As štapova

As štapova - Sola Buska špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Štapovi tradicionalno predstavljaju element Vatre i kardinalnu vrlinu Snagu što ukazuje na njihovu vezu sa velikom arkanom Snaga. Pol Huson navodi da štapove, kao predstavnike Vatre, možemo povezati sa drevnom klasom iranskih učenjaka Maga. Njihovi štapovi su označavali svetu vatru Ahura Mazde. U evropskoj tradiciji štapovi ukazuju na snagu, podršku i hrabrost. Štapovi su smatrani muškim kartama (snaga volje, stvaralačka moć, kreativnost, energičnost itd). U kartama za igranje štapovi su predstavljeni znakom karo. U kabalističkoj teoriji tarota, štapovi odgovaraju najvišoj ravni, acilutu i prvom slovu tetragramatona jod. Štapove bismo mogli povezati sa Mesecom u smislu boga Tota kao navodnog patrona tarota, budući da je on nosio štap, a koji je, između ostalog, služio za merenje vremena. Ronald Deker, u knjizi The Esoteric Tarot, kaže da je Sin, lunarni bog haranskih Sabejaca, prikazivan kao starac sa štapom. U tom smislu Deker pominje primer hermetičkog talismana iz Pikatriksa za pomoć putnicima. Na tom talismanu je prikazan lik čoveka sa glavom ptice naslonjenog na štap.

Kroli kaže da Jedinica štapova predstavlja srž vatrenog elementa u njegovom začeću, prapočetnu energiju božanskog ovaploćenoj u materiji – u tako ranoj fazi da još nije konačno otelotvorena kao volja. Elifas Levi ovu kartu dovodi u vezu sa štapom Mojsijevog brata Arona, dok je za de Žeblena to simbol Mojsijevog štapa. Sasvim drugačije Pratesi shvata ovu kartu i tumači je kao dosadu. Za Zlatnu zoru Jedinica štapova je simbol korena vatrenih moći. U Sola Buska špilu na Jedinici štapova vidimo jednu veliku batinu koju pridržavaju dva krilata naga anđeoska deteta. Batina je pobodena na oklop ratnika koji je uspravno posađen na zemlji. Sa leve strane oklopa na zemlji leži kaciga a sa desne štit. Takođe u dnu batine prisutni su inicijali M.S.

Jedan od četiri velikih arhanđela vezan za moć štapa jeste Rafael, čije je glavno svojstvo isceljenje. Rafael je iscelitelj, pa je otud njegov štap istovremeno i štap medicine, što automatski stvara asocijaciju sa Asklepijem. Rafaelovo ime na hebrejskom označava iscelitelja, odnosno Bog-iscelitelj (reš-pe-alef-lamed, RPAL, 311). Pominje se u nekanonskoj Knjizi Tobijinoj, 12:15, kao jedan od sedam svetih anđela koji pred Bogom predstavljaju molitve svetaca. Tu je on predstavljen kao učitelj-iscelitelj i svezivač demona. U apokrifnoj Knjizi Enohovoj Rafael je prikazan kao iscelitelj Zemlje od zlih dela palih anđela, a svezao je arhidemone Asmodeja i Azazela. 

Duša i zagrobna perspektiva

Amor (Eros) i Psiha

Ovaj tekst preuzet je iz dopunjenog izdanja moje knjige "Mistični okultizam" i deo je mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Predočite peskovito bespuće Sahare, bilioni zrnaca peska koji se meškolje pod naletima vetra, uobličavajući fascinantne peščane dine. Zamislite sada da je svako od tih zrnaca nosilac nekog oseta, neke emocije, slike ili percepcije, delića svesti i da u tom bespuću tako "pluta" u večnost. Takva perspektiva ukazuje na jedan ogroman kosmički kaleidoskop, sačinjen od bezbroj raznobojnih sitnih stakala svakojakih oblika. Svako od tih stakala odražava ili nosi nekakav lik, identitet, ali u krajnje rudimentarnom obliku. Svi oni zajedno čine čestice kosmičke svesti ali su međusobno nepovezani. Nazvaćemo to stanje večnom kosmičkom supom. Međutim, čestice večne kosmičke supe nisu uvek u stanju mirovanja. Kao što vetar pomera pesak tako nepoznati faktor koji čini životnu silu pokrene, odnosno poveže određeni broj tih monada u smisaoni niz čime se formira koherentna svest, a samim tim i biće. To podseća na biblijski mit o stvaranju čoveka kada Elohim udahnjuje život u oblik sačinjen od ilovače. Slično tome životna sila uobličava i elemente DNK pa zavisno od toga koje su aminokiseline i kako posložene zavisi kakvo će biće iz toga nastati: čovek, životinja, biljka, mikroorganizam... U skladu sa time koliko su i koja su stakalca beskrajnog kaleidoskopa večne kosmičke supe povezana životnom silom isto tako zavisi kakvo će biće nastati, u kakvom ambijentu, kakvih osobina, kakvog oblika, kakve svesti i svih ostalih svojstava. Po okončanju života, životvorna sila se povlači, odnosno vraća se u izvor iz kojeg je potekla ili sevnula poput munje, a sastavni elementi, odnosno naša zrnca peska, koliko god da ih je, možda pet stotina, par hiljada ili stotine hiljada, ponovo se vraćaju u prvobitno stanje nepokretnosti i beslovesnosti. To je smrt, odnosno učinak smrti. Tom velikom kosmičkog Saharom bezbrojnih zrnaca peska, stalno duvaju vetrovi, životna sila pušta milione munja koje spajaju i otpuštaju bilione zrnaca peska, stvarajući i rastvarajući živa bića svud u univerzumu. 

U predočenoj predstavi, primetićete, nema mesta duši i njenom večnom kruženju ili uspinjanju, nema pakla i raja, nema reinkarnacije. Trik sa očuvanjem svesnosti u zagrobnom ambijentu jeste da sama zrnca peska, jednom povezana u nekakvu celinu, zadrže deo animirajuće životne sile, koja omogućuje autonomno uobličenje bića, a samim tim i njegovu slobodu. To nije moguće bez buđenja volje. U mnogim mitovima ta činjenica ili mogućnost prepoznata je i naglašena u svojstvu dara bogova. U nekim slučajevima junaci umiru ali potpuno ne gube svest, dok u drugim slučajevima oni živi bivaju prenešeni na odredište večnog života netaknute svesti. U bibliji imamo primer Enoha koji je telesno, još uvek živ, uzdignut u nebo. U grčkoj mitologiji Menelaj, jedan od glavnih likova Ilijade, spartanski vojskovođa, Minojev sin i suprug Jelene Trojanske, živ je odveden u Elisej (Jelisejska polja). Pre njega, poznat je slučaj Radamanta koji takođe uživa na ostrvu blaženih a ne u mračnom Hadu u kome duše mahom plutaju beslovesne. Ko ima pravo na večno blaženstvo, odnosno na očuvanje svesti mimo opšteg toka stvaranja i rastvaranja bića? O tome piše Ervin Rode: 

„Pravo na buduće blaženstvo ne daju vrlina i zasluga; o nekom pravu tu zapravo nema ni govora: kao što psiha može ostati uz telo, drugim rečima kao što se smrt može otkloniti samo čudom, čarolijom, dakle izuzetno, tako i odvođenje u "zemlju počinka" predstavlja privilegiju pojedinaca obdarenih posebnom božanskom milošću, iz koje se ne može izvesti nikakva opštevažeća dogma.“ (Ervin Rode, Psyche, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad, 1991, str 58). 

by Daniele Valeriani

Ta ideja nije izvorno grčka, bila je poznata i u drevnom Egiptu. Mirča Elijade je pisao kako je večni život nakon smrti bio rezervisan isključivo za faraone, budući da su samo oni dobijali Ozirisov dar, odnosno proslavljeno telo večnosti - sah, sahu. Tokom vremena, kako je Elijade objasnio, egipatska doktrina je, malo po malo, dopuštala i da još neke veoma važne ličnosti, pored faraona, uhvate tu barku večnosti koja je podrazumevala buđenje duše u Amenti (zagrobnom svetu). Zatim je nastupila dekadencija i svojevrsna demokratizacija tog shvatanja, pa je ta mogućnost široko dozvoljena eliti, a potom i običnom svetu, s tim što su tu postavljeni uslovi poznavanja ključnih magičnih reči iz Knjige mrtvih, zatim vođenje ispravnog i moralnog života i slične trivijalnosti koje su podstakle širenje shvatanja da neko svojom zaslugom može kupiti kartu večnog života, ukoliko sledi propise, bude lojalan vladaru, lepo se ponaša itd. Danas, kao posledicu daljeg razvoja te perverzije, svako može lako pomisliti da nekako zaslužuje večnost ili održanje svesti nakon smrti, pa čak i ako to ne može biti slučaj, eto duša će se opet ovaplotiti sve dok nakon niza života ne dospe do tih volšebnih kapija večne svesti.

Podsetimo se da su faraoni bili bogovi ovaploćeni u telu. Setimo se da su svi prenešeni u Elisij (Elizium) bili rođaci bogova. Pomenuti Menelaj je oženio Jelenu Trojansku koja je bila Zevsova ćerka. Dakle, Menelaj kao Zevsov zet, samom tom činjenicom imao je kartu za raj. Ganimed, koji je uzdignut na Olimp da bude Zevsov peharnik, potiče iz stare trojanske kraljevske loze. Ervin Rode je lepo primetio da u srodstvu sa bogovima leži odgovor na pitanje porekla te milosti i velike privilegije. Plemenito poreklo je ključni preduslov spasenja, jer bogovi ne zaboravljaju svoje, osim ukoliko ovi nešto grdno ne zabrljaju, a ta brljotina je obično uvreda upućena bogovima. No i tada imamo slučaj očuvanja svesti, ali obrnutog smisla, o čemu svedoči Tantalov slučaj (čuvene Tantalove muke), koji je kažnjen da večno ispašta u Tartaru, odnosno u najdubljem delu podzemnog sveta. Ako nema svesti nema ni ispaštanja. Njegovo sagrešenje je u tome što je zloupotrebio Zevsovo gostoprimstvo na Olimpu (velika privilegija) ukravši ambroziju i nektar sa trpeze bogova kako bi ih odneo ljudima otkrivši im tajnu bogova. Filantrop i humanista. Nisu li zbog otkrivanja tajne bogova Adam i Eva bili izbačeni iz Raja? Nije li Kula Vavilonska udarena munjom jer su je bogovi videli kao sredstvo oboženja ljudskog elementa? Ljudi ili polubogovi bivaju kažnjeni zbog svoje arogancije spram bogova ili Boga. Oni ne trpe neposluh. Ovo slobodarskom duhu našeg vremena zvuči despotski, mračno, tiranski, nepravedno, ali to je samo izraz uobraženosti, kenjkavosti, prenemaganja, izopačenosti i gluposti današnjih ljudi jer "tiranija" bogova nije ništa drugo do sistem univerzuma i njegovi zakoni. Ako hodamo po ivici možemo pasti i razbiti se. U toj činjenici nema ničeg tiranskog, ali isto tako nema veće tiranije od izvesnosti umiranja.

Ervin Rode je ukazao da su u grčkom mitološkom poimanju bog i besmrtnik gotovo isto. Povodom ovoga ne mogu odoleti utisku one čuvene Isusove izjave "Bogovi ste" (Elohim atem), što u ovom kontekstu možemo prevesti kao "besmrtni ste". Ipak, čak i u hrišćanskoj optici mesto Bogorodice kao Isusove majke, na nebesima je neupitno. Ona je sveta i nebesna samim tim što je rodila Sina Božjeg. Tu nema rasprave. To je odjek drevnih shvatanja o soteriološkim privilegijama božanskih srodnika. Naravno, u hrišćanstvu su standardi spasenja olabavljeni u odnosu na drevne mitove, ali vidimo da oni koje je Isus odabrao ili koji su bili njemu dragi dok je boravio na Zemlji i delovao, nemaju problema po tom pitanju. Zatim se ta milost dalje širi na mučenike, one stradale u Hristu i za Hrista, pa sve do običnog verujućeg sveta, da ne zalazim sada u tu močvaru. 

