Mala arkana 1 Yad - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Ovo je prva u nizu malih arkana Bafomitrasovog grimoara. Po koloritu podseća na nebo. Šaka je belina oblaka projektovana na svetlo plavoj pozadini dnevnog neba. Yad, odnosno hebrejsko slovo jod jeste početak, blagoslov nebeske ruke za naše poduhvate. Bez tog blagoslova svaki rad i svako delovanje ne samo što neće imati uspeha, nego i nikakvog smisla. To je veza posvećenika sa prvobitnim uzrokom. Reklo bi se Božji dlan. 

Divinacijski, ova karta ukazuje na neophodnost, ali i na mogućnost dobijanja blagoslova, odobrenja ili saglasnosti više instance ili aurotiteta, bez čega vaš poduhvat ne može biti uspešan, a vaš cilj ne može biti ostvaren. Pojava ove karte prilikom divinacije je najbolji mogući znak da stvari idu vama u prilog. Duhovi ove karte su poput kakvih kosmičkih birokrata koji aminuju ili odbijaju nečiji poduhvat. Oni su strogi i zahtevaju poštovanje određenih pravila, a to su pre svega, ona pravila koja se tiču prirodnog toka. Njihova poruka je uvek ista, šta god radili: sledite prirodu. Duhovi ove arkane pojavljuju se kao veoma neobični oblaci na nebu ili poput izmaglice. Oni donose dopuštenje ili ga ne donose povodom neke vaše namere. Sa njihovim dopuštenjem stičete određenu magijsku moć, a bez njihovog dopuštenja nećete uspeti u svojoj nameri.

As štapova

As štapova - Sola Buska špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

U vremenskom smislu ovu kartu možemo povezati sa prvom sedmicom leta. Štapovi tradicionalno predstavljaju element Vatre i kardinalnu vrlinu Snagu što ukazuje na njihovu vezu sa velikom arkanom Snaga. Pol Huson navodi da štapove, kao predstavnike Vatre, možemo povezati sa drevnom klasom iranskih učenjaka Maga. Njihovi štapovi su označavali svetu vatru Ahura Mazde. U evropskoj tradiciji štapovi ukazuju na snagu, podršku i hrabrost. Štapovi su smatrani muškim kartama (snaga volje, stvaralačka moć, kreativnost, energičnost itd). U kartama za igranje štapovi su predstavljeni znakom karo. U kabalističkoj teoriji tarota, štapovi odgovaraju najvišoj ravni, acilutu i prvom slovu tetragramatona jod. Štapove bismo mogli povezati sa Mesecom u smislu boga Tota kao navodnog patrona tarota, budući da je on nosio štap, a koji je, između ostalog, služio za merenje vremena. Ronald Deker, u knjizi The Esoteric Tarot, kaže da je Sin, lunarni bog haranskih Sabejaca, prikazivan kao starac sa štapom. U tom smislu Deker pominje primer hermetičkog talismana iz Pikatriksa za pomoć putnicima. Na tom talismanu je prikazan lik čoveka sa glavom ptice naslonjenog na štap.

Kroli kaže da Jedinica štapova predstavlja srž vatrenog elementa u njegovom začeću, prapočetnu energiju božanskog ovaploćenoj u materiji – u tako ranoj fazi da još nije konačno otelotvorena kao volja. Elifas Levi ovu kartu dovodi u vezu sa štapom Mojsijevog brata Arona, dok je za de Žeblena to simbol Mojsijevog štapa. Sasvim drugačije Pratesi shvata ovu kartu i tumači je kao dosadu. Za Zlatnu zoru Jedinica štapova je simbol korena vatrenih moći. U Sola Buska špilu na Jedinici štapova vidimo jednu veliku batinu koju pridržavaju dva krilata naga anđeoska deteta. Batina je pobodena na oklop ratnika koji je uspravno posađen na zemlji. Sa leve strane oklopa na zemlji leži kaciga a sa desne štit. Takođe u dnu batine prisutni su inicijali M.S.

Jedan od četiri velikih arhanđela vezan za moć štapa jeste Rafael, čije je glavno svojstvo isceljenje. Rafael je iscelitelj, pa je otud njegov štap istovremeno i štap medicine, što automatski stvara asocijaciju sa Asklepijem. Rafaelovo ime na hebrejskom označava iscelitelja, odnosno Bog-iscelitelj (reš-pe-alef-lamed, RPAL, 311). Pominje se u nekanonskoj Knjizi Tobijinoj, 12:15, kao jedan od sedam svetih anđela koji pred Bogom predstavljaju molitve svetaca. Tu je on predstavljen kao učitelj-iscelitelj i svezivač demona. U apokrifnoj Knjizi Enohovoj Rafael je prikazan kao iscelitelj Zemlje od zlih dela palih anđela, a svezao je arhidemone Asmodeja i Azazela. 

XXVI Ratsul - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Ratsul je veličanstvena zver i predstavlja izraz atavizma. Ovom kartom preovlađuju plavičaste boje koje polako bivaju sve tamnije. Ratsul vodi poreklo od Amhazara a izvorno potiče iz ruskog subarktičkog kruga. To je vuk koji se popeo na Sunce. Istovremeno to je i vuk koji je postao veran pas, onaj prvi u svojoj vrsti koji je stao uz čoveka. U tom pristajanju on je delovao kao jedan od ljudi, budući da je poistovećen sa vođom ljudske grupe. Otud je Ratsul vuk predak, totemski duh. Njegova arkana označava vernost, snagu, posvećenost i odanost bez premca. Ratsul je fokus i izvor sveg Amagata, izvor moći, vodič duša, utemeljitelj loze, roda, tradicije, stožer trajanja, agens sećanja. 

Duh ove arkane može biti neko ko seje strah ili ko sprovodi „preko“, ka svetlosti ili ka tami. Može biti zaštitnik, učitelj, ali i progonitelj. Pojavljuje se kao veliki strašni beli vuk i pritom nema pravila šta sledi kada se to jednom dogodi. Njegov stav prema onom ko ga poziva ne zavisi od motiva pozivara, niti njegovog ponašanja, čak ni od karaktera, već isključivo od toga kakvu energiju nosi sa sobom, kakva je priroda njegove moći, a to je jedino što Ratsul vidi i što ga zanima. On donosi šamanske vizije i omogućuje tzv astralna putovanja, lakšu komunikaciju sa duhovima, kontrolu nad životinjama, posebno nad psima i vukovima. Pojavljuje se u snovima i tada donosi proročke snove. 

U divinacijskom smislu ukazuje na pretke, žive ili preminule, zatim na porodičnu lozu, poreklo, nasleđe, tradiciju, rodni kraj ili odredište. Njegove reči su: Robora audax mea, virtute valli fortis bellator, qui lupum candidum occidit, dominum horroris et daemoniorum hominum.

Duša i zagrobna perspektiva

Amor (Eros) i Psiha

Ovaj tekst preuzet je iz dopunjenog izdanja moje knjige "Mistični okultizam" i deo je mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Predočite peskovito bespuće Sahare, bilioni zrnaca peska koji se meškolje pod naletima vetra, uobličavajući fascinantne peščane dine. Zamislite sada da je svako od tih zrnaca nosilac nekog oseta, neke emocije, slike ili percepcije, delića svesti i da u tom bespuću tako "pluta" u večnost. Takva perspektiva ukazuje na jedan ogroman kosmički kaleidoskop, sačinjen od bezbroj raznobojnih sitnih stakala svakojakih oblika. Svako od tih stakala odražava ili nosi nekakav lik, identitet, ali u krajnje rudimentarnom obliku. Svi oni zajedno čine čestice kosmičke svesti ali su međusobno nepovezani. Nazvaćemo to stanje večnom kosmičkom supom. Međutim, čestice večne kosmičke supe nisu uvek u stanju mirovanja. Kao što vetar pomera pesak tako nepoznati faktor koji čini životnu silu pokrene, odnosno poveže određeni broj tih monada u smisaoni niz čime se formira koherentna svest, a samim tim i biće. To podseća na biblijski mit o stvaranju čoveka kada Elohim udahnjuje život u oblik sačinjen od ilovače. Slično tome životna sila uobličava i elemente DNK pa zavisno od toga koje su aminokiseline i kako posložene zavisi kakvo će biće iz toga nastati: čovek, životinja, biljka, mikroorganizam... U skladu sa time koliko su i koja su stakalca beskrajnog kaleidoskopa večne kosmičke supe povezana životnom silom isto tako zavisi kakvo će biće nastati, u kakvom ambijentu, kakvih osobina, kakvog oblika, kakve svesti i svih ostalih svojstava. Po okončanju života, životvorna sila se povlači, odnosno vraća se u izvor iz kojeg je potekla ili sevnula poput munje, a sastavni elementi, odnosno naša zrnca peska, koliko god da ih je, možda pet stotina, par hiljada ili stotine hiljada, ponovo se vraćaju u prvobitno stanje nepokretnosti i beslovesnosti. To je smrt, odnosno učinak smrti. Tom velikom kosmičkog Saharom bezbrojnih zrnaca peska, stalno duvaju vetrovi, životna sila pušta milione munja koje spajaju i otpuštaju bilione zrnaca peska, stvarajući i rastvarajući živa bića svud u univerzumu. 

