Četvorka štapova u tarotu

Četvorka štapova, Sola Buska špil

zvezda Mirfak

sazvežđe Persej

severoistočna visina

vazdušni aspekt Ovna

Četvorki štapova odgovara treća dekada Ovna, kojom vlada Venera, što u tarotskom poretku uparuje arhetipove Carice i Cara, imperijalni par u trenutku svoje spoljašnje potpune ostvarenosti. To je faza vatre u kojoj se energija stabilizuje, institucionalizuje i dobija vid vladavine, reda i trajnosti. Međutim, ova stabilnost nije prirodna niti večna: ona je izbor, konstrukcija i forma koja zahteva stalno održavanje. Po Pikatriksu, treća dekada Ovna odnosi se na lepotu, suptilnost, duhovitost, radost i krotkost. Ipak, slika vezana za ovu dekadu uvodi pukotinu u tu harmoničnu predstavu: bledi čovek crvenkaste kose, sa zlatnom narukvicom na jednoj ruci i oslonjen na štap drugom, oseća teskobu jer nije u stanju da čini dobra dela koja bi inače činio. Ovaj motiv jasno ukazuje na latentni manjak snage — vladar je još uvek na prestolu, ali njegova moć polako počinje da slabi. Četvorka štapova, stoga, nije samo karta dovršenja, već i prva naznaka zastoja.

Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa četvrtom sedmicom leta, periodom kada se energija učvršćuje u stabilan obrazac, ali gubi početnu pokretačku oštrinu. Zlatna zora ovu kartu naziva Gospodarem usavršenog posla, što se tumači kao Potpunost: delo je dovršeno, struktura zatvorena, ništa se više ne dodaje. Međutim, upravo ta zatvorenost predstavlja granicu. Kod Krolija, Četvorka štapova je ovaploćena aktivna sila, poredak, zakon i vlada. Ali on naglašava da se u samim ograničenjima tog reda već nalazi seme budućeg rastrojstva. Red, kada se ukruti, postaje prepreka daljem kretanju. 

Astrološki, Četvorka štapova se dovodi u vezu sa sazvežđem Persej, Razbijač. Na hebrejskom, razbijač se kaže parac ili perec (peh–reš–cadi), izraz koji se pojavljuje u knjizi proroka Miheja (2:13): onaj koji probija prepreku i predvodi narod kroz vrata. Taj paradoks, razbijač kao predvodnik reda, ključan je za razumevanje ove karte. Četvorka štapova označava stanje u kojem poredak opstaje samo dok postoji sila sposobna da ga probije i obnovi. U Knjizi zakona (III:46), ovaj motiv dobija ratnički i eksplicitno nasilni izraz: Gospodar rata vodi ka pobedi i radosti, ali ta pobeda je neodvojiva od destrukcije. Ovde se potvrđuje da je svaka stabilna struktura utemeljena na prethodnom činu nasilja i da se može očuvati samo stalnom spremnošću na novo razbijanje.

Tradicionalni prikazi sazvežđa Perseja prikazuju junaka sa odrubljenom Meduzinom glavom, iz koje izviru zmije, a čiji je astralni pandan zloslutna zvezda Algol. Persej je sin Zevsa i Danaje, junak opremljen mačem, Hermesovim krilatim sandalama i Atininim štitom. On ne samo da ubija Meduzu, već i morsko čudovište Cetus, spasavajući Andromedu — dakle, on je arhetipski oslobodilac, ali isključivo kroz čin razaranja.

Po Ptolomeju, ovo sazvežđe ima prirodu Jupitera i Saturna: inteligentna, snažna, srčana i pustolovna ličnost, ali sklona lažima. Osvald Virt povezuje Perseja sa arkanom Obešeni čovek, čime se dodatno naglašava paradoks: onaj koji razbija i oslobađa istovremeno je vezan i žrtvovan. Zvezda Algol, beličastog sjaja i poznata kao Ras al-Ghul (Demonska glava), druga je po sjaju u ovom sazvežđu. U jevrejskoj tradiciji ona se poistovećuje sa Lilit, dok je u grčkoj mitologiji vezana za Meduzu, koju je Atina kaznila preobražajem u čudovište čiji pogled skamenjuje. Priroda Algola, po Ptolomeju, nalik je Saturnu i Jupiteru: nesreća, nasilje, obezglavljenje, vešanje i smrtna kazna. To je mračno srce stabilnosti, cena poretka koji traje.

U Sola Buska špilu, Četvorka štapova u krupnom planu prikazuje profil ratnika u čiji su šlem zadenta po dva štapa sa svake strane. Ovaj motiv jasno ukazuje da je red ovde doslovno nošen na glavi: poredak je identitet, ali i teret. Četvorka štapova, stoga, označava trenutak maksimalne stabilnosti koji već u sebi sadrži opasnost ukrućenja, nasilja i nužnost budućeg proboja.

Duša i zagrobna perspektiva

Amor (Eros) i Psiha

Predočite peskovito bespuće Sahare, bilioni zrnaca peska koji se meškolje pod naletima vetra, uobličavajući fascinantne peščane dine. Zamislite sada da je svako od tih zrnaca nosilac nekog oseta, neke emocije, slike ili percepcije, delića svesti i da u tom bespuću tako "pluta" u večnost. Takva perspektiva ukazuje na jedan ogroman kosmički kaleidoskop, sačinjen od bezbroj raznobojnih sitnih stakala svakojakih oblika. Svako od tih stakala odražava ili nosi nekakav lik, identitet, ali u krajnje rudimentarnom obliku. Svi oni zajedno čine čestice kosmičke svesti ali su međusobno nepovezani. Nazvaćemo to stanje večnom kosmičkom supom. Međutim, čestice večne kosmičke supe nisu uvek u stanju mirovanja. Kao što vetar pomera pesak, tako nepoznati faktor koji čini životnu silu pokrene, odnosno poveže određeni broj tih monada u smisaoni niz čime se formira biće, a samim tim i koherentna svest. To podseća na biblijski mit o stvaranju čoveka kada Elohim udahnjuje život u oblik sačinjen od ilovače. Slično tome životna sila uobličava i elemente DNK, pa zavisno od toga koje su aminokiseline i kako posložene zavisi kakvo će biće iz toga nastati: čovek, životinja, biljka, mikroorganizam... 

U skladu sa time koliko su i koja su stakalca beskrajnog kaleidoskopa večne kosmičke supe povezana životnom silom isto tako zavisi kakvo će biće nastati, u kakvom ambijentu, kakvih osobina, kakvog oblika, kakve svesti i svih ostalih svojstava. Po okončanju života, životvorna sila se povlači, odnosno vraća se u izvor iz kojeg je potekla, ili sevnula poput munje, a sastavni elementi, odnosno zrnca peska pojedinačnog bića, koliko god da ih je, možda pet stotina, par hiljada ili stotine hiljada, ponovo se vraćaju u prvobitno stanje nepokretnosti i beslovesnosti. To je smrt, odnosno učinak smrti. Tom velikom kosmičkom Saharom bezbrojnih zrnaca peska, stalno duvaju vetrovi, životna sila pušta milione munja koje spajaju i otpuštaju bilione zrnaca peska, stvarajući i rastvarajući živa bića svud u univerzumu. 

U predočenoj predstavi, primetićete, nema mesta duši i njenom večnom kruženju ili uspinjanju, nema pakla i raja, nema reinkarnacije. Trik sa očuvanjem svesnosti u zagrobnom ambijentu jeste da sama zrnca peska, jednom povezana u nekakvu celinu, zadrže deo animirajuće životne sile, koja omogućuje autonomno uobličenje bića, a samim tim i njegovu slobodu. To nije moguće bez buđenja volje. U mnogim mitovima ta činjenica ili mogućnost prepoznata je i naglašena u svojstvu dara bogova. U nekim slučajevima junaci umiru ali potpuno ne gube svest, dok u drugim slučajevima oni živi bivaju prenešeni na odredište večnog života netaknute svesti. U bibliji imamo primer Enoha koji je telesno, još uvek živ, uzdignut u nebo. U grčkoj mitologiji Menelaj, jedan od glavnih likova Ilijade, spartanski vojskovođa, Minojev sin i suprug Jelene Trojanske, živ je odveden u Elisej (Jelisejska polja). Pre njega, poznat je slučaj Radamanta koji takođe uživa na ostrvu blaženih a ne u mračnom Hadu u kome duše mahom plutaju beslovesne. 

Ko ima pravo na večno blaženstvo, odnosno na očuvanje svesti mimo opšteg toka stvaranja i rastvaranja bića? O tome je pisao Ervin Rode u knjizi Psyche, rekavši da nečije zagrobno blaženstvo ne obezbeđuju njegova vrlina i zasluga, jer kao što psiha može ostati uz telo, tj. kao što se smrt može otkloniti nekim čudom ili magijom, tako i odlazak u nekakav areal večnog blaženstva jeste pre svega privilegija pojedinaca. Takvi pojedinci su, kaže Rode, darovani posebnom božanskom milošću, iz koje se ne može izvesti nikakva opštevažeća dogma. 

by Daniele Valeriani

Ta ideja nije izvorno grčka, bila je poznata i u drevnom Egiptu. Mirča Elijade je pisao kako je večni život nakon smrti bio rezervisan isključivo za faraone, budući da su samo oni dobijali Ozirisov dar, odnosno proslavljeno telo večnosti - sah, sahu. Tokom vremena, kako je Elijade objasnio, egipatska doktrina je, malo po malo, dopuštala i da još neke veoma važne ličnosti, pored faraona, uhvate tu barku večnosti koja je podrazumevala buđenje duše u zagrobnom svetu. Zatim je nastupila dekadencija i svojevrsna demokratizacija tog shvatanja, pa je ta mogućnost široko dozvoljena eliti, a potom i običnom svetu, s tim što su tu postavljeni uslovi poznavanja ključnih magičnih reči iz Knjige mrtvih, zatim vođenje ispravnog i moralnog života i slične trivijalnosti koje su podstakle širenje shvatanja da neko svojom zaslugom može kupiti kartu večnog života, ukoliko sledi propise, bude lojalan vladaru, lepo se ponaša itd. Danas, kao posledica daljeg razvoja te ideje, svako može lako pomisliti da nekako zaslužuje večnost ili održanje svesti nakon smrti, pa čak i ako to ne može biti slučaj. Eto, duša će se opet ovaplotiti sve dok nakon niza života ne dospe do tih volšebnih kapija večne svesti. Da li je zaista tako?