Zanimljivo je da su ambrozija i nektar, zbog kojih je Tantal prognan i kažnjen preduslov spoznaje božanske tajne. Nije li isto i jabuka greha iz biblije koju su zagrizli Adam i Eva te zato bili prognani i kažnjeni? Konzumacijom pića bogova čovek otkriva njihovu tajnu. To bismo mogli prevesti i da konzumacijom psihoaktivnih biljaka moći čovek proširuje svoju svest i spoznaje letinu eona (Kroli), vidi univerzum kakav jeste i otkriva mogućnosti slobode ili dosezanja zemlje blaženih. 

Morfeus

I tako konačno dolazimo do pitanja duše. Šta je to duša? Kod Grka, duša, odnosno psiha (Ψυχη), predstavljena je kao devojka sa krilima leptira, što ukazuje na njenu vazdušastu prirodu. Dakle, nešto neuhvatljivo, nešto suptilno i pokretno. Duša je leptir. Po mitu ona je bila smrtna devojka čija je lepota zbog koje je bila obožavana, izazvala zavist boginje Afrodite. Boginja je naložila Erosu da učini da se Psiha zaljubi u najgnusnijeg čoveka. Umesto toga, sam Eros se zaljubio u psihu i odveo je u svoju skrivenu palatu. On je pred Psihom skrivao svoj identitet rekavši joj da ga nikada ne sme pogledati u lice. Njene ljubomorne sestre su je prevarile i nagovorile da pogleda Erosovo lice, zbog čega se on naljutio na nju napustivši je. Psiha je potom tražila po svetu svoju izgubljenu ljubav i na kraju je došla u službu Afrodite koja joj je naredila da izvrši niz naizgled nemogućih zadataka a što se završilo njenim putovanjem u Podzemlje. Psiha se onda ponovo ujedinila sa Erosom i par se venčao na ceremoniji kojoj su prisustvovali svi bogovi. 

Ovde vidimo da je Psiha vezana za ljubav posredstvom Afrodite i Erosa, ali isto tako vidimo da je ona izazvala bes oba ta božanstva. Dakle, ogrešila se o bogove, a s tim što je u njenom slučaju sve lepo završeno. Psiha je postigla večnost svojim ujedinjenjem sa Erosom nakon što je prošla iskušenja u Afroditinoj službi stigavši čak i u sam Had. Takođe, primećujemo da je Afroditu naljutio drevni kult duše, što ukazuje kako je ovaj mit mogao nastati kasnije. Erosa je naljutilo to što je Psihin neposluh razotkrio njegovu varku. Pa ipak, Psiha je mogla izaći iz Hada i dosegnuti večnost ponovnim susretom i venčanjem sa Erosom. Prevedeno na pojmovnik egipatske Knjige mrtvih, imamo situaciju u kojoj se pokojnik u ambijentu Amente sjedinio sa svojim ka. Dok je Psiha robovala Afroditinim hirovima i ponižavajućim zadacima, njoj je potajno pomagao Eros, što je situacija koja podseća na ulogu koju anđeo čuvar ima spram adepta. Plod Psihine i Erosove ljubavi je ćerka Hedona (Zadovoljstvo), koja je postala daimon, odnosno boginja zadovoljstva i užitaka. Iz homerovske perspektive, duša je poput odraza ili senke, utvara (ειδωλον - eidolon), što odgovara egipatskom pojmu kaibit. Rode tumači određenje homerovsko duše na sledeći način: 

„Psiha ni po čemu nije slična onome što obično zovemo "duhom" nasuprot telu. Sve funkcije ljudskog "duha" u najširem smislu, za koje pesnik ima mnoštvo naziva, sadržane su u aktivnosti, i moguće su samo dok čovek živi. Kad nastupi smrt, čovek više nije celovit: mrtvo telo koje je sada postalo "neosetljiva zemlja", raspada se, dok psiha ostaje neokrnjena. Ali ni ona, baš kao ni mrtvo telo, nije ključarka "duha" i njegove snage. Ona je bez svesti, napuštena od duha i njegovih organa; sve snage htenja, osećanja, mišljenja iščezle su kada se čovek razložio na svoje sastavne delove. Psihi se tako malo mogu pripisati svojstva "duha" da se daleko pre može govoriti o suprotnosti između psihe i duha. Čovek je živ, svestan sebe, duhovno aktivan samo dotle dok u njemu boravi psiha; ali nije ona ta koja ispoljavajući sopstvene snage daruje čoveku život, svest, volju, sposobnost saznavanja, već sve snage života i aktivnosti leže u oblasti telesnog i njegove su funkcije dokle god je telo sjedinjeno sa svojom psihom. Bez prisustva psihe telo ne može da opaža, oseća i želi, ali ono ne obavlja ove i sve druge svoje aktivnosti preko ili posredstvom psihe. Nigde Homer ne pripisuje psihi takvu delatnost u živom čoveku; ona se uopšte i pominje tek kad njeno razdvajanje od živog čoveka predstoji ili se već dogodilo: kao njegova senka, ona nadtrajava i njega, i njegove životne snage.“ (Ervin Rode, Psyche, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad, 1991, str. 14-15) 

Duh na osnovu navedene uloge možemo prepoznati kao životni dah, onu tajanstvenu i neuhvatljivu životvornu silu kojom Elohimi nadahnjuju neživa tela od ilovače, odnosno silu koja povezuje kaleidoskopska zrnca peska iz imaginarne peščare sa početka ovog teksta formirajući živo biće. Po Homeru ljudsko biće postoji kao ono što je vidljivo, odnosno telo, i kao njegov nevidljiv odraz koji se oslobađa tek u smrti. O tome Rode dalje piše: 

„O postojanju dvojakog života u čoveku, o egzistenciji jednog samostalnog, odvojivog "drugog Ja" unutar onog dnevno vidljivog, nije zaključeno na osnovu manifestacije osećanja, volje, opažanja i mišljenja u budnom i svesnom čoveku, nego na osnovu iskustava prividnog drugog života u snu, u nesvesti i ekstazi.“ (Ervin Rode, isto, str. 14-15) 

Ovim nam se posredno saopštava da je duša zapravo sanjačko ili astralno telo. U čoveku stoga živi jedno drugo jastvo koje je aktivno u snu ili u nekakvoj ekstazi. Grci su verovali da je ta psiha, onda kada se u smrti oslobodi tela, zapravo večna. Međutim, ta večnost nužno ne podrazumeva i svesnost. Rekli smo da je očuvanje svesti izuzetak a ne pravilo. No, vratimo se grčkom mitološkom narativu koji nam ukazuje da su Had i Oneiron (zemlja snova) blizu jedno drugom, što nije čudno, budući da su Hipnos (san) i Tanatos (smrt) braća. U snu spavač gubi dnevnu svest i tada preovlađuje ona sanjačka, izuzev delimično u stanju lucidnog sna što se postiže vežbanjem. U smrti, preminuli takođe gubi svest, ali pitanje je stiče li nekakvu posmrtnu svest nalik onoj sanjačkoj. Da li je smrt uopšte nalik snu? Je li to onda nešto poput dubokog bezsadržajnog sna? Ukoliko postoji nekakav sadržaj znači li to da je duša delatna i nakon smrti? 

Homer smešta Oneiron pored struja Okeana, reke koja okružuje svet, i kapija Sunca, blizu polja Asfodela gde borave duše preminulih. Had zapravo ima tri odeljka: Asfodel - u kome završava većina ljudskih duša, zatim Elizium ili Elisej (gde borave privilegovani koji uživaju u blaženstvu) i Tartar, gde su bačeni oni prokleti da večno ispaštaju. Oneiron je dakle blizu oblasti u kojoj kao aveti bitišu duše lišene svesti. Stanovnici, odnosno daimoni zemlje sna su oneiroi, tamnokrili duhovi koji se svake noći pojavljuju kao jato slepih miševa iz njihovog pećinskog doma u Erebosu, zemlji večne tame iza izlazećeg sunca. Oneiroi prolaze kroz jednu od dve kapije: prvu, napravljenu od roga, koja predstavlja izvor proročkih snova koje šalju bogovi, dok je druga napravljena od slonovače i predstavljala je izvor lažnih i besmislenih snova. Njihov vođa zvao se Morfej, daimon koji se pojavio u snovima kraljeva pod maskom čoveka koji nosi poruke od bogova. Majka Oneiroja je boginja noći Niks, jedno od drevnih božanstava i ćerka Haosa. Kao njihov otac pominje se Hipnos, bog sna, ali imajmo na umu kako je i on sam Niksino dete. Zanimljivo, boginja Niks je sparujući se sa Erebom (večnom tamom) rodila Etera (svetlo) i Hemera (dan). Na ovaj detalj, da je boginja noći Nuit izvor svetlosti ukazuje i Krolijeva Knjiga zakona u stihovima: "Worship then the Khabs, and behold my light shed over you!" "Then the priest answered & said unto the Queen of Space, kissing her lovely brows, and the dew of her light bathing his whole body in a sweet-smelling perfume of sweat."

Konačno, nakon ovog mitološkog izleta, vraćam se na početak te se usuđujem postaviti pitanje: čega ima nakon smrti? Na ovo pitanje odavno sam dobio odgovor u obliku kontra pitanja: a čega ima pre nje? Elifas Levi je govorio da se u astralnoj svetlosti nalazi otisak svega što je ikada bilo i što će biti, pa tako i svake osobe koja je ikada živela i koja će živeti, pa ipak otisak nije biće, nepovezani kaleidoskop utisaka, oseta i percepcija nije svest, a bez svesti nema bića, barem ne ljudskog, a bez nekakvog oblika svesti nema nikakvog bića. Kakva je verovatnoća da će životna struja ponovo okupiti ista zrnca peska i sastaviti ih u ono isto biće kakvo je nekada živelo? Možda to i nije pitanje verovatnoće, ali zašto bi se to uopšte desilo? Vidimo da je preživljavanje svesti i bitisanje u zagrobnom ambijentu pre izuzetak nego pravilo. Neće li se i sama duša, ako pod time podrazumevamo sanjačko telo, skriveno jastvo, ukoliko nekako ne zasluži milost bogova, nazvaću to tako, razložiti i utopiti u beskrajno i beslovesno more monada koje tek zajedno, povezane i animirane intervencijom više sile bivaju biće? Vidimo da duša i telo nisu odvojene celine, nego su aspekti iste stvari. To je stvar našeg opažanja. Kastanedin učitelj Don Huan govorio je da su ljudi svetlosna bića i da je telesnost isto kao suptilnost stvar opažanja. I onda kada životna sila napusti pokojnika, njegova svest se rastače. Ako nema svesti, ako nema svetlosti, ako nema opažaja i oseta, pa šta je onda to što se navodno reinkarnira? Setimo se, Psiha kao lik je smrtno biće koju je Erosova naklonost izbavila od ništenja. Sada razmislimo, da li lično mi zaslužujemo, i zbog čega tačno, ljubav, naklonost i pomoć jednog boga kakav je Eros?