U predočenoj predstavi, primetićete, nema mesta duši i njenom večnom kruženju ili uspinjanju, nema pakla i raja, nema reinkarnacije. Trik sa očuvanjem svesnosti u zagrobnom ambijentu jeste da sama zrnca peska, jednom povezana u nekakvu celinu, zadrže deo animirajuće životne sile, koja omogućuje autonomno uobličenje bića, a samim tim i njegovu slobodu. To nije moguće bez buđenja volje. U mnogim mitovima ta činjenica ili mogućnost prepoznata je i naglašena u svojstvu dara bogova. U nekim slučajevima junaci umiru ali potpuno ne gube svest, dok u drugim slučajevima oni živi bivaju prenešeni na odredište večnog života netaknute svesti. U bibliji imamo primer Enoha koji je telesno, još uvek živ, uzdignut u nebo. U grčkoj mitologiji Menelaj, jedan od glavnih likova Ilijade, spartanski vojskovođa, Minojev sin i suprug Jelene Trojanske, živ je odveden u Elisej (Jelisejska polja). Pre njega, poznat je slučaj Radamanta koji takođe uživa na ostrvu blaženih a ne u mračnom Hadu u kome duše mahom plutaju beslovesne. Ko ima pravo na večno blaženstvo, odnosno na očuvanje svesti mimo opšteg toka stvaranja i rastvaranja bića? O tome piše Ervin Rode: 

„Pravo na buduće blaženstvo ne daju vrlina i zasluga; o nekom pravu tu zapravo nema ni govora: kao što psiha može ostati uz telo, drugim rečima kao što se smrt može otkloniti samo čudom, čarolijom, dakle izuzetno, tako i odvođenje u "zemlju počinka" predstavlja privilegiju pojedinaca obdarenih posebnom božanskom milošću, iz koje se ne može izvesti nikakva opštevažeća dogma.“ (Ervin Rode, Psyche, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad, 1991, str 58). 

by Daniele Valeriani

Ta ideja nije izvorno grčka, bila je poznata i u drevnom Egiptu. Mirča Elijade je pisao kako je večni život nakon smrti bio rezervisan isključivo za faraone, budući da su samo oni dobijali Ozirisov dar, odnosno proslavljeno telo večnosti - sah, sahu. Tokom vremena, kako je Elijade objasnio, egipatska doktrina je, malo po malo, dopuštala i da još neke veoma važne ličnosti, pored faraona, uhvate tu barku večnosti koja je podrazumevala buđenje duše u Amenti (zagrobnom svetu). Zatim je nastupila dekadencija i svojevrsna demokratizacija tog shvatanja, pa je ta mogućnost široko dozvoljena eliti, a potom i običnom svetu, s tim što su tu postavljeni uslovi poznavanja ključnih magičnih reči iz Knjige mrtvih, zatim vođenje ispravnog i moralnog života i slične trivijalnosti koje su podstakle širenje shvatanja da neko svojom zaslugom može kupiti kartu večnog života, ukoliko sledi propise, bude lojalan vladaru, lepo se ponaša itd. Danas, kao posledicu daljeg razvoja te perverzije, svako može lako pomisliti da nekako zaslužuje večnost ili održanje svesti nakon smrti, pa čak i ako to ne može biti slučaj, eto duša će se opet ovaplotiti sve dok nakon niza života ne dospe do tih volšebnih kapija večne svesti.

Podsetimo se da su faraoni bili bogovi ovaploćeni u telu. Setimo se da su svi prenešeni u Elisij (Elizium) bili rođaci bogova. Pomenuti Menelaj je oženio Jelenu Trojansku koja je bila Zevsova ćerka. Dakle, Menelaj kao Zevsov zet, samom tom činjenicom imao je kartu za raj. Ganimed, koji je uzdignut na Olimp da bude Zevsov peharnik, potiče iz stare trojanske kraljevske loze. Ervin Rode je lepo primetio da u srodstvu sa bogovima leži odgovor na pitanje porekla te milosti i velike privilegije. Plemenito poreklo je ključni preduslov spasenja, jer bogovi ne zaboravljaju svoje, osim ukoliko ovi nešto grdno ne zabrljaju, a ta brljotina je obično uvreda upućena bogovima. No i tada imamo slučaj očuvanja svesti, ali obrnutog smisla, o čemu svedoči Tantalov slučaj (čuvene Tantalove muke), koji je kažnjen da večno ispašta u Tartaru, odnosno u najdubljem delu podzemnog sveta. Ako nema svesti nema ni ispaštanja. Njegovo sagrešenje je u tome što je zloupotrebio Zevsovo gostoprimstvo na Olimpu (velika privilegija) ukravši ambroziju i nektar sa trpeze bogova kako bi ih odneo ljudima otkrivši im tajnu bogova. Filantrop i humanista. Nisu li zbog otkrivanja tajne bogova Adam i Eva bili izbačeni iz Raja? Nije li Kula Vavilonska udarena munjom jer su je bogovi videli kao sredstvo oboženja ljudskog elementa? Ljudi ili polubogovi bivaju kažnjeni zbog svoje arogancije spram bogova ili Boga. Oni ne trpe neposluh. Ovo slobodarskom duhu našeg vremena zvuči despotski, mračno, tiranski, nepravedno, ali to je samo izraz uobraženosti, kenjkavosti, prenemaganja, izopačenosti i gluposti današnjih ljudi jer "tiranija" bogova nije ništa drugo do sistem univerzuma i njegovi zakoni. Ako hodamo po ivici možemo pasti i razbiti se. U toj činjenici nema ničeg tiranskog, ali isto tako nema veće tiranije od izvesnosti umiranja.

Ervin Rode je ukazao da su u grčkom mitološkom poimanju bog i besmrtnik gotovo isto. Povodom ovoga ne mogu odoleti utisku one čuvene Isusove izjave "Bogovi ste" (Elohim atem), što u ovom kontekstu možemo prevesti kao "besmrtni ste". Ipak, čak i u hrišćanskoj optici mesto Bogorodice kao Isusove majke, na nebesima je neupitno. Ona je sveta i nebesna samim tim što je rodila Sina Božjeg. Tu nema rasprave. To je odjek drevnih shvatanja o soteriološkim privilegijama božanskih srodnika. Naravno, u hrišćanstvu su standardi spasenja olabavljeni u odnosu na drevne mitove, ali vidimo da oni koje je Isus odabrao ili koji su bili njemu dragi dok je boravio na Zemlji i delovao, nemaju problema po tom pitanju. Zatim se ta milost dalje širi na mučenike, one stradale u Hristu i za Hrista, pa sve do običnog verujućeg sveta, da ne zalazim sada u tu močvaru. 

Zanimljivo je da su ambrozija i nektar, zbog kojih je Tantal prognan i kažnjen preduslov spoznaje božanske tajne. Nije li isto i jabuka greha iz biblije koju su zagrizli Adam i Eva te zato bili prognani i kažnjeni? Konzumacijom pića bogova čovek otkriva njihovu tajnu. To bismo mogli prevesti i da konzumacijom psihoaktivnih biljaka moći čovek proširuje svoju svest i spoznaje letinu eona (Kroli), vidi univerzum kakav jeste i otkriva mogućnosti slobode ili dosezanja zemlje blaženih. 