Podsetimo se da su faraoni bili bogovi ovaploćeni u telu. Setimo se da su svi prenešeni u Elisij (Elizium) bili rođaci bogova. Pomenuti Menelaj je oženio Jelenu Trojansku koja je bila Zevsova ćerka. Dakle, Menelaj kao Zevsov zet, samom tom činjenicom imao je kartu za raj. Ganimed, koji je uzdignut na Olimp da bude Zevsov peharnik, potiče iz stare trojanske kraljevske loze. Ervin Rode je lepo primetio da u srodstvu sa bogovima leži odgovor na pitanje porekla te milosti i velike privilegije. Plemenito poreklo je ključni preduslov spasenja, jer bogovi ne zaboravljaju svoje, osim ukoliko ovi nešto grdno ne zabrljaju, a ta brljotina je obično uvreda upućena bogovima. No i tada imamo slučaj očuvanja svesti, ali obrnutog smisla, o čemu svedoči Tantalov slučaj (čuvene Tantalove muke), koji je kažnjen da večno ispašta u Tartaru, odnosno u najdubljem delu podzemnog sveta. Ako nema svesti nema ni ispaštanja. Njegovo sagrešenje je u tome što je zloupotrebio Zevsovo gostoprimstvo na Olimpu (velika privilegija) ukravši ambroziju i nektar sa trpeze bogova kako bi ih odneo ljudima otkrivši im tajnu bogova. Filantrop i humanista. 

Nisu li zbog otkrivanja tajne bogova Adam i Eva bili izbačeni iz Raja? Nije li Kula Vavilonska udarena munjom jer su je bogovi videli kao sredstvo oboženja ljudskog elementa? Ljudi ili polubogovi bivaju kažnjeni zbog svoje arogancije spram bogova ili Boga. Oni ne trpe neposluh. Ovo slobodarskom duhu našeg vremena zvuči despotski, mračno, tiranski, nepravedno, ali to je samo izraz uobraženosti, kenjkavosti, prenemaganja, izopačenosti i gluposti današnjih ljudi jer tiranija bogova nije ništa drugo do sistem univerzuma i njegovi zakoni. Ako hodamo po ivici možemo pasti i razbiti se. U toj činjenici nema ničeg tiranskog, ali isto tako nema veće tiranije od izvesnosti umiranja.

Ervin Rode je ukazao da su za Grke bog i besmrtnik gotovo isto. Povodom ovoga ne mogu odoleti utisku one čuvene Isusove izjave "Bogovi ste" (Elohim atem), što u ovom kontekstu možemo prevesti kao "besmrtni ste". Ipak, čak i u hrišćanskoj optici mesto Bogorodice kao Isusove majke, na nebesima je neupitno. Ona je sveta i nebesna samim tim što je rodila Sina Božjeg. Tu nema rasprave. To je odjek drevnih shvatanja o soteriološkim privilegijama božanskih srodnika. Naravno, u hrišćanstvu su standardi spasenja olabavljeni u odnosu na drevne mitove, ali vidimo da oni koje je Isus odabrao ili koji su bili njemu dragi dok je boravio na Zemlji i delovao, nemaju problema po tom pitanju. Zatim se ta milost dalje širi na mučenike, one stradale u Hristu i za Hrista, pa sve do običnog verujućeg sveta, da ne zalazim dublje u tu močvaru. 

Zanimljivo je da su ambrozija i nektar, zbog kojih je Tantal prognan i kažnjen preduslov spoznaje božanske tajne. Nije li isto i jabuka greha iz biblije koju su zagrizli Adam i Eva te zato bili prognani i kažnjeni? Konzumacijom pića bogova čovek otkriva njihovu tajnu. To bismo mogli prevesti i da konzumacijom psihoaktivnih biljaka moći čovek proširuje svoju svest i spoznaje letinu eona (Kroli), vidi univerzum kakav jeste i otkriva mogućnosti slobode ili dosezanja zemlje blaženih. 

Morfeus

I tako konačno dolazimo do pitanja duše. Šta je to duša? Kod Grka, duša, odnosno psiha (Ψυχη), predstavljena je kao devojka sa krilima leptira, što ukazuje na njenu vazdušastu prirodu. Dakle, nešto neuhvatljivo, nešto suptilno i pokretno. Duša je leptir. Po mitu ona je bila smrtna devojka čija je lepota, zbog koje je bila obožavana, izazvala zavist boginje Afrodite. Boginja je naložila Erosu neka učini da se Psiha zaljubi u najgnusnijeg čoveka. Umesto toga, sam Eros se zaljubio u Psihu i odveo ju je u svoju skrivenu palatu. On je pred Psihom skrivao svoj identitet rekavši joj da ga nikada ne sme pogledati u lice. Njene ljubomorne sestre su je prevarile i nagovorile da pogleda Erosovo lice, zbog čega se on naljutio na nju napustivši je. Psiha je potom tražila po svetu svoju izgubljenu ljubav i na kraju je došla u službu Afrodite koja joj je naredila da izvrši niz naizgled nemogućih zadataka a što se završilo njenim putovanjem u Podzemlje. Psiha se onda ponovo ujedinila sa Erosom i par se venčao na ceremoniji kojoj su prisustvovali svi bogovi. 

Ovde vidimo da je Psiha vezana za ljubav posredstvom Afrodite i Erosa, ali isto tako vidimo da je ona izazvala bes oba ta božanstva. Dakle, ogrešila se o bogove, a s tim što je u njenom slučaju sve lepo završeno. Psiha je postigla večnost svojim ujedinjenjem sa Erosom nakon što je prošla iskušenja u Afroditinoj službi stigavši čak i u sam Had. Takođe, primećujemo da je Afroditu zapravo naljutio drevni kult duše, što ukazuje kako je ovaj mit mogao nastati kasnije. Erosa je naljutilo to što je Psihin neposluh razotkrio njegovu varku. Pa ipak, Psiha je mogla izaći iz Hada i dosegnuti večnost ponovnim susretom i venčanjem sa Erosom. Prevedeno na pojmovnik egipatske Knjige mrtvih, imamo situaciju u kojoj se pokojnik u zagrobnom ambijentu sjedinio sa svojim ka. Dok je Psiha robovala Afroditinim hirovima i ponižavajućim zadacima, njoj je potajno pomagao Eros, što je situacija koja podseća na ulogu koju anđeo čuvar ima spram adepta. Plod Psihine i Erosove ljubavi je ćerka Hedona (Zadovoljstvo), koja je postala daimon, odnosno boginja zadovoljstva i užitaka. Iz homerovske perspektive, duša je poput odraza ili senke, utvara (ειδωλον - eidolon), što bi u određenoj meri moglo odgovarati egipatskom pojmu khaibit. 

Rode tumači određenje homerovsko duše tako što ona nije nalik onome što zovemo duhom a nasuprot telu. Za Homera, kako kaže Rode, svojstva ljudskog duha ispoljavaju se kroz aktivnost, što je moguće samo dok je čovek živ. Kada premine, čovek gubi svoju celovitost i postaje mrtvo telo koje se raspada, dok psiha ostaje neokrnjena. Međutim, ističe Rode, ni psiha, kao ni mrtvo telo, nije ključarka duha i njegove snage. Ona je bez svesti, napuštena od duha i njegovih organa, jer su sve moći osećanja, htenja i mišljenja iščezle kada se čovek razložio na svoje sastavne delove. Tumačeći homerovsko viđenje ove teme, Rode primećuje da se duši malo toga može pripisati od svojstava duha, pa se stoga pre može govoriti o suprotnosti između psihe i duha. 

I dalje, kako kaže Rode, čovek je živ, svestan sebe i duhovno delatan samo dok u njemu boravi psiha, ali nije ona ta koja ispoljavajući sopstvene snage obezbeđuje čoveku život, volju, svest, moć sticanja znanja i uopšte iskustva, već se sve snage života i delovanja nalaze u oblasti telesnog. To funkcioniše dokle god je telo sjedinjeno sa svojom psihom. Bez prisustva psihe telo ne može da opaža, oseća i želi, ali ono ne obavlja ove i sve druge svoje aktivnosti preko ili posredstvom psihe. Rode kaže da Homer ne pripisuje psihi takvu delatnost u živom čoveku već se pominje tek kad njeno razdvajanje od živog čoveka predstoji ili se već dogodilo. Psiha kao čovekova senka, nadtrajava i njega, i njegove životne snage. 

Duh na osnovu navedene uloge možemo prepoznati kao životni dah, onu tajanstvenu i neuhvatljivu životvornu silu kojom Elohimi nadahnjuju neživa tela od ilovače, odnosno silu koja povezuje kaleidoskopska zrnca peska iz imaginarne peščare koju sam opisao, formirajući živo biće. Po Homeru ljudsko biće postoji kao ono što je vidljivo, odnosno telo, i kao njegov nevidljiv odraz koji se oslobađa tek u smrti. Rode kaže da o postojanju dvostrukog života u čoveku, o prisustvu jednog samostalnog, odvojivog drugog jastva unutar onog dnevno vidljivog, nije zaključeno na osnovu izražavanja osećanja, volje, opažanja i mišljenja u budnom i svesnom čoveku, nego na osnovu iskustava prividnog drugog života u snu, u nesvesti i ekstazi. Ovim nam se na neki način saopštava da je duša zapravo sanjačko biće. U čoveku, dakle, živi jedno drugo jastvo koje je aktivno u snu ili u nekakvoj ekstazi. Grci su verovali da je psiha, onda kada se u smrti oslobodi tela, zapravo večna. Međutim, ta večnost nužno ne podrazumeva i svesnost. Rekli smo da je očuvanje svesti izuzetak a ne pravilo. 

No, vratimo se grčkom mitološkom narativu koji nam ukazuje da su Had i Oneiron (zemlja snova) blizu jedno drugom, što nije čudno, budući da su Hipnos (san) i Tanatos (smrt) braća. U snu spavač gubi dnevnu svest i tada preovlađuje ona sanjačka, izuzev delimično u stanju lucidnog sna što se postiže vežbanjem. U smrti, preminuli takođe gubi svest, ali pitanje je stiče li nekakvu posmrtnu svest nalik onoj sanjačkoj. Da li je smrt uopšte nalik snu? Je li to onda nešto poput dubokog bezsadržajnog sna? Ukoliko postoji nekakav sadržaj znači li to da je duša delatna i nakon smrti? 