Bogovi, duhovi i magijski identitet

Ovaj tekst objavljen je u mojoj knjizi "Mistični okultizam" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa 

Magijski identitet je temelj legitimisanja maga u svetu duhova i magijskih sila. To je posebno obeležje po kome te magijske sile prepoznaju i priznaju i na osnovu kojeg imaš određeni autoritet da komanduješ i pravo da se pozivaš na nekog ili nešto. U temelju magijskog identiteta i svega onog što se na osnovu njega postiže stoji magijska moć samog čoveka. Magijski identitet se obično izražava nekim imenom, znakom ili obeležjem, bilo da su oni osmišljeni od samog maga, bilo da ih je nekako on sam otkrio ili ih je možda dobio od drugog maga, odnosno kakvog moćnog duha i božanstva. Magijski identitet je nešto poput lične karte za kretanje magijskim svetom i za magijsko delovanje. Kada te kakav duh priupita da se predstaviš nećeš reći svoje svetovno ime i prezime. Nećeš se predstaviti onako kako se predstavljaš ljudima. U svetu okultnog to nema nikakav značaj. Jedini značaj imaju tvoja moć i na osnovu nje izgrađen magijski identitet. Uz ime, simbol ili obeležje, koje čini estetsko-zvučni nosač identiteta, uvek ide i magijski zavet. Svaki zavet jeste neki oblik inicijacije. Nije svaki zavet isti. Nije jednake snage. Kakva moć u čoveka takav je i njegov zavet, pa samim tim i njegovo magijsko ime, obeležje ili znak. Te stvari određuju opseg nečijeg magijskog delovanja i znanja. 

U bibliji je poznat Kainov znak kao primer obeleženosti koja se nalazi u suštini magijskog identiteta osobe poznate pod tim imenom. Taj primer jasno ukazuje na određeni inicijacijski tip. Kain je bio zemljoradnik i prinosio je žrtve bogu od onog čime je raspolagao, u čemu je bio vičan i čime se bavio. Njegov brat Avelj bio je stočar i takođe je prinosio žrtve bogu u skladu sa svojim poslom. Naravno, priča kaže da je bog više cenio roštilj od pekarskih proizvoda, pa je zavidni Kain u magnovenju ljubomornog besa prolio bratovljevu krv te zbog toga bio proklet od strane samog boga te fizički obeležen posebnim znakom. Tako piše u bibliji. Pa ipak, ne možemo ne primetiti, zabeleženo je da su zemljoradničke kulture neretko praktikovale prinošenje ljudskih žrtava. Kasnije je to postalo neprihvatljivo. Setimo se filma Deca kukuruza. Duh žita često traži da ljudska krv bude prolivena po usevima kako bi žito obilato rodilo. To je jedan, reklo bi se, na užas onih osetljivih, sasvim razuman magijski čin. Kain je postupao u skladu sa običajima svojih predaka. Stočari nisu imali takvih prohteva od strane duhova sočnih pašnjaka. Njima je dovoljno bilo žrtvovati samu stoku. Naravno da su i stočari ponekad prinosili ljudske žrtve, ali se ta zakonomernost u većoj meri odražava na zemljoradničke zajednice. Krv je krv. No, duh žita je ćudljiviji.

U grčkoj mitologiji boginja Demetra bila je nadležna za zemljoradnju. Njen otac je titanski kralj Hronos (Saturn), čiji je simbol srp te ukazuje na faktor vremena i vremenske cikluse koji se nalaze u temelju poljoprivredne delatnosti. Demetrina majka je titanka Rea, majka bogova, boginja ženske plodnosti i rađanja. Njene svete životinje su svinja i zmija. Njeno ime ukazuje na pokret, tok, stalno kretanje poput vodenog toka ili krvi. Ona sama ćerka je Urana (neba) i Gaje (zemlje). Dakle, imamo žensku liniju Gaja – Rea – Demetra. Hronos i Rea potiču od istih roditelja. Sama ta činjenica ukazuje na incestuoznu magijsku moć drevnih kraljevskih formula kada je vladar smatran pre svega magijskim pa tek onda političkim bićem. Demetra je u mitologiji poznata kao majka Persefone koju je oteo bog podzemlja Had. Sve ove mitološke činjenice ukazuju na veze poljoprivredne delatnosti sa moćnim htonskim božanstvima i duhovima. Da bi ljude naučili poljoprivrednim umećem ili da bi im uopšte dozvolili da se na nekoj teritoriji bezbedno nasele i uspešno se bave proizvodnjom hrane, duhovi koji su obitavali na tom mestu ili u blizini, istakli su jednostavne ali stroge zahteve. Svako nepoštovanje tih zahteva imalo bi za posledicu najezdu štetočina, sušu, grad ili kakvu drugu nedaću. Obredno prinošenje ljudskih žrtava, pre svega članova same zajednice, očito je bio jedan od takvih uslova. O razlozima za iznošenje ovakvih zahteva od strane prirodnih sila mogu samo da nagađam. Sa druge strane, popularni Hermes, između ostalog, bio je i bog stočara. Njegov simbol bio je štap, baš kao i u Mojsija, nomadskog vođe. Stočari, budući nomadi, nisu zavisili samo od jednog mesta, pa su, ukoliko im se duh nekog mesta ne dopadne, jednostavno mogli da odu dalje.

Sada dolazimo do suštine, a to su mesta na kojima obitavaju pojave poznate kao bogovi ili duhovi. Mojsije se na Sinaju sreo sa tamošnjim strašnim i prekim bogom sa kojim je postigao savez a koji je obavezao čitav njegov narod dokle god postoji. Mi danas, pod uticajem mnogih teoloških i mističnih pogleda na svet boga shvatamo kao apsolut, kao nešto sveprisutno, u nama i izvan nas. U paganska vremena nije bilo tako. Postojali su neodređeni apstraktni nedelatni bogovi, poput bogova neba, zemlje uopšteno, nekih zvezda i slično, ali mnogi bogovi su imali konkretna sveta mesta na kojima su se ukazivali i gde su obitavali. Uglavnom su ta mesta bila po planinama, pećinama, kod izvora, u jezerima, klancima, po šumskim lokacijama, kod određenih stena, šupljina, čudnih geoloških oblika, po pustinjama itd. Ponekad bi ljudi upravo na tim mestima podigli svetilišta ili bi na nekim unapred određenim mestima podigli hramove te u njih naknadno prizvali određene epifanije. Mojsijev bog sa sinajske gore je poput svakog drugog duha koji obitava na nekoj planini. Taj moćni gorski sinajski duh je u sprezi sa ličnom moći samog Mojsija, stvorio savez koji opstaje i danas. Dakle, može se reći kako je taj bog i dalje živ. Mnogi duhovi prirode od kojih su ljudi načinili svoje bogove, u međuvremenu su izgubili svoje štovaoce. Jesu li samim tim sa lica zemlje nestali ti bogovi / duhovi? Istina, neki narodi su od svojih lokalnih bogova načinili apsolutne, kosmotvoračke bogove, ali to je već druga tema.

Kako to bogovi mogu nestati sa lica zemlje? I šta su oni uopšte? Jednom sam došao do spoznaje da su bogovi formule. Iako je to ispravna spoznaja, ona nije potpuna. Bogovi su mnogo više od formula. Oni su nedokučivi. Običan duh izvora je takođe nedokučiv. To su bića, pojave, koja postoje u nekakvoj višedimenzionalnoj ravni, nama nedostupnoj, i manifestuju se na određenim mestima. Tako nas mitologija obaveštava da je Zevs odrastao na jednoj planini ostrva Krit. Afrodita je sa Kipra. Na toj kritskoj planini još od praistorije ljudima je bilo poznato da tamo obitava nekakav duh od koga su kasnije načinili Zevsa. No, gde je taj Zevs sada? Je li još uvek na toj planini? Kažu da se kasnije preselio na Olimp. Je li ga neko video tamo? Da bismo odgonetnuli ova pitanja moramo se prisetiti kako je Karlos Kastaneda opisivao svoje dogodovštine sa fiktivnim ili ne, starim Indijancem kojeg je zvao Don Huan. Indijanac je vodio Karlosa po raznim mestima u Meksiku gde se ovaj susretao sa određenim duhovima, bićima, entitetima, nazvali mi to kako god. To je mogao učiniti u stanjima svesti potaknutim određenim magijskim radnjama samog Don Huana ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Obaška što nas Kastanedine knjige podsećaju na stare šamanske istine da duhovi obitavaju i u tim tzv biljkama moći (ili gljivama) a ne samo na nekim fizičkim lokacijama. Dakle, da bismo otkrili gde je Zevs ovih dana i da li je Jahve i dalje na sinajskoj gori, potrebno je da odemo na te lokacije i primenimo šamanske postupke. Možda ćemo otkriti nešto a možda nećemo otkriti ništa. Možda ćemo naići na neke druge duhove, a možda upravo na Zevsa ili Jahvea, pa ipak čak i kada bismo povodom toga imali spektakularna iskustva to opet ne bi moglo da nam pruži zadovoljavajuće odgovore. Takva je priroda bogova.

Čovek čije sam mišljenje vazda cenio jednom prilikom i je rekao da onda kada nestane njihovih poklonika bogovi se „spakuju i odu“. Na pitanje gde oni tačno odu nisam dobio jasan odgovor. Navodno, oni odu u njihov apstraktni svet. Jednostavno se povuku u nedostupnost. Više se ne javljaju na telefon. Ovo pitanje mi se često vraćalo posebno kada bih se susretao sa savremenim okultistima i neopaganima kako prizivaju drevne bogove koji više nemaju kultni i religijsko-magijski kontinuitet. Kako nakon dva milenijuma prizivati Demetru ili Afroditu? Čak je i pre dva milenijuma to bilo teško budući da smo već tada mogli govoriti o zaboravu i degradiranim oblicima prvobitnih kultova. Jedini način da ostvarimo vezu sa prirodom, sa tim drevnim bogovima / duhovima, jeste da odemo na mesta gde se oni u mitovima pojavljuju i pokušamo da ih nađemo, pod uslovom da se ne stropoštamo niz neku liticu ili nas rastrgnu divlje zveri. Ne može se obnoviti paganstvo ili povezati sa nečim drevnim ukoliko se ne povežemo sa mestima moći i sklopimo nove saveze sa tim istim ili možda nekim drugim duhovima. I šta ukoliko nam se ne dopadnu njihovi uslovi? Verujem da se većini današnjih ljudi, pod uslovom da su uopšte sposobni da fizički dosegnu te lokacije moći, ono što bi dobili od tamošnjeg duha, ukoliko uopšte prežive takav susret, nimalo ne bi dopalo. Ako prizivamo čitajući tekstove iz nekakvih preživelih grčkih magijskih papira ili čega već požutelog i starog, hoće li to privući moć neophodnu da od nje stvorimo nešto odgovarajuće? Sumnjam. Potrebno je otići u divljinu, daleko od ljudskih naselja i tamo zazvati određene sile. Hoće li kakva sibila izaći iz kumanske pećine i blagosloviti svitak magijskih bajalica koje joj nosimo? Možda i hoće, jer i ona sama se više ne seća kad joj je poslednji put pristupio neko sa takvim zahtevom. Jao onom ko pun sebe umesto svitka sa pravim rečima donese hartiju sa glupostima!  

U knjizi „Slike i simboli“, Mirča Elijade je pisao da u susretu sa mitom čovek dolazi u dodir sa svetim i sa stvarnošću, čime se na neki način prevazilazi ono svetovno, tj istorijski položaj aktuelnog trenutka. Po Elijadeu, svaki čovek je neznalica, zato što poistovećuje sebe i stvarnost sa vlastitom situacijom. Neznanje je, kaže Elijade, ono pogrešno poistovećivanje stvarnosti sa onim što se svakom od nas čini da sam jeste ili da sam poseduje. Otud mit (i sa njime skopčan ritual), po Elijadeu, reaktuelizuje Veliko Vreme i tako prenosi slušaoce ili čitaoce, barem u uobrazilji, u nadljudsku i nadistorijsku ravan. To je osnova za približavanje onoj stvarnosti koja nam je nedostupna sa stajališta u našoj svakodnevnoj, uobičajenoj, svetovnoj individualnoj egzistenciji. Istina, to je osnova, ali neki su, nagutavši se mitova, uobrazili kako je to dovoljno te da je potrebno samo oživeti ili osmisliti nekakve obredne radnje i eto mi već živimo obnovljenu drevnu tradiciju ili magijsku struju. Evo ga bog Set, evo ga Pan! Nije dovoljan naš zanos. Potrebno je da ne budemo budale. Mi smo pacijenti koje Elijade opisuje, oni koji poistovećuju stvarnost sa vlastitom situacijom. To je zapravo definicija budala.