Morfeus

I tako konačno dolazimo do pitanja duše. Šta je to duša? Kod Grka, duša, odnosno psiha (Ψυχη), predstavljena je kao devojka sa krilima leptira, što ukazuje na njenu vazdušastu prirodu. Dakle, nešto neuhvatljivo, nešto suptilno i pokretno. Duša je leptir. Po mitu ona je bila smrtna devojka čija je lepota zbog koje je bila obožavana, izazvala zavist boginje Afrodite. Boginja je naložila Erosu da učini da se Psiha zaljubi u najgnusnijeg čoveka. Umesto toga, sam Eros se zaljubio u psihu i odveo je u svoju skrivenu palatu. On je pred Psihom skrivao svoj identitet rekavši joj da ga nikada ne sme pogledati u lice. Njene ljubomorne sestre su je prevarile i nagovorile da pogleda Erosovo lice, zbog čega se on naljutio na nju napustivši je. Psiha je potom tražila po svetu svoju izgubljenu ljubav i na kraju je došla u službu Afrodite koja joj je naredila da izvrši niz naizgled nemogućih zadataka a što se završilo njenim putovanjem u Podzemlje. Psiha se onda ponovo ujedinila sa Erosom i par se venčao na ceremoniji kojoj su prisustvovali svi bogovi. 

Ovde vidimo da je Psiha vezana za ljubav posredstvom Afrodite i Erosa, ali isto tako vidimo da je ona izazvala bes oba ta božanstva. Dakle, ogrešila se o bogove, a s tim što je u njenom slučaju sve lepo završeno. Psiha je postigla večnost svojim ujedinjenjem sa Erosom nakon što je prošla iskušenja u Afroditinoj službi stigavši čak i u sam Had. Takođe, primećujemo da je Afroditu naljutio drevni kult duše, što ukazuje kako je ovaj mit mogao nastati kasnije. Erosa je naljutilo to što je Psihin neposluh razotkrio njegovu varku. Pa ipak, Psiha je mogla izaći iz Hada i dosegnuti večnost ponovnim susretom i venčanjem sa Erosom. Prevedeno na pojmovnik egipatske Knjige mrtvih, imamo situaciju u kojoj se pokojnik u ambijentu Amente sjedinio sa svojim ka. Dok je Psiha robovala Afroditinim hirovima i ponižavajućim zadacima, njoj je potajno pomagao Eros, što je situacija koja podseća na ulogu koju anđeo čuvar ima spram adepta. Plod Psihine i Erosove ljubavi je ćerka Hedona (Zadovoljstvo), koja je postala daimon, odnosno boginja zadovoljstva i užitaka. Iz homerovske perspektive, duša je poput odraza ili senke, utvara (ειδωλον - eidolon), što odgovara egipatskom pojmu kaibit. Rode tumači određenje homerovsko duše na sledeći način: 

„Psiha ni po čemu nije slična onome što obično zovemo "duhom" nasuprot telu. Sve funkcije ljudskog "duha" u najširem smislu, za koje pesnik ima mnoštvo naziva, sadržane su u aktivnosti, i moguće su samo dok čovek živi. Kad nastupi smrt, čovek više nije celovit: mrtvo telo koje je sada postalo "neosetljiva zemlja", raspada se, dok psiha ostaje neokrnjena. Ali ni ona, baš kao ni mrtvo telo, nije ključarka "duha" i njegove snage. Ona je bez svesti, napuštena od duha i njegovih organa; sve snage htenja, osećanja, mišljenja iščezle su kada se čovek razložio na svoje sastavne delove. Psihi se tako malo mogu pripisati svojstva "duha" da se daleko pre može govoriti o suprotnosti između psihe i duha. Čovek je živ, svestan sebe, duhovno aktivan samo dotle dok u njemu boravi psiha; ali nije ona ta koja ispoljavajući sopstvene snage daruje čoveku život, svest, volju, sposobnost saznavanja, već sve snage života i aktivnosti leže u oblasti telesnog i njegove su funkcije dokle god je telo sjedinjeno sa svojom psihom. Bez prisustva psihe telo ne može da opaža, oseća i želi, ali ono ne obavlja ove i sve druge svoje aktivnosti preko ili posredstvom psihe. Nigde Homer ne pripisuje psihi takvu delatnost u živom čoveku; ona se uopšte i pominje tek kad njeno razdvajanje od živog čoveka predstoji ili se već dogodilo: kao njegova senka, ona nadtrajava i njega, i njegove životne snage.“ (Ervin Rode, Psyche, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad, 1991, str. 14-15) 

Duh na osnovu navedene uloge možemo prepoznati kao životni dah, onu tajanstvenu i neuhvatljivu životvornu silu kojom Elohimi nadahnjuju neživa tela od ilovače, odnosno silu koja povezuje kaleidoskopska zrnca peska iz imaginarne peščare sa početka ovog teksta formirajući živo biće. Po Homeru ljudsko biće postoji kao ono što je vidljivo, odnosno telo, i kao njegov nevidljiv odraz koji se oslobađa tek u smrti. O tome Rode dalje piše: 

„O postojanju dvojakog života u čoveku, o egzistenciji jednog samostalnog, odvojivog "drugog Ja" unutar onog dnevno vidljivog, nije zaključeno na osnovu manifestacije osećanja, volje, opažanja i mišljenja u budnom i svesnom čoveku, nego na osnovu iskustava prividnog drugog života u snu, u nesvesti i ekstazi.“ (Ervin Rode, isto, str. 14-15) 

Ovim nam se posredno saopštava da je duša zapravo sanjačko ili astralno telo. U čoveku stoga živi jedno drugo jastvo koje je aktivno u snu ili u nekakvoj ekstazi. Grci su verovali da je ta psiha, onda kada se u smrti oslobodi tela, zapravo večna. Međutim, ta večnost nužno ne podrazumeva i svesnost. Rekli smo da je očuvanje svesti izuzetak a ne pravilo. No, vratimo se grčkom mitološkom narativu koji nam ukazuje da su Had i Oneiron (zemlja snova) blizu jedno drugom, što nije čudno, budući da su Hipnos (san) i Tanatos (smrt) braća. U snu spavač gubi dnevnu svest i tada preovlađuje ona sanjačka, izuzev delimično u stanju lucidnog sna što se postiže vežbanjem. U smrti, preminuli takođe gubi svest, ali pitanje je stiče li nekakvu posmrtnu svest nalik onoj sanjačkoj. Da li je smrt uopšte nalik snu? Je li to onda nešto poput dubokog bezsadržajnog sna? Ukoliko postoji nekakav sadržaj znači li to da je duša delatna i nakon smrti? 

Homer smešta Oneiron pored struja Okeana, reke koja okružuje svet, i kapija Sunca, blizu polja Asfodela gde borave duše preminulih. Had zapravo ima tri odeljka: Asfodel - u kome završava većina ljudskih duša, zatim Elizium ili Elisej (gde borave privilegovani koji uživaju u blaženstvu) i Tartar, gde su bačeni oni prokleti da večno ispaštaju. Oneiron je dakle blizu oblasti u kojoj kao aveti bitišu duše lišene svesti. Stanovnici, odnosno daimoni zemlje sna su oneiroi, tamnokrili duhovi koji se svake noći pojavljuju kao jato slepih miševa iz njihovog pećinskog doma u Erebosu, zemlji večne tame iza izlazećeg sunca. Oneiroi prolaze kroz jednu od dve kapije: prvu, napravljenu od roga, koja predstavlja izvor proročkih snova koje šalju bogovi, dok je druga napravljena od slonovače i predstavljala je izvor lažnih i besmislenih snova. Njihov vođa zvao se Morfej, daimon koji se pojavio u snovima kraljeva pod maskom čoveka koji nosi poruke od bogova. Majka Oneiroja je boginja noći Niks, jedno od drevnih božanstava i ćerka Haosa. Kao njihov otac pominje se Hipnos, bog sna, ali imajmo na umu kako je i on sam Niksino dete. Zanimljivo, boginja Niks je sparujući se sa Erebom (večnom tamom) rodila Etera (svetlo) i Hemera (dan). Na ovaj detalj, da je boginja noći Nuit izvor svetlosti ukazuje i Krolijeva Knjiga zakona u stihovima: "Worship then the Khabs, and behold my light shed over you!" "Then the priest answered & said unto the Queen of Space, kissing her lovely brows, and the dew of her light bathing his whole body in a sweet-smelling perfume of sweat."

