (autor Dorijan Nuaj)


U tarotu je misterija vremena lepo prikazana kartama XX Eon, odnosno Sud i X Točak sreće. Kabala zapadnog hermetizma ovoj karti dodeljuje planetarnu prirodu Jupitera kao zakonodavca, budući da ta karta, između ostalog, predstavlja i točak zakona. U Marseljskom špilu karta prikazuje pričvršćeni točak na kome se u smeru suprotno od kazaljke na satu vrte tri figure. Na vrhu je sfinga sa mačem i krunom na glavi, a ispod nje su dva majmuna ili majmunolika stvorenja. Jedno se spušta, a drugo uspinje. Sfinga je gospodar vremena, a majmuni su duhovi određenih epoha ili eona. Ona nije podložna promeni, odnosno ne nalazi se na točku, nego na učvršćenom postolju iznad. Majmun koji nadolazi je budućnost, a onaj što odlazi predstavlja prošlost, dok je sfinga trenutak sadašnjosti, zagonetka sadašnjeg trenutka, odnosno kapija ka izlasku iz točka vremena. Ulazak u sfingu bio bi adekvatan izlasku iz točka vremena.
U Krolijevom špilu, na ovoj karti su prikazana tri mitološka stvorenja: sfinga, hermanubis i tifon. Po Kroliju, oni predstavljaju tri tipa energije koji određuju kretanje stvari i pojava. Ova karta je bremenita značenjem. Uopšteno, njen simbolizam je u relaciji sa vremenom, jer označava točak života, točak sreće, točak sudbine, zakon, tradiciju, tok, odnosno Božju vladavinu, ostvarenje proviđenja, zodijački krug. Vreme je kružnica, jer je određeno kretanjem nebeskih tela čija je ruta kružna. Vreme je obrtanje, revolucija, pošto svaki obrt nosi nešto novo, pošto se u tom vremenskom točku odigravaju procesi života i smrti, stvaranja i razaranja. Vreme je arena, koloseum, kala, kalendar, kolo, koledo, kolhida itd. Vreme je hronos, uroboros, zmija. Donosi zaborav, ali donosi i mudrost. Broj ove karte je Deset, ujedno to je broj konačne manifestacije, dovršenje stvaranja, ostvarenje (u kabali - sefira broj 10 Malkut). Suština vremena je, shodno tome, da svojim kretanjem ostvaruje Božju promisao. Sa druge strane nevidljiva ruka koja pokreće točak je ruka demijurga. To je „ruka“ prve i apstraktne sefire Keter, prvog pokretača. Odnos prvog pokretača i krajnje posledice može se predstaviti sa dva simbola svastike. Svastika koja ima solarni smer, odnosno smer kretanja kazaljke na satu je svastika demijurga, odnosno broja Jedan, Ketera. Sa druge strane, lunarna svastika jeste glif broja Deset predstavljenog kartom Točak sreće. To bi bio simbolički prikaz mehanizma vremena u rasponu sefirotskih emanacija od 1 do 10 koji je simbolički ujedinjen u "nevidljivom" broju 11.

Magijski, ezoterijski i uopšte tradicionalni koncept vremena se posve razlikuje od vulgarnog poimanja svetine koja na vreme gleda merilima kvantiteta. Ezoterijsko vreme je pre svega kvalitet. Julius Evola o tradicionalno shvaćenom vremenu kaže da ono: „nije kvantitet, već kvalitet, nije niz, već ritam; ne teče ujednačeno i beskonačno, već se lomi u cikluse u periode čiji svaki trenutak ima neko značenje i stoga svoju specifičnu vrednost u odnosu na svaki drugi, kao i jednu živu individualnost i funkcionalnost.“[1] Modaliteti vremena su izraz vladajuće inteligencije. To su, kako kaže Evola, zatvorena i savršena jedinstva. Nije neophodno da eoni i ciklusi imaju istovetno trajanje, kada već svaki od njih ima svoje posebne zakonitosti po kojima se kreće istorija, ljudski razvoj, nastajanje i nestajanje, kultura, svest.[2] Mesijanska ideja može biti univerzalna, ali je njena manifestacija različita, u skladu sa specifičnim kvalitetom vremenskog ciklusa u kome se pojavljuje.


O telemitskoj doktrini eona Danijel Gunter ističe bavljenje razvojem praistorijskih i istorijskih religioznih motiva kao izrazima ontološkog traganja: 
„Koristimo termin „Aeoni“ za ogromne vremenske periode razgraničene dokazivom promenom u shvatanju i izražavanju čovekovog odnosa prema Božanskom ili onim što nazivamo formule Inicijacije. Termini koje koristimo za ove razgraničavajuće epohe su naprosto jednostavnost u izražavanju. Upotrebljena imena božanstava su samo predstave arhetipskih karakteristika. Pojam „Aeon Izide“ označava praistorijski period u kome su dominantni religiozni sadržaji bili izraženi u terminima Matrijarhata. Izida je egipatski primer par excellence. Takođe, Oziris, kao Izidin supružnik, je idealna figura za predstavljanje Patrijarhalne epohe koja je usledila odmah nakon Matrijarhalne. Iz toga sledi da će Aeon Deteta biti imenovan po Horusu,[3] potomku Izide i Ozirisa. U ovome nema nikakve predrasude prema egipatskom simbolizmu; sigurno je da su i druga imena Bogova mogla biti odabrana i nosila bi isto arhetipsko značenje. Međutim, kako su se događaji koji su proistekli iz diktiranja Liber Legis desili u Egiptu, i većina knjige zaogrnuta egipatskim jezikom i simbolizmom, to je pogodnost koja se lako uklapa u šemu sistema  i uspešno prenosi širu nameru ove konvencije.“[4] 
O poreklu Horusa Kenet Grant kaže da je Horus
„Grčki oblik egipatske reči Har, Khar ili Khart, što znači „dete“. Taj izraz se izvorno odnosio na sina majke u prastarom i Sabeanskom kultu Sedam Zvezda; a prvi sin je bio Set kojeg je predstavljala zvezda pas. Horus je postalo ime za sina kao sunca tek nakon što su kultovi Boga smenili kultove Boginje.“ 
Dodao bih da egipatski simbolizam nije slučajan, nego je izraz duha vremena, vidi tekstove: Egiptozofija u službi afrikanizacije i Egiptozofija