Šta je sa aktuelnim živućim religijama? Imaju li one moć i odakle ona dolazi? Naravno da imaju određenu moć jer u pitanju su dugotrajni magijski egregori ili magijski lanci. Njihova moć potiče iz ponavljajućih vekovnih grupnih obreda i štovanja određenih predmeta moći: relikvija, mošti svetaca itd. Lično sam se uverio u postojanje i snagu tog egregora boraveći u manastiru Dečane na Kosovu. Moć tog mesta počiva na moštima svetog Stefana Dečanskog i na neprekidnom osmovekovnom liturgijskom pojanju i fokusu tamošnjeg monaškog bratstva. Sličnu moć poseduju i sufijski redovi. Ovde govorim isključivo o moći a ne o istinitosti verske dogme. Potpuno je nevažno kako se zove i koja su tumačenja toga u šta oni veruju. Jedino što je važno jeste šta oni rade i kako se ophode sa onim što poseduju.

Na ovom mestu, pozvaću se na knjigu poznatog američkog okultiste Lon Mila Di Keta (Lon Milo DuQuette) pod nazivom „Pileća kabala“. Kako Lon Milo (ili Majlo) piše svake godine desetog dana Tišri (10. oktobar), na Dan pomirenja, prvosveštenik Izraela bi tri puta išao poseban odeljak Hrama poznat kao najsvetije mesto i tamo posipao zavetni kovčeg krvlju. Oko noge mu je bilo vezano dugo pleteno uže. Drugi kraj užeta držali su drugi sveštenici koji su se nalazili van te prostorije. Prilikom svoje treće posete prostoriji u kojoj se nalazio kovčeg, dok je mnoštvo vernika stajalo van hrama i pravilo veliku buku, prvosveštenik bi stavio ruke direktno na kovčeg i izgovorao ime Boga, dok je ognjeno božanstvo otkrivalo sebe u oblaku i munjama iznad poklopca kovčega. Lon Majlo dalje kaže da se ovaj obred nije mnogo razlikovao od onog koji su praktikovali egipatski i vavilonski sveštenici. I oni su takođe jednom ili dvaput godišnje ulazili u njihovo svetilište nad svetilištima i nudili molitve i prinose pred svetim statuama ili drugim svetim predmetima. Ono što je činilo tu ceremoniju kod Izraelita malo drugačijom, imalo je veze sa tim užetom koje je bilo vezano oko noge glavnog sveštenika. To je urađeno, kako Lon Majlo objašnjava, iz razloga koji je, iako možda nije odmah očigledan, u vezi sa pravilnim izgovorom imena boga IHVH. Zašto je konopac uopšte bio potreban u svemu tome? Da bi sveštenici mogli izvući glavnog sveštenika, jer je ovaj boraveći u prisustvu zavetnog kovčega, bio u životnoj opasnosti. Prostor u kome je bio smešten kovčeg, onda kada bi prvosveštenik odradio svoje, punio se dimom, vatrom, nešto je pucalo pa se dešavalo da izvuku mrtvog ili ugljenisanog prvosveštenika. Onaj ko bi preživeo dobijao bi na značaju.

Lon Majlo u pomenutoj knjizi podseća nas na verovanja i mentalitet ljudi tog vremena. Vojske su tada u borbu nosile statue i obredne predmete svojih bogova. Kad jedna strana dobije bitku, njihov bog se smatrao superiornijim od boga gubitničke strane. Vrlo često, prva stvar koju bi pobeđena vojska uradila posle pregrupisanja bila je da ukrade pobedničkog boga i uposli ga da radi za njih. Prva knjiga Samuilova kaže da se to dogodilo sa zavetnim kovčegom. Filistejci su ga ukrali, ali su ga kasnije vratili, jer su mnogi od njih stradali nestručno rukujući njime. Kovčeg je bio pravougaona kutija u kojoj su se nalazila magična dobra iz egzodusa: Aronov štap koji je činio sva ona čuda u Egiptu; lonac sa manom, nebeskom hranom koja je nikla kao pečurka na jutarnjoj rosi i hranila decu egzodusa u divljini; posuda sa tečnošću koja se naziva ulje za pomazanje, i što je najvažnije, kamene tablice Mojsijevih Zakona. Kovčeg je bio smrtonosno oružje i Izraelci su se tako ponašali prema njemu. Držali su ga umotanim u tkaninu i kožu, a ljudi koji su ga nosili, oblačili su posebnu odeću i obuću. To nije uvek pomagalo. Biblija nam govori da je ljude koji su slučajno dodirnuli kovčeg ili mu samo prišli previše blizu, pogodila munja ili progutala vatra. Lon Majlo pretpostavlja da je Solomonov hram sagrađen više kao kavez za taj opasni i ćudljivi kovčeg. Deo Hrama, poznat kao Svetinja nad svetinjama, u kojoj je kovčeg počivao, sagrađena je kao savršena kocka, trideset stopa dugačka, trideset stopa široka, trideset stopa visoka. Pod, zidovi i plafon su bili obloženi čistim zlatom, zakovani zlatnim ekserima. Ponekad bi kovčeg izbacio toliko dima, da su sveštenici Hrama morali da pobegnu i nisu mogli da obavljaju svoje rutinske dužnosti.

Lon Majlo izvodi zaključak da je drvena kutija (sa dvostrukom oblogom od zlata i zatvorena zlatnom pločom), u kojoj se nalaze lonci misteriozne supstance, teške ploče i šipke potopljene u tiganj tečnosti, po svoj prilici bila ogromna i veoma nestabilna baterija. Dva heruvima na poklopcu služili su kao anoda i katoda, a iskra ili plamteće prisustvo Boga sumanuto je skakala između vrhova dva visoko provodna zlatna krila. Setimo se da su održive baterije pronađene u egipatskim grobnicama ovog perioda, ali i u Mesopotamiji. Lon Majlo piše kako je siguran da ako prostudirate biblijski opis kovčega i njegovog smrtonosnog ponašanja, nećete naći ništa nedosledno sa performansama jednog primitivnog električnog uređaja. Možemo samo zamisliti kakav je utisak ostavljalo delovanje jednog takvog uređaja. Kada bi glavni izraelitski sveštenik položio obe ruke na tu strašnu napravu, njegovo telo bi preusmerilo struju koja se obično stvarala između heruvimskih krila i za jedan spektakularan trenutak moći IHVH je doslovno boravio u njegovom zgrčenom telu. Ako bi preživeo događaj, piše Lon Majlo, najverovatnije bi se preobrazio u nekakvog svetog čoveka, koji pokazuje isto poslušno ponašanje i mističnu nedokučivost pacijenata savremene šok terapije. I pretpostavljam da je i on bio prilično interesantan za razgovor pun duhovnih uvida i dubokih poruka od Boga. Jevreji više nemaju kovčeg, nemaju Hram, ne primaju neposredna uputstva od IHVH-a, pa ipak njihov egregor i dalje postoji. Muslimani imaju kamen u Ćabi, a hrišćani mnoštvo relikvija i svetih mesta. Sistem se održava i opstaje kroz vekove, ali mi ne možemo znati dokle će trajati i hoće li jednoga dana, kada nestane njegovog sveštenstva, kulta i vernika, taj čudljivi avrahamski bog i sam nestati ustupivši mesto nekim drugim bogovima ili ko zna čemu. 

I opet dolazimo do pitanja magijskog identiteta, odnosno obeleženosti. Da bi se neko pozvao na nešto, da bi nekog ili nešto sa autoritetom dozvao, taj mora imati legitimitet. Ko si ti prijatelju da se tako drsko pojaviš na ovom mestu i dozivaš moje ime? To može samo neko ko poseduje moć, zvao se on Mojsije, Muhamed ili Alister Kroli. Upravo je Kroli bio taj koji je na neki način oživeo nešto drevno egipatsko ali u novom ruhu. To možda nije to, ali formula jeste ta. Kako je to moguće? Pa bio je odabran na osnovu nekih ličnih svojstava. Možda su ga drevni predmeti u kairskom muzeju strpljivo čekali impregnirani određenom moći koja je čuvala jednu specifičnu nameru.

 

Znamenje istinske inicijacije

Kako znati da je neko pravi posvećenik, odnosno da je iniciran u istinsku i neprekinutu inicijacijsku lozu nasleđivanja ezoterijskog znanja? Teoretski, to je jednostavno, jer istinski posvećenik jeste otac svog oca, onaj iz čijih kostiju nastaje seme iz kojeg je on sam ponikao. Pre nego što me ismejete ili zatražite pojašnjenje, odmah bih se ogradio da ovo nije moja misao, nego potiče iz izvora kojeg ja suštinski nisam u stanju da mišlju obuhvatim. Moja malenkost se samo našla u situaciji da na pravom mestu u pravo vreme postavi ovo pitanje. Zna se ko na postavljeno pitanje odgovara u zagonetkama i alegorijama. Pa ko se to izražava u zagonetkama? Sfinga, Sibila, Fortuna, kraljica od Sabe... Reči proročišta su zagonetke i alegorije.

Deseta arkana tarota – Točak sreće, ukazuje na suštinu tog divinacijskog sistema. To je karta boginje Fortune. Bitan simbol te karte, osim samog točka, jeste plava sfinga. Ona je kao krupije proročanstva. Ona vlada igrom, vrti točak, meša karte, ređa ih, baca kocku. Kocka je jedan od simbola proročišta, a drugi je točak (Las Vegas mu dođe kao krajnje izopačeni odjek grada u koji se dolazi po odgovore - uz pomoć kocke i ruleta). Sfinga sa mačem je jedan od terafima proročišta. Taj mač je mač istine. Egipćani su govorili da su kosti seme budućeg života, ali ne u smislu nekakve reinkarnacije, nego večnog života, koji nastupa nakon suđenja opisanog u Knjizi mrtvih, kada Oziris odabranom pokojniku daruje "sah", telo večnosti koje je drugačije prirode i kvaliteta od fizičkog, smrtnog tela. Taj koncept bi možda mogao biti od koristi prilikom pokušaja razumevanja na koji način je učenik učitelj svoga učitelja, odnosno kako je sin otac svome ocu. Inicijacijski niz se gradi kontinuirano i linearno, u vremenu, ali priroda inicijacije zadire u sveto, nelinearno vreme u kome se očitava činjenica da je sin stvorio oca. I realno, tek kada čovek dobije dete, odnosno otac sina, postaje otac, očinstvo se ostvaruje. Na taj način sin zaista stvara oca samim svojim rođenjem.

Spoznaja smrti (autobiografska beleška)

Orpheus in Hades 1897 by Pierre Amédée Marcel-Béronneau

    Imao sam pet godina kada sam otkrio smrt. Sa svešću o smrti u moj život je doprla i svest o skrivenoj sili. Naime, u zgradi u kojoj sam živeo, umro je jedan stariji čovek. Sa prozora sam gledao kako iznose kovčeg i polažu ga u pogrebna kola. Pored mene je stajala moja baba koja me je kao malog čuvala.

„Bako, šta je ovo?“ Pitao sam je.

„Sahrana, sine.“

„A šta je to sahrana?“

„Kad čovek umre, stave ga u kovčeg, odnesu na groblje i pokopaju u zemlju.“

„Zašto u zemlju? Zar nije prljavo?“

Dečjom upornošću ispitivao sam babu, zašto je mrtvac u sanduku, hoće li ustati, zašto su svi oko njega tužni itd. Mislio sam da se pokojnik zapravo šali te da će svakog trenutka ustati i izazvati opšte oduševljenje prisutnih. Onda sam saznao da on neće ustati i to što je on u sanduku nije njegov izbor. Bio je star, pa je umro.

„Zar stari ljudi umiru? Bako, pa ti si stara, hoćeš li i ti umreti?“ Bio sam nekako zatečen tom spoznajom da će i moja draga baka uskoro završiti u prljavoj zemlji.