Konačno, nakon ovog mitološkog izleta, vraćam se na početak te se usuđujem postaviti pitanje: čega ima nakon smrti? Na ovo pitanje odavno sam dobio odgovor u obliku kontra pitanja: a čega ima pre nje? Elifas Levi je govorio da se u astralnoj svetlosti nalazi otisak svega što je ikada bilo i što će biti, pa tako i svake osobe koja je ikada živela i koja će živeti, pa ipak otisak nije biće, nepovezani kaleidoskop utisaka, oseta i percepcija nije svest, a bez svesti nema bića, barem ne ljudskog, a bez nekakvog oblika svesti nema nikakvog bića. Kakva je verovatnoća da će životna struja ponovo okupiti ista zrnca peska i sastaviti ih u ono isto biće kakvo je nekada živelo? Možda to i nije pitanje verovatnoće, ali zašto bi se to uopšte desilo? Vidimo da je preživljavanje svesti i bitisanje u zagrobnom ambijentu pre izuzetak nego pravilo. Neće li se i sama duša, ako pod time podrazumevamo sanjačko telo, skriveno jastvo, ukoliko nekako ne zasluži milost bogova, nazvaću to tako, razložiti i utopiti u beskrajno i beslovesno more monada koje tek zajedno, povezane i animirane intervencijom više sile bivaju biće? Vidimo da duša i telo nisu odvojene celine, nego su aspekti iste stvari. To je stvar našeg opažanja. Kastanedin učitelj Don Huan govorio je da su ljudi svetlosna bića i da je telesnost isto kao suptilnost stvar opažanja. I onda kada životna sila napusti pokojnika, njegova svest se rastače. Ako nema svesti, ako nema svetlosti, ako nema opažaja i oseta, pa šta je onda to što se navodno reinkarnira? Setimo se, Psiha kao lik je smrtno biće koju je Erosova naklonost izbavila od ništenja. Sada razmislimo, da li lično mi zaslužujemo, i zbog čega tačno, ljubav, naklonost i pomoć jednog boga kakav je Eros?

XXV Kolos - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Kolos je izraz vladanja nad iskušenjima, prevazilaženja ovozemaljske svesti i težnje ka nebeskom i uzvišenom. On je usredsređen na svoj cilj i suvereno vlada sobom neometan zemaljskim stvarima i procesima, ljudskim delovanjem i trendovima, idejama i nemirima. Ova karta potiče iz iskustva i nema neku dublju referencu u nekoj postojećoj ili istorijskoj ezoterijskoj tradiciji. Međutim, na neki način može ukazivati na Naram Sina, vladara Akada. Ovom kartom prikazan je potpuni posvećenik, savršen i moćan, u beloj boji, u kontrastu sa plavom i tamnom pozadinom na kojoj je prisutno nekoliko opštih simbola.

U divinacijskom smislu karta govori kako je potrebno da pronađete unutrašnju snagu radi suočavanja sa nadolazećim izazovima i krizama. Morate zauzeti jasnu i stamenu poziciju. Otud je ova arkana u vezi sa Devetom malom arkanom. Duh ove karte vas uvodi u iskušenje čime testirate sopstveni karakter. On će vas iskušavati raznim izazovima, a ukoliko ih nadvladate, dobijate nagradu koja nije ista za svakog. U nekom opštem smislu nagrada vam donosi određenu slavu u svetu duhova. Postajete ovenčani oreolom slave u magijskom smislu te vaše ime počinje da znači nešto u svetu duhova. Duhovi, entiteti i magijska bića vas prepoznaju i odaju vam poštovanje budući da vas je Kolos ovenčao slavom. Ako vam je Kolos ukazao čast onda će to učiniti i mnogi od njih pa ćete ih lakše pridobijati za sve šta vam bude potrebno. Duh ove arkane pojavljuje se kao snažan izuzetno krupan nag muškarac, dugačke brade i crne duge kose.

XXIV Raia - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Arkana Raia je svedok. Potiče od Amhazara, ali joj je suštinsko poreklo iz subarktičkih krajeva Rusije. Međutim, sama kompozicija karte potiče od njenog duha. Ona sama je u belom sa ljubičastim oreolom na mahom tamnoj pozadini. Nju možemo jednako shvatiti i u divinacijskom i u smislu prirode duha ove karte. Ona svedoči o postojanju, potvrđuje da li je nešto postojalo ili nije, da li se nešto zaista desilo, da li je nešto laž ili istina, obmana ili stvarnost, jesmo li u zabludi ili nismo. Ona je poput anđela koji svedoči o nama, ali pred nama može svedočiti i o mnogim drugim stvarima, ljudima, bićima i pojavama.

Divinacijski, ukazuje na mogućnost zablude i upozorava kako bi bilo mudro dobro razmisliti o nečemu za šta držimo da je istina, da smo u pravu, da je tako bilo, da jeste tako te da će tako biti. Raia nam namiguje i kaže da verovatno nismo u pravu i da bi trebalo nešto da promenimo, ili nam možda sledi nekakva promena. 

Za posvećenika ima ulogu verifikatora, ali takođe može igrati i ulogu majke adepta. To je žena koja aspiranta pretvara u adepta. Ona predstavlja taj konačni preobražaj. Duh ove karte pozivate da biste saznali šta je istina povodom nečega za šta želite da budete sigurni. Pozivate je da posvedoči o vašem postojanju ili da vas zastupa pred nekim drugim entitetima, zlu ne trebalo. Ona zna koje su vaše mogućnosti i povodom toga vas može savetovati kako da postupite. Osim toga, ona može igrati sasvim drugačiju ulogu u kojoj predstavlja opsesiju. Otud ona ima moć da nekom navuče opsesiju ili ga od iste isceli. Pojavljuje se kao lepa i ljupka mlada plavokosa i bosonoga devojka u beloj haljini. Ako je priziva muškarac koji nije ovladao svojim strastima i osećanjima, lako se može zaljubiti u njenu pojavnost, što nije nužno fatalno, ali taj čovek više nikada neće biti isti. Njene reči su: Magnifica testis, legitime fiat meae existentiae et actionis.

P.S. U pozadini glavnog lika karte prikazana je tamna figura. Njeno značenje je autoru ovih redova potpuno nejasno te o tome mogu samo spekulisati. Mislim da ta figura predstavlja duhove preminulih posvećenika, onima o kojima je Raia svedočila.

XXIII Alef - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Arkana Alef u neku ruku jeste razrada prethodne karte Dionosur. Potiče od Amhazara, ali je njeno poreklo sumersko. Njome dominiraju tamnije varijante ljubičaste koje prelaze u indigo. Dionosur i Alef su na neki način slične arkanama Sud i Svet klasičnog tarota. Alef je svetska eshatološka perspektiva pojave mesije i njegovog delovanja, način, put i mesto kroz koje peti element obuhvata čitav univerzum. Isto tako ukazuje i na krajnje odredište posvećenika, što je prepoznatljivo u Orionovom pojasu. Simbol u četvorokrakoj zvezdi predstavlja peti element i svojevrsna kosmička vrata ka kojoj su krenule, ili od koje dolaze simboličke humanoidne prilike u donjem desnom uglu karte.

U divinacijskom smislu ova arkana pokazuje zaokruženje, dovršenje, ispunjenje, dolazak, rastanak, završetak, prelaz, prolaz. Sazvežđa Orion i Veliki Medved su od značaja u doktrini ovih arkana jer obe predstavljaju vidljivu nebesku poveznicu živih posvećenika sa onim što dolazi (Orion) i onim što je bilo (Veliki Medved). Duhovi ove arkane omogućavaju kontakt sa dalekim svetovima, stvarima, enitetima i bićima, uvid u druge dimenzije te podučavaju kako ostvariti održivu, trajnu i jasnu u kontrolisanu promenu percepcije. Pojavljuju se kao svetlucave živahne iskrice nalik svicima.

XXII Dionosur - Bafomitrasvo grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Dionosur je još jedna u nizu mahom ljubičastih arkana. Dionosur je onaj koji dolazi, konačni posvećenik koji će biti preobražen u mesijansku ličnost a čije će delovanje zapečatiti neprekinuti niz inicijacije. Istovremeno to je titula i izraz eshatološkog cilja. On ujedinjuje sav amagat i daje mu konačan eshatološki pečat. Potiče od Amhazara, ali i iz moje vizije u oblacima, iako mu je poreklo sumersko. Zapravo, pre bi se moglo reći da je u pitanju proizvod sumersko-skitske akulturacije. 