Kenet Grant kaže da prema okultnoj tradiciji život na Zemlji obuhvata sedam ciklusa, od kojih se prva tri odnose na ogroman vremenski period. Tada su, po Grantu, Zemljom vladali stariji bogovi (Gospodar Noći Vremena), podeljeni u dve glavne struje: podzemne Starce i Gospodare bezdana, odnosno Duboke (o kojima svedoče mitovi o prastarim htonskim božanstvima). Drevnost je, shodno tome, sva uronjena u Žensko, jer po Nojmanu: 
„Od menstruacije i njene pretpostavljene veze s mesecom, do trudnoće i nakon nje, žena je podešena prema vremenu i zavisna od njega; zato upravo ona određuje vreme, u mnogo većoj meri nego muško koje teži prevazilaženju vremena, oslobađanju od vremena, i večnosti. Taj vremenski kvalitet Ženskog neraskidivo je povezan sa mesecom. Kvalitet vremena kao i element vode mora se dovesti u vezu sa Ženskim, a ta veza je očigledna u simbolu tok vremena.“[5] 
Nojman ističe da muški princip svesti teži postojanosti a ne promeni, večnosti a ne preobražaju, zakonu a ne stvaralačkoj spontanosti, pa često u rigidnoj društvenoj praksi satanizuje Veliku Boginju. Ali, ta vrsta muškocentričnog izopačenja jeste simptom manjka maskuliniteta ili njegovog opadanja, odnosno izostanka, svodeći muškost na racionalno čija je posledica percepcija vremena kao prave linije sa početkom i krajem. Muški princip svesti se ne odriče Majke nego teži da ovlada njenim silama. Ovladavanje tim silama jeste adekvatno ovladavanju vremenom.



Za kraj dodao bih kako smatram da ne možemo pouzdano govoriti o matrijarhatu kao zakonomernoj pojavi koja važi za čitavo čovečanstvo, niti da se prelaz iz jednog u drugi „sistem“ dešavao istovremeno svuda. Možda pre možemo govoriti o promenama važećih ezoterijskih paradigmi i ključeva inicijacije. Nojman napominje da izraz „matrijarhat“ pre označava psihičku situaciju i da to ne bi trebalo shvatati kao dominantan društveni položaj žena. U svakom slučaju, ovo je tema koja zahteva poseban prostor.





[1] Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Beograd-Čačak, 2010, str. 192.
[2] Naravno, vremenski ciklusi, tj. eoni imaju i svoje karakteristične potcikluse, ali to je već druga tema.
[3] Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 60.
[4] Danijel Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta,  Alef, Beograd, 2015, str 126-127. Prirodu simbola Izide označava trougao, eona Ozirisa krst, a eona Horusa – pentagram.
[5] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015,  str. 274-275.

Thursday, March 31, 2016

Doktrina večnog rasta i svedenborgijanska paradigma (autor Dorijan Nuaj)

Doktrina materijalnog i ekonomskog rasta i razvoja izvedena je iz doktrina o duhovnom rastu i razvoju, odnosno razvoju svesti. Najpogubnija su izvođenja koja podrazumevaju da su materijalni i duhovni rast međusobno povezani. Što je neko bogatiji, to je na višem nivou svesti. Takva učenja imaju za cilj da opravdaju aktuelne odnose moći te da na neki način idealizuju elitu. Doktrine duhovnog rasta projektuju taj rast u beskonačnost – do konačnog, te u neodređenu budućnost, kroz (ne)određeni niz reinkarnacija – projektovanog oslobođenja. Učenja o duhovnom rastu ciljaju ka prevenciji revolucionarnog delovanja, osim ukoliko sami pobornici tih doktrina nisu u položaju društvene opozicije. Zanimljivo je povući paralelu između ezoterijskih doktrina i političkih ideologija. 
„U ezoterizmu postoji jedna desna politička struja – koja više i odgovara samom duhu skrivenog znanja – struja koja se u političkom ispoljavanju ezoterične misli vidi kod Žozefa de Mestra ili Juliusa Evole. Ali, postoji i jedna levičarska, koja se može uočiti npr. kod Elifasa Levija, raspopa, učesnika socijalističkih kružoka. Naročito je kod spiritista prisutan socijalistički duh; a i rani socijalisti-utopisti su bili zainteresovani za spiritizam ili učenja o reinkarnaciji. U teozofiji je prisutan ovaj levi ton, recimo kod Ani Bezant koja je pre pristupanja Blavackoj bila socijalistički aktivista, ali je i kasnije zadržala neke stavove; isto kao što u teozofiji postoje i oni tonovi koji su kasnije davali inspiraciju desnim okultnim pokretima.“[1] 
Sklon sam mišljenju da su ezoterijske doktrine preteče političkih, odnosno da političke doktrine i ideologije predstavljaju društvenu refleksiju ezoterijskih učenja ili nekih načela tih učenja.
Obratio bih pažnju na Emanuela Svedenborga, koji je u knjizi Poslednji sud lepo sumirao premise učenja o beskrajnom rastu. Jedno poglavlje u toj knjizi nosi indikativan naslov: „Množenje Ljudskog Roda na Zemlji neće nikada prestati“. Porast broja ljudi na Zemlji povezan je sa porastom njihovog broja na Nebu, jer „ljudski rod će i dalje postojati kroz večnost“. Po Svedenborgu, ljudski rod je temelj na kojem počiva Nebo, pa je otud čovečanstvo semenište Neba, mesto odakle se regrutuju stanovnici nebeskih sfera (ali i onih paklenih). Ljudi su preteče anđela. On tvrdi da se nebeski beskraj nikada ne može ispuniti anđelima (a verovatno ni paklenske jaruge – prim. aut.). Zašto je bitno puniti Zemlju ljudskim bićima? Zato što je to neophodan uslov da bi se napunilo Nebo, pošto ono biva savršenije s povećanjem broja onih koji u njega ulaze. Takav je božanski red stvari s obzirom da se svako božansko delo, kako to tvrdi Svedenborg, odnosi na beskraj i večnost. Anđeosko Nebo je svrha radi koje je sve u svemiru stvoreno (kosmički antropocentrizam). Cilj razvoja ljudskih bića je, po Svedenborgu, njihov preobražaj u anđeoska bića, otud taj proces mora trajati večno, ljudsko umnožavanje mora trajati večno, ne samo na Zemlji, nego i po planetama širom univerzuma. On tvrdi da svako ko veruje da će poslednjim sudom nestati Nebo i Zemlja, te da će se pojaviti novo Nebo i nova Zemlja, automatski podrazumeva i nestanak ljudskog roda. 
Emanuel Svedenborg (1688-1772)
Svedenborgijanski pogled na svet je dobar primer kako izgledaju premise spiritualnog humanizma i antropocentrizma koji se nalazi u korenu tradicionalnog iluminizma. Zemaljski čovek je prototip nebeskih ljudi – anđela, koji svi zajedno čine velikog nebeskog čoveka. Ali šta je sa mračnim ostatkom? Kakva je sudbina onih koji su pali u infernalne ambise? Kakvog to anti-čoveka oni tvore? U kakve se đavole oni preobražavaju? Nije li tu reč o rascepu ljudskog bića iz kojeg proizilaze podljudske i nadljudske vrste? I nije li održavanje takvog gledišta ili derivacija tog gledišta uzrok svakojakih izopačenja živih ljudi i kvarenja njihovih zajednica? Neko sebi daje za pravo da odredi kriterijume društvene poželjnosti, pa ako ih neko ispunjava ide u Nebo, a ako ne, onda ide u Pakao. Naravno da „Nebo“ i „Pakao“ imaju svoje ovozemaljske, društvene i ekonomske pandane: neko živi u favelama, a neko u elitnim naseljima. U korenu ideologije beskrajnog rasta nalazi se upravo takav pogled na svet čija je dobra ilustracija učenje Emanuela Svedenborga. Revolucionarna doktrina koju kroz ovaj blog, ali i kroz moje knjige provlačim, cilja upravo ka raskidu sa tom (anti)tradicijom jer zagovara prekid ljudskog kontinuiteta, prekid izazvan ljudskim delovanjem čime se vrši prevencija nepredvidivog udara stožerne sile. Ljudsko (anđeosko) Nebo nije sloboda. Održavanje beskrajne ljudolikosti, koja je navodno refleksija božanskog obličja, jeste jedna velika mistična i religijska utopija čije civilizacijske posledice kao materijalizacije takvih stajališta, imamo prilike da rezignirano posmatramo.




