As štapova

As štapova - Sola Buska špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

U vremenskom smislu ovu kartu možemo povezati sa prvom sedmicom leta. Štapovi tradicionalno predstavljaju element Vatre i kardinalnu vrlinu Snagu što ukazuje na njihovu vezu sa velikom arkanom Snaga. Pol Huson navodi da štapove, kao predstavnike Vatre, možemo povezati sa drevnom klasom iranskih učenjaka Maga. Njihovi štapovi su označavali svetu vatru Ahura Mazde. U evropskoj tradiciji štapovi ukazuju na snagu, podršku i hrabrost. Štapovi su smatrani muškim kartama (snaga volje, stvaralačka moć, kreativnost, energičnost itd). U kartama za igranje štapovi su predstavljeni znakom karo. U kabalističkoj teoriji tarota, štapovi odgovaraju najvišoj ravni, acilutu i prvom slovu tetragramatona jod. Štapove bismo mogli povezati sa Mesecom u smislu boga Tota kao navodnog patrona tarota, budući da je on nosio štap, a koji je, između ostalog, služio za merenje vremena. Ronald Deker, u knjizi The Esoteric Tarot, kaže da je Sin, lunarni bog haranskih Sabejaca, prikazivan kao starac sa štapom. U tom smislu Deker pominje primer hermetičkog talismana iz Pikatriksa za pomoć putnicima. Na tom talismanu je prikazan lik čoveka sa glavom ptice naslonjenog na štap.

Kroli kaže da Jedinica štapova predstavlja srž vatrenog elementa u njegovom začeću, prapočetnu energiju božanskog ovaploćenoj u materiji – u tako ranoj fazi da još nije konačno otelotvorena kao volja. Elifas Levi ovu kartu dovodi u vezu sa štapom Mojsijevog brata Arona, dok je za de Žeblena to simbol Mojsijevog štapa. Sasvim drugačije Pratesi shvata ovu kartu i tumači je kao dosadu. Za Zlatnu zoru Jedinica štapova je simbol korena vatrenih moći. U Sola Buska špilu na Jedinici štapova vidimo jednu veliku batinu koju pridržavaju dva krilata naga anđeoska deteta. Batina je pobodena na oklop ratnika koji je uspravno posađen na zemlji. Sa leve strane oklopa na zemlji leži kaciga a sa desne štit. Takođe u dnu batine prisutni su inicijali M.S.

Jedan od četiri velikih arhanđela vezan za moć štapa jeste Rafael, čije je glavno svojstvo isceljenje. Rafael je iscelitelj, pa je otud njegov štap istovremeno i štap medicine, što automatski stvara asocijaciju sa Asklepijem. Rafaelovo ime na hebrejskom označava iscelitelja, odnosno Bog-iscelitelj (reš-pe-alef-lamed, RPAL, 311). Pominje se u nekanonskoj Knjizi Tobijinoj, 12:15, kao jedan od sedam svetih anđela koji pred Bogom predstavljaju molitve svetaca. Tu je on predstavljen kao učitelj-iscelitelj i svezivač demona. U apokrifnoj Knjizi Enohovoj Rafael je prikazan kao iscelitelj Zemlje od zlih dela palih anđela, a svezao je arhidemone Asmodeja i Azazela. 