Homer smešta Oneiron pored struja Okeana, velike reke koja okružuje svet, i kapija Sunca, blizu polja Asfodela gde borave duše preminulih. Had zapravo ima tri odeljka: Asfodel, u kome završava većina ljudskih duša, zatim Elizium ili Elisej (gde borave privilegovani koji uživaju u blaženstvu) i Tartar, gde su bačeni oni prokleti da večno ispaštaju. Oneiron je dakle blizu oblasti u kojoj kao aveti bitišu duše lišene svesti. Stanovnici, odnosno daimoni zemlje sna su oneiroi, tamnokrili duhovi koji se svake noći pojavljuju kao jato slepih miševa iz njihovog pećinskog doma u Erebosu, zemlji večne tame iza izlazećeg sunca. Oneiroi prolaze kroz jednu od dve kapije: prvu, napravljenu od roga, koja predstavlja izvor proročkih snova koje šalju bogovi, dok je druga napravljena od slonovače i predstavljala je izvor lažnih i besmislenih snova. Njihov vođa zvao se Morfej, daimon koji se pojavio u snovima kraljeva pod maskom čoveka koji nosi poruke od bogova. Majka Oneiroja je boginja noći Niks, jedno od drevnih božanstava i ćerka Haosa. Kao njihov otac pominje se Hipnos, bog sna, ali imajmo na umu kako je i on sam Niksino dete. Zanimljivo, boginja Niks je sparujući se sa Erebom (večnom tamom) rodila Etera (svetlo) i Hemera (dan). 

Konačno, nakon ovog mitološkog izleta, vraćam se na početak te se usuđujem postaviti pitanje: čega ima nakon smrti? Na ovo pitanje odavno sam dobio odgovor u obliku kontra pitanja: a čega ima pre smrti? Elifas Levi je govorio da se u astralnoj svetlosti nalazi otisak svega što je ikada bilo i što će biti, pa tako i otisak svake osobe koja je ikada živela i koja će živeti, pa ipak otisak nije biće, nepovezani kaleidoskop utisaka, oseta i percepcija nije svest, a bez svesti nema bića, barem ne ljudskog, a bez nekakvog oblika svesti nema nikakvog bića. Kakva je verovatnoća da će životna struja ponovo okupiti ista zrnca peska i sastaviti ih u ono isto biće kakvo je nekada živelo? Možda to i nije pitanje verovatnoće, ali zašto bi se to uopšte desilo? Vidimo da je preživljavanje svesti i bitisanje u zagrobnom ambijentu pre izuzetak nego pravilo. Neće li se i sama duša, ako pod time podrazumevamo sanjačko telo, skriveno jastvo, ukoliko nekako ne zasluži milost bogova, nazvaću to tako, razložiti i utopiti u beskrajno i beslovesno more jedinica svesti koje tek zajedno, povezane i animirane intervencijom više sile bivaju biće? 

Duša i telo nisu odvojene celine, nego su aspekti iste stvari. To je stvar našeg opažanja. Kastanedin učitelj Don Huan govorio je da su ljudi svetlosna bića i da je telesnost isto kao i suptilnost, stvar opažanja. I onda kada životna sila napusti pokojnika, njegova svest se rastače. Ako nema svesti, ako nema svetlosti, ako nema opažaja i oseta, pa šta je onda to što se navodno reinkarnira? Setimo se, Psiha kao lik je smrtno biće koju je Erosova naklonost izbavila od ništenja. Sada razmislimo, da li lično mi zaslužujemo, i zbog čega tačno, ljubav, naklonost i pomoć jednog boga kakav je Eros?

Petica štapova u tarotu

Petica štapova u Sola Buska tarotu

zvezda Alfard

sazvežđe Hidra

severoistočni horizont

vazdušni aspekt Lava

Peticu štapova dovodimo u vezu sa prvom dekadom Lava, kojom vlada Saturn, čime se uparuju arhetipovi Univerzuma i Snage. Reč je o vatri koja je tek stupila u lavovski prostor i još uvek nije disciplinovana solarnim principom: to je sirova, eruptivna energija, bliska požarima i vulkanskim izlivima. Ova karta ne prikazuje borbu kao taktički sukob, već kao stanje trajnog trenja, sudara i razbuktavanja suprotstavljenih sila. Po Pikatriksu, prva dekada Lava obuhvata odvažnost, slobodoljubivost i pobedu, ali istovremeno i okrutnost, požudu, opakost i nasilje. Ta ambivalentnost jasno je sažeta u slici čoveka koji jaše lava: to nije spokojno vladanje, već pokušaj da se obuzda snaga koja u svakom trenutku može zbaciti jahača. U tom smislu, Petica štapova označava stanje u kojem volja još nije dovoljno snažna da upravlja sopstvenom energijom, već se s njom bori iznutra.

Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa petom sedmicom leta, trenutkom kada toplota dostiže intenzitet koji više ne podstiče rast, već proizvodi napetost i iscrpljivanje. Zlatna zora ovu kartu naziva Gospodarem borbe, jasno stavljajući akcenat na sukob kao osnovni modus postojanja. Kod Krolija, Petica štapova predstavlja aktivnu silu u njenom najgrubljem obliku: ovde nema ravnoteže, već samo sudar, trenje i iscrpljivanje. On dodatno naglašava prisustvo načela Feniksa: razaranje kroz vatru koje u sebi nosi mogućnost pročišćenja i ponovnog rođenja. Međutim, u ovom stadijumu ciklusa, to uskrsnuće je još samo potencijal, neizvesno i daleko. Kroli takođe ukazuje na ideju seksualne svireposti: energija vatre ovde se ispoljava kao nagonska, neobuzdana sila, sklona dominaciji i destruktivnoj strasti. Petica štapova stoga može označavati borbu koja se ne vodi radi cilja, već radi samog pražnjenja viška energije.

Astrološki, ovoj karti odgovara sazvežđe Hidra, vodena zmija u bekstvu, simbol htonskog principa koji izmiče kontroli. U biblijskom smislu, ta zmija je poistovećena sa Satanom, silom koja se suprotstavlja nebeskom poretku. Apokalipsa (12:7–9) opisuje rat na nebu i zbacivanje velike aždaje, stare zmije, na zemlju. Taj mitološki obrazac savršeno oslikava Peticu štapova: borba je već izgubljena na višem planu, ali se na nižem nastavlja u obliku haotičnog otpora i razorne upornosti.

U Knjizi zakona, zmija poprima drugačiji, ali jednako ambivalentan aspekt. Ona je istovremeno princip užitka, znanja i ekstaze, ali i otrov, pad i rastrojstvo. Zmija koja se savija da bi skočila i zmija koja izbacuje otrov predstavljaju dve faze iste sile: nagonsku energiju koja može dovesti do sjedinjenja sa Nuit, ali i do raptusa zemlje, do potonuća u materijalno. Petica štapova stoji upravo na toj granici.

U grčkoj mitologiji, Hidra je zmija koju je gavran (Korvus) uhvatio i doneo Apolonu, čime je narušen prirodni poredak i izazvana kazna. Ovaj motiv dodatno pojačava temu greške, nemarnosti i posledica neobuzdanog delovanja. Prema Ptolomeju, uticaj Hidre je prirode Saturna i Venere: osećajnost, strastvenost i sklonost ka nevoljama. Dominantna zvezda sazvežđa, Alfard, narandžaste boje i smeštena na Hidrinom vratu, nosi ime „Usamljena zmija“ ili „Hidrino srce“. Njena priroda, po Ptolomeju, takođe je saturnovsko-venuijska: mudrost i sklonost umetnosti, ali i žestoke, nekontrolisane strasti, buntovništvo, nemoralnost i naprasna smrt. To je srce borbe koje kuca bez mere.

U Sola Buska špilu, Petica štapova prikazuje nesrećnu, bedno odevenu i pogurenu mušku figuru koja na leđima nosi pet neuredno poslaganih masivnih štapova. Njegov teret je haotičan, bez reda i sistema, za razliku od kasnijih karti ovog niza. U desnoj ruci drži predmet nalik tikvi — posudu koja može sadržati vodu, vino ili otrov. Taj detalj dodatno naglašava ambivalentnost ove karte: borba još nije oblikovana u smisao, a energija se rasipa između iscrpljenja i potencijalnog preobražaja.

Trojka štapova u tarotu

Trojka štapova - Sola Buska špil

zvezda Menkar

sazvežđe Cetus (Kit)

istočna visina

vodeni aspekt Ovna

Trojci štapova odgovara druga dekada Ovna, kojom vlada Sunce. Time se uspostavlja snažna i koherentna simbolička veza između Sunca i Cara, solarna energija prirodno pristaje uz carsko dostojanstvo, autoritet i volju koja se ne opravdava, već deluje. Ova karta govori o trenutku kada se iskonska sila već formirala u centar moći i počinje da se stabilizuje kao princip vladavine. Po Pikatriksu, druga dekada Ovna odnosi se na ponos, plemenitost, bogatstvo i vladavinu. Ikonografski je predstavljena ženskim likom u crvenoj haljini, čija je unutrašnjost bela; crveno kao boja aktivne, krvne sile i strasti, belo kao znak čistoće namere i zakonitosti poretka. Ova dvoznačnost upućuje na moć koja je istovremeno strastvena i legitimna, osvajačka, ali ne i haotična. Alternativno, Trojka štapova može se povezati sa trećom sedmicom leta, periodom zrele topline i usmerenog rasta.

U sistemu Zlatne zore, Trojka štapova nosi naziv Gospodar utvrđene snage i ima ime Vrlina. To nije moralna vrlina u etičkom smislu, već unutrašnja čvrstina sile koja je našla svoj oslonac i svoj pravac. Krouli naglašava da ova karta predstavlja ostvarenje iskonske energije, čije delovanje proizvodi saglasje i sklad, ne zato što je sila oslabila, već zato što je dovedena pod kontrolu svesti i svrhe.