[1] Nemanja Radulović, Podzemni tok, poglavlje Još jednom o Dimitriju Mitrinoviću, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 231.

Doba Vodolije i svetski socijalizam (autor Dorijan Nuaj)

Novi eon, odnosno era Vodolije, jeste vreme genocida, saturnovske redukcije, vladavina mentalnih projekcija i duha kvantiteta. Slika kojom bih predstavio tu prirodu jeste rušilački talas ogromnih vodenih masa. Vodolija simbolizuje rastvaranje i dekompoziciju. Stvaranje dolazi nakon toga. Geomantijski ekvivalent astrološkom znaku Vodolije je Tristitia. To je znak melanholije, tuge, dubine, označava pećine, ambise itd. Reč je, dakle, o znacima vremena. Znaci našeg vremena ujedno su i znaci novca. Novac je u društvu isto što i krv u čoveku. Lunarni novac jeste oličenje vampirske krvi ili žeđi za krvlju. To je ogromna novčana masa koja služi za ulaganje od kojeg investitor očekuje prinos, odnosno novu novčanu masu – i tako u beskraj. To je kapital. Kapital ima logiku stalnog rasta i – kako bi se to reklo jezikom Svetske banke – održivog razvoja, odnosno razvoja koji nema granicu, koji ljude pretvara u potrošače ili tzv korisnike usluga, pa otud zahteva i veliko tržište, veliki broj potrošača, što neminovno vodi ka devalvaciji novčane vrednosti, urušavanja tradicionalnih društvenih i porodičnih odnosa, društvenih vrednosti, ukratko svih onih ograničavajućih faktora koji sputavaju ljudsku destruktivnost. Ideja da je samo prisustvo čoveka štetno po prirodu i ekosistem je pogrešno, jer to nisu ljudi kao takvi, nego rasipnički način života i konzumerizam. To se ne leči boljim menadžmentom, odnosno tehnokratsko-birokratskim rešenjima i merama, nego upravo promenom suštinskog koncepta vizije društva sa razvojnog na nerazvojni. U uslovima masovne potrošnje te pretvaranja velikih ljudskih masa u potrošače, upravo se postiže ostvarenje te ideje da brojnost ljudi ugrožava prirodu na Zemlji. Ona će lakše podneti veliki broj ljudi sa skromnijim stilom života nego manji broj onih koji nerazumno te preko svake mere troše ograničene resurse. Kako je opšti trend konzumeracije nepovratan, rešenje se nameće samo po sebi.