„Hoću sine, ali ne misli o tome.“ Pokušala je da me umiri.

„Kako da ne mislim, kad će i tebe da stave u ovakav kovčeg i polože u prljavu zemlju gde ima puno buba i crva!“ Nije mi bilo pravo.

Onda sam pitao zašto stari ljudi umiru i kako izgleda kad neko umre? Pošto sam rastao u ateističkoj porodici čiji su članovi pripadali Savezu komunista, nikada se nije vodio razgovor o zagrobnom životu, religiji i takvim temama. Jako me je zanimalo šta se dešava kad neko umre.

„Ništa. Ne čuješ, ne vidiš, ne osećaš, ama baš ništa.“ Objašnjavala mi je baka.

Otrčao sam ispod kreveta, to je bio kao kovčeg, zatvorio sam oči, stavio prste u uši i tako ležao neko vreme u nameri da iskusim smrt. Osećao sam se glupo. Zar je ovo smrt? Smrt je onda zaista, zaista glupa. Ko može ovako ležati? Pitao sam babu koliko traje ta smrt? Rekla mi je, zauvek. Tek me je to bunilo. Zašto moramo umreti? Nisam dobio zadovoljavajući odgovor.

„Eto sine to je tako.“

Onda sam navalio da gnjavim:

„Bako, a kad ćeš ti umreti?“

„Neću još.“

„A hoće li mama umreti?“

„Sine, svi ćemo umreti ali nemoj sada da misliš o tome, prvo treba da živiš, odrasteš pa ostariš i tek onda umreš, ima neki red.“

Znao sam da ću porasti, ali sam tek tada shvatio da ću povrh toga ostareti i umreti. Do tada sam mislio da su ljudi oko mene oduvek bili takvi, baba je bila oduvek stara, mama je bila oduvek odrasla, deca uvek deca, mada sam znao da će deca porasti iako mi se to činilo kao proces koji beskrajno dugo traje. Mislio sam da je život večan. Bio sam zaprepašćen saznanjem da je i moja baba nekada bila dete. Tako se i spisak kandidata za umiranje sve više sužavao.

„A hoću li i ja umreti?“

„Nemoj da misliš o tome, čekaj prvo da porasteš, pa ostariš...“ 

Od tada se sve promenilo. Saznao sam da ću i ja jednom uroniti u to – ne vidim – ne čujem – ne osećam – ništavilo, koje stoji kao surova istina i krajnja izvesnost pa sam se pitao a zašto bih uopšte odrastao ako ću ostareti i umreti? Tada još uvek nisam bio svestan kako mogu umreti i kao dete, zapravo svakog trenutka a ne samo kada ostarim. Suštinski sam se pobunio protiv takvog stanja stvari, protiv takvog ustrojstva sveta i sudbine. Sećam se da sam u tom trenutku prvi put izgovorio glas R. Zanimljivo, to se desilo upravo dok sam izgovarao reč „smrt“. Čitav taj dan ponavljao sam smrt, smrt, smrt, samo da ne bih zaboravio kako se izgovara glas R zbog čega su se stariji silno sprdali sa mnom. Istovremeno čim je R prešlo preko mojih usana ispružio sam dlan, zagledavši se u šare na njemu i u prste. Izbrojao sam pet prstiju jer sam znao da toliko imam godina, tako da se taj trenutak zauvek urezao u moje sećanje. Zatim sam iznenada pogledao kroz prozor u oblake i spazio jedno veliko i lepo lice uobličeno od belih oblaka.

„Eno ga bog!“ Viknuo sam oduševljeno.

„Ma kakav bog!? Nema boga, bog ne postoji.“ Prekorevala me je baba skojevka. „Ko ti je to rekao? Sigurno tetka Stevka. Ne slušaj nju, ona je stara.“

Istina, za boga sam čuo od babine sestre, tetka Stevke, koja je bila verujuća, te stalno podsećala rodbinu da ne rade kad je crveno slovo u crkvenom kalendaru. Ona mi je govorila kako postoji bog koji obitava na nebu te kada napolju grmi to se bog nešto ljuti na nas ali ništa više od toga. Ni reči o smrti.

Prikaza lika u oblacima za mene je zaista bio bog sa čijom je pojavom u meni zaiskrila nada da možda ništeća izvesnost smrti nije baš obavezna opcija. Nasmejao sam se tom bogu i pozdravio ga. Bilo je to lice svetlosti, lice istine i pouzdanja. Bio je to neko izvan svih i izvan svega, neko kome sam mogao da se obratim, sa kim sam mogao iskreno da razgovaram te da mu poverim sve moje misli i osećanja. Uporedo sa tim bogom od oblaka, u moj um je doprla i svesnost o lažnosti svih drugih ljudi, njihovih odnosa i svake stvari, odnosno svest o podmukloj sveprisutnoj sili koja prožima sve oko mene ali da bog koji mi se ukazao ne pripada njoj. Tada, stojeći sam pred svetlim licem nebeskog boga, izgovarajući „smrt“, držeći otvoren dlan, spoznao sam ništavnost čitavog sveta oko mene te ispraznost ne samo mojih bližnjih nego i svih ljudi. Poželeo sam da se probudim iz tog teskobnog sna omeđenog smrću. Tada sam po prvi put imao viziju istine, ali i opake sile koja me drži zakovanog za ovu stvarnost dok ne umrem i utonem u ono ne vidim – ne čujem – ne osećam – ništa. Tako sam odredio temeljne postavke moje lične kosmologije. Bog je bio izvan domašaja životne sile, ali za razliku od uobičajenih verskih ideja o bogu, moj bog se nije mešao u delovanje sile. On me nije mogao zaštititi od nje niti izbaviti, jer je pripadao pojavi višeg reda. Jedino šta je mogao jeste da svojim prisustvom bude svetionik mog života, cilj ka kome težim, podsetnik budnosti, predstavnik sveta istine u kome je trebalo da se jednoga dana probudim.

Jedva sam čekao da odemo kod tetka Stevke i da joj kažem kako sam video boga. Međutim, ono što je bilo drugačije u mojoj bogospoznaji od tetkinog verovanja, jeste moje saznanje, od tog boga dato, da su svi drugi ljudi, pa i sama tetka Stevka, zapravo lažni, te da sam samo ja istinit i pravi jer samo ja imam „ja“. Svi ostali to nemaju već su puki beslovesni automati. Tu ideju ni tetka Stevka nije mogla da prihvati. Jeste, boga ima ali da jastva u drugim ljudima nema i da su drugi ljudi puke lutke pod kontrolom nekakve nepojmljive dijabolične smrtonosne sile, izuzev unuka njene sestre, e to je već bilo previše. Toliko sam kao dete bio opsednut tom idejom da sam se često pravio da spavam a zapravo sam osluškivao ne bih li čuo šta se to stariji domunđavaju jer verovatno deluju po volji sile kako da postupaju sa mnom. Postao sam pravi mali paranoik. Da, od gledanja u oblake zaista može da se poludi.

Tako sam živeo do moje devete godine dok se nisam zagledao u plave oči jednog dečaka iz komšiluka sa kojim sam se često igrao i pritom ga stalno propitivao šta mi to novo sprema sila. Kako su moje oči tamnije, pomislio sam da svi koji imaju plave oči svet vide kroz to plavetnilo. Bio sam jako iznenađen kada sam dobio odgovor da i plavooki ljudi svet vide normalno a ne obojen u plavo. Sa tom mišlju u moju svest je doprlo i saznanje kako drugi, budući da svet vide isto poput mene, dakle normalno, takođe imaju nekakvo svoje jastvo, nisu isprazni i lažni. Tu je sila napravila značajnu pobedu nad mojom svešću lagano lomivši moj otpor, što se potvrdilo kroz moju socijalizaciju, bez obzira što sam oduvek bio ekscentrično i drugačije dete. Tada sam dozvolio da i neko drugi bude stvaran, doduše ne toliko stvaran poput mene ali ipak stvaran u dovoljnoj meri da sa njim porazgovaram o ideji da su drugi ljudi avetinjski i lažni. Tada sam od njega čuo slično iskustvo. I njemu je takođe padalo napamet kako njegovi roditelji i svi ostali nisu stvarni, ali on nije video boga niti je razmišljao o smrti i moćnoj sili koja čini da ovaj svet bude ovakav i da nas zadrži u stanju neznanja i pokornosti. Tako je nastupio moj drugi period. Moj drugar i ja sada smo imali posebnu tajnu a ja sam njega uveo u poznanje o bogu koga sam otkrio i sa kojim sam već izgradio prisan odnos. Čak smo smislili posebne pozdrave, tajne znakove, posebne reči i tajili smo našu vezu sa bogom čije smo lice često tražili među oblacima. Bila je to naša religija, jedina religija koju sam iskreno štovao. Naoružan religijom odvažno sam krenuo u svet odrastanja. Iskušenja su tek bila predamnom. Sila mi je pokazala igru bezbroj velova nikada se ne razotkrivši u celosti, jer da je to uradila onda bi morala pokazati svoj najveći dragulj – istinu.

Sudbinska sila (autobiografska beleška)

iz filma IRRLICHTER DER TIEFE, 1923

Našao sam se na kafi sa jednom poznanicom u lokalu blizu crkve Svetog Marka u Beogradu. Očekivano, razgovor nas je odvukao ka verskim temama. To je moj žanr: istorija religija, okultizam, uopšte ezoterija, snovi, simbolizam, mitologija, sve to prošarano mojim futurističkim vizijama seksualnog transhumanizma i mizantropskim opaskama. U jednom trenutku požalio sam joj se kako godinama doživljavam pasivno uznemiravanje i pritisak religioznih ljudi sa kojima se susrećem, bilo da ih znam od ranije pa su oni u međuvremenu postali verujući, bilo da sam ih sretao zbog posla ili preko društvenih mreža. Kome god od njih da sam zapao za oko, koliko god da ih zanima moj svetonazor, oni nikako ne propuštaju priliku da me opomenu kako bi trebalo da se okrenem Bogu. Navodno, oni deluju po savesti i njihova je dužnost da meni, koji sam, po njima, očigledno u zabludi, ukažu na put spasenja. Pitam se kakva bi bila njihova reakcija kada bih im s vremena na vreme preporučivao okretanje ka sadržajima mog pogleda na svet? Otkud im takva potreba da me pretvore u vernika kada sam sasvim srećan ovakav kakav sam? To bi za mene bio potpuni sunovrat. O Bože, sačuvaj me od Tvojih slugu, a za sve ostalo ću se sam snaći. Sama ideja večnog života u okruženju mediokriteta je ravna prokletstvu i usudu najdublje jaruge pakla.

Pokušavao sam da objasnim mojoj poznanici Jeleni kako meni nisu problem sveštenici, ma kakvi oni bili, nego upravo taj običan verujući svet. Ima među njima veoma obrazovanih i pametnih ljudi punih životne mudrosti, ali sva se ta njihova volšebnost potpuno izgubi kada zagazimo na teren vere. Iznenada postanu skrušeno-ostrašćene zveri manihejskih manira. Šta bi sa onim beskrajnim nijansama sive kojima tako toržestveno barataju sve dok ne ugazimo u tu apokaliptičku močvaru svetog? 