Astrološki, Trojka štapova povezuje se sa sazvežđem Kita (Cetus), morskog čudovišta, koje u biblijskom simbolizmu odgovara Levijatanu, opisanom u 41. poglavlju Knjige o Jovu. Reč je o arhetipskom protivniku, sili haosa i tlačenja koja stoji nasuprot božanskom poretku. Najsjajnija zvezda ovog sazvežđa, Menkar - „otvorena usta nemani“, simbolizuje svezanog i pobeđenog neprijatelja. Njena svetlo-narandžasta boja ukazuje na vatru koja je progutala vodu, ali i na opasnost koja još uvek tinja. Po Ptolomeju, priroda Menkara je saturnovska: oboljenje, gubitak časti, propast, povrede, bolest i nesreća. U biblijskom kontekstu, Cetus / Levijatan predstavlja Satanu kao protivnika koji tlači Izrael, drži ga u ropstvu ili potčinjenosti. Međutim, ovaj simbolizam nikada ne ostaje bez odgovora, tekstovi jasno najavljuju božansku intervenciju i konačno slamanje protivničke sile: „Tog dana Gospod će pohoditi svojim mačem – čvrstim, velikim i jakim – levijatana, zmiju koja klizi, levijatana, vijugavu zmiju; ubiće neman koja je u moru.“ (Isaija 27:1). U Knjizi zakona ovaj motiv dobija ekstremno aktivistički i ratnički izraz, gde se vrlina više ne meri saosećanjem, već neumoljivim sprovođenjem volje. Dodatna paralela sa morskom nemaní javlja se u Knjizi o Joni (1:17–2:2), gde velika riba preuzima funkciju grobnice i inicijacijskog prostora. Jona biva progutan, ali ne uništen, iz utrobe čudovišta on se moli i biva spasen. Ova slika snažno korespondira sa atribucijom velike arkane Smrt, čije je hebrejsko slovo nun, „riba“. Reč je o smrti kao prelazu, ne kao kraju: o boravku u tami koji omogućava ponovno rođenje.

U grčkoj mitologiji, Cetus je čudovište koje Posejdon šalje da proždere Andromedu, kao kaznu za oholost njene majke Kasiopeje. I ovde je reč o sili kazne i korekcije, ali i o čudovištu koje biva savladano. Po Ptolomeju, priroda sazvežđa Kita je opet saturnovska: lenjost i jalovost, ali i sposobnost upravljanja i izvesna saosećajnost, paradoks koji ukazuje na moć koja može i da tlači i da obuzda samu sebe.

U Sola Buska tarotu, Trojka štapova prikazuje glavu probodenu sa tri štapa. Ova slika snažno upućuje na nužnost tajnovitosti alhemijskog znanja: misao je probodena silom, ali ne uništena. Glava umesto ušiju ima krila, jasan znak Merkura filozofa, dok su usta zatvorena vencem, simbolom zaveta ćutanja. Znanje koje je osvojeno ne razglašava se; moć koja je konsolidovana ne mora da viče. Trojka štapova, stoga, predstavlja trenutak kada je sila pobedila protivnika, ali još uvek bdije nad sopstvenom tamnom senkom.

Dvojka štapova u tarotu

Dvojka štapova - Sola Buska špil

zvezda Šedar

sazvežđe Kasiopeja

jugoistočna visina

zemljani aspekt Ovna

Dvojci štapova odgovara prva dekada Ovna, kojom vlada Mars. Time se u sam temelj ove karte upisuje čista, nefiltrirana sila volje, tek probuđena i još uvek nesputana refleksijom. Mars ovde ne deluje kao rat koji je već u toku, već kao odluka da se rat započne. U tarotskoj slici to je susret Kule i Cara: carska kula, kula careva, vertikala moći koja se tek uspostavlja, ali već zahteva pokornost. Pikatriks ovu dekadu opisuje pojmovima smelost, žestina, čvrstina i uzvišenost, ali joj istovremeno pridružuje i bestidnost i sramotu. Ta unutrašnja napetost jasno pokazuje da je reč o sili koja još nije prošla kroz moralnu ili simboličku filtraciju. Ikonografska slika dekade prikazuje crnog čoveka odevenog u belo: snažnog, krupnog, opasanog pojasom, gnevnog i spremnog na delovanje. Crno i belo ovde nisu znak razrešenja suprotnosti, već njihove simultanosti, nevinost i nasilje još uvek stoje zajedno. Alternativno, Dvojka štapova može se povezati sa drugom sedmicom leta, trenutkom kada toplota više nije obećanje, već pritisak.

U sistemu Zlatne zore, Dvojka štapova nosi naziv Gospodar vlasti. Reč je o vlasti kao principu, ne kao administraciji: o sposobnosti da se zapoveda pre nego što postoji ono čime se zapoveda. Krouli ovu kartu tumači kao volju u njenom najuzvišenijem obliku, kao idealnu volju, onu koja još nije kompromitovana rezultatima, neuspesima ili posledicama. To je čista intencija, fokusirana i neumoljiva.

Astrološki, Dvojka štapova povezuje se sa sazvežđem Kasiopeje, kraljice koja sedi. Suštinska slika ovog sazvežđa nije figura, već presto sam po sebi, stabilna osnova moći, mesto sa kojeg se vlada. Kasiopeja je uzdignuta ćerka u ulozi majke, figura koja preuzima autoritet kroz položaj, a ne kroz kretanje. U biblijskom sagledavanju, ona predstavlja obnovljeni Izrael, Jagnjetovu nevestu: zajednicu koja je bila odbačena, ali je ponovo prizvana i ustoličena. „Jer je tvoj muž, tvoj Tvorac, kome je ime Gospod nad vojskama…“ (Isaija 54:5–6) Ovaj motiv nebeskog braka i obnove moći dobija snažan paralelni izraz u Knjizi zakona, gde se kosmički odnos Nu i Hadita opisuje kao temelj svake vlasti i svakog centra. Vlast se ovde ne zasniva na sili same po sebi, već na polaritetu, na jedinstvu centra i njegove manifestacije. To je vlast koja ima legitimitet jer je ukorenjena u kosmičkom poretku, a ne samo u ljudskoj ambiciji.

Najsjajnija zvezda Kasiopeje je Šedar, smeštena na levoj strani grudi zamišljenog lika sazvežđa. Njeno ime, izvedeno iz arapskog, znači „grudi“, čime se naglašava majčinski aspekt ove figure: hranjenje, zaštita, dojenje. Na psihološkom planu, to može označavati državu ili poredak koji je nekome majka, a nekome maćeha, sistem koji hrani jedne, dok druge iscrpljuje; budžetsko sisanje, ali i obaveznu zavisnost. Po Ptolomeju, priroda ovog sazvežđa je kombinacija Saturna i Venere: oholost, razmetljivost i gordost, ali i poštovanje i dostojanstvo. Osvald Virt Kasiopeju dovodi u vezu sa arkanom Prvosveštenica, čime se naglašava skrivena, tiha osnova vlasti, moć koja sedi, ćuti i traje.

Karakterističan istorijski događaj vezan za ovo sazvežđe jeste pojava supernove 1572. godine, iznenadni bljesak u „nepokretnom“ prestolu neba. To je slika sile koja izbija iz onoga što je delovalo stabilno i večno, potvrđujući da je svaka vlast, pa i ona najčvršća, podložna kosmičkim preokretima.

U Sola Buska tarotu, Dvojka štapova prikazuje starijeg muškarca sa kapom, gaćama i čizmama, koji u rukama drži dva velika ukrštena štapa. Ta figura ne deluje ratnički, već posednički: štapovi nisu u zamahu, već u čvrstom stisku. To je volja koja je već izabrala svoj pravac i sada stoji u stanju napetog mirovanja spremna da deluje, ali još uvek ne primorana da to učini.

Bogovi, duhovi i magijski identitet

Magijski identitet je temelj legitimisanja maga u svetu duhova i magijskih sila. To je posebno obeležje po kome nas magijske sile prepoznaju i priznaju, i na osnovu kojeg imamo određeni autoritet da zapovedamo, zahtevamo i pravo da se pozivamo na neku višu instancu. U temelju magijskog identiteta i svega onog što se na osnovu njega postiže, stoji magijska moć samog čoveka. Magijski identitet se obično izražava nekim imenom, znakom ili obeležjem, bilo da su oni osmišljeni od samog maga, bilo da ih je nekako on sam otkrio, ili ih je možda dobio od drugog maga, odnosno od kakvog moćnog duha i božanstva. Magijski identitet je poput lične karte za kretanje magijskim svetom i magijsko delovanje. Kada nas neki duh priupita da se predstavimo, kao što i mi to od njega iziskujemo, nećemo reći svoje svetovno ime i prezime. Nećemo se predstaviti onako kako se predstavljamo ljudima. U tom smislu moramo imati svoje magijsko ime kojim se predstavljamo duhovima. U svetu okultnog to nema nikakav značaj. Jedini značaj imaju naša moć i na osnovu nje izgrađen magijski identitet. Uz ime, simbol ili obeležje, koje čini estetsko-zvučni nosač identiteta, uvek ide i magijski zavet. Svaki zavet jeste neki oblik inicijacije. Nije svaki zavet isti. Nije jednake snage. Kakva moć u čoveka takav je i njegov zavet, pa samim tim i njegovo magijsko ime, obeležje ili znak. Te stvari određuju opseg nečijeg magijskog delovanja i znanja. 

U bibliji je poznat Kainov znak kao primer obeleženosti koja se nalazi u suštini magijskog identiteta osobe poznate pod tim imenom. Taj primer jasno ukazuje na određeni inicijacijski tip. Kain je bio zemljoradnik i prinosio je žrtve bogu od onog čime je raspolagao, čemu je bio vičan i čime se bavio. Njegov brat Avelj bio je stočar i takođe je prinosio žrtve bogu u skladu sa svojim poslom. Naravno, priča kaže da je bog više cenio roštilj od pekarskih proizvoda, pa je zavidni Kain u magnovenju ljubomornog besa prolio bratovljevu krv te zbog toga bio proklet od strane samog boga te fizički obeležen posebnim znakom. Pa ipak, ne možemo ne primetiti, zabeleženo je da su zemljoradničke kulture neretko praktikovale prinošenje ljudskih žrtava. Kasnije je to postalo neprihvatljivo. Povodom toga setimo se filmskog serijala Deca kukuruza. Duh žita često traži da ljudska krv bude prolivena po usevima kako bi žito obilato rodilo. To je jedan, reklo bi se, na užas onih osetljivih, sasvim razuman magijski čin, jer je Kain postupao u skladu sa običajima svojih predaka. 