U smislu praktične divinacije, ova karta ukazuje na pojavu vođe, na nekoga ko će zauzeti vodeći položaj ili imati ključnu ulogu u nekom poduhvatu. Takođe ukazuje na priliku koja vam se otvara da zasjajite u punoj snazi i ostvarite svoje mogućnosti. Načelno, ovo je dobra karta jer pokazuje lepu perspektivu, ali nedovršenost pojave glavnog lika jasno stavlja da znanja da je reč o nagoveštaju, uobličavanju nečeg. 

Duh ove karte ukazuje na budućnost, na ono šta će biti, na buduće ishode neke radnje, procesa ili sudbine. Od njega možete saznati ne samo o sopstvenoj, nego i o sudbini drugih ljudi, porodica, čitavih naroda, država, kultura. On donosi vizije budućih događaja. Duh se pojavljuje kao naočit nagi plavokosi i dugokosi mladić, zelenih očiju i malo tamnijeg tena. Njegove reči su: Ego sum deus qui venit.

XXI Amagat - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Amagat je arkana duhova predaka, odnosno zbirni izraz prethodnih posvećenika, njihov kolektivni egregor. Dolazi iz iskustva, ali je njeno suštinsko poreklo sibirsko. Kartom dominira ljubičasta boja. Arkana označava sve one posvećenike koji su napustili zemaljsku ravan. Ujedno ona otelovljuje odredište trenutno živog posvećenika. Ona je simbol onog čemu će se posvećenik pridružiti kad za to dođe vreme. 

U značenju praktične divinacije, ova karta ukazuje na pretke, prethodnike, sve one koji su vaš položaj zauzimali pre vas, bilo da ste njihov naslednik ili se nalazite pod njihovim zakulisnim uticajem, pod posledicama njihovog rada, bilo da vam je potrebna njihova pomoć ili savet. Duhovi ove karte su magovi koji su nekada živeli. Oni poseduju mnoga znanja i svako ko želi da proširi svoje vidike, dobije inicijaciju, razvija se, može im se obratiti za pomoć, podršku ili savet. Takođe, oni poznaju prošlost pa se o bilo kom aspektu prošlosti kod njih možete raspitati. Pojavljuju se u ljudskom obliku ili kao životinje bremenite magijskim smislom, poput psa, vuka, mačke, medveda, lava, zmije, vrane, goluba i slično. Njihove reči su: Spiritus magistri antecessorum, evanescite ex infinitate.

XX Fulgifema - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Fulgifema predstavlja jednu od poslednjih velikih stanica na putu posvećenika, a to je ženski svet, odnosno svet potpuno sačinjen od ženske energije. To je svet beskrajnog blaženstva, ali ujedno i zamka. Ova arkana inicijalno potiče od Amhazara ali je suštinski sumerskog porekla. Kartom dominira ljubičasta i ljubičasto-plavkasta boja. Pojava ove karte prilikom divinacije ukazuje na žensko okruženje, žensko društvo ili povezanost sa ženom, iskušenje, opasnost ili priliku koja dolazi posredstvom žene ili žena. Takođe, ova karta ukazuje i na moć, delovanje moći i izvore moći. U užem smislu odnosi se na magijsku moć. 

Duhovi ove karte pojavljuju se kao grupa nagih i izuzetno privlačnih zavodljivih mladih žena. Među njima je uvek glavna ona koja na glavi ima rogove i njoj se obraćate. Oblast ovih duhova su stvari ženske prirode i u vezi sa ženama. Ukoliko ih priziva muškarac mora im prethodno pripremiti darove. One vole slatkiše, cigare i alkoholna pića, odnosno sve one aromatične stvari, parfeme i mirise. Muškarac koji im se obraća mora im laskati, ali što je važnije, neka se ne usudi da ih zove ukoliko je nekada u životu svesno povredio neku ženu, posebno na fizički način. Muškarci koji tuku, zlostavljaju, vređaju, ubijaju ili ponižavaju žene rizikuju da prilikom kontakta sa duhovima ove arkane izgube život ili nešto još gore – one ga mogu odvesti u svoj svet i tamo ga mučiti vekovima. Ukoliko niste sigurni jeste li nekad makar i nehotice povredili neku ženu, obavezno se izvinite ovim duhovima i molite za njihov oproštaj. Ukoliko ste iskreni, otvoriće vam vrata mnogih ženskih tajni. Pomoćiće vam u ljubavi, seksu, kao i prilikom pridobijanja ženske naklonosti, ali ne u slučajevima ukoliko bi to vodilo ka povređivanju žena. Takođe, ukoliko kasnije povredite neku ženu, ovi duhovi se iznenada mogu pojaviti i oduzeti vam sve, pa i život. 

Žene koje ih prizivaju od njih mogu očekivati vođstvo, zaštitu od muškaraca i posledica muškog delovanja. One jesu izrazito prijateljski raspoložene prema ženama tako da neka osvetoljubiva ili opaka žena može koristiti njihove usluge kako bi nanela zlo muškarcima, ali ne i drugim ženama. Nevolja za žene jeste u tome što one teže da svaku ženu koja im se obrati nekako obrlate i prevedu u svoj svet. Ukoliko je žena slabe volje a priziva ih, rizikuje da završi u njihovom carstvu. Ne znam da li je to dobro ili loše. Njihove reči su: Revelare coram me, o flammans et immortalis mulier.

XIX Šet Silbi - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Devetnaesta arkana Bafomitrasovog grimoara, Šet Silbi, predstavlja moju viziju samog sebe u svojstvu značenja prethodne arkane u nizu. To je neka vrsta autoportreta moje izopačenosti, ali može biti primenjena na svakog čoveka, budući da je Ol Sonuf Vaoresagi arhetip ili kalup takvog stanja. Kartom preovlađuju tamni tonovi, braon-crvenkasti do crne. Slovo D ukazuje na vlast nad diskontinuitetom, odnosno nepravolinijskim vremenskim tokom i projekcijom postojanja. Uzdignuti golemi falus predstavlja usredsređenost na projekciju i praktikovanje moći.

Divinacijski, ova karta ukazuje na izopačenje onog ko postavlja pitanja a ne na nekog drugog. Ona vas upozorava da postajete nesnosni, samoljubivi, pohlepni i težite dominaciji nad drugima, što može poprimiti sadistički karakter. Takođe, može označavati psihičke smetnje. Obuzdajte se i zatražite stručnu pomoć. 

Duh ove karte pojavljuje se kao niži crnomanjasti čovek, pun sebe, često menja stil oblačenja. Jedna od njegovih specijalnosti jesu psihoaktivne supstance i biljke moći. U tom smislu može vam pomoći kako da se drogirate kao i ukoliko se bavite uzgojem, proizvodnjom ili prometom opojnih sredstava. Ukoliko želite biti uspešni u narko biznisu, on je prava adresa za vas. Takođe, zaštitnik je kurvi i ukoliko se bavite prostitucijom od njega možete zatražiti zaštitu, ili – ukoliko ste mušterija, on će vam pronaći kurvu po vašim kriterijumima. Isto tako, njegova struka tiče se glume, umetnosti, retorike, pisanja, pa ako se bavite tom vrstom posla duh ove arkane može biti od velike pomoći. Dakle, njegova oblast su prostitucija, narko posao, uopšte drogiranje, dekadencija, poroci, umetnost, pozorište, film, izdavaštvo, ali i politika, odnosno svaka kreativna javna delatnost. Otud, ovaj duh ima i svoju prilično pozitivnu i kreativnu stranu. Njegova mana je u tome što je ćudljiv i može vam naprasno uskratiti podršku ukoliko prestanete da mu budete zanimljivi. Njegove reči su: Ego magister, deus serpens et adversarius deorum.

XVIII Ol Sonuf Vaoresagi - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Nesumnjivo, naziv osamnaeste arkane je enohijanskog porekla koje se može protumačiti kao „vladam nad tobom“. I tu prestaje svaka dalja sličnost sa enohijanskim magijskim sistemom. Dizajn same karte je potpuno iz vizije mog saradnika Dražena Pekušića, ali smisao vodi poreklo od Amhazara. Na karti je prikazano bivše ljudsko biće preobraženo u čudovištan oblik kao posledica magijskog sunovrata (ili pak svesnog izbora, što je stvar perspektive). Vidimo opasnog i moćnog nečoveka u vlasti mračnih sila. Njegova moć je velika ali na neki način iluzorna. Ovim je predstavljen arhetip magijskog ludila, duše sjedinjene sa demonskim, ili bića koje je izgubilo dušu. Kartom preovlađuju tamni tonovi, crna, crvena i siva u varijacijama sve do mestimično bele.