„Znaš Dorijane, ja bih rado išla u crkvu, iako nisam vernica, samo ukoliko bih imala priliku da nekako učestvujem. Uđem tamo, ali sve je nekako hladno, sterilno, ništa se ne dešava. Ne znam da li bi pomoglo ukoliko bi tamo delili kakve droge da i obični ljudi vide Boga?“

Ta Jelenina misao podsetila me je na moja dečja verovanja da su svi ljudi lažni, poput kakvih ljuštura, upravljanih od strane neke nepojmljive sile koja se poigrala sa mojim bićem smestivši me u okvir zvan život. Sećam se da sam kao dete često pokušavao da razgovaram sa tom silom koja je uvek prisutna iza vela ovog sveta i neprestano motri na mene ulazeći mi u snove i misli. To je potrajalo sve do moje devete godine kada me je svest o tome lagano napustila zamenivši je svešću koja je više uronjena u ovu lažnu stvarnost. Dobro se sećam trenutaka kada sam bio uveren da moji ukućani nisu stvarni pa sam pokušavao da preko njih dobijem odgovor od te sudbinske skrivene sile. Ta je sila u mojoj predstavi bila čas dobra, čas zla. Bila je izvor mojih strahova, ali i krajnja adresa kojoj bih se obraćao za zaštitu ili ispunjenje želja. Tako sam se od malih nogu naučio da koristim ljude oko sebe kao medijume. Recimo, u toku igre ili razgovora sa drugom decom, roditeljima ili rođacima, postavio bih pitanje toj skrivenoj sili, bajagi pitam njih a zapravo trudim se da zaobiđem njihov um i obratim se sili koja stoji iza. Onda bih pažljivo slušao kakav ću odgovor dobiti na pitanja postavljena kroz druga ljudska bića. Ukoliko bih dobio nezadovoljavajući odgovor, smatrao sam da se ta skrivena apsolutna sila poigrava sa mnom te da moram učiniti nešto kako bih je umilostivio. Njenu milost bih sticao naprasnom što besprekornijom poslušnošću šta god da mi stariji kažu, pa se onda oni začude kako sam iznenada postao dobar s ozbirom da sam bio nestašno dete. I tako bih postupao sve dok ne dobijem odgovor za koji bih znao da je pravi, jer su takvi odgovori nesumnjivo bili čudni. Oni koji bi mi pružali takve odgovore često se nisu sećali toga. To je za mene bio još jedan pokazatelj da je sila zaista govorila kroz njih.

Peteer Baltens, 1570

U to vreme dopuštao sam da i drugi ljudi imaju nekakvu svest ali sam takođe znao da je njihova svest pod potpunom kontrolom te sile. Sećam se da sam ubijao bube kada bih se nešto naljutio jer sam znao da su i bube takođe oruđa sile koja kontroliše svet pa je to bio način da skrenem posebnu pažnju na sebe onda kada bih imao neki zahtev. Ubijenim insektima na neki način sam plaćao toj sili da se umilostivi na mene. Tada nisam znao da tako oponašam obredno žrtvovanje živih bića. Tek sam kasnije uvideo da je mala razlika i mali korak od žrtvovanja buba do žrtvovanja ljudi. Oba žrtvovanja izazivaju pažnju te skrivene sveprožimajuće i sveprisutne sile. I sasvim je svejedno kog je reda žrtva, velika ili mala, da li je reč o glupim bubama ili nekom višem obliku života, o jednoj žrtvi ili hiljadama njih. Skrivenoj sili je to sasvim svejedno, jer u njenim očima ne postoji bitna razlika budući da su sva bića, pa i predmeti, objekti, zapravo njeni pioni, oblici koje ona stvara ili zaposeda i koje tek njeno prisustvo čini živim i delatnim.

Za sebe sam verovao da sam drugačiji. Verovao sam da je smisao mog života odupiranje svrsi koju mi je tajanstvena sila namenila. Zapravo, sila me je uvela u život, u postojanje, samo da bi me kroz proces sticanja životnih iskustava učinila objektom svog zaposedanja, pritom istiskujući moju svest te je svodeći na veoma uzak nivo, tek takav da bih uopšte mogao postojati vršeći ulogu koju ona određuje svemu što postoji. Verovao sam ako se oduprem nastojanju te svemoguće sile da me poništi, da ću se probuditi u istini, onda kada ovo stanje što se životom zove prođe ili naglo prekine. Nisam znao kako će život proći i šta će biti posle, ali sam znao da je pravi život negde tamo u stanju budnosti gde nema ove sile koja sve drži u šaci. I znao sam da ću u tome uspeti ukoliko održim budnost, odnosno ukoliko održim svest o ovoj suštinskoj istini. Naravno, vremenom se ta moja dečja budnost smanjivala dok se do puberteta nije potpuno ugasila. Kao kada lucidan san popušta i prepušta teren snu u kome snevač ne zna da sanja. Tako nas sila pre ili kasnije prevari da zaspemo te da naš život ne bude ništa bolji od sna u kome ne znamo da zapravo sanjamo. Prvi znak pobede sile nad našom svešću jeste da sve oko sebe smatramo stvarnim. Kada kažem da bića nisu stvarna mislim da to nisu po sebi, nego bivaju stvarna delovanjem nepojmljive sile koja opsenu stvarnosti drži na okupu. Pritom, sila ima bezbroj trikova i rekvizita kojim nas vremenom može slomiti. Takozvana budna svest i njena stvarnost deo su opšteg sna u kome sam se našao uhvaćen u klopci života. Vremenom sam shvatio da sam se zaneo i izgubio budnost koju sam imao kao dete između moje pete i devete godine.

U devetoj godini popustio sam pred jednom, na prvi pogled razumnom, opšteprihvaćenom činjenicom da i drugi ljudi imaju svoje ja pa je njihova svest isto tako stvarna poput moje. Tada je moje gledište doživelo promenu, načinivši ustupak, dopuštajući drugima da budu stvarni a ne tek lutke. Poželeo sam da i moji drugari budu stvarni pa da se zajedno odupiremo sili i razmenjujemo naša iskustva. Naročito sam bio oduševljen saznavši kako su i neka druga deca imala slične ideje, ili su ih barem moje ideje nagonile da i sami razvijaju takve misli. Tada sam shvatio da smo svi mi u zajedničkoj velikoj i smrtonosnoj ništećoj klopci. Postao sam altruista dozvoljavajući saosećanju da zagadi sirovost moje individualnosti, a zapravo to je bilo moje prvo veliko popuštanje kada je sila zabila nogu u odškrinuta vrata moje svesti. Da sam tada ostao čvrsto pri stavu kako su drugi ljudi fantomi i lutke u rukama sile, ko zna u kakvom bi se pravcu razvijao moj život. Verovatno bih poludeo, možda bih i dalje bio budan, a možda bi sila iznašla drugi način da me prevari i uspava.

Jedne noći setio sam se toga, naglo se probudivši nakon teške more. Međutim, budući odrastao te oštećene svesti usled godina svojevrsnog spavanja, gonjen strahovima, željama, pohlepama i požudama, poželeo sam da uz pomoć ponovo otkrivene stare dečje svesti halapljivo kontrolišem silu, pošto sam poznavao njenu tajnu. U tom trenutku još nisam znao da ništa nisam postigao time što sam se toga setio te da me je sila u trenu ponovo zakucala ne dozvoljavajući ovom zombiju predah. To je bila moja želja za moći, zapravo pakt sa đavolom, jer zapovedati silom koja u kandžama drži ono što nazivamo stvarnošću nije ništa više do novi i drugačiji nivo samoobmane, novi nivo spavanja, odnosno ne-budnosti. Varao bih se pomišlju kako bih tu moć koristio da dođem do istine, jer put do istine, za koju sam još kao dete znao da postoji, nije u skladu sa korišćenjem moći koja dolazi od sile ukoliko do te moći uopšte dođem. Ona je tu ubacila jednu podrivajuću misao u moj um, misao koja me je oslobađala stega u pogledu usuđivanja da ispružim svoje pohlepne ruke ka toj obmanjivačkoj moći. Svaka moć koja ne vodi do istine iluzorna je moć, baš kao što moć koja vodi do istine i nije moć kakvu bi svest zombija bila u stanju da zamisli i projektuje. Moć koja vodi ka istini jeste svest o istini koja boravi iza vela zaslepljujuće sile i održanje te svesti kroz naše postupke, ma koliko ti postupci trivijalni bili. Stvar isto funkcioniše kao održavanje lucidnog sna. Ne smeš dozvoliti da te nadvlada stihija ili da se san rasprši, jer ako se san zvani život rasprši, to ne znači kako će se naprasno pojaviti istina. Treba biti kadar sprečiti da sa razvejavanjem opsene istina izmakne a svest propadne u nekakav mračni međusvet u kome nema ničega. Doneo sam odluku da prihvatim jednu čudnu ponudu...

Arkana Zvezda u tarotu

Marseljski špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Sedamnaesta po redu jeste karta Zvezda, čiji je broj, po Elifasu Leviju, broj zvezda, razuma i ljubavi. Poetski rečeno, sedamnaesta arkana predstavlja kupalište zvezda. Zvezda je vesnik bujice, novog talasa, dolaska nečeg novog, novog poretka, a ako se uzme u obzir da je prva sledeća u nizu iza Zvezde karta Mesec, to znači nagoveštaj nastupajućeg perioda tame ili sna. Iz perspektive hrišćanstva karta Zvezda može predstavljati Vitlejemsku zvezda (zvezdu Maga) koja je nagovestila rođenje Hristovo. Zatim, Zvezda se može odnositi i na Stella Maris, odnosno na Našu Gospu, zvezdu od mora, a što je zapravo Bogorodica. Apokaliptički, to je žena koja će nogom smrviti zmijsku glavu. Dalje po toj liniji, sledeći misao Elifasa Levija, vidimo da se karta Zvezda može odnositi i na vaznesenje Bogorodice. Astrološki, u toj karti prepoznajemo planetu Veneru i/ili zvezdu Sirijus. Psihološki, Zvezda simbolizuje dušu. Najdžel Džekson u liku ove karte prepoznaje Nebesku Veneru ili Afroditu Uraniju i povlači razliku između nje i zemaljske Venere predstavljenu kartom Carica: nebeska je naga a zemaljska raskošno obučena. Džekson nas podseća da je u ikonografiji XV veka čest motiv bila platonska doktrina o dve Venere koje predstavljaju zemaljski i nebeski vid ljubavi i želje. U tom smislu božanska lepota Nebeske Venere vodila je ka mističkoj inicijacijskoj smrti i vaskrsenju. Takođe, Džekson u kontekstu ove karte pominje Najadu, rečnu nimfu čije izlivanje ukazuje na potok duša koje ulaze u zemaljsko postojanje, u skladu sa Porfirijevim spisom De Antro Nympharum (O pećini nimfi). Porfirijeva pećina sadrži mnoštvo kamenih bazena i vrčeva iz kojih se izliva voda koja nikada ne presušuje. Pećina ima dva izvora: jedan okrenut severu, namenjen ljudima i drugi, ka jugu, namenjen bogovima. Porfirijev mit je alegorija prelaska duša u smrtno otelovljenje i njihov put ka oslobođenju. One ulaze u svet ovaploćenja kroz severnu mesečevu kapiju koja pripada znaku Raka, a izlaze kroz južnu, sunčevu, u znaku Jarca.

Vejtov špil

U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu, ova karta je izraz Nade. Na njoj je predstavljen, najverovatnije ženski lik, u molitvenoj pozi i plavom ogrtaču te pogledom upućenim naviše. Lik je prikazan s profila okrenut ka desno. Robert Plejs ovde prepoznaje muzu astronomije – Uraniju. Zanimljivo je prisustvo sidra u donjem desnom uglu kao i bradatog muškog lika koji leži na tlu dok Nada stoji na njemu. Postoji sličan lik u plavoj boji koji je naslikao poznati renesansni umetnik Rafaelo (1483-1520) na stropu biblioteke pape Julija II. Tu je ovaj lik predstavljen kao poveznica filozofije i teologije, svetovnog i religioznog. Na Zvezdi d’Este špila vidimo dva mudraca ili astrologa kako pokazuju na poveću zvezdu, dok su im ruke kojima upiru na nju međusobno ukrštene. U Vivil špilu, u donjem levom uglu ove karte prikazan je bradati mudrac koji drži šestar u ruci i pokazuje na ogromnu zvezdu koja se nalazi u središtu kvadrata omeđenom sa četiri manje zvezde. Sa nebesa padaju kapi, što bi trebalo da predstavlja zvezdane zrake. U desnom uglu vidimo neku građevinu. U Pierpont Morgan Bergamo Zvezdi u središtu je žena koja u levoj ruci drži osmokraku zvezdu. Iza nje su postavljene manje planine. Vejtova Zvezda je varijanta marseljske. Rozenvald prikazuje samo veliku osmokraku zvezdu, smeštenu između dvaju nebeskih voda.