Duša i zagrobna perspektiva

Amor (Eros) i Psiha

Predočite peskovito bespuće Sahare, bilioni zrnaca peska koji se meškolje pod naletima vetra, uobličavajući fascinantne peščane dine. Zamislite sada da je svako od tih zrnaca nosilac nekog oseta, neke emocije, slike ili percepcije, delića svesti i da u tom bespuću tako "pluta" u večnost. Takva perspektiva ukazuje na jedan ogroman kosmički kaleidoskop, sačinjen od bezbroj raznobojnih sitnih stakala svakojakih oblika. Svako od tih stakala odražava ili nosi nekakav lik, identitet, ali u krajnje rudimentarnom obliku. Svi oni zajedno čine čestice kosmičke svesti ali su međusobno nepovezani. Nazvaćemo to stanje večnom kosmičkom supom. Međutim, čestice večne kosmičke supe nisu uvek u stanju mirovanja. Kao što vetar pomera pesak, tako nepoznati faktor koji čini životnu silu pokrene, odnosno poveže određeni broj tih monada u smisaoni niz čime se formira biće, a samim tim i koherentna svest. To podseća na biblijski mit o stvaranju čoveka kada Elohim udahnjuje život u oblik sačinjen od ilovače. Slično tome životna sila uobličava i elemente DNK, pa zavisno od toga koje su aminokiseline i kako posložene zavisi kakvo će biće iz toga nastati: čovek, životinja, biljka, mikroorganizam... 

U skladu sa time koliko su i koja su stakalca beskrajnog kaleidoskopa večne kosmičke supe povezana životnom silom isto tako zavisi kakvo će biće nastati, u kakvom ambijentu, kakvih osobina, kakvog oblika, kakve svesti i svih ostalih svojstava. Po okončanju života, životvorna sila se povlači, odnosno vraća se u izvor iz kojeg je potekla, ili sevnula poput munje, a sastavni elementi, odnosno zrnca peska pojedinačnog bića, koliko god da ih je, možda pet stotina, par hiljada ili stotine hiljada, ponovo se vraćaju u prvobitno stanje nepokretnosti i beslovesnosti. To je smrt, odnosno učinak smrti. Tom velikom kosmičkom Saharom bezbrojnih zrnaca peska, stalno duvaju vetrovi, životna sila pušta milione munja koje spajaju i otpuštaju bilione zrnaca peska, stvarajući i rastvarajući živa bića svud u univerzumu. 

U predočenoj predstavi, primetićete, nema mesta duši i njenom večnom kruženju ili uspinjanju, nema pakla i raja, nema reinkarnacije. Trik sa očuvanjem svesnosti u zagrobnom ambijentu jeste da sama zrnca peska, jednom povezana u nekakvu celinu, zadrže deo animirajuće životne sile, koja omogućuje autonomno uobličenje bića, a samim tim i njegovu slobodu. To nije moguće bez buđenja volje. U mnogim mitovima ta činjenica ili mogućnost prepoznata je i naglašena u svojstvu dara bogova. U nekim slučajevima junaci umiru ali potpuno ne gube svest, dok u drugim slučajevima oni živi bivaju prenešeni na odredište večnog života netaknute svesti. U bibliji imamo primer Enoha koji je telesno, još uvek živ, uzdignut u nebo. U grčkoj mitologiji Menelaj, jedan od glavnih likova Ilijade, spartanski vojskovođa, Minojev sin i suprug Jelene Trojanske, živ je odveden u Elisej (Jelisejska polja). Pre njega, poznat je slučaj Radamanta koji takođe uživa na ostrvu blaženih a ne u mračnom Hadu u kome duše mahom plutaju beslovesne. 

Ko ima pravo na večno blaženstvo, odnosno na očuvanje svesti mimo opšteg toka stvaranja i rastvaranja bića? O tome je pisao Ervin Rode u knjizi Psyche, rekavši da nečije zagrobno blaženstvo ne obezbeđuju njegova vrlina i zasluga, jer kao što psiha može ostati uz telo, tj. kao što se smrt može otkloniti nekim čudom ili magijom, tako i odlazak u nekakav areal večnog blaženstva jeste pre svega privilegija pojedinaca. Takvi pojedinci su, kaže Rode, darovani posebnom božanskom milošću, iz koje se ne može izvesti nikakva opštevažeća dogma. 