U grčkoj mitologiji boginja Demetra bila je nadležna za zemljoradnju. Njen otac je titanski kralj Hronos (Saturn), čiji je simbol srp te ukazuje na faktor vremena i vremenske cikluse koji se nalaze u temelju poljoprivredne delatnosti. Demetrina majka je titanka Rea, majka bogova, boginja ženske plodnosti i rađanja. Njene svete životinje su svinja i zmija. Njeno ime ukazuje na pokret, tok, stalno kretanje poput vodenog toka ili krvi. Ona sama ćerka je Urana (neba) i Gaje (zemlje). Dakle, imamo žensku liniju Gaja – Rea – Demetra. Hronos i Rea potiču od istih roditelja. Sama ta činjenica ukazuje na incestuoznu magijsku moć drevnih kraljevskih formula kada je vladar smatran pre svega magijskim pa tek onda političkim bićem. Demetra je u mitologiji poznata kao majka Persefone koju je oteo bog podzemlja Had. Sve ove mitološke činjenice ukazuju na veze poljoprivredne delatnosti sa moćnim htonskim božanstvima i duhovima. 

Da bi ljude naučili poljoprivrednim umećem ili da bi im uopšte dozvolili da se na nekoj teritoriji bezbedno nasele i uspešno se bave proizvodnjom hrane, duhovi koji su obitavali na tom mestu ili u blizini, istakli su jednostavne ali stroge zahteve. Svako nepoštovanje tih zahteva imalo bi za posledicu najezdu štetočina, sušu, grad ili kakvu drugu nedaću. Obredno prinošenje ljudskih žrtava, pre svega članova same zajednice, očito je bio jedan od takvih uslova. O razlozima za iznošenje ovakvih zahteva od strane prirodnih sila mogu samo da nagađam. Sa druge strane, popularni Hermes, između ostalog, bio je i bog stočara. Njegov simbol bio je štap, baš kao i u Mojsija, nomadskog vođe. Stočari, budući nomadi, nisu zavisili samo od jednog mesta, pa su, ukoliko im se duh nekog mesta ne dopadne, jednostavno mogli da odu dalje.

Sada dolazimo do suštine, a to su mesta na kojima obitavaju pojave poznate kao bogovi ili duhovi. Mojsije se na Sinaju sreo sa tamošnjim strašnim i prekim bogom sa kojim je postigao savez a koji je obavezao čitav njegov narod dokle god postoji. Mi danas, pod uticajem mnogih teoloških i mističnih pogleda na svet boga shvatamo kao apsolut, kao nešto sveprisutno, u nama i izvan nas. U paganska vremena nije bilo tako. Postojali su neodređeni apstraktni nedelatni bogovi, poput bogova neba, zemlje uopšteno, nekih zvezda i slično, ali mnogi bogovi su imali konkretna sveta mesta na kojima su se ukazivali i gde su obitavali. Uglavnom su ta mesta bila po planinama, pećinama, kod izvora, u jezerima, klancima, po šumskim lokacijama, kod određenih stena, šupljina, čudnih geoloških oblika, po pustinjama itd. Ponekad bi ljudi upravo na tim mestima podigli svetilišta ili bi na nekim unapred određenim mestima podigli hramove te u njih naknadno prizvali određene epifanije. Mojsijev bog sa sinajske gore je poput svakog drugog duha koji obitava na nekoj planini. Taj moćni gorski sinajski duh je u sprezi sa ličnom moći samog Mojsija, stvorio savez koji opstaje i danas. Dakle, može se reći kako je taj bog i dalje živ. Mnogi duhovi prirode od kojih su ljudi načinili svoje bogove, u međuvremenu su izgubili svoje štovaoce. Jesu li samim tim sa lica zemlje nestali ti bogovi / duhovi? Istina, neki narodi su od svojih lokalnih bogova načinili apsolutne, kosmotvoračke bogove, ali to je već druga tema.

Kako to bogovi mogu nestati sa lica zemlje? I šta su oni uopšte? Jednom sam došao do spoznaje da su bogovi formule. Iako je to ispravna spoznaja, ona nije potpuna. Bogovi su mnogo više od formula. Oni su nedokučivi. Običan duh izvora je takođe nedokučiv. To su bića, pojave, koja postoje u nekakvoj višedimenzionalnoj ravni, nama nedostupnoj, i manifestuju se na određenim mestima. Tako nas mitologija obaveštava da je Zevs odrastao na jednoj planini ostrva Krit. Afrodita je sa Kipra. Na toj kritskoj planini još od praistorije ljudima je bilo poznato da tamo obitava nekakav duh od koga su kasnije načinili Zevsa. No, gde je taj Zevs sada? Je li još uvek na toj planini? Kažu da se kasnije preselio na Olimp. Je li ga neko video tamo? Da bismo odgonetnuli ova pitanja moramo se prisetiti kako je Karlos Kastaneda opisivao svoje dogodovštine sa fiktivnim ili ne, starim Indijancem kojeg je zvao Don Huan. Indijanac je vodio Karlosa po raznim mestima u Meksiku gde se ovaj susretao sa određenim duhovima, bićima, entitetima, nazvali mi to kako god. To je mogao učiniti u stanjima svesti potaknutim određenim magijskim radnjama samog Don Huana ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Obaška što nas Kastanedine knjige podsećaju na stare šamanske istine da duhovi obitavaju i u tim tzv biljkama moći (ili gljivama) a ne samo na nekim fizičkim lokacijama. Dakle, da bismo otkrili gde je Zevs ovih dana i da li je Jahve i dalje na sinajskoj gori, potrebno je da odemo na te lokacije i primenimo šamanske postupke. Možda ćemo otkriti nešto a možda nećemo otkriti ništa. Možda ćemo naići na neke druge duhove, a možda upravo na Zevsa ili Jahvea, pa ipak čak i kada bismo povodom toga imali spektakularna iskustva to opet ne bi moglo da nam pruži zadovoljavajuće odgovore. Takva je priroda bogova.

Čovek čije sam mišljenje vazda cenio jednom prilikom i je rekao da onda kada nestane njihovih poklonika bogovi se „spakuju i odu“. Na pitanje gde oni tačno odu nisam dobio jasan odgovor. Navodno, oni odu u njihov apstraktni svet. Jednostavno se povuku u nedostupnost. Više se ne javljaju na telefon. Ovo pitanje mi se često vraćalo posebno kada bih se susretao sa savremenim okultistima i neopaganima kako prizivaju drevne bogove koji više nemaju kultni i religijsko-magijski kontinuitet. Kako nakon dva milenijuma prizivati Demetru ili Afroditu? Čak je i pre dva milenijuma to bilo teško budući da smo već tada mogli govoriti o zaboravu i degradiranim oblicima prvobitnih kultova. Jedini način da ostvarimo vezu sa prirodom, sa tim drevnim bogovima / duhovima, jeste da odemo na mesta gde se oni u mitovima pojavljuju i pokušamo da ih nađemo, pod uslovom da se ne stropoštamo niz neku liticu ili nas rastrgnu divlje zveri. Ne može se obnoviti paganstvo ili povezati sa nečim drevnim ukoliko se ne povežemo sa mestima moći i sklopimo nove saveze sa tim istim ili možda nekim drugim duhovima. I šta ukoliko nam se ne dopadnu njihovi uslovi? Verujem da se većini današnjih ljudi, pod uslovom da su uopšte sposobni da fizički dosegnu te lokacije moći, ono što bi dobili od tamošnjeg duha, ukoliko uopšte prežive takav susret, nimalo ne bi dopalo. Ako prizivamo čitajući tekstove iz nekakvih preživelih grčkih magijskih papira ili čega već požutelog i starog, hoće li to privući moć neophodnu da od nje stvorimo nešto odgovarajuće? Sumnjam. Potrebno je otići u divljinu, daleko od ljudskih naselja i tamo zazvati određene sile. Hoće li kakva sibila izaći iz kumanske pećine i blagosloviti svitak magijskih bajalica koje joj nosimo? Možda i hoće, jer i ona sama se više ne seća kad joj je poslednji put pristupio neko sa takvim zahtevom. Jao onom ko pun sebe umesto svitka sa pravim rečima donese hartiju sa glupostima!  

U knjizi „Slike i simboli“, Mirča Elijade je pisao da u susretu sa mitom čovek dolazi u dodir sa svetim i sa stvarnošću, čime se na neki način prevazilazi ono svetovno, tj istorijski položaj aktuelnog trenutka. Po Elijadeu, svaki čovek je neznalica, zato što poistovećuje sebe i stvarnost sa vlastitom situacijom. Neznanje je, kaže Elijade, ono pogrešno poistovećivanje stvarnosti sa onim što se svakom od nas čini da sam jeste ili da sam poseduje. Otud mit (i sa njime skopčan ritual), po Elijadeu, reaktuelizuje Veliko Vreme i tako prenosi slušaoce ili čitaoce, barem u uobrazilji, u nadljudsku i nadistorijsku ravan. To je osnova za približavanje onoj stvarnosti koja nam je nedostupna sa stajališta u našoj svakodnevnoj, uobičajenoj, svetovnoj individualnoj egzistenciji. Istina, to je osnova, ali neki su, nagutavši se mitova, uobrazili kako je to dovoljno te da je potrebno samo oživeti ili osmisliti nekakve obredne radnje i eto mi već živimo obnovljenu drevnu tradiciju ili magijsku struju. Evo ga bog Set, evo ga Pan! Nije dovoljan naš zanos. Potrebno je da ne budemo budale. Mi smo pacijenti koje Elijade opisuje, oni koji poistovećuju stvarnost sa vlastitom situacijom. To je zapravo definicija budala.

Šta je sa aktuelnim živućim religijama? Imaju li one moć i odakle ona dolazi? Naravno da imaju određenu moć jer u pitanju su dugotrajni magijski egregori ili magijski lanci. Njihova moć potiče iz ponavljajućih vekovnih grupnih obreda i štovanja određenih predmeta moći: relikvija, mošti svetaca itd. Lično sam se uverio u postojanje i snagu tog egregora boraveći u manastiru Dečani na Kosovu. Moć tog mesta počiva na moštima svetog Stefana Dečanskog i na neprekidnom osmovekovnom liturgijskom pojanju i fokusu tamošnjeg monaškog bratstva. Sličnu moć poseduju i sufijski redovi. Ovde govorim isključivo o moći a ne o istinitosti verske dogme. Potpuno je nevažno kako se zove i koja su tumačenja toga u šta oni veruju. Jedino što je važno jeste šta oni rade i kako se ophode sa onim što poseduju.