Divinacijski, ova karta predstavlja imperativ vladanja situacijom ili resursima. Alternativa je izopačenost. Karta pokazuje opakost, bilo u liku neprijatelja ili mogućnost vašeg pretvaranja u čudovišnu osobu. Neprijatelj vas želi potpuno potčiniti, istisnuti ili uništiti i zato dobro obratite pažnju na ljude oko sebe. Takođe, ova karta upozorava i da sam pitač može postati izopačen. 

U slučaju magijskog rada sa duhovima ove karte imajmo na umu da oni podstiču čoveka da ih što više koristi jer ga nagrađuju određenim moćima. Naravno, nema potrebe previše naglašavati koliko je sumanuto pokleknuti pred njihovim čarima, jer onaj ko se često koristi tim uslugama može završiti kao njihov rob. Oni, dakle, daju moć čoveku da vlada nad ljudima ili raznim duhovima, ali podstiču ljudske apetite i egoizam tako što otvaraju puteve za njegove želje i ambicije. To je tipično faustovski momenat, a duhovi ove arkane, poput veštih trgovaca, stalno nutkaju praktičara raznim primamljivim ponudama, jer je u njihovoj prirodi da od čoveka načine oruđe svog delovanja. Oni čine da čovek vlada mnogim stvarima oko sebe, ali vremenom oni počnu da vladaju njime. Zato je neohodno da pre nego što im pristupite ovladate sobom, svojim osećanjima, strastima, željama i ambicijama, u dovoljnoj meri da im možete odoleti i ponekad im zatražiti kakvu uslugu a bez da zbog toga izgubite slobodu. Pojavljuju se kao visoki, mršavi i bledi muškarci bez ikakvih dlaka na glavi, odeveni u crnu odeću ili pod crnim kukuljicama.

Bogovi, duhovi i magijski identitet

Ovaj tekst objavljen je u mojoj knjizi "Mistični okultizam" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa 

Magijski identitet je temelj legitimisanja maga u svetu duhova i magijskih sila. To je posebno obeležje po kome te magijske sile prepoznaju i priznaju i na osnovu kojeg imaš određeni autoritet da komanduješ i pravo da se pozivaš na nekog ili nešto. U temelju magijskog identiteta i svega onog što se na osnovu njega postiže stoji magijska moć samog čoveka. Magijski identitet se obično izražava nekim imenom, znakom ili obeležjem, bilo da su oni osmišljeni od samog maga, bilo da ih je nekako on sam otkrio ili ih je možda dobio od drugog maga, odnosno kakvog moćnog duha i božanstva. Magijski identitet je nešto poput lične karte za kretanje magijskim svetom i za magijsko delovanje. Kada te kakav duh priupita da se predstaviš nećeš reći svoje svetovno ime i prezime. Nećeš se predstaviti onako kako se predstavljaš ljudima. U svetu okultnog to nema nikakav značaj. Jedini značaj imaju tvoja moć i na osnovu nje izgrađen magijski identitet. Uz ime, simbol ili obeležje, koje čini estetsko-zvučni nosač identiteta, uvek ide i magijski zavet. Svaki zavet jeste neki oblik inicijacije. Nije svaki zavet isti. Nije jednake snage. Kakva moć u čoveka takav je i njegov zavet, pa samim tim i njegovo magijsko ime, obeležje ili znak. Te stvari određuju opseg nečijeg magijskog delovanja i znanja. 

U bibliji je poznat Kainov znak kao primer obeleženosti koja se nalazi u suštini magijskog identiteta osobe poznate pod tim imenom. Taj primer jasno ukazuje na određeni inicijacijski tip. Kain je bio zemljoradnik i prinosio je žrtve bogu od onog čime je raspolagao, u čemu je bio vičan i čime se bavio. Njegov brat Avelj bio je stočar i takođe je prinosio žrtve bogu u skladu sa svojim poslom. Naravno, priča kaže da je bog više cenio roštilj od pekarskih proizvoda, pa je zavidni Kain u magnovenju ljubomornog besa prolio bratovljevu krv te zbog toga bio proklet od strane samog boga te fizički obeležen posebnim znakom. Tako piše u bibliji. Pa ipak, ne možemo ne primetiti, zabeleženo je da su zemljoradničke kulture neretko praktikovale prinošenje ljudskih žrtava. Kasnije je to postalo neprihvatljivo. Setimo se filma Deca kukuruza. Duh žita često traži da ljudska krv bude prolivena po usevima kako bi žito obilato rodilo. To je jedan, reklo bi se, na užas onih osetljivih, sasvim razuman magijski čin. Kain je postupao u skladu sa običajima svojih predaka. Stočari nisu imali takvih prohteva od strane duhova sočnih pašnjaka. Njima je dovoljno bilo žrtvovati samu stoku. Naravno da su i stočari ponekad prinosili ljudske žrtve, ali se ta zakonomernost u većoj meri odražava na zemljoradničke zajednice. Krv je krv. No, duh žita je ćudljiviji.

U grčkoj mitologiji boginja Demetra bila je nadležna za zemljoradnju. Njen otac je titanski kralj Hronos (Saturn), čiji je simbol srp te ukazuje na faktor vremena i vremenske cikluse koji se nalaze u temelju poljoprivredne delatnosti. Demetrina majka je titanka Rea, majka bogova, boginja ženske plodnosti i rađanja. Njene svete životinje su svinja i zmija. Njeno ime ukazuje na pokret, tok, stalno kretanje poput vodenog toka ili krvi. Ona sama ćerka je Urana (neba) i Gaje (zemlje). Dakle, imamo žensku liniju Gaja – Rea – Demetra. Hronos i Rea potiču od istih roditelja. Sama ta činjenica ukazuje na incestuoznu magijsku moć drevnih kraljevskih formula kada je vladar smatran pre svega magijskim pa tek onda političkim bićem. Demetra je u mitologiji poznata kao majka Persefone koju je oteo bog podzemlja Had. Sve ove mitološke činjenice ukazuju na veze poljoprivredne delatnosti sa moćnim htonskim božanstvima i duhovima. Da bi ljude naučili poljoprivrednim umećem ili da bi im uopšte dozvolili da se na nekoj teritoriji bezbedno nasele i uspešno se bave proizvodnjom hrane, duhovi koji su obitavali na tom mestu ili u blizini, istakli su jednostavne ali stroge zahteve. Svako nepoštovanje tih zahteva imalo bi za posledicu najezdu štetočina, sušu, grad ili kakvu drugu nedaću. Obredno prinošenje ljudskih žrtava, pre svega članova same zajednice, očito je bio jedan od takvih uslova. O razlozima za iznošenje ovakvih zahteva od strane prirodnih sila mogu samo da nagađam. Sa druge strane, popularni Hermes, između ostalog, bio je i bog stočara. Njegov simbol bio je štap, baš kao i u Mojsija, nomadskog vođe. Stočari, budući nomadi, nisu zavisili samo od jednog mesta, pa su, ukoliko im se duh nekog mesta ne dopadne, jednostavno mogli da odu dalje.

Sada dolazimo do suštine, a to su mesta na kojima obitavaju pojave poznate kao bogovi ili duhovi. Mojsije se na Sinaju sreo sa tamošnjim strašnim i prekim bogom sa kojim je postigao savez a koji je obavezao čitav njegov narod dokle god postoji. Mi danas, pod uticajem mnogih teoloških i mističnih pogleda na svet boga shvatamo kao apsolut, kao nešto sveprisutno, u nama i izvan nas. U paganska vremena nije bilo tako. Postojali su neodređeni apstraktni nedelatni bogovi, poput bogova neba, zemlje uopšteno, nekih zvezda i slično, ali mnogi bogovi su imali konkretna sveta mesta na kojima su se ukazivali i gde su obitavali. Uglavnom su ta mesta bila po planinama, pećinama, kod izvora, u jezerima, klancima, po šumskim lokacijama, kod određenih stena, šupljina, čudnih geoloških oblika, po pustinjama itd. Ponekad bi ljudi upravo na tim mestima podigli svetilišta ili bi na nekim unapred određenim mestima podigli hramove te u njih naknadno prizvali određene epifanije. Mojsijev bog sa sinajske gore je poput svakog drugog duha koji obitava na nekoj planini. Taj moćni gorski sinajski duh je u sprezi sa ličnom moći samog Mojsija, stvorio savez koji opstaje i danas. Dakle, može se reći kako je taj bog i dalje živ. Mnogi duhovi prirode od kojih su ljudi načinili svoje bogove, u međuvremenu su izgubili svoje štovaoce. Jesu li samim tim sa lica zemlje nestali ti bogovi / duhovi? Istina, neki narodi su od svojih lokalnih bogova načinili apsolutne, kosmotvoračke bogove, ali to je već druga tema.