by Daniele Valeriani

Ta ideja nije izvorno grčka, bila je poznata i u drevnom Egiptu. Mirča Elijade je pisao kako je večni život nakon smrti bio rezervisan isključivo za faraone, budući da su samo oni dobijali Ozirisov dar, odnosno proslavljeno telo večnosti - sah, sahu. Tokom vremena, kako je Elijade objasnio, egipatska doktrina je, malo po malo, dopuštala i da još neke veoma važne ličnosti, pored faraona, uhvate tu barku večnosti koja je podrazumevala buđenje duše u Amenti (zagrobnom svetu). Zatim je nastupila dekadencija i svojevrsna demokratizacija tog shvatanja, pa je ta mogućnost široko dozvoljena eliti, a potom i običnom svetu, s tim što su tu postavljeni uslovi poznavanja ključnih magičnih reči iz Knjige mrtvih, zatim vođenje ispravnog i moralnog života i slične trivijalnosti koje su podstakle širenje shvatanja da neko svojom zaslugom može kupiti kartu večnog života, ukoliko sledi propise, bude lojalan vladaru, lepo se ponaša itd. Danas, kao posledica daljeg razvoja te ideje, svako može lako pomisliti da nekako zaslužuje večnost ili održanje svesti nakon smrti, pa čak i ako to ne može biti slučaj. Eto, duša će se opet ovaplotiti sve dok nakon niza života ne dospe do tih volšebnih kapija večne svesti. Da li je zaista tako?

Podsetimo se da su faraoni bili bogovi ovaploćeni u telu. Setimo se da su svi prenešeni u Elisij (Elizium) bili rođaci bogova. Pomenuti Menelaj je oženio Jelenu Trojansku koja je bila Zevsova ćerka. Dakle, Menelaj kao Zevsov zet, samom tom činjenicom imao je kartu za raj. Ganimed, koji je uzdignut na Olimp da bude Zevsov peharnik, potiče iz stare trojanske kraljevske loze. Ervin Rode je lepo primetio da u srodstvu sa bogovima leži odgovor na pitanje porekla te milosti i velike privilegije. Plemenito poreklo je ključni preduslov spasenja, jer bogovi ne zaboravljaju svoje, osim ukoliko ovi nešto grdno ne zabrljaju, a ta brljotina je obično uvreda upućena bogovima. No i tada imamo slučaj očuvanja svesti, ali obrnutog smisla, o čemu svedoči Tantalov slučaj (čuvene Tantalove muke), koji je kažnjen da večno ispašta u Tartaru, odnosno u najdubljem delu podzemnog sveta. Ako nema svesti nema ni ispaštanja. Njegovo sagrešenje je u tome što je zloupotrebio Zevsovo gostoprimstvo na Olimpu (velika privilegija) ukravši ambroziju i nektar sa trpeze bogova kako bi ih odneo ljudima otkrivši im tajnu bogova. Filantrop i humanista. 

Nisu li zbog otkrivanja tajne bogova Adam i Eva bili izbačeni iz Raja? Nije li Kula Vavilonska udarena munjom jer su je bogovi videli kao sredstvo oboženja ljudskog elementa? Ljudi ili polubogovi bivaju kažnjeni zbog svoje arogancije spram bogova ili Boga. Oni ne trpe neposluh. Ovo slobodarskom duhu našeg vremena zvuči despotski, mračno, tiranski, nepravedno, ali to je samo izraz uobraženosti, kenjkavosti, prenemaganja, izopačenosti i gluposti današnjih ljudi jer tiranija bogova nije ništa drugo do sistem univerzuma i njegovi zakoni. Ako hodamo po ivici možemo pasti i razbiti se. U toj činjenici nema ničeg tiranskog, ali isto tako nema veće tiranije od izvesnosti umiranja.

Ervin Rode je ukazao da su za Grke bog i besmrtnik gotovo isto. Povodom ovoga ne mogu odoleti utisku one čuvene Isusove izjave "Bogovi ste" (Elohim atem), što u ovom kontekstu možemo prevesti kao "besmrtni ste". Ipak, čak i u hrišćanskoj optici mesto Bogorodice kao Isusove majke, na nebesima je neupitno. Ona je sveta i nebesna samim tim što je rodila Sina Božjeg. Tu nema rasprave. To je odjek drevnih shvatanja o soteriološkim privilegijama božanskih srodnika. Naravno, u hrišćanstvu su standardi spasenja olabavljeni u odnosu na drevne mitove, ali vidimo da oni koje je Isus odabrao ili koji su bili njemu dragi dok je boravio na Zemlji i delovao, nemaju problema po tom pitanju. Zatim se ta milost dalje širi na mučenike, one stradale u Hristu i za Hrista, pa sve do običnog verujućeg sveta, da ne zalazim dublje u tu močvaru. 