Dodatak

Na ovom mestu, pozvaću se na knjigu poznatog američkog okultiste Lon Mila Di Keta (Lon Milo DuQuette) pod nazivom „Pileća kabala“. Kako Lon Milo (ili Majlo) piše svake godine desetog dana Tišri (10. oktobar), na Dan pomirenja, prvosveštenik Izraela bi tri puta išao poseban odeljak Hrama poznat kao najsvetije mesto i tamo posipao zavetni kovčeg krvlju. Oko noge mu je bilo vezano dugo pleteno uže. Drugi kraj užeta držali su drugi sveštenici koji su se nalazili van te prostorije. Prilikom svoje treće posete prostoriji u kojoj se nalazio kovčeg, dok je mnoštvo vernika stajalo van hrama i pravilo veliku buku, prvosveštenik bi stavio ruke direktno na kovčeg i izgovorao ime Boga, dok je ognjeno božanstvo otkrivalo sebe u oblaku i munjama iznad poklopca kovčega. Lon Majlo dalje kaže da se ovaj obred nije mnogo razlikovao od onog koji su praktikovali egipatski i vavilonski sveštenici. I oni su takođe jednom ili dvaput godišnje ulazili u njihovo svetilište nad svetilištima i nudili molitve i prinose pred svetim statuama ili drugim svetim predmetima. Ono što je činilo tu ceremoniju kod Izraelita malo drugačijom, imalo je veze sa tim užetom koje je bilo vezano oko noge glavnog sveštenika. To je urađeno, kako Lon Majlo objašnjava, iz razloga koji je, iako možda nije odmah očigledan, u vezi sa pravilnim izgovorom imena boga IHVH. Zašto je konopac uopšte bio potreban u svemu tome? Da bi sveštenici mogli izvući glavnog sveštenika, jer je ovaj boraveći u prisustvu zavetnog kovčega, bio u životnoj opasnosti. Prostor u kome je bio smešten kovčeg, onda kada bi prvosveštenik odradio svoje, punio se dimom, vatrom, nešto je pucalo pa se dešavalo da izvuku mrtvog ili ugljenisanog prvosveštenika. Onaj ko bi preživeo dobijao bi na značaju.

Lon Majlo u pomenutoj knjizi podseća nas na verovanja i mentalitet ljudi tog vremena. Vojske su tada u borbu nosile statue i obredne predmete svojih bogova. Kad jedna strana dobije bitku, njihov bog se smatrao superiornijim od boga gubitničke strane. Vrlo često, prva stvar koju bi pobeđena vojska uradila posle pregrupisanja bila je da ukrade pobedničkog boga i uposli ga da radi za njih. Prva knjiga Samuilova kaže da se to dogodilo sa zavetnim kovčegom. Filistejci su ga ukrali, ali su ga kasnije vratili, jer su mnogi od njih stradali nestručno rukujući njime. Kovčeg je bio pravougaona kutija u kojoj su se nalazila magična dobra iz egzodusa: Aronov štap koji je činio sva ona čuda u Egiptu; lonac sa manom, nebeskom hranom koja je nikla kao pečurka na jutarnjoj rosi i hranila decu egzodusa u divljini; posuda sa tečnošću koja se naziva ulje za pomazanje, i što je najvažnije, kamene tablice Mojsijevih Zakona. Kovčeg je bio smrtonosno oružje i Izraelci su se tako ponašali prema njemu. Držali su ga umotanim u tkaninu i kožu, a ljudi koji su ga nosili, oblačili su posebnu odeću i obuću. To nije uvek pomagalo. Biblija nam govori da je ljude koji su slučajno dodirnuli kovčeg ili mu samo prišli previše blizu, pogodila munja ili progutala vatra. Lon Majlo pretpostavlja da je Solomonov hram sagrađen više kao kavez za taj opasni i ćudljivi kovčeg. Deo Hrama, poznat kao Svetinja nad svetinjama, u kojoj je kovčeg počivao, sagrađena je kao savršena kocka, trideset stopa dugačka, trideset stopa široka, trideset stopa visoka. Pod, zidovi i plafon su bili obloženi čistim zlatom, zakovani zlatnim ekserima. Ponekad bi kovčeg izbacio toliko dima, da su sveštenici Hrama morali da pobegnu i nisu mogli da obavljaju svoje rutinske dužnosti.

Lon Majlo izvodi zaključak da je drvena kutija (sa dvostrukom oblogom od zlata i zatvorena zlatnom pločom), u kojoj se nalaze lonci misteriozne supstance, teške ploče i šipke potopljene u tiganj tečnosti, po svoj prilici bila ogromna i veoma nestabilna baterija. Dva heruvima na poklopcu služili su kao anoda i katoda, a iskra ili plamteće prisustvo Boga sumanuto je skakala između vrhova dva visoko provodna zlatna krila. Setimo se da su održive baterije pronađene u egipatskim grobnicama ovog perioda, ali i u Mesopotamiji. Lon Majlo piše kako je siguran da ako prostudirate biblijski opis kovčega i njegovog smrtonosnog ponašanja, nećete naći ništa nedosledno sa performansama jednog primitivnog električnog uređaja. Možemo samo zamisliti kakav je utisak ostavljalo delovanje jednog takvog uređaja. Kada bi glavni izraelitski sveštenik položio obe ruke na tu strašnu napravu, njegovo telo bi preusmerilo struju koja se obično stvarala između heruvimskih krila i za jedan spektakularan trenutak moći IHVH je doslovno boravio u njegovom zgrčenom telu. Ako bi preživeo događaj, piše Lon Majlo, najverovatnije bi se preobrazio u nekakvog svetog čoveka, koji pokazuje isto poslušno ponašanje i mističnu nedokučivost pacijenata savremene šok terapije. I pretpostavljam da je i on bio prilično interesantan za razgovor pun duhovnih uvida i dubokih poruka od Boga. Jevreji više nemaju kovčeg, nemaju Hram, ne primaju neposredna uputstva od IHVH-a, pa ipak njihov egregor i dalje postoji. Muslimani imaju kamen u Ćabi, a hrišćani mnoštvo relikvija i svetih mesta. Sistem se održava i opstaje kroz vekove, ali mi ne možemo znati dokle će trajati i hoće li jednoga dana, kada nestane njegovog sveštenstva, kulta i vernika, taj čudljivi avrahamski bog i sam nestati ustupivši mesto nekim drugim bogovima ili ko zna čemu. 

...

I opet dolazimo do pitanja magijskog identiteta, odnosno obeleženosti. Da bi se neko pozvao na nešto, da bi nekog ili nešto sa autoritetom dozvao, taj mora imati legitimitet. Ko si ti da se tako drsko pojaviš na ovom mestu i dozivaš ime nekog boga? To može samo neko ko poseduje moć, zvao se on Mojsije, Muhamed ili Alister Kroli. Upravo je Kroli bio taj koji je na neki način oživeo nešto drevno egipatsko ali u novom ruhu. To možda nije to, ali formula jeste ta. Kako je to moguće? Pa bio je odabran na osnovu nekih ličnih svojstava. Možda su ga drevni predmeti u kairskom muzeju strpljivo čekali impregnirani određenom moći koja je čuvala jednu specifičnu nameru.

 

Etiopska religija

Makeda kao Etiopija

Etiopska teologija i eshatologija

U svetu hrišćanstva, koje se grana na mnoštvo tradicija i tumačenja, etiopska teologija predstavlja jedinstvenu celinu. Ona je oblikovana u specifičnom geološkom sloju istorije, kulture i duhovnosti. Dok mnoge hrišćanske tradicije dele temeljna učenja o Hristovom drugom dolasku, sudu i carstvu Božijem, etiopska eshatologija nosi pečat svoje izolacije, jevrejskih korena i afričkog konteksta, stvarajući teološki univerzum različit od vizija Zapada i Istoka. U samom srcu etiopske eshatologije leži izrazito inkarnacijsko i carsko shvatanje istorije. Za razliku od zapadne tendencije ka dualizmu koji razdvaja duhovno od materijalnog, etiopska tradicija vidí istoriju kao prostor u kome se nebesko i zemaljsko prepliću. Ova perspektiva proizilazi iz drevnog verovanja da je Etiopija Novi Sion, carstvo posvećeno Bogu, čiji je vladar direktno povezan sa Solomonovom lozom. Dok rimska i vizantijska tradicija razvijaju eshatologiju usmerenu ka transcendenciji, a protestantska reformacija naglašava individualni sud i milost, etiopska teologija veruje u božansko posredovanje kroz institucije i mesta. Sveti grad Aksum, Kovčeg zaveta, koji se navodno čuva u crkvi Svete Marije Sionske, nije samo relikvija već eshatološki simbol, znak da je Božje carstvo već delimično prisutno na etiopskom tlu.

Liturgijska imaginacija predstavlja drugu bitnu razliku. Dok se zapadna eshatologija često oslanja na apokaliptične slike uništenja i radikalnog prekida, etiopska perspektiva je ciklična i liturgijski utemeljena. Vremenski ciklusi, praznici poput Meskel (pronalaženja Časnog krsta) i Timkat (krštenja Hristovog), ponavljaju i aktualizuju događaje spasenja. Ova liturgijska eshatologija naglašava večnu sadašnjost carstva Božijeg kroz obrede. Za razliku od avgustinskog razlikovanja između grada zemaljskog i grada Božijeg, etiopska tradicija vidí svoju crkvenu zajednicu kao već preobraženu zajednicu svetih, čija liturgija anticipira nebesko bogosluženje iz Apokalipse.

Jedan od najkarakterističnijih aspekata je i naglašena mariologija u eshatološkom kontekstu. Dok marijanska učenja na Zapadu često ističu ulogu Bogorodice kao posrednice, u Etiopiji je ona središnja figura u viziji spasenja. U bogatoj ikonografiji, ona je često prikazana kao Nova Eva koja drži carsku moć, a u tekstovima poput Čuda Marijinih ona se pojavljuje kao zaštitnica Etiopije u poslednjim vremenima. Ovo žensko božansko posredništvo, retko toliko isticano u eshatologijama drugih tradicija, daje etiopskoj viziji jedinstven odnos između božanske majčinske brige i eshatološkog ishoda. 

Tumačenje Apokalise otkriva dodatne specifičnosti. Dok zapadno hrišćanstvo prilično alegorizuje ovu knjigu ili je primenjuje na savremene političke događaje, etiopska egzegeza često poistovećuje simbolične likove sa sopstvenom istorijom. Zver iz Apokalipse može se tumačiti kroz prizmu istorijskih pretnji Etiopiji, od islamskih sultanata do kolonijalnih sila. Ova internalizacija stvara eshatologiju otpora i opstanka.