Uništenje kapitala je neophodno zarad pročišćenja. Brojnost ljudi, kao i količina novca zavise od količine zlata. Taj odnos mora biti doveden u ravnotežu. Zlato i dijamant predstavljaju vrhunac evolucije tzv nežive prirode, odnosno suštinske plodove Zemlje. Zlato je savršenstvo među metalima; dijamant među kristalima. Čovek, budući savršenstvo među bićima, mora biti doveden u red sa proporcijama zlata i dijamanata, jer u suprotnom prestaje da bude izraz tog savršenstva, ispada iz poretka. Prosvetljeni humanizam teži da čoveka postavi u prirodni tok. Pa kako ćemo onda znati ko će biti odabrani, a ko osuđen na nestajanje u novom globalnom holokaustu spram kojeg događaji poput Aušvica deluju kao pokazna vežba? Kakvi će biti kriterijumi novog nacizma prosvećenih despota? Neko će se pitati zbog čega baš mora tako? Može li drugačije, humanije? Odgovor je jednostavan: ne može. Osnovni razlog tome je sama ljudska priroda. Ona je instrument bogodemonske intervencije povratka u korito prirodnosti. Priroda samu sebe ispravlja. Priroda se leči prirodom. Priroda u čoveku leči se sama sobom. To je potpuno pokriven proces, sveobuhvatan i krajnje nasilan.
Doba Vodolije je, dakle, era nasilja. Svaki ljudski akt oličenje je nasilja prema drugima i prema sebi. Uzrok tog sveopšteg hobsovskog hibrisa leži u milenarnom prikupljanju tog naboja koji se u ovom trenutku savršeno poklopio sa enormno naraslom brojnošću čovečanstva. Ta brojnost, zapravo brojnost neupotrebljivih i nesposobnih, nalazi se u korenu potrebe da se ljudsko postojanje na Zemlji dovede u nekakav sklad. Akt povraćaja reda, do sledećeg nereda, jeste nasilje. To je hibris kontrarevolucije, jednog suštinskog obrta koji resetuje istoriju i sve šta ide uz nju. Kada istorija dođe do kraja, bilo bi mudro dati joj novi zamajac. Povodom toga bilo bi uputno citirati Alistera Krolija koji kaže: 
„Reinkarnaciji se zamera da je uzrok naglog povećanja populacije na ovoj planeti. Odakle dolaze nove duše? Nije potrebno da se izmišljaju teorije o drugim planetama; dovoljno je reći da Zemlja prolazi  kroz period kada se ljudi sve više stvaraju iz elemenata. Dokazi za ovu teoriju bodu oči; ni u jednom ranijem periodu nije bilo toliko nezrelosti, nedostatka takmičarskog iskustva, verovanja u nesuvisle formule. (Uporedite nezrelu emocionalnost i lakovernost prosečnog „visoko-obrazovanog“ Anglosaksonca sa pronicljivim zdravim razumom običnog neobrazovanog seljaka.) Danas se veliki deo čovečanstva sastoji od duša koje po prvi put žive ljudski život. Obratite pažnju na neverovatnu rasprostranjenost homoseksualnosti i drugih oblika nedostatka seksualnosti. Postoje ljudi koji ne razumeju, ne prihvataju i ne koriste čak ni formulu Ozirisa. Oni su u srodstvu sa „jednom-rođenima“ Vilijema Džejmsa, koji su nesposobni za filozofiju, magiku, čak i religiju, pa instinktivno bežeći od užasa posmatračke Prirode, koju oni ne shvataju, traže utočište u sladunjavim tvrdnjama kao što su one iznete u Hrišćanskoj Nauci, Spiritualizmu i svim onim tobožnjim „okultnim“ verovanjima, kao i uškopljenim oblicima takozvanog Hrišćanstva.“[1] 
Dakle, iz Krolijeve vizure, veliki broj današnjih ljudi, odnosno ljudskih duša, koje su osnovni pokretački sastojak ljudskih bića, stvaraju se iz elemenata, a ne dolaze sa neba. Zapravo, esencija ljudskih bića, kako vidim, dolazi preko Meseca, Sunca i od same Zemlje. Oni čije esencije dolaze od Sunca su najstariji, najvredniji primerci ljudskog materijala. Oni čije esencije dolaze sa Meseca su opaki, podmukli i zli. Oni čije su esencije sastavljene od zemaljskih elemenata su infantilni na način kako je pokazao Kroli. U mojoj knjizi Doktrina satanizma, sledeći trag svetog Avgustina, podelio sam ljude na tri tabora: božji, đavolji te tabor ništavila. Tako se može povući paralela i sa ovom podelom ovde, na solarni, lunarni i telurski tabor. Kako je brojnost telurskog tabora sve veća, tako je i kvalitet ljudskog materijala sve slabiji. Kako je potrebno obezbediti duše, odnosno pokretačke esencije, za nova ljudska tela koja nastaju usled svetske demografske eksplozije čovečanstva, nekakve kvote koje dolaze sa nebesa nisu dovoljne da se taj rast pokrije. To je razlog zašto ima sve više ljudi sa telurskim, odnosno novim, infantilnim dušama, a što se odražava i na njihov karakter.[2]
Istinita je maltuzijanska izreka da sirotinja rađa sirotinju, ali je takođe istina i da se to dešava zato što neko ko ima moć i bogatstvo teži da uveća svoje performanse pukim uvećanjem tržišta. Aktuelna svetska elita jeste glavni uzročnik i podstrekač demografske eksplozije, naročito trećesvetskih populacija. Masovna vakcinacija, dostupnost hrane i lekova, imali su za posledicu enormni priraštaj stanovništva čiji je model ponašanja tradicionalan, odnosno prokreativan u demografskom smislu. Isprva je korišćen snažan demografski pritisak iz Evrope da se izvrši kolonizacija prekomorskih zemalja, uglavnom američkog kontinenta i u manjoj meri Australije. To sve nije bilo dovoljno. Ljudski materijal Evrope je iscrpeo svoju demografsku vitalnost pa se elita moći okrenula Trećem svetu. Lukrativna očekivanja svetskih elita doprinose nekontrolisanom rastu (virtuelne) novčane mase, povećanju broja stanovnika i sledstveno ubrzanju protoka vremena – a to sve u okviru ograničenih uslova čiji su kapaciteti prenapregnuti. Posledica tog trenda ogleda se u pojavi ciklusa kriza. Bez kriza nema razvoja, misle oni, ali razvoj nije ništa drugo do projekcija. Put ka ostvarenju te projekcije oni zovu rastom. Problem je u tome što je razvoj zapravo izraz poremećaja prirodne ravnoteže. To ne može proći bez reakcije stožerne sile. Zato je bolje sprovesti antirazvojne mere obuzdavanja ljudskog elementa nego biti izložen nepredvidivoj korektivnoj (re)akciji stožerne sile. Budimo uvereni da priroda raspolaže delotvornim sredstvima korekcije svega što iskače iz njenog toka.