Zanimljivo je da su ambrozija i nektar, zbog kojih je Tantal prognan i kažnjen preduslov spoznaje božanske tajne. Nije li isto i jabuka greha iz biblije koju su zagrizli Adam i Eva te zato bili prognani i kažnjeni? Konzumacijom pića bogova čovek otkriva njihovu tajnu. To bismo mogli prevesti i da konzumacijom psihoaktivnih biljaka moći čovek proširuje svoju svest i spoznaje letinu eona (Kroli), vidi univerzum kakav jeste i otkriva mogućnosti slobode ili dosezanja zemlje blaženih. 

Morfeus

I tako konačno dolazimo do pitanja duše. Šta je to duša? Kod Grka, duša, odnosno psiha (Ψυχη), predstavljena je kao devojka sa krilima leptira, što ukazuje na njenu vazdušastu prirodu. Dakle, nešto neuhvatljivo, nešto suptilno i pokretno. Duša je leptir. Po mitu ona je bila smrtna devojka čija je lepota, zbog koje je bila obožavana, izazvala zavist boginje Afrodite. Boginja je naložila Erosu neka učini da se Psiha zaljubi u najgnusnijeg čoveka. Umesto toga, sam Eros se zaljubio u Psihu i odveo ju je u svoju skrivenu palatu. On je pred Psihom skrivao svoj identitet rekavši joj da ga nikada ne sme pogledati u lice. Njene ljubomorne sestre su je prevarile i nagovorile da pogleda Erosovo lice, zbog čega se on naljutio na nju napustivši je. Psiha je potom tražila po svetu svoju izgubljenu ljubav i na kraju je došla u službu Afrodite koja joj je naredila da izvrši niz naizgled nemogućih zadataka a što se završilo njenim putovanjem u Podzemlje. Psiha se onda ponovo ujedinila sa Erosom i par se venčao na ceremoniji kojoj su prisustvovali svi bogovi. 

Ovde vidimo da je Psiha vezana za ljubav posredstvom Afrodite i Erosa, ali isto tako vidimo da je ona izazvala bes oba ta božanstva. Dakle, ogrešila se o bogove, a s tim što je u njenom slučaju sve lepo završeno. Psiha je postigla večnost svojim ujedinjenjem sa Erosom nakon što je prošla iskušenja u Afroditinoj službi stigavši čak i u sam Had. Takođe, primećujemo da je Afroditu zapravo naljutio drevni kult duše, što ukazuje kako je ovaj mit mogao nastati kasnije. Erosa je naljutilo to što je Psihin neposluh razotkrio njegovu varku. Pa ipak, Psiha je mogla izaći iz Hada i dosegnuti večnost ponovnim susretom i venčanjem sa Erosom. Prevedeno na pojmovnik egipatske Knjige mrtvih, imamo situaciju u kojoj se pokojnik u ambijentu Amente sjedinio sa svojim ka. Dok je Psiha robovala Afroditinim hirovima i ponižavajućim zadacima, njoj je potajno pomagao Eros, što je situacija koja podseća na ulogu koju anđeo čuvar ima spram adepta. Plod Psihine i Erosove ljubavi je ćerka Hedona (Zadovoljstvo), koja je postala daimon, odnosno boginja zadovoljstva i užitaka. Iz homerovske perspektive, duša je poput odraza ili senke, utvara (ειδωλον - eidolon), što bi moglo odgovarati egipatskom pojmu kaibit. 