Konačno, etiopska teologija održava jedinstven odnos prema smrti i zagrobnom životu. Za razliku od jasnih šema raja, čistilišta i pakla u rimokatoličkoj tradiciji, ili protestantskog naglaska na neposrednom sudu, etiopska tradicija ima složen sistem molitava za umrle, pominjanja i verovanja u postepeni preobražaj duše. Eshaton nije samo budući događaj već kontinuirani proces u kome živí i mrtvi ostaju u zajedništvu kroz molitvu i sećanje. 

Na kraju, etiopska eshatologija nas podseća da je hrišćanstvo uvek bilo pluralna tradicija, oblikovana različitim iskustvima naroda. Dok vizije Drugog dolaska u ruskom pravoslavlju nose pečat sabornosti, a u kalvinizmu suzdržanu striktnost Božje suverenosti, etiopska teologija nudi eshatologiju koja je istovremeno carska, liturgijska i inkarnaciona. Ona ne beži od sveta, već ga posvećuje; ne čeka pasivno kraj, već ga aktívno predosėća kroz cikluse svetkovina. U njenom središtu nije strah od suda, već čežnja za potpunim ostvarenjem carstva koje je se već nazire u drevnim crkvama, monaškim praksama i nepokolebljivom verovanju da je Etiopija, sa svojom jedinstvenom teologijom, posebno mesto u Božjem planu spasenja.

Solomonska loza i eshatološko carstvo

Priča o solomonskoj lozi nije samo etiopski nacionalni mit, već je teološka kosmologija, politička teodiceja i eshatološka mapa upletena u jednu složenu tapiseriju. Ova veza, koja seže od drevnog Jerusalima do svetog grada Aksuma, oblikovala je etiopski identitet kroz milenijume i ostavila dubok pečat na njenu teološku imaginaciju. Prema Kebri Negast (Slava kraljeva), etiopskom nacionalnom epu sastavljenom u XIV veku, kralj Solomon primio je kraljicu od Sabe (u etiopskoj tradiciji, kraljicu Makedu) u Jerusalimu. U međuvremenu, između njih se razvila privlačnost. Njihov sin, Menelik I, rođen po povratku u Etiopiju, kasnije je posetio svog oca u Jerusalimu. Pri povratku u Etiopiju, Menelik je, po anđeoskoj naredbi ili zamešeteljstvu, sa sobom doneo Zavetni Kovčeg, temeljni sakralni predmet starozavetnog Izraela. Dakle, ovo svojevrsno premeštanje Siona iz Jerusalima u Aksum čini centralni događaj u oblikovanju etiopske religijske svesti. Etiopija je tako postala novi, istinski dom Božjeg saveza, a njeni vladari, potomci Solomonove krvi, legitimisani božanskim poreklom.

Ova priča nije bila samo srednjovekovna konstrukcija. Dinastija Aksumitske kraljevine (oko 100-940 n.e.) videla je sebe kao novi Izrael, a sa usponom Zagve dinastije, a posebno Solomonske dinastije (1270-1974) pod Jekuno Amlakom, Kebri Negast je postala državna ideologija. Svaki od otprilike 225 careva Etiopije (Negusa Nagast), u neprekinutom nizu, bio je, prema verovanju, Solomonov potomak. Ovaj božanski mandat dalje je ojačan primanjem hrišćanstva. Etiopija nije bila samo političko nasleđe Solomonovo, već i duhovno. To na neki način Etiopiju određuje kao eshatološki prostor.

Značaj ovog mita za eshatologiju je dubok. U hrišćanskoj apokaliptici, drugi Hristov dolazak često se povezuje sa obnovom Siona ili Jerusalima. Ako je Zavetni Kovčeg, kao predmet Božjeg prisustva (Šekina), već bio premešten u Etiopiju, onda je to mesto već postalo sveto tlo, potencijalno centar budućih eshatoloških događaja. Međutim, etiopska teološka tradicija pokazuje suptilniji pristup. Etiopska pravoslavna crkva Tevahedo nikada nije formalno proglašavala da će se Drugi dolazak u nekakvom fizičkom smislu dogoditi u Etiopiji na ekskluzivan način. Umerenije tumačenje, koje dominira crkvenim učenjem, vidí Etiopiju kao duhovni Sion, mesto gde je Božji savez posebno čuvan, ali ne nužno i kao geografski centar poslednjeg suda. Liturgijske pesme i homilije slave Etiopiju kao novi Izrael, ali krajnji cilj ostaje univerzalno carstvo Božije koje prevazilazi nacije.

Ipak, postoje popularne i apokaliptične tradicije koje idu dalje. U delima kao što su Te'ezaze Sanbat (Naredbe za subotu) i u usmenoj apokaliptici, postoji snažna struja koja povezuje solomonsku lozu sa dolaskom Mesije. Prema nekim tumačenjima, poslednji car iz solomonske loze će predati vlast Hristu kada se On vrati. U ovom narativu, Etiopija ne mora biti fizičko mesto dolaska, već poslednje carstvo koje će prethoditi krajnjem carstvu. Ipak, ima tu jedna zanimljivost, pa kako sam čuo negde geografija sama kreira eshatološke slike. Planina Zukuala, jezero Tana (izvor Plavog Nila) i sveti grad Lalibela (sa svojim crkvama isklesanim u kamenu koje simbolizuju Novi Jerusalim), jesu mesta hodočašća. U ovom sakralnom pejzažu, Drugi dolazak može se doživeti liturgijski i mistično svakodnevno, a ne samo kao budući događaj. Čuvanje Zavetnog Kovčega u Aksumu nije, prema ovom shvatanju, poziv da se Hrist fizički pojavi tu, već je trajno prisustvo koje anticipira Njegovo konačno otkrivenje bilo gde. Etiopska teologijarelativizuje geografiju kroz teologiju premeštenog Kovčega, pa stoga svetost nije fiksna na jednom mestu, već se može preneti Božjom voljom. Dakle, tvrdnja da će se Drugi dolazak dogoditi u Etiopiji je više nekakva narodna apokaliptička želja nego zvanična doktrina. Ona proizilazi iz dubljeg, teološki bogatijeg uverenja da Etiopija ima jedinstvenu ulogu u božanskoj ekonomiji spasenja. Kao čuvar drevnog saveza, njen narod je carstvo sveštenika i sveti narod, pozvan da svedoči o večnosti do kraja vremena.

Legenda o Solomonu i sabejskoj kraljici, daleko od toga da bude samo politička propaganda, otkriva duboku etiopsku teološku intuiciju po kojoj istorija nije slučajna, već je doe Božijeg proviđenja; krv i zavet su isprepleteni; carstvo ljudsko može biti senka carstva Božijeg. Etiopske dinastije solomonske krvi bile su, u očima vernika, božanski instrumenti, ne savršeni, ali legitimni, čija je uloga da pripreme put za nešto veće. Otud, neki koji se pitaju hoće li se Drugi dolazak dogoditi u Etiopiji, trebalo bi da uzmu u obzir odgovor da će se to dogoditi univerzalno i u transcendenciji, ali Etiopija je već svedok prisutstva koje taj dolazak anticipira. Kovčeg u Aksumu je u tom smislu znak teofanije i potvrđuje da je svetost već nastanjena u istoriji, čekajući svoje konačno otkrivenje.

U krajnjoj liniji, solomonska loza podseća da je eshatologija više o identitetu i vremenu nego o samom prostoru kao lokaciji pojave Boga na Zemlji. Etiopija, kao carstvo koje ne pada, živi u tom eshatološkom vremenu, tj vremenu između prisutnosti Kovčega i potpunog dolaska Carstva. Njen krajnji značaj možda nije u tome da bude pozornica za finalnu scenu, već da, kroz svoju solomonsku i sionsku svest, kontinuirano ukazuje na ono što svi hrišćani čekaju: novi nebo i novu zemlju, gde sveti grad silazi s neba od Boga, možda ne geografski, već tipološki.

etiopski car Menelik II

Stara Etiopija: Aksum i prehrišćanska religija

Da bismo razumeli transformativni uticaj legende o Kovčegu i solomonskom poreklu, moramo prvo kročiti u tminu vremena pre njihovog dolaska, odnosno u svet Aksumitskog carstva i još ranijih civilizacija roga Afrike. Etiopska verovanja nisu bila tabula rasa koja je čekala judeo-hrišćanski zapis, već složen, autohtoni religijski sistem koji je oblikovao način na koji su nove doktrine bile asimilovane i transformisane. Pre nastanka Aksumitskog carstva (oko I veka n.e.), na teritoriji današnje severne Etiopije i Eritreje cvetala je kraljevina Dʿmt (između VIII i V veka p.n.e.). Arheologija i natpisi otkrivaju religijski sintezu: autohtona afrička božanstva mešala su se sa južnoarapskim (sabejskim) kultovima donetim preko Crvenog mora. Glavni bog bio je Atar kao božanstvo Venere, planina i rata, čije se ime javlja i u južnim delovima Arabije. Pored njega, štovani su Sin (mesečevo božanstvo) i Almakah (glavno sabejsko božanstvo, povezano sa Mesecom i prirodom). Autohtoni bogovi, čija imena nisu uvek sačuvana, verovatno su bili povezani sa prirodnim pojavama, plodnošću zemlje i predačkim kultom. Oltari i kamene stele svedoče o ritualima koji su uključivali žrtvovanja i libacije. Nema dokaza o monoteizmu sličnom judaizmu u ovom periodu već se tu radi o tipičnom semitskom politeizmu sa akcentom na astralna božanstva.

Sa usponom Aksumitskog carstva (I–VIII vek), religijski pejzaž postaje još složeniji. Aksum je bio uticajna i moćna sila, trgujući sa Rimom, Indijom i Persijom. Njegova religija pre krštenja (IV vek) bila je politeistička državna religija. Panteon te religije je uključivao Mahrema (zaštitničko božanstvo carstva), Behera (možda božanstvo mora), Medera (boginja zemlje) i ponovo Atara. Na novčićima se pojavljuju simboli sunca i polumeseca, ukazujući na astralni kult. Aksumski vladar bio je posrednik između bogova i ljudi. Velike stele (uglavnom nadgrobni spomenici), možda su imale i funkciju ose sveta, povezujući zemaljsko i nebesko. 