Obim ljudske ekonomske i civilizacijske, odnosno tehnološke aktivnosti mora biti usklađen sa količinom plemenitih metala i dragog kamenja koji se nalaze u ljudskom posedu. Sve mora imati svoj zlatni standard. Stvoriti i održati svetski sistem podrazumeva poštovanje kvantitativnih zakona svetskog zlatnog standarda. Berze otud ne mogu trgovati projekcijama i derivacijama već moraju biti svedene na pijace sa konkretnom robom. Kazino mora biti pretvoren u bazar. Tako i u svemu ostalom. Da bi se to desilo neophodno je promeniti smer ljudskih očekivanja. Te promene nema bez promene svesti. Promene svesti nema bez traume. Čovečanstvo se menja nečim nalik na šok-terapiju. Taj put vodi kroz globalni socijalizam. Taj socijalizam uvodi ravnotežu i u domete tezaurisanja bogatstva od strane pojedinca. Time se vrši prevencija gomilanja fantomske moći u rukama pojedinaca i pojedinih porodica. Fantomska moć proizvodi perverzne društvene odnose i fantomsku populaciju sirotinje koja nekontrolisano proizvodi samu sebe te svojom brojnošću povećava ekskluzivnost nečijeg pojedinačnog bogatstva. Društvo je taj faktor koji nekome omogućuje sticanja i uvećanja bogatstva i moći, a ne taj pojedinac sam po sebi. Biti bogat znači biti privilegovan. Bogatstvo više nije u količini zlata, u površini zemlje koju neko poseduje, grla goveda, kamila, konja itd. Danas je bogatstvo virtuelno. Lakše ga je konfiskovati. Otud, društvo ima pravo da takvog pojedinca ograniči u njegovom daljem sticanju i delovanju. S druge strane, društvena elita ima pravo da ograničava društvene preteranosti. Na žalost, takva elita još uvek ne postoji, budući da pseudoelita, koja je došla na vlast uz pomoć sila i metoda kontrainicijacije, revolucionarnim putem i kriminalnom konspiracijom, ne poseduje adekvatna duhovna i psihološka svojstva za takvu ulogu. Dragoš Kalajić to ocenjuje na sledeći način: 
„Procesi koji su započeli na Britanskim ostrvima legalizacijom lihvarstva, izmetanjem ucenjenog plemstva u pljačkaše naroda, bestidnom kupoprodajom plemićkih titula te otuđenjem od Evrope – doveli su do potpunog preokreta klasičnog poretka zajednice te su danas na vrhu svetske piramide samo uzorci najgoreg, zlikovačkog i kriminogenog sloja ljudskog materijala.“(3) 
Dodao bih da su ti procesi započeli znatno ranije, u sam osvit ljudskog bitisanja na Zemlji, te su se dešavali u talasima.





Neko ko nema moć, ko nema novca, ko nema ništa, teško može pojmiti svest, domene mišljenja i delovanja nekog ko sve to ima u velikim količinama. Hajde da napravimo mali misaoni eksperiment. Zamislite stanje čoveka koji ima samo jedan dolar. Kako i šta taj čovek pojmi o društvenim odnosima, o svetskim pitanjima, o ekonomiji, o bilo čemu? Ako ostavimo po strani izuzetke, i ako se fokusiramo na prosečne ljude tog novčanog ranga, videćemo da neko takav o opštim stvarima svetskog toka ima opšte predstave koje mahom oblikuju mediji. Neko ko ima hiljadu dolara u džepu drugačije vidi stvari od onog sa samo jednim dolarom, kao što neko sa sto hiljada ima sasvim drugačiju perspektivu i mogućnosti. Možemo zamisliti šta se dešava sa čovekom koji raspolaže sa milion ili čak milijardu dolara. Međutim, kako prosečan čovek može pojmiti rezon, delovanja i traganja nekog ko je već osmo ili deveto koleno neke basnoslovno bogate porodične loze, čija se imovina meri milijardama, koji održavaju bliske poslovne, političke i prijateljske veze sa sličnima širom sveta? A kada dođemo do spoznaje da su većina takvih ljudi, putem međuporodične, međuklanovske i međudinastijske „razmene žena“ u nekakvom međusobnom srodstvu, bližem ili daljem, jer para na paru ide, onda zajednički efekat delovanja njihovih interesa neupućenom čoveku može zaličiti na zaveru, ne tek i neku običnu zaveru ograničenog dometa, nego svetsku zaveru koja se dešava u okviru par hiljada ljudi za celo čovečanstvo. Ta veza i transgeneracijska tradicija međusobne saradnje koju prost svet ne može da pojmi, jeste suštinska tajna istorije.

sledeći tekst u tematskom nizu:
Doktrina večnog rasta i svedenborgijanska paradigma



[1] Alister Kroli, Magika, poglavlje Formula svetog Grala; Abrahadabra, Esotheria, Beograd, 2004, str. 208, fusnota 26.
[2] Kada već pominjem karakter, odnosno masovnu promenu karaktera, valja prizvati reči Nikolaja Berđajeva upućene marksistima: „Vi hoćete da umanjite kvalitet ljudske rase, hoćete da iz lika ljudskog iskorenite aristokratske crte – vama smeta aristokratska plemenitost. Na psihologiji uvređenosti, zavisti i zlobe, na plebejskoj psihologiji vi gradite vaše carstvo, vi uzimate ono najgore od radnika, seljaka i intelektualne boemije, i od tog najgoreg hoćete da stvorite bolji život, vi prizivate osvetoljubivost instinkata ljudske prirode. Vaše se dobro rađa iz zla, vaša se tama pali i iz nje dolazi svetlost vaša. Vaš je Marks učio da u zlu i od zla treba da se rodi novo društvo, smatrao je da je pobuna najmračnijih i najnakaznijih ljudskih osećanja put koji tome vodi.“ Nikolaj Berđajev, Filosofija nejednakosti, poglavlje O aristokratiji, Brimo, Beograd, str 108. 
(3) Dragoš Kalajić, Evropska ideologija, Nikola Pašić, Beograd, 2004, str 110.

Tuesday, March 29, 2016

Vreme, novac, zlatna podloga čovečanstva (autor Dorijan Nuaj)


Svako je čuo za izreku vreme je novac, koja predstavlja izraz vladavine kvantiteta (Genon) modernog doba. U metafizičkom smislu to zaista jeste istina, ako stvari predstavimo adekvatnim simboličkim ekvivalentima. Vreme je eon, ciklus, kružnica, spirala, pa je otud u simboličkom smislu priroda vremena lunarna. Novac je točak, disk, materijalni aspekt vremenske kružnice. Gospodar vremena ujedno je i gospodar diskova, odnosno novca. U civilizacijskom smislu, fenomen tzv ubrzanja vremena adekvatan je inflaciji, odnosno ubrzanju povećanja količine novca. To ubrzanje u vezi je sa povećanjem brojnosti čovečanstva. Plodnost je prvenstveno lunarno svojstvo, pa je otud na delu hiperprodukcija lunarnih uticaja. Veća brojnost ljudi, povećanje gustine, utiče na povećanje novčane mase, a ova na brzinu protoka vremena, odnosno na utisak brzine. 

Često se nađemo u situaciji da nam nedostaje novac, da nemamo vremena. Novac je božanstvo, a na dolarskoj novčanici lepo piše da u Boga mi verujemo. U novac verujemo, u novac koji je vreme, u novi svetski poredak vremena, u novi eon, novo doba. Taj iskaz je sintaksički simbol revolucionarne projekcije budućnosti koja se razvija iz zadate sadašnjosti koja je i sama ideološka projekcija. Projekcija je zapravo investicija. Projekcija, odnosno investicija, teži da uspostavi racionalan, odnosno lienaran vremenski poredak, odnosno svest o vremenu kao lineralnom a ne cikličnom procesu. Eventualni iskorak ka usporavanju vremena, u skladu sa izloženim, podrazumevao bi izvesno populaciono rasterećenje, odnosno smanjenje novčane i ljudske mase. Takav iskorak bio bi u neskladu sa aktuelnim mentalitetom projekcije neprekidnog rasta profita, ekonomskog i rasta populacije, ali je ispravan u pogledu optimizacije procesa održavanja moći.