Rode tumači određenje homerovsko duše tako što ona nije nalik onome što zovemo duhom a nasuprot telu. Za Homera, kako kaže Rode, svojstva ljudskog duha ispoljavaju se kroz aktivnost, što je moguće samo dok je čovek živ. Kada premine, čovek gubi svoju celovitost i postaje mrtvo telo koje se raspada, dok psiha ostaje neokrnjena. Međutim, ističe Rode, ni psiha, kao ni mrtvo telo, nije ključarka duha i njegove snage. Ona je bez svesti, napuštena od duha i njegovih organa, jer su sve moći osećanja, htenja i mišljenja iščezle kada se čovek razložio na svoje sastavne delove. Tumačeći homerovsko viđenje ove teme, Rode primećuje da se duši malo toga može pripisati od svojstava duha, pa se stoga pre može govoriti o suprotnosti između psihe i duha. 

I dalje, kako kaže Rode, čovek je živ, svestan sebe i duhovno delatan samo dok u njemu boravi psiha, ali nije ona ta koja ispoljavajući sopstvene snage obezbeđuje čoveku život, volju, svest, moć sticanja znanja i uopšte iskustva, već se sve snage života i delovanja nalaze u oblasti telesnog. To funkcioniše dokle god je telo sjedinjeno sa svojom psihom. Bez prisustva psihe telo ne može da opaža, oseća i želi, ali ono ne obavlja ove i sve druge svoje aktivnosti preko ili posredstvom psihe. Rode kaže da Homer ne pripisuje psihi takvu delatnost u živom čoveku već se pominje tek kad njeno razdvajanje od živog čoveka predstoji ili se već dogodilo. Psiha kao čovekova senka, nadtrajava i njega, i njegove životne snage. 

Duh na osnovu navedene uloge možemo prepoznati kao životni dah, onu tajanstvenu i neuhvatljivu životvornu silu kojom Elohimi nadahnjuju neživa tela od ilovače, odnosno silu koja povezuje kaleidoskopska zrnca peska iz imaginarne peščare koju sam opisao, formirajući živo biće. Po Homeru ljudsko biće postoji kao ono što je vidljivo, odnosno telo, i kao njegov nevidljiv odraz koji se oslobađa tek u smrti. Rode kaže da o postojanju dvostrukog života u čoveku, o prisustvu jednog samostalnog, odvojivog drugog jastva unutar onog dnevno vidljivog, nije zaključeno na osnovu izražavanja osećanja, volje, opažanja i mišljenja u budnom i svesnom čoveku, nego na osnovu iskustava prividnog drugog života u snu, u nesvesti i ekstazi. Ovim nam se na neki način saopštava da je duša zapravo sanjačko ili astralno telo. U čoveku, dakle, živi jedno drugo jastvo koje je aktivno u snu ili u nekakvoj ekstazi. Grci su verovali da je psiha, onda kada se u smrti oslobodi tela, zapravo večna. Međutim, ta večnost nužno ne podrazumeva i svesnost. Rekli smo da je očuvanje svesti izuzetak a ne pravilo. 

No, vratimo se grčkom mitološkom narativu koji nam ukazuje da su Had i Oneiron (zemlja snova) blizu jedno drugom, što nije čudno, budući da su Hipnos (san) i Tanatos (smrt) braća. U snu spavač gubi dnevnu svest i tada preovlađuje ona sanjačka, izuzev delimično u stanju lucidnog sna što se postiže vežbanjem. U smrti, preminuli takođe gubi svest, ali pitanje je stiče li nekakvu posmrtnu svest nalik onoj sanjačkoj. Da li je smrt uopšte nalik snu? Je li to onda nešto poput dubokog bezsadržajnog sna? Ukoliko postoji nekakav sadržaj znači li to da je duša delatna i nakon smrti? 