Međutim, ima indicija da su jevrejske zajednice živele u Aksumu, ili njegovoj okolini, pre dolaska hrišćanstva. Neki istoričari (kao Stiven Kaplan) veruju da su Jevreji možda stigli kao trgovci ili izbeglice posle razaranja Drugog hrama (70. n.e.). Tradicija etiopskih Jevreja tvrdi za sebe da su oni potomci levitskih migranata koji su došli sa Menelikom I, ili grupe koja je pobegla iz Judeje za vreme proroka Jeremije. Nema arheoloških dokaza koji bi potvrdili masovni dolazak sa Menelikom, ali jezgro jevrejske zajednice je verovatno dugo postojalo u Etiopiji i uticalo na kulturu. Povodom toga ima nagoveštaja o organizovanoj državnoj religiji zasnovanoj na judaizmu. Međutim, mnogi obrasci i prakse koje će kasnije postati deo etiopskog hrišćanstva (i etiopskih Jevreja) imaju prethrišćansko poreklo i mogu biti rezultat jevrejskog uticaja ili paralelnog razvoja. U tom smislu kod Etiopljana, kao i kod Jevreja, postoje pravila o menstrualnoj nečistoći i izbegavanju svinjetine, mada toga ima i u nekim tradicionalnim afričkim praksama. Teško je odrediti tačan izvor tih običaja. Kod Etiopljana, kao i kod Jevreja, poštovanje subote je jedan od centralnijih uticaja te obično služi kao najjači indikator jevrejskog uticaja. Moguće je da je lokalna jevrejska zajednica uticala na širu populaciju ili da je ova praksa preuzeta kasnije, preko hrišćanstva koje je zadržalo jake jevrejske elemente. Etiopljani takođe praktikuju obrezivanje, ali to je znatno širi i stariji običaj. Dakle, povodom ovih nedoumica, najrazumniji zaključak je da je Aksum bio religijski hibrid, odnosno politeistička država sa snažnim jevrejskim prisustvom koje je uticalo na određene običaje dela stanovništva. Nije postojao nekakav državni judaizam u tom smislu, ali je postojala judaizatorska kultura spremna da prihvati monoteističke ideje.

Legenda o Meneliku I koji donosi Zavetni Kovčeg iz Jerusalima u Aksum predstavlja, ne istorijski događaj, već teološku i političku revoluciju u narativnom obliku. U pitanju je moguće retroaktivno preinačavanje prošlosti. Legenda tvrdi da su Etiopljani uvek bili narod saveza, čuvari pravog Boga, samo što su to zaboravili. Drevni hramovi postaju, u narodnoj tradiciji, palate kraljice od Sabe, ili čak ranohrišćanske crkve. Time se nekako briše ili preinačuje složena istorija etiopskog politeizma i zamenjuje se linijom direktne božanske izabranosti. U tom smislu hrišćanstvo se poima kao svojevrsni povratak, a ne kao nova vera, jer onda kada je hrišćanstvo zvanično usvojeno u IV veku, ono nije doživljeno kao potpuno strana vera. Zahvaljujući već postojećem jevrejskom uticaju i kasnijem mitu o Kovčegu, hrišćanstvo je bilo povratak u porodično verovanje, ispunjenje već postojećeg saveza sa Bogom Izraela. Etiopska crkva je zato mogla da zadrži određene starozavetne prakse (subota, obrede čistoće, arhitekturu sličnu hramu) nesvojstvene drugim hrišćanskim tradicijama.

Ironično, isti mit koji je etiopskim hrišćanima dao božansko poreklo, marginalizovao je stvarnu jevrejsku zajednicu u toj zemlji. Kako su se vladar i Crkva identifikovali kao novi, pravi Izrael, potomci Jevreja postali su neprikladna anomalija u sopstvenoj zemlji. Njihovo opstajanje tumačeno je kao tvrdoglavost, a njihova praksa kao parodija istine koju poseduje Crkva. Mit o Kovčegu, dakle, pomogao je u konstrukciji hrišćanske etiopske države koja je istovremeno slavila jevrejske korene a potiskivala jevrejske savremenike. Možda ta činjenica nekako ogoljava suštinu opšte netrpeljivosti prema Jevrejima koji uvek i svugde tvrdoglavo odbijaju da ne budu ono što jesu.

Religijska praksa u Etiopiji, pre mita o Kovčegu, bila je dinamična mešavina autohtonog afričkog politeizma, južnoarapskih kultova i jevrejskog uticaja. Legenda o Meneliku i Kovčegu nije uništila tu prošlost, već je reinterpretirala. Ona je omogućila da se hrišćanstvo prihvati ne kao radikalni prekid, već kao vrhunac i obnova drevnog identiteta. To je značajna razlika u odnosu na druge pokrštene zemlje i narode. Možda grešim, ali etiopska crkva nije postala judaizujuća zbog ovog mita, već je mit nastao kako bi objasnio i posvetio već postojeće judaizujuće tendencije u njenoj praksi. Na taj način, etiopska religija nikada nije doživela potpuni lom, već je kontinuirano tkala nove niti božanske izabranosti u već bogatu tkaninu svog verskog iskustva, stvarajući jedinstvenu hrišćansku teologiju u kojoj se Sion ne seća, već večno prebiva na afričkim visoravnima.

Etiopska hristologija

U srcu etiopske teološke imaginacije ne leži složen spekulativni sistem, već jedna moćna i konkretna reč: Tevahedo (ተዋሕዶ), a što se prevodi kao ujedinjenje, ili učinjeno jednim. Ova reč nije samo ime Crkve, već sveobuhvatni ključ za razumevanje njenog shvatanja Hrista, spasenja, i samog kosmosa. Etiopska hristologija, u osnovi, je miafizitska. Etiopska tradicija, na koju su dosta uticali sirijski i koptski monasi, prihvatila je formulaciju Svetog Kirila Aleksandrijskog, koja glasi: jedna priroda (mia physis) utelovljenog Logosa Božijeg. Ali ovde etiopska duhovnost dodaje svoje posebno obeležje. Etiopski teolozi nisu bili toliko zaokupljeni definicijama, koliko iskustvom i rezultatom utelovljenja. Za njih, Tevahedo označava apsolutno, neuporedivo jedinstvo božanskog i ljudskog u Hristu toliko potpuno, da se može govoriti o jednoj prirodi, ne kao o mešavini, već kao o novoj, jedinstvenoj stvarnosti spasenja. Ljudsko u Hristu nije bilo ništa manje od potpunog čovečanstva, ali je bilo tako organski i transformišuće sjedinjeno sa božanskim, da je postala nova stvarnost.

Ova teologija je duboko sakramentalna i liturgijska. Pričešće je učestvovanje u ovom ujedinjenom telu Hristovom. Ikone ne prikazuju samo lice Hristovo, već upravo Tevahedo, vizuelno prisustvo utelovljenog Boga. Čak i kraljevska titula – Negusa Nagast (Car careva), pripisana vladaru, odslikava ovu hristološku stvarnost: car je zemaljski odraz nebeskog Jedinstva. Tevahedo je, dakle, i kosmološko načelo. Ako se božansko i ljudsko mogu tako sjediniti u jednoj osobi, onda cela stvarnost može biti prožeta i preobražena božanskim. Bog je toliko ujedinjen sa svojom tvorevinom, da prožima i zakon, materiju i vreme. 

Etiopska angelologija

Dok je Tevahedo osnova, etiopska teologija gradi svoju svakodnevnu pobožnost na jednako snažnom stubu, tj na detaljnoj, živoj i neophodnoj angelologiji. Za etiopskog hrišćanina, svet nije podeljen na prirodno i natprirodno, već je nekako gust, naseljen, prožet prisustvima. Nebeska hijerarhija nije apstraktna spekulacija, nego društvo, administracija i vojna sila neposredno uključena u sudbinu svakog pojedinca i nacije. Ovaj sistem temelji se na dve knjige koje su izgubljene za većinu hrišćanstva, ali su kanonske u Etiopiji: Knjiga Enohova i Knjiga Jubileja. One pružaju imenik, mapu i protokol nebesa. Anđeli nisu bezlični glasnici već imaju jasne uloge, imena, čak i mane. Postoji hijerarhija: Arhanđeli (Mihael, Gabriel, Rafael, Uriel, Fanuel itd.), zatim anđeli čuvari (dak’e) za svaku osobu, mesto, crkvu i državu, čija je dužnost da se mole, štite i izveštavaju. Ali postoje pobuna i pad. Enohova knjiga detaljno opisuje kako su čuvari pali zaljubljujući se u ćerke ljudske, podučavajući ih zabranjenim veštinama i sa njima rađajući divove (Nefilim). Ova drama nije mit, već teodiceja koja objašnjava poreklo zla, bolesnih duhova i čak geografskih karakteristika.

Etiopska angelologija nije akademska. Ona je u ličnoj pobožnosti. Anđeo čuvar se zaziva u molitvama (npr. u Mats’hafa Kidan / Knjizi Saveza). Angelologija je u liturgiji: zamke zlih duhova se proteruju kroz psalme, dim tamjana i zvuke sistruma. Ona je u nacionalnom identitetu: Arhanđeo Mihael je zaštitnik Etiopije i dinastije, a praznici u njegovu čast su veliki. Crkvene zidove prekrivaju živopisni prikazi anđeoskih vojski, često u lokalnoj odeći, noseći mačeve i štitove u borbi protiv demona. 

Konačno, ova angelologija je moralna i eshatološka. Anđeli su Božiji suci i izvršioci. Oni beleže grehe i dobra dela u nebeskim knjigama (po uzoru na Enoha). U poslednjim vremenima, oni će voditi Božiju vojsku i vršiti sud. Stoga, odnos sa anđelima nije puka folklorna radoznalost već deo odgovornog življenja u svetu gde su nevidljive borbe neprekidne, a svaki čovek je u centru kosmičke pozornice, između zaštite nebeskih sila i napasti onih koji su pali.

Zajedno, hristologija Tevaheda i angelologija čine srce etiopske duhovnosti. Prva obezbeđuje most između Boga i čoveka kroz jedinstvenog Hrista, a druga popunjava taj most živom, organizovanom zajednicom nebeskih bića koja učestvuju u održavanju sveta. Ovo nije teologija uobičajene spekulacije, već teologija učestvovanja, borbe i preobražaja, gde nebesko nije baš tako daleko.