Svaka civilizacija se u jednom trenutku nađe u deficitu upotrebivog ljudskog materijala. Kada ga ima u izobilju nemilice se troši. Ključ vitalnosti zajednice, društva, civilizacije, jeste u dobrom upravljanju tzv ljudskim resursima, odnosno u dobrom raspolaganju ljudskim materijalom. Bolje je imati jednog vrednog koji se svojim svojstvima uklapa u našu viziju pojedinca i društva, nego deset bezvrednih i neuklopivih. Vreme je za racionalizaciju. Ta demografska racionalizacija slična je denominaciji neke inflatorne valute skidanjem nula. Dakle, vreme je za veliko skidanje nula. Pre ili kasnije svaka civilizacija biva zatrpana gomilom đubreta. Tu gomilu čini masa beskorisnih, nesposobnih, lenjih te krajnje štetnih i parazitski nastrojenih ljudi. Ljudske mase se teško mogu popraviti, ali civilizacija može – uklanjanjem beskorisnih, nesposobnih, štetnih i parazitski nastrojenih individua ili grupa. To uklanjanje podrazumeva uvođenje restriktivnog i segregacijskog oblika društvenog i ideološkog uređenja koje odudara od do sada projektovanog inflatornog modela neograničenog rasta. Ovaj metod podrazumeva novi način društvene stratifikacije u skladu sa suštinskom vizijom održanja moći prosvećene elite koja upravlja procesom projekcije vremena, odnosno poretka u vremenu. Za tako određenu svrhu, načelo društvene segregacije i nove stratifikacije, odudaraće od dosadašnjih istorijskih i tradicionalnih modela.
Ljudska bića su isto što i novac, ona su agens vremena. Ljudi su mali, mikrokosmički krugovi, mikrociklusi, monade koje masovnim usmeravanjem ostvaruju viziju društvenih planera, odnosno predstavnika i medijuma prosvećene inteligencije koja stvara. U simboličkom smislu, ljudska bića su poput (ne)obrađenih kamenih kocki koje su naslagane u piramidalnu građevinu na čijem iluminirajućem vrhu obitava prosvetljena elita obdarena vizijom celine i superiornijom inteligencijom. Odnosno, sve što sam naveo, deluje poput nekakve racionalističke utopije koja bi trebalo da bude ostvarena u idealnom poretku. U stvarnosti to nije tako, nego su na delu nekakve ružne i asimetrične građevine bez mnogo smisla i kohezije. Lunarna hiperprodukcija neminovno sa sobom vuče i lučenje otrova (vidi Revolucija katastrofe i demon informacija).

Diskovi iz tarota predstavljaju simbol fluidne osnove materije. Oni su ono što je pokretno i dinamično u sistemu materijalnog postojanja. Astrološki simbol takvog stanja je znak Bika, budući da Bik predstavlja vodeni aspekt elementa Zemlje. Takođe, geomantijski ekvivalent Bika je Amissio, odnosno znak koji predstavlja rasipanje, trošenje, gubitak, oticanje, ali istovremeno oslikava i žensku siluetu, a što ukazuje na plodnost, rađanje, senzualnost, Majku Zemlju itd. Amissio je simbol novca, a novac je da se troši. Naposletku, figura Amissio ukazuje i na protok vremena koje ima akvatička svojstva, odnosno asocira na peščani sat. Nasuprot figuri Amissio, kao komplementarnu imamo Acquisitio, odnosno figuru koja ukazuje na sticanje, dobitak, tezaurisanje. Dakle, vidimo komplementarni odnos venuzijanske prirode Bika i jovialne prirode znaka Riba koje tradicija hermetizma pripisuje znaku Acquisitio. Ribe daruju, Bik troši. U simbolizmu velikih arkana tarota, Bik je Prvosveštenik/Papa, odnosno lice korisnik budžeta; Ribe su predstavljene kartom Mesec sa kojeg kaplje spasiteljska donatorska rosa amriti pravo u pehar korisnika budžeta.


Kada u raspravu uvedemo zlato, dolazimo do novih spoznajnih momenata u pogledu teme novca i vremena. Zlato je novac, odnosno u idealnom smislu, ono je podloga papirnom novcu. U naše vreme to nije tako, što novac čini pokvarenim, klifotičnim, fantomskim, odnosno ispraznim fenomenom. Otud je ekonomija koju tvori takav novac zapravo crna, nihilistična, parazitska i satanska, kompletno zasnovana isključivo po lunarnim načelima. Samo sjaj zlata može uneti svetlost u ekonomske odnose i time urediti same društvene odnose u trajan i ne toliko dinamičan oblik. Brojnost ljudske vrste mora biti usaglašena sa količinom zlata koje stoji u svojstvu podloge novca. Simbolički, zlato je sunčev metal; papirni novac, odnosno emisija, jeste lunarni fenomen. Novac je, poput vremena, projekcija solarne svetlosti posredstvom lunarne refleksije. U stanju kakvo imamo danas lunarna komponenta je otrgnuta od solarne te samim tim dovedena do izopačenja, do beskrajne inflacije iluzije i senki. Mesečev nektar pretvoren je u otrov. Novac je udarna pesnica nihilističkih i destruktivnih sila.