Homer smešta Oneiron pored struja Okeana, velike reke koja okružuje svet, i kapija Sunca, blizu polja Asfodela gde borave duše preminulih. Had zapravo ima tri odeljka: Asfodel, u kome završava većina ljudskih duša, zatim Elizium ili Elisej (gde borave privilegovani koji uživaju u blaženstvu) i Tartar, gde su bačeni oni prokleti da večno ispaštaju. Oneiron je dakle blizu oblasti u kojoj kao aveti bitišu duše lišene svesti. Stanovnici, odnosno daimoni zemlje sna su oneiroi, tamnokrili duhovi koji se svake noći pojavljuju kao jato slepih miševa iz njihovog pećinskog doma u Erebosu, zemlji večne tame iza izlazećeg sunca. Oneiroi prolaze kroz jednu od dve kapije: prvu, napravljenu od roga, koja predstavlja izvor proročkih snova koje šalju bogovi, dok je druga napravljena od slonovače i predstavljala je izvor lažnih i besmislenih snova. Njihov vođa zvao se Morfej, daimon koji se pojavio u snovima kraljeva pod maskom čoveka koji nosi poruke od bogova. Majka Oneiroja je boginja noći Niks, jedno od drevnih božanstava i ćerka Haosa. Kao njihov otac pominje se Hipnos, bog sna, ali imajmo na umu kako je i on sam Niksino dete. Zanimljivo, boginja Niks je sparujući se sa Erebom (večnom tamom) rodila Etera (svetlo) i Hemera (dan). 

Konačno, nakon ovog mitološkog izleta, vraćam se na početak te se usuđujem postaviti pitanje: čega ima nakon smrti? Na ovo pitanje odavno sam dobio odgovor u obliku kontra pitanja: a čega ima pre smrti? Elifas Levi je govorio da se u astralnoj svetlosti nalazi otisak svega što je ikada bilo i što će biti, pa tako i otisak svake osobe koja je ikada živela i koja će živeti, pa ipak otisak nije biće, nepovezani kaleidoskop utisaka, oseta i percepcija nije svest, a bez svesti nema bića, barem ne ljudskog, a bez nekakvog oblika svesti nema nikakvog bića. Kakva je verovatnoća da će životna struja ponovo okupiti ista zrnca peska i sastaviti ih u ono isto biće kakvo je nekada živelo? Možda to i nije pitanje verovatnoće, ali zašto bi se to uopšte desilo? Vidimo da je preživljavanje svesti i bitisanje u zagrobnom ambijentu pre izuzetak nego pravilo. Neće li se i sama duša, ako pod time podrazumevamo sanjačko telo, skriveno jastvo, ukoliko nekako ne zasluži milost bogova, nazvaću to tako, razložiti i utopiti u beskrajno i beslovesno more jedinica svesti koje tek zajedno, povezane i animirane intervencijom više sile bivaju biće? 

Duša i telo nisu odvojene celine, nego su aspekti iste stvari. To je stvar našeg opažanja. Kastanedin učitelj Don Huan govorio je da su ljudi svetlosna bića i da je telesnost isto kao i suptilnost, stvar opažanja. I onda kada životna sila napusti pokojnika, njegova svest se rastače. Ako nema svesti, ako nema svetlosti, ako nema opažaja i oseta, pa šta je onda to što se navodno reinkarnira? Setimo se, Psiha kao lik je smrtno biće koju je Erosova naklonost izbavila od ništenja. Sada razmislimo, da li lično mi zaslužujemo, i zbog čega tačno, ljubav, naklonost i pomoć jednog boga kakav je Eros?