Seli Nikols ističe da na karti Zvezda, po prvi put u Marseljskom špilu, susrećemo nagu ljudsku figuru. Kako kaže Nikols, lik na karti, bez društvenih maski, otkriva svoju osnovnu prirodu. Žena kleči pored potoka ili reke te izliva vodu na obredni način iz dva vrča, ista ona koje ima lik Umerenosti, s tom razlikom što su kod Zvezde oba crvena, ali sadrže plavu tečnost. Podsetimo se, tečnost koju preliva anđeo Umerenosti je žućkasto-beličasta. Žena-Zvezda ima položaj poput svastike, što podseća na magijski znak Ožalošćena Izida iz repertoara Zlatne zore. Žena-Zvezda poput anđela Umerenosti sa punom pažnjom obavlja ovaj, na prvi pogled besmislen, posao izlivanja vode iz jednog vrča u reku a iz drugog na zemlju. Ona je poput anđela bez krila, potpuno ovaploćena, potpuno žena. Ona je, kako kaže Nikols, arhetipsko stvorenje dubina i dolazi iz starine u kojoj vreme nije mereno sunčevim ili mesečevim ritmovima već kretanjem zvezda koje je imalo veći značaj u životu ljudi jer je taj nepogrešivi nebeski sat pokazivao vreme poplava, suša, promena godišnjih doba itd. Otud ta žena prati ritam zvezda te nas vraća na nešto drevno i primitivno. Njen izraz lica je melanholičan, a što jeste jedno od snažnih stvaralačkih stanja psihe.

Pierpont Morgan Bergamo špil

No, iako je žena središnja figura, ne manji značaj ima prikazani osmočlani zvezdani sistem kojim dominira ogromna dvostruka zvezda. Taj zvezdani sistem je temeljno tajanstvo ove arkane. U sredini je prikazana osmokraka zvezda čija je priroda vatrena i vazdušna, muška i ljudska, odnosno ovozemaljska, te se kao takva može staviti u kontekst najave rođenja Spasitelja. Svaka prikazana zvezda predstavlja po jedno od sedam planetarnih nebesa, dok najsjajnija predstavlja osmo, najviše i božansko nebo koje na Zemlju šalje svoga Sina. Osmokraka zvezda Marseljskog špila ukazuje na bolju budućnost, budući novi svet, odnosno novi vek, što znači da bi ovu kartu trebalo shvatiti kao nagoveštaj boljitka, glasnika eshatološke večnosti, spasenja (na primer rođenje mesije) itd. Istovremeno, ova karta može predstavljati majku bogova ili Devicu uoči oplođenja. Seli Nikols smatra da te zvezde ukazuju na besmrtnost, budući da likovi iz mitologije koje bogovi okuju među zvezde bivaju besmrtni. Nikols nas podseća da su zvezde često viđene kao oči neba, pomoću kojih nas bogovi posmatraju. Načelno, zvezde su tačke čijim su zamišljenim povezivanjem ljudi od pamtiveka na nebu iscrtavali svoju mudrost tvoreći slike. Tako su nastali zvezdani zapisi od kojih svaki nosi svoj mitološki prtljag. Podsetimo se temeljne mitološke činjenice da Velika Majka i njenih sedam sinova čine prvobitnu mitsku osmorku, a što ima svoje odjeke u gnosticizmu. Džerald Masi kaže da se Majka Sedmorice pojavljuje kao Velika Bludnica Apokalipse, gde sedmorku oličuje sedam glava Zveri. Masi takođe navodi i biblijski odeljak (Jeremija, glava 15) u kome se pominje neverni Jerusalim kao majka sedmoro.

Žak Vivil špil

U Marseljskom špilu zvezde su na ovoj karti simetrično postavljene na način koji umnogome podseća na šemu kabalističkog Drveta života. Velika dvostruka zvezda sadrži crnu zvezdu iza zlatne zvezde, u čemu prepoznajemo Keter iznad Tifareta. Manja zvezda ispod dvostruke zvezde, tik iznad glave ženskog lika, jeste Jesod. Po tri zvezde sa leve i desne strane jesu tri sefire dvaju stubova. Naposletku, ženski lik koji izliva vodu je Malkut. Sve zvezde imaju po osam kraka izuzev dve gornje sa leve i desne strane koje imaju po sedam. To ukupno daje sedamdeset krakova. U Marseljskom špilu levo od žene na drvetu stoji crna ptica, a kako karta predočava noć, onda je reč o noćnoj ptici. Ta ptica je glasnik, izraz duha i duše, neko ko prenosi poruke zvezdanih bogova, duhova prirode ili duhova predaka. Isto tako ptica može označavati i dušu. Setimo se drevnih, kao i verovanja primitivnih naroda, da duša nije negde u čoveku, već obitava izvan ljudskog bića, u kamenu, u drvetu, na grani, žbunu, možda čak u nekoj životinji. Otud ptica u pozadini može predstavljati dušu ženskog lika koji lije vodu. Iz nekih Fulkanelijevih navoda možemo ostvariti dodatni uvid u ono šta ova karta simbolizuje, a tu mislim pre svega na fontanu, jer nema sumnje da Zvezda jeste fontana: 

„Mitologija je naziva Liberta i pripoveda nam da je ona bila izvorište Magnezije, kome je u susedstvu bio drugi izvor zvani Stena. Oba su izbijala iz velike stene čiji je oblik nalikovao ženskim prsima, tako da je bujica ličila na tok mleka iz dve dojke. Znamo, međutim, da stari autori materiju Dela nazivaju naša Magnezija i da se tečnost izlučena iz te magnezije zove Mleko Device. U tome je putokaz... U raspravi o Azotu, pripisanoj čuvenom monahu iz Erfurta, Bazilu Valentinu, a koja bi pre bila delo Zadita Starijeg, vidimo linorez koji predstavlja nimfu ili sirenu s krunom kako pliva po moru i iz njenih nabreklih grudi izbijaju dva mlaza mleka koji se mešaju s vodom. Kod arapskih autora, ta Fontana nosi ime Holmat. Oni nas, uz to, obaveštavaju da su njene vode podarile besmrtnost proroku Iliji (Elije, Elios, sunce). Čuveni izvor smeštaju u Modhalamu - izraz čiji koren znači Mračno i crno more...“ Fulkaneli, Misterija katedrala, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str 37. 

d'Este špil

Pol Huson je ukazao na Crepuscolo della Mattina, ilustraciju iz šesnaestovekovne knjige alegorijskih slika naslovljene kao Iconologia, kompilatora Ćezare Ripa iz Peruđe, čije varijacije ukazuju na jasnu vezu sa predstavom Zvezde tarota. Nesumnjivo je ovde u pitanju Venera, odnosno jutarnja zvezda. Imamo krilatu nagu devojku, ili dečaka, a ponekad i androgina, prikazanu u letu, uz prisustvo ptice i zvezde iznad njene glave. Lik drži baklju usmerenu nadole i vrč sa vodom (simbolika petog lunarnog stepena mitraističkog posvećenja). To je ilustracija jutarnjeg sumraka. Zašto su mnogi autori tarota ovom liku na karti Zvezda skinuli krila, meni je nepoznato. Lakše je razumeti to što neki lik ima krila nego što ih nema. Ronald Deker iznosi ideju da Zvezda označava Proviđenje. Broj sedam simbolizuje ulazak duše u smrtno telo, što ima svoje proširenje u broju sedamnaest, jer na tom nivou duša ulazi u zvezdano telo. Deker navodi Makrobija koji tvrdi da odlazeće duše nastavljaju svoj život kao zvezde, što je u suštini drevna ideja sa obiljem primera u grčkoj mitologiji.

Po Zlatnoj zori, naziv ove arkane je Ćerka nebesa, stanovnik između voda. Atribucija ove karte je slovo cadi koje je povezano sa astrološkim znakom Vodolije, a sa kojim i motiv ove karte, nezavisno od toga, može biti doveden u vezu. Za razliku od sistema korespondencija hermetičkog reda Zlatne zore, koja ovoj karti dodeljuje hebrejsko slovo cadi, u Papusovom tumačenju, karta Zvezda je u vezi sa slovom peh. Po Papusu, glif peh izražava isto hijeroglifsko značenje kao glif bet, (koje on povezuje sa kartom Prvosveštenica), ali u proširenom smislu. Po njemu slovo bet označava usta kao organ govora, dok peh predstavlja sam govor. Za slovo peh, a samim tim i za kartu Zvezda, Papus je usvojio planetarni atribut Merkura čija je priroda povezana sa govorom. To je takođe indikativno značenje za doba Vodolije, jer je govor svojstven liku Vodolije, kao jedinom ljudskom liku od četiri heruvima, odnosno stožerne kuće neba, a to su: Bik, Škorpija (Orao), Lav i Čovek (Vodolija). Od svih tih zveri moć govora poseduje jedino Čovek. Era Vodolije je i doba afirmacije Čoveka, pa se time može objasniti i pojava doktrine ljudskih prava i afirmacija ezoterijskih učenja o čoveku kao božanstvu. Doba Vodolije je vreme verovanja u besmrtnost, u reinkarnaciju, budući da ova karta, po Papusu, između ostalog predstavlja i besmrtnost.

Nimfa iz Rasprave o Azotu

Alister Kroli je izmenio slovnu atribuciju ove karte, jer po uputstvu iz Knjige zakona - cadi nije Zvezda! On je na dijagramu Drveta života, Zvezdu uzdigao na mesto koje je zauzimao Car, na šta ću se u ovom poglavlju opet vratiti. Takođe, uklonio je sedam zvezda koje okružuju osmu, najveću. Tu zvezdu je učinio sedmokrakom i umetnuo u gornji levi ugao. Kroli je, osim navedenog, sa karte uklonio crnu pticu ili gavrana, kao simbol alhemijskog procesa truljenja, a koji u Marseljskoj Zvezdi stoji na žbunu u pozadini sa leve strane. Gavranu je našao mesto na loncu karte Umerenost, kako stoji na lobanji ispod krsta (gavran je kanonski žig Dela – Fulkaneli). U Krolijevom špilu lobanja se, osim na četrnaestom ključu, nalazi i na karti Smrt. Lobanja je u tom smislu oznaka za generativni proces koji dolazi nakon smrti i truljenja. Naposletku, Kroli je u kartu Zvezda uveo ogromnu nebesku kuglu koja, po svemu sudeći, predstavlja Veneru kao planetu. Slika predstavlja magijski reljef Venerine prirode, odnosno oblik simboličkog izražavanja duha Venere. Ona je obeležena sedmokrakom zvezdom, koja se na ovoj karti tri puta pojavljuje: kao nebesko telo, kao simbol na površini Venere i u središtu spiralnog posipanja tečnosti iz gornjeg zlatnog pehara (donji pehar je srebrni). Tako dobijamo tri sedmice kao skriveno numeričko obeležje ove karte. Sedmokraka zvezda je simbol boginje Babalon čije je ime sačinjeno od sedam slova.