Sunce je temeljni parametar protoka vremena jer određuje osnovni ritam. Zlato je u poretku simbolizma tarota predstavljeno kartom XIX Sunce, dok je manipulacija diskovima, odnosno novčićima evidentna u kartama I Čarobnjaka/Maga i XII Obešenog čoveka. I Mag je gospodar novca, solarni princip Hadita koji upravlja točkovima eona. XII Obešeni čovek je opsednuti, odnosno obrnuti pentagram, izokrenuti mikrokosmos. On je žrtva ili objekat delovanja Čarobnjaka, bilo da je taj uticaj zlokoban ili isceljujuć. Obešeni čovek je ekvivalent glifu M, koji predstavlja vodu, masu, gomilu, more čovečanstva (što se geomantijskim simbolizmom može izraziti lunarnom figurom Populus, čiji je ekvivalent pun Mesec). Mesec, kao simbolički nosilac plodnosti, jeste taj koji generiše masu. Mesec je odavno izgubio značaj u procesu merenja vremena, s obzirom na to da su osnovni parametri civilizacijske svesti čovečanstva na neki način usiljeno solarni. Ta usiljenost, odnosno refleksija tog solarnog hibrisa, vidljiva je u opresivnom karakteru bezmalo svake istorijske civilizacije. Mesec je na prirodniji način ukazivao na protok vremena. Mesec je poput mitske ptice Feniks, pošto se, kako to kaže Mirča Elijade, ponovo rađa iz sopstvene tvari, jer mu je to predodređeno.[1] Mesec je, nebesko telo koje raste, smanjuje se i nestaje te kojim vlada univerzalni zakon postojanja, odnosno života i smrti. Na osnovu te analogije Mesec je povezan sa fenomenom rađanja i smrti, kao i sa svakom vrstom promene. Otkriće mesečevog ritma je, po Elijadeu, omogućilo misaone sinteze između raznorodnih stvarnosti te je utemeljilo svaki vid dualizma. Otud je Mesec u neku ruku majka analogije, a analogija je jedan od temeljnih postulata magijskog mišljenja.[2] Vidi dalje Doba vodolije i svetski socijalizam





[1] Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, poglavlje Mesec i lunarna mistika, odeljak 47. Mesec i Vreme, Akademska knjiga, Novi Sad, 2011, str. 195.
[2] „Najstariji indoarijski koren reči koji se odnosi na zvezde je onaj koji označava mesec: to je koren me, koji u sanskritu daje mami, što znači „merim“. Mesec je univerzalna mera.“ Mirča Elijade, isto, str. 196.

Monday, March 28, 2016

Revolucija katastrofe i demon informacija (autor Dorijan Nuaj)


„Problem koji čovečanstvo treba da reši nije u redosledu bića koji ja ovde pravim (- čovek je kraj): nego koji tip čoveka treba gajiti, hteti, kao najviše vredan, najdostojniji života, najpouzdaniji za budućnost.“
Niče, Antihrist, paragraf 3.

vidi prethodno: Kultura kao sudbina

Julius Evola, u knjizi Pobuna protiv modernog sveta, kaže da se moderan čovek, koji se hvali da je konačno postao slobodan i prosvetljen, koji ismeva sve ono što je u davnini poticalo iz tog različitog odnosa između jastva i onog što nije ja, zavarava ako veruje da je siguran. Evola ističe da su te opasnosti samo uzele drugi oblik, takav da se više ne prepoznaju same po sebi. On dalje ističe da je moderni čovek sklon kompleksima tzv kolektivnog nesvesnog, podložan je emotivnim i iracionalnim strujanjima, masovnim sugestijama i ideologijama čije su posledice daleko razornije od onih koje se mogu prepoznati u drugim epohama i koje su nastale usled različitih uticaja. Evola ukazuje i na pojavu buđenja i prodiranja podljudskih elementarnih sila u strukture modernog sveta, a što se može uporediti sa osobom koja više ne podnosi napetost duha (prva kasta), a zatim ni napregnutost volje kao slobodne moći koja pokreće telo (ratnička kasta), i koja se stoga prepušta subpersonalnim silama telesnog sklopa, da bi se onda iznenada ponovo podigla pod magnetskim impulsom nekog drugog života koji zamenjuje njen. Na kraju, ideje i strasti demosa više ni ne pripadaju ljudima. One deluju kao da imaju autonomnu (i zastrašujuću) egzistenciju, te huškaju narode i zajednice jedne protiv drugih, u sukobe ili krize kakve istorija još nije upoznala.