Kako to bogovi mogu nestati sa lica zemlje? I šta su oni uopšte? Jednom sam došao do spoznaje da su bogovi formule. Iako je to ispravna spoznaja, ona nije potpuna. Bogovi su mnogo više od formula. Oni su nedokučivi. Običan duh izvora je takođe nedokučiv. To su bića, pojave, koja postoje u nekakvoj višedimenzionalnoj ravni, nama nedostupnoj, i manifestuju se na određenim mestima. Tako nas mitologija obaveštava da je Zevs odrastao na jednoj planini ostrva Krit. Afrodita je sa Kipra. Na toj kritskoj planini još od praistorije ljudima je bilo poznato da tamo obitava nekakav duh od koga su kasnije načinili Zevsa. No, gde je taj Zevs sada? Je li još uvek na toj planini? Kažu da se kasnije preselio na Olimp. Je li ga neko video tamo? Da bismo odgonetnuli ova pitanja moramo se prisetiti kako je Karlos Kastaneda opisivao svoje dogodovštine sa fiktivnim ili ne, starim Indijancem kojeg je zvao Don Huan. Indijanac je vodio Karlosa po raznim mestima u Meksiku gde se ovaj susretao sa određenim duhovima, bićima, entitetima, nazvali mi to kako god. To je mogao učiniti u stanjima svesti potaknutim određenim magijskim radnjama samog Don Huana ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Obaška što nas Kastanedine knjige podsećaju na stare šamanske istine da duhovi obitavaju i u tim tzv biljkama moći (ili gljivama) a ne samo na nekim fizičkim lokacijama. Dakle, da bismo otkrili gde je Zevs ovih dana i da li je Jahve i dalje na sinajskoj gori, potrebno je da odemo na te lokacije i primenimo šamanske postupke. Možda ćemo otkriti nešto a možda nećemo otkriti ništa. Možda ćemo naići na neke druge duhove, a možda upravo na Zevsa ili Jahvea, pa ipak čak i kada bismo povodom toga imali spektakularna iskustva to opet ne bi moglo da nam pruži zadovoljavajuće odgovore. Takva je priroda bogova.

Čovek čije sam mišljenje vazda cenio jednom prilikom i je rekao da onda kada nestane njihovih poklonika bogovi se „spakuju i odu“. Na pitanje gde oni tačno odu nisam dobio jasan odgovor. Navodno, oni odu u njihov apstraktni svet. Jednostavno se povuku u nedostupnost. Više se ne javljaju na telefon. Ovo pitanje mi se često vraćalo posebno kada bih se susretao sa savremenim okultistima i neopaganima kako prizivaju drevne bogove koji više nemaju kultni i religijsko-magijski kontinuitet. Kako nakon dva milenijuma prizivati Demetru ili Afroditu? Čak je i pre dva milenijuma to bilo teško budući da smo već tada mogli govoriti o zaboravu i degradiranim oblicima prvobitnih kultova. Jedini način da ostvarimo vezu sa prirodom, sa tim drevnim bogovima / duhovima, jeste da odemo na mesta gde se oni u mitovima pojavljuju i pokušamo da ih nađemo, pod uslovom da se ne stropoštamo niz neku liticu ili nas rastrgnu divlje zveri. Ne može se obnoviti paganstvo ili povezati sa nečim drevnim ukoliko se ne povežemo sa mestima moći i sklopimo nove saveze sa tim istim ili možda nekim drugim duhovima. I šta ukoliko nam se ne dopadnu njihovi uslovi? Verujem da se većini današnjih ljudi, pod uslovom da su uopšte sposobni da fizički dosegnu te lokacije moći, ono što bi dobili od tamošnjeg duha, ukoliko uopšte prežive takav susret, nimalo ne bi dopalo. Ako prizivamo čitajući tekstove iz nekakvih preživelih grčkih magijskih papira ili čega već požutelog i starog, hoće li to privući moć neophodnu da od nje stvorimo nešto odgovarajuće? Sumnjam. Potrebno je otići u divljinu, daleko od ljudskih naselja i tamo zazvati određene sile. Hoće li kakva sibila izaći iz kumanske pećine i blagosloviti svitak magijskih bajalica koje joj nosimo? Možda i hoće, jer i ona sama se više ne seća kad joj je poslednji put pristupio neko sa takvim zahtevom. Jao onom ko pun sebe umesto svitka sa pravim rečima donese hartiju sa glupostima!  

U knjizi „Slike i simboli“, Mirča Elijade je pisao da u susretu sa mitom čovek dolazi u dodir sa svetim i sa stvarnošću, čime se na neki način prevazilazi ono svetovno, tj istorijski položaj aktuelnog trenutka. Po Elijadeu, svaki čovek je neznalica, zato što poistovećuje sebe i stvarnost sa vlastitom situacijom. Neznanje je, kaže Elijade, ono pogrešno poistovećivanje stvarnosti sa onim što se svakom od nas čini da sam jeste ili da sam poseduje. Otud mit (i sa njime skopčan ritual), po Elijadeu, reaktuelizuje Veliko Vreme i tako prenosi slušaoce ili čitaoce, barem u uobrazilji, u nadljudsku i nadistorijsku ravan. To je osnova za približavanje onoj stvarnosti koja nam je nedostupna sa stajališta u našoj svakodnevnoj, uobičajenoj, svetovnoj individualnoj egzistenciji. Istina, to je osnova, ali neki su, nagutavši se mitova, uobrazili kako je to dovoljno te da je potrebno samo oživeti ili osmisliti nekakve obredne radnje i eto mi već živimo obnovljenu drevnu tradiciju ili magijsku struju. Evo ga bog Set, evo ga Pan! Nije dovoljan naš zanos. Potrebno je da ne budemo budale. Mi smo pacijenti koje Elijade opisuje, oni koji poistovećuju stvarnost sa vlastitom situacijom. To je zapravo definicija budala.

Šta je sa aktuelnim živućim religijama? Imaju li one moć i odakle ona dolazi? Naravno da imaju određenu moć jer u pitanju su dugotrajni magijski egregori ili magijski lanci. Njihova moć potiče iz ponavljajućih vekovnih grupnih obreda i štovanja određenih predmeta moći: relikvija, mošti svetaca itd. Lično sam se uverio u postojanje i snagu tog egregora boraveći u manastiru Dečane na Kosovu. Moć tog mesta počiva na moštima svetog Stefana Dečanskog i na neprekidnom osmovekovnom liturgijskom pojanju i fokusu tamošnjeg monaškog bratstva. Sličnu moć poseduju i sufijski redovi. Ovde govorim isključivo o moći a ne o istinitosti verske dogme. Potpuno je nevažno kako se zove i koja su tumačenja toga u šta oni veruju. Jedino što je važno jeste šta oni rade i kako se ophode sa onim što poseduju.