Cesare Ripa, Crepuscolo della Mattina

Ostajući i dalje kod Krolija, lik na karti Zverzda poistovećujemo i sa boginjom Nuit koja se objavljuje u prvom poglavlju njegove proročke Knjige zakona. Nuit se kod Krolija pojavljuje i na karti Eon, kako je on preimenovao Sud. Podsetimo se, obeležje Nuit u nemanifestovanju, jeste plavi pentagram sa crvenim krugom u sredini. Sedmokraka zvezda je hermetička zvezda, odnosno zvezda vodilja Filosofa. Po Krolijevom tumačenju, na ovoj karti je prikazana boginja Nuit u njenom manifestovanju, odnosno u ljudskom liku. Kroli kaže kako je u toj karti univerzum rastvoren na svoje krajnje elemente. I zaista, već u osvit ere Vodolije vidimo kako se sve stvari, entiteti i identiteti razvodnjavaju i rastaču, ništa više nije tako čvrsto kao nekad. Opisujući ovu kartu Kroli kaže: „Iza boginjine figure nalazi se nebeski svod. Najistaknutije obeležje na njemu je sedmokraka Zvezda Venera, koja kao da obznanjuje glavnu osobinu svoje prirode da bude ljubav.“ Doba Vodolije je doba ljubavi, odnosno tzv slobodne ljubavi, koju kao senka prati profana seksualna revolucija i opšti promiskuitet, jer kako to uči Krolijeva doktrina: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ Međutim, da bi se uopšte došlo do te ljubavi, potrebno je prevazići želju prvenstveno za obožavanjem sopstvene slike, odnosno slike Boga, kao i bilo koje fantazme, uključujući i onu o ljubavi. Fantazmi, odnosno magijske slike su sredstvo a ne cilj. Vratimo se ponovo Krolijevoj intervenciji. On je, dakle, sledeći iskaz Knjige zakona, izvršio zamenu karata Car i Zvezda u njihovom dotadašnjem položaju na dijagramu kabalističkog Drveta života. Danijel Gunter, u knjizi Inicijacija u Eon Deteta navodi Krolijevu Viziju i glas 6. Etir: 

„Iznad mene se pojavljuje zvezdano nebo noći, i jedna zvezda veća od svih drugih zvezda. To je zvezda sa osam krakova. Prepoznajem je kao zvezdu u sedamnaestom ključu Tarota, kao Merkurovu Zvezdu. A njena svetlost dolazi sa staze alef. I slovo het je takođe umešano u tumačenje ove zvezde, a staze he i vav su razdvojenosti koje ova Zvezda ujedinjuje... Slično je viziji Univerzalnog Merkura. Ali ovo je Učvršćeni Merkur, a he i vav su usavršeni sumpor i so.“ 

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Gunter povodom toga dalje kaže: 

„Perdurabo je primio ovu Viziju pre otkrovenja da je Zvezda ispravno atribuirana slovu He, a ne slovu Cadi, i odatle iskaz u poslednjoj rečenici. Sada razumemo da je He Učvršćeni Merkur, dok su Cadi (Car) i Vav (Hijerofant) usavršeni sumpor i so. Magusova urna se na kraju formira od ovog Učvršćenog Merkura. Nadalje, Učvršćeni Merkur je postao staza koj aspaja Tifaret sa Hokmom, jedna od tri staze koje prenose uticaj Supernala u središte ljudskog iskustva. U Eonu Oca simbolizam Mesije je bio dodeljen stazi koja povezuje Necah i Jesod, sa prirodnom tendencijom da se degeneriše u traljavu sentimentalnost i iluziju tipičnu za doba Milosti.“ Danijel Gunter, Inicijacija u Eon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str 91. 

Ono što mene ovde zanima jesu posledice promene koju je uradio Kroli. Kada kažem posledica, pre svega mislim na promenu u svesti adepta staze tzv zapadnog hermetizma, ali i u opštem smislu ljudskog mentaliteta te tzv duha vremena. Pozicioniranjem karte Car na stazu hebrejskog slova cadi, koja povezuje lunarni Jesod i venuzijanski Necah, Kroli je izuzetno muževno i marcijalno načelo predstavljeno tom kartom spustio niže na dijagramu Drveta života, praktično između Venere i Meseca. Ženstveno načelo predstavljeno kartom Zvezda, zamenilo je Cara na poziciji slova he, čija staza spaja solarnu sferu Tifaret sa sferom zodijaka Hokmah. Praktično, ovim je uzdignuta ženska priroda čija je astrološka pozadina u znaku Vodolije i planeti Saturnu. Vezu Sunca i Zodijaka u Krolijevom sistemu predstavlja Saturnov ženski aspekt, a ne marcijalni Ovan kao u sistemu Zlatne zore. Dakle, vatreni kolorit Cara, spušten je u tamnijim bojama obojene delove Drveta života, dok je tamna Zvezda uzdignuta u društvo svetlijih karata. Time se prejudicira magijska priroda novog doba, odnosno Eona Horusa. Posmatrano sa involutivnog aspekta, odnosno iz perspektive spuštanja sa viših na niže sefirote, donosilac više mudrosti u ljudsku svest, odnosno hermetičke nauke i svega onog čiji je simbol Merkur, više nije muževni marcijalni autoritet nego saturnovski ženski aspekt. U skladu sa rečenim, uticaje iz Supernala do Tifareta, prenose Zvezda (iz Hokmaha), Prvosveštenica (iz Ketera) i Ljubavnici (iz Binaha). Naravno, ovakva promena trebalo bi da izazove poremećaj ravnoteže u simbolizmu glavnih atribucija Drveta života. Na primer, sefirot Necah ima vatrenu elementarnu prirodu, pa bi uticaj putem vatrenog cara, umesto melanholične saturnalne vodnjikavo-vazdušaste Zvezde poremetio elementarnu ravnotežu uticaja (toplo-hladno) u oblasti sefire Jesod. Hoću reći, jedna promena za sobom vuče drugu a samim tim čitav lanac preuređenja, što bi u krajnjoj liniji dovelo do posve novog rasporeda na dijagramu Drveta. Kroli to nije uradio, već je samo započeo proces inicirajući prvu promenu. Takav razvoj događaja uveliko podseća na zaključivanje jednog posve drugačijeg autora, a to je Julius Evola. 

„U odgovarajućim Hindu učenjima završno razdoblje se naziva kali-juga (mračno razdoblje), a suštinska ideja ovde je navedena ističući da je u kali-jugi upravo klima raspada, prelaz u slobodno i haotično stanje individualnih i kolektivnih snaga, materijalnih, psihičkih i duhovnih koje su ranije bile, na različite načine, ograničene vrhovnim zakonom i uticajem višeg reda. U ovoj situaciji tantrički tekstovi su dali sugestivnu sliku rekavši da je u njoj potpuno probuđeno žensko - Kali - koja simbolizuje elementarnu snagu i iskonski svet i život, ali koja se u nižim aspektima takođe predstavlja kao boginja seksa i orgijastičkih obreda. Ranije uspavana - to jest latentna u ovim aspektima - ona će u mračnom dobu biti potpuno budna i delujuća.“ Julius Evola, Zajahati tigra, Ukronija, Beograd, 2017, str 30/31. 

Krolijev špil

Ne možemo a ne primetiti autoritativnu marcijalnu figuru prikazanu kartom Car u onome što Evola navodi kao ograničenje vrhovnim zakonom i uticajem višeg reda. Uticaj višeg reda postoji i pod silama izraženim kartom Zvezda, ali je taj uticaj posve drugačije prirode i nije ograničavajući. Evola dalje kaže, kao da tačno ima na umu, ili barem sluti ono što je sa današnje tačke gledišta očigledno: 

„Sve izgleda ukazuje da se upravo ova situacija desila u skorije vreme, sa epicentrom u zapadnoj civilizaciji i društvu, odakle je krenula šireći se ubrzo na celu planetu; za koju treba pronaći tumačenje u činjenici da je sadašnja epoha pod znakom Vodolije: voda, u kojoj se sve vraća tečnom stanju, neformiranom... U stvari, tekstovi koji govore o kali-jugi i dobu Kali proglašavaju da važeće životne norme za vremena kada su u jednom ili drugom stepenu, bile žive i aktivne božanske snage, treba u poslednjem razdoblju smatrati isteklim.“ Julius Evola, Zajahati tigra, str 31. 

Ljudi će biti nesposobni i nevoljni da slede ustaljene tradicionalne norme i prirodno će težiti prevazilaženju onog što smatraju ograničenjem na putevima svog delovanja. Formula Oca je stoga sklona kvarenju. Nova formula, odnosno oživljena drevna formula Majke, iziskuje sticanje novih veština, znanja i sposobnosti. Put od Dijeve Daughter of Fortitude do Krolijeve Babalon, kao vid ispoljavanja načela boginje Kali, sa epicentrom u zapadnoj civilizaciji i društvu, sasvim se da uočiti u ovoj Evolinoj slutnji.

skica O. O. Spera

Julij Berkovski piše da je prikaz ove karte veoma sličan prikazu izvora Nila koji je sačuvan do danas: 

„Na njemu se nalazi figura u klečećem položaju koja predstavlja Nil, u istoj onakvoj pozi kao i na karti. Iz dva bokala curi voda. Pored je zmija koja štiti figuru (na karti je nema). Na steni iznad izvora Nila stoje dva orla, koje će na karti zameniti ptica ili leptir. Božanstvo Nila mora biti dvopolno – hermafrodit, ali na slici se vide samo ženske grudi, a muške polne odlike su zaklonjene rukom sa bokalom. Najverovatnije da je kasnije iz ovog razloga počela da se prikazuje žena. Polazeći od ovakve interpretacije, zvezda koja sija na nebu mora biti Sirijus. Egipćani su izlivanje Nila povezivali sa pojavom Sirijusa na nebu posle njegovog letnjeg odsustva… Slika na karti govori o uticaju neba na zemaljske pojave, i njegovom direktnom upravljanju pojavama na zemlji… Egipćani su s pravom smatrali da zvezda upravlja rekom na zemlji.“ Julij Berkovski, Tarot – drevni sistem simbola, Logos, Beograd, 2007, str 222-223-224. 

Dakle, era Vodolije, doba vladavine Sirijusa, povezano je sa poplavama, možda podizanjem nivoa svetskog okeana, odnosno provalama elementarnih prirodnih sila. Intencija karte Zvezda, po Berkovskom, sadržana je u ideji o uticaju neba na zemlju, ideji da nebeske pojave i nebeske suštine formiraju zemaljske pojave i zemaljske suštine. Berkovski kaže da je karta Zvezda komplementarna karti Pravda (na osnovu numeričke analogije 17 = 1+7 = 8): 

„Ona u sebi sadrži zakone harmonije kao i arkana VIII. Međutim, ako arkana VIII predstavlja instrument harmonizacije (Apolonova kitara) uzvišenog sveta, sveta božanskih ispoljavanja, onda je arkana XVII instrument harmonizacije zemaljskog sveta.“ Julij Berkovski, Tarot – drevni sistem simbola, isto, str 226. 

Dakle, u eri Vodolije doći će do usaglašavanja aktuelnog magijskog, psihičkog i civilizacijskog nereda tako što će se dogoditi veliko izlivanje. Između ostalog, Berkovski ističe još jedan aspekt ove karte u vezi sa zvezdom Sirijus, povezujući je sa Božićnom zvezdom – odnosno zvezdom maga koji su je pratili do mesta Hristovog rođenja. To ukazuje na ideju o zvezdi vodilji, odnosno o intuiciji koja karakteriše magove i čarobnjake. Doba Vodolije je, otud, doba preporoda magije i raznih oblika mesijanstva, ali moramo imati na umu da magija može biti, a često i biva, sredstvo mračnih ciljeva. Takođe, po tumačenju Berkovskog, arkana Zvezda ukazuje i na astralni svet, jer ono što će se dogoditi, prethodno je najavljeno položajem zvezda (što ovu kartu povezuje sa astrologijom). U tom smislu, Zvezda je silazna putanja, odnosno ovaploćenje sa astralne na zemaljsku ravan, dok je recimo Mesec odlazna putanja, odnosno razlaganje sa zemaljske i prelazak na astralnu ravan. U negativnom vidu, sedamnaesta arkana tarota u kabali se odnosi na glinu smrti. Njena astrološka priroda, po Zlatnoj zori, odnosi se na znak Vodolije koji u demonskom ključu predstavlja tako privlačnu i omamljujuću Kuću lažne moći. 

 Eteja špil