Veliko je pitanje mogu li ljudi bez većih negativnih posledica uopšte pratiti i prilagođavati se tako drastičnim promenama? Prezasićena inflatorna masovna kultura (kojoj se priključuju političke histerije i bezbedonosna te ekonomsko-egzistencijalna neizvesnost) postaje čudovište apokaliptičkog kalibra, parazit koji crpi vitalne energije kolektivne psihosfere. Taj demon kao da zna da je gotovo nemoguće odupreti mu se. Čak se podsmeva samom sebi, što znači da je veoma moćan, ali ma koliko njegova moć bila iluzorna ona zaista deluje – opčinjava. Demon zna kako je vraćanje točka istorije unazad, kada protok i rast informacija nije imao frekventnost, kompleksnost i kvantitet kakav sada ima, praktično nemoguć, barem ne bez katastrofe mitoloških razmera. To bi značilo povratak u konzervativnost i zatvorenost idiličnih provincijskih, kastinskih, klanovskih, plemenskih i feudalnih granica, što možda i nije loše ukoliko se uzme u obzir ekologija i čistota življenja. U aktuelnom trenutku moramo uzeti u obzir brojnost i galopirajući rast svetskog stanovništva, kao i novostečene navike te obrasce ponašanja, mišljenja, saobraćaja, stanovanja, zabave, ishrane, privređivanja, itd. Čitavo čovečanstvo se nalazi u jednoj velikoj i sveobuhvatnoj istorijskoj tranziciji. Svet kao da žuri negde, a o ishodištu teško da se može išta pouzdano reći. Uviđamo da je u našem vremenu na delu galopirajuća kakofonija kulturnog univerzuma koji ima toliko sadržaja da čovek pred svom tom skalamerijom stoji gotovo bespomoćan.
Vidimo kako Demon Informacija guta, proždire, ali istovremeno i stvara kulturni univerzum, čineći ljudske tačke gledišta, percepciju, način ponašanja, osećanja, i interpretacije, podložnim njegovoj dominaciji, autoritetu, i sili da ih oblikuje i usmerava. Reč je o jednom gigantskom usmeravanju ljudskih mentalnih i vitalnih energija u određenom pravcu o čijoj krajnjoj destinaciji možemo samo da slutimo. Takođe, sasvim je izlišno istaći kako se i sam taj proces nalazi u suprotnosti sa osnovnim etičkim načelima kulture, ali je posve u skladu sa njenim praktičnim, algoritamskim i dijalektičkim zakonitostima. To je cena tzv kulturno-civilizacijskog i naučno-tehnološkog napretka: postvarena, u suštini iluzorna, slepa sila, demon koji opčinjava, izaziva ali i čuva strah. Ljudi su stvorili civilizacijskog duha koji stimuliše stvaranje i jačanje umišljenih, preplašenih, iskompleksiranih, osetljivih, egocentričnih ljuštura Ličnosti. Istovremeno taj duh ima ulogu održavaoca iluzije postojanosti, sigurnosti i ispravnosti položaja i nazora pomenutih ljuštura. Nazvao bih to inercionom strujom globalnog magijskog lanca[1] koji u svom toku stvara energetsko korito čiji smo plovitelji, ribari i davljenici svi mi. Kakva god bila formulacija tog procesa u terminima tradicionalne okultne nauke, ne može se odoleti utisku da je na delu “astralno prizemljenje” nekakvog ahrimanskog entiteta koji zahteva sve više žrtava u krvi i ognju, te čini da se zaludno proliva seme, komadaju fetusi, truju voda, vazduh, tlo, uništavaju šume i sav živi svet.
Sa Demonom Informacija, kao kompanjoni, idu i demoni urbanizacije, tehnologizacije, ideologizacije te demon tzv demografske eksplozije, a koji svi skupa onom prvom obezbeđuju gustinu, masovnost i dostupnost žrtava, robova, odnosno korisnika, potrošača. Izbavljenje iz demonskih kandži pseudocivilizacije svakako ne leži u naprasnom bekstvu. Svako bežanje je iluzorno i smešno. Nema mesta na koje se može pobeći ili sakriti. Postoje samo ona mesta do kojih Demon još uvek ne dopire u punoj meri, ali to je samo pitanje časa. Moć Demona Informacija nad ljudima, iako ogromna, nije apsolutna. Iako svevideća, to je ipak slepa sila, pa u tome i vidim neku šansu otpora. Najgore od svega je to što nam se Demon mnogo više sviđa nego što smo uopšte spremni i sposobni da prepoznamo i priznamo. Štaviše, ljudi nisu samo fascinirani Njegovim bezbojnim trikovima i maskaradama, već i Njegovim destruktivnim karakterom. Delotvoran otpor je revolucija. Jedina smislena borba protiv Duha pseudocivilizacije, odnosno Demona Informacija, jeste revolucionarna borba, nikako retroaktivna, bazirana na tradicionalnim vrednostima, odnosno na vrednostima jednog sveta kakav više ne postoji i kojeg je praktično nemoguće restaurirati. Zašto bi obnavljali nešto što nije bilo dovoljno sposobno da opstane i zamrzne svaku promenu koja bi sprečila ovako katastrofalan civilizacijski ishod kakav imamo danas? Boreći se za obnovu starog poretka samo bi još više naše pozicije doveli u nepovoljniji položaj. Bio bi to apsurd. Naposletku, šta mi zapravo znamo o prošlosti? Struje su nepovratno promenile pravac. Sa druge strane, revolucija je instrument i projekat Progresa te svoje utemeljenje nalazi u budućnosti, nikako u sadašnjosti ili prošlosti. Revolucionar, akter revolucije koju prizivam, jeste onaj ko je u stanju da zahvati dublje u moć i da mobiliše veće količine astralnog svetla te preusmeri postojeće struje u pravcu projekcije po viziji. Što dublja vizija, to veća moć, to jača struja. Struja će inicirati nove revolucionare, a oni će ojačavati struju sve do trenutka potpune revolucije bogova. Tada će svet drugačije izgledati, a možda ga i neće biti…
Spasonosna formula od despotije kombinacije tehnologije, militarizma, urbane kasarnizacije, tzv globalne ekonomije, osiromašenja, korupcije i kriminalizacije, odnosno (pseudo)civilizacije, nije baš bezbolna, niti humana. Zamislite ponovo tragediju čuvenog prekookeanskog broda Titanik. Veliki brod pun putnika tone a vi se nalazite u poziciji da spasite određeni broj ljudi, mada ne i sve. Na raspolaganju vam stoje dve kvote putnika, za dve moguće opcije. Prvu kvotu čini 80% putnika, slučajno uzetih, dok preostalih 20% neće biti spašeno zbog ograničenosti spasilačkih kapaciteta. U drugoj varijanti možete spasiti samo 20% putnika, ali isključivo po vašem izboru. Ukoliko se opredelite za prvu varijantu, odnosno za spas 80% putnika, lako se može desiti da igra slučaja prepusti smrti mnogo dece, mladih i zdravih za koje neće biti mesta u vašim spasonosnim barkama, a da vi izvučete sve same starce, mentalne bolesnike, narkomane, ratne zločince, teroriste, psihopate, kriminalce, osrednje ličnosti, protagoniste onih političkih opcija koje su vam mrske ili neprihvatljive, te ličnosti sa nekim karakteristikama koje su iz nekih razloga vama odbojne. Zar nije onda bolje odabrati manjinu čije uništenje teže možemo podneti, nego spasiti većinu ma kakva ova bila? Takva dilema i nije prava dilema, bar ne sa stajališta Revolucije Katastrofe. Ukoliko se, u ovom misaonom eksperimentu, opredelite za spas manjine sastavljene isključivo po vašem nahođenju, to znači kako u vašem karakteru postoji početni impuls, ili pak osobina koja vas može učiniti simpatizerom ili poklonikom, ako ne i akterom Revolucije Katastrofe koju propagiram u mojim knjigama i na ovom blogu u pojedinim tekstovima.

Ovaj tekst izvorno je napisan 1995. godine, više puta prerađivan i objavljivan u okviru moje knjige Božanska revolucija katastrofe / Doktrina satanizma 2008/2012, Ukronija.

[1] Ovde vredi citirati Juliusa Evolu, s tim što je njegov opis američkog sveta danas proširen skoro na čitav svet: „Stoga u zaslepljujućoj veličini američkih metropola pojedinac – „nomad asfalta“ – ostvaruje svoju ništavnost pred golemim kraljevstvom kvantiteta, pred grupama, svemoćnim trustovima i standardima, zavodljivim šumama nebodera i fabrika, dok su gospodari lancima okovani za stvari nad kojima gospodare; u svemu tome još više se ispoljava ono kolektivno, u obliku u kojem je još bezličnije nego u tiraniji koju je sproveo sovjetski režim nad često primitivnim i bezvoljnim elementima.“ Navod iz Pobuna protiv modernog sveta, poglavlje Ciklus se zatvara, Gradac K, Čačak-Beograd, str 434.