Na ovom mestu, pozvaću se na knjigu poznatog američkog okultiste Lon Mila Di Keta (Lon Milo DuQuette) pod nazivom „Pileća kabala“. Kako Lon Milo (ili Majlo) piše svake godine desetog dana Tišri (10. oktobar), na Dan pomirenja, prvosveštenik Izraela bi tri puta išao poseban odeljak Hrama poznat kao najsvetije mesto i tamo posipao zavetni kovčeg krvlju. Oko noge mu je bilo vezano dugo pleteno uže. Drugi kraj užeta držali su drugi sveštenici koji su se nalazili van te prostorije. Prilikom svoje treće posete prostoriji u kojoj se nalazio kovčeg, dok je mnoštvo vernika stajalo van hrama i pravilo veliku buku, prvosveštenik bi stavio ruke direktno na kovčeg i izgovorao ime Boga, dok je ognjeno božanstvo otkrivalo sebe u oblaku i munjama iznad poklopca kovčega. Lon Majlo dalje kaže da se ovaj obred nije mnogo razlikovao od onog koji su praktikovali egipatski i vavilonski sveštenici. I oni su takođe jednom ili dvaput godišnje ulazili u njihovo svetilište nad svetilištima i nudili molitve i prinose pred svetim statuama ili drugim svetim predmetima. Ono što je činilo tu ceremoniju kod Izraelita malo drugačijom, imalo je veze sa tim užetom koje je bilo vezano oko noge glavnog sveštenika. To je urađeno, kako Lon Majlo objašnjava, iz razloga koji je, iako možda nije odmah očigledan, u vezi sa pravilnim izgovorom imena boga IHVH. Zašto je konopac uopšte bio potreban u svemu tome? Da bi sveštenici mogli izvući glavnog sveštenika, jer je ovaj boraveći u prisustvu zavetnog kovčega, bio u životnoj opasnosti. Prostor u kome je bio smešten kovčeg, onda kada bi prvosveštenik odradio svoje, punio se dimom, vatrom, nešto je pucalo pa se dešavalo da izvuku mrtvog ili ugljenisanog prvosveštenika. Onaj ko bi preživeo dobijao bi na značaju.

Lon Majlo u pomenutoj knjizi podseća nas na verovanja i mentalitet ljudi tog vremena. Vojske su tada u borbu nosile statue i obredne predmete svojih bogova. Kad jedna strana dobije bitku, njihov bog se smatrao superiornijim od boga gubitničke strane. Vrlo često, prva stvar koju bi pobeđena vojska uradila posle pregrupisanja bila je da ukrade pobedničkog boga i uposli ga da radi za njih. Prva knjiga Samuilova kaže da se to dogodilo sa zavetnim kovčegom. Filistejci su ga ukrali, ali su ga kasnije vratili, jer su mnogi od njih stradali nestručno rukujući njime. Kovčeg je bio pravougaona kutija u kojoj su se nalazila magična dobra iz egzodusa: Aronov štap koji je činio sva ona čuda u Egiptu; lonac sa manom, nebeskom hranom koja je nikla kao pečurka na jutarnjoj rosi i hranila decu egzodusa u divljini; posuda sa tečnošću koja se naziva ulje za pomazanje, i što je najvažnije, kamene tablice Mojsijevih Zakona. Kovčeg je bio smrtonosno oružje i Izraelci su se tako ponašali prema njemu. Držali su ga umotanim u tkaninu i kožu, a ljudi koji su ga nosili, oblačili su posebnu odeću i obuću. To nije uvek pomagalo. Biblija nam govori da je ljude koji su slučajno dodirnuli kovčeg ili mu samo prišli previše blizu, pogodila munja ili progutala vatra. Lon Majlo pretpostavlja da je Solomonov hram sagrađen više kao kavez za taj opasni i ćudljivi kovčeg. Deo Hrama, poznat kao Svetinja nad svetinjama, u kojoj je kovčeg počivao, sagrađena je kao savršena kocka, trideset stopa dugačka, trideset stopa široka, trideset stopa visoka. Pod, zidovi i plafon su bili obloženi čistim zlatom, zakovani zlatnim ekserima. Ponekad bi kovčeg izbacio toliko dima, da su sveštenici Hrama morali da pobegnu i nisu mogli da obavljaju svoje rutinske dužnosti.

Lon Majlo izvodi zaključak da je drvena kutija (sa dvostrukom oblogom od zlata i zatvorena zlatnom pločom), u kojoj se nalaze lonci misteriozne supstance, teške ploče i šipke potopljene u tiganj tečnosti, po svoj prilici bila ogromna i veoma nestabilna baterija. Dva heruvima na poklopcu služili su kao anoda i katoda, a iskra ili plamteće prisustvo Boga sumanuto je skakala između vrhova dva visoko provodna zlatna krila. Setimo se da su održive baterije pronađene u egipatskim grobnicama ovog perioda, ali i u Mesopotamiji. Lon Majlo piše kako je siguran da ako prostudirate biblijski opis kovčega i njegovog smrtonosnog ponašanja, nećete naći ništa nedosledno sa performansama jednog primitivnog električnog uređaja. Možemo samo zamisliti kakav je utisak ostavljalo delovanje jednog takvog uređaja. Kada bi glavni izraelitski sveštenik položio obe ruke na tu strašnu napravu, njegovo telo bi preusmerilo struju koja se obično stvarala između heruvimskih krila i za jedan spektakularan trenutak moći IHVH je doslovno boravio u njegovom zgrčenom telu. Ako bi preživeo događaj, piše Lon Majlo, najverovatnije bi se preobrazio u nekakvog svetog čoveka, koji pokazuje isto poslušno ponašanje i mističnu nedokučivost pacijenata savremene šok terapije. I pretpostavljam da je i on bio prilično interesantan za razgovor pun duhovnih uvida i dubokih poruka od Boga. Jevreji više nemaju kovčeg, nemaju Hram, ne primaju neposredna uputstva od IHVH-a, pa ipak njihov egregor i dalje postoji. Muslimani imaju kamen u Ćabi, a hrišćani mnoštvo relikvija i svetih mesta. Sistem se održava i opstaje kroz vekove, ali mi ne možemo znati dokle će trajati i hoće li jednoga dana, kada nestane njegovog sveštenstva, kulta i vernika, taj čudljivi avrahamski bog i sam nestati ustupivši mesto nekim drugim bogovima ili ko zna čemu. 

I opet dolazimo do pitanja magijskog identiteta, odnosno obeleženosti. Da bi se neko pozvao na nešto, da bi nekog ili nešto sa autoritetom dozvao, taj mora imati legitimitet. Ko si ti prijatelju da se tako drsko pojaviš na ovom mestu i dozivaš moje ime? To može samo neko ko poseduje moć, zvao se on Mojsije, Muhamed ili Alister Kroli. Upravo je Kroli bio taj koji je na neki način oživeo nešto drevno egipatsko ali u novom ruhu. To možda nije to, ali formula jeste ta. Kako je to moguće? Pa bio je odabran na osnovu nekih ličnih svojstava. Možda su ga drevni predmeti u kairskom muzeju strpljivo čekali impregnirani određenom moći koja je čuvala jednu specifičnu nameru.

 

XVII Bafomitras - Bafomitrasov grimoar arkana

Vidi prvi u nizu tekstova o Bafomitrasovom grimoaru arkana

Tajanstvo sedamnaeste arkane izraženo je crvenom geometrijskom ružom čiji je cvet kvadrat sačinjen od 49 polja. Deset slova imena Bafomitras stoje u odnosu spram sedam načela simbolizma ružinog tajanstva. Kvadrat stoji poprečno i formira romb koji se prostire na dve ravni: gornju, tamnu, koja predstavlja noćno nebo i donju, svetlu, odnosno zemaljsku ravan u koju je posađen koren ruže. U uglovima su prikazani parovi pentagrama, uspravni i obrnuti. Time se naglašava opšti četvoropol elemenata i sila koji stoje u vezi sa uglovima kvadrata. Svaki od pentagrama usaglašen je sa po dvanaest polja velikog kvadrata. Središnje polje, koje je posebno naglašeno, podudarno je petom elementu. U neku ruku ovim je prikazana simbolička šema univerzuma. 

Divinacijski, ova karta prikazuje neophodnost posedovanja plana. Isto tako, može značiti i to da se nalazite u nečijem planu, neko računa na vas ili vas stavlja na neko mesto koje možda i ne mora odgovarati vašim interesima. U svakom slučaju potrebno je i tada imati nekakav plan. Karta vas opominje da ne jurite kroz život bez ikakvog plana te da je potrebno koristiti sva raspoloživa sredstva, a što podrazumeva neprekidno usavršavanje u otkrivanju i upotrebi svih mogućnosti. 

U smislu magijskog rada sa duhovima ove karte oni daju uputstva prilikom izrade talismana, amajlija, stvaranja predmeta moći ili začaravanja određenih mesta, stvari, osoba, pa čak i životinja. Isto tako pomažu da neke stvari, osobe, predmeti postanu ili ostanu skrivene. Ukoliko želimo nešto da sakrijemo, zataškamo, sklonimo sa videla, pozvaćemo duhove ove arkane. Naposletku oni ukazuju koja su mesta loša a koja povoljna za neke radove i delovanja. Nemaju jasan oblik manifestovanja. Njihove reči su: Soli fundatus sum / Ego sum qui solis lumine firmus innitor.