Bogovi, duhovi i magijski identitet

Magijski identitet je temelj legitimisanja maga u svetu duhova i magijskih sila. To je posebno obeležje po kome nas magijske sile prepoznaju i priznaju, i na osnovu kojeg imamo određeni autoritet da zapovedamo, zahtevamo i pravo da se pozivamo na neku višu instancu. U temelju magijskog identiteta i svega onog što se na osnovu njega postiže, stoji magijska moć samog čoveka. Magijski identitet se obično izražava nekim imenom, znakom ili obeležjem, bilo da su oni osmišljeni od samog maga, bilo da ih je nekako on sam otkrio, ili ih je možda dobio od drugog maga, odnosno od kakvog moćnog duha i božanstva. Magijski identitet je poput lične karte za kretanje magijskim svetom i magijsko delovanje. Kada nas neki duh priupita da se predstavimo, kao što i mi to od njega iziskujemo, nećemo reći svoje svetovno ime i prezime. Nećemo se predstaviti onako kako se predstavljamo ljudima. U tom smislu moramo imati svoje magijsko ime kojim se predstavljamo duhovima. U svetu okultnog to nema nikakav značaj. Jedini značaj imaju naša moć i na osnovu nje izgrađen magijski identitet. Uz ime, simbol ili obeležje, koje čini estetsko-zvučni nosač identiteta, uvek ide i magijski zavet. Svaki zavet jeste neki oblik inicijacije. Nije svaki zavet isti. Nije jednake snage. Kakva moć u čoveka takav je i njegov zavet, pa samim tim i njegovo magijsko ime, obeležje ili znak. Te stvari određuju opseg nečijeg magijskog delovanja i znanja. 

U bibliji je poznat Kainov znak kao primer obeleženosti koja se nalazi u suštini magijskog identiteta osobe poznate pod tim imenom. Taj primer jasno ukazuje na određeni inicijacijski tip. Kain je bio zemljoradnik i prinosio je žrtve bogu od onog čime je raspolagao, čemu je bio vičan i čime se bavio. Njegov brat Avelj bio je stočar i takođe je prinosio žrtve bogu u skladu sa svojim poslom. Naravno, priča kaže da je bog više cenio roštilj od pekarskih proizvoda, pa je zavidni Kain u magnovenju ljubomornog besa prolio bratovljevu krv te zbog toga bio proklet od strane samog boga te fizički obeležen posebnim znakom. Pa ipak, ne možemo ne primetiti, zabeleženo je da su zemljoradničke kulture neretko praktikovale prinošenje ljudskih žrtava. Kasnije je to postalo neprihvatljivo. Povodom toga setimo se filmskog serijala Deca kukuruza. Duh žita često traži da ljudska krv bude prolivena po usevima kako bi žito obilato rodilo. To je jedan, reklo bi se, na užas onih osetljivih, sasvim razuman magijski čin, jer je Kain postupao u skladu sa običajima svojih predaka. 

U grčkoj mitologiji boginja Demetra bila je nadležna za zemljoradnju. Njen otac je titanski kralj Hronos (Saturn), čiji je simbol srp te ukazuje na faktor vremena i vremenske cikluse koji se nalaze u temelju poljoprivredne delatnosti. Demetrina majka je titanka Rea, majka bogova, boginja ženske plodnosti i rađanja. Njene svete životinje su svinja i zmija. Njeno ime ukazuje na pokret, tok, stalno kretanje poput vodenog toka ili krvi. Ona sama ćerka je Urana (neba) i Gaje (zemlje). Dakle, imamo žensku liniju Gaja – Rea – Demetra. Hronos i Rea potiču od istih roditelja. Sama ta činjenica ukazuje na incestuoznu magijsku moć drevnih kraljevskih formula kada je vladar smatran pre svega magijskim pa tek onda političkim bićem. Demetra je u mitologiji poznata kao majka Persefone koju je oteo bog podzemlja Had. Sve ove mitološke činjenice ukazuju na veze poljoprivredne delatnosti sa moćnim htonskim božanstvima i duhovima. 

Da bi ljude naučili poljoprivrednim umećem ili da bi im uopšte dozvolili da se na nekoj teritoriji bezbedno nasele i uspešno se bave proizvodnjom hrane, duhovi koji su obitavali na tom mestu ili u blizini, istakli su jednostavne ali stroge zahteve. Svako nepoštovanje tih zahteva imalo bi za posledicu najezdu štetočina, sušu, grad ili kakvu drugu nedaću. Obredno prinošenje ljudskih žrtava, pre svega članova same zajednice, očito je bio jedan od takvih uslova. O razlozima za iznošenje ovakvih zahteva od strane prirodnih sila mogu samo da nagađam. Sa druge strane, popularni Hermes, između ostalog, bio je i bog stočara. Njegov simbol bio je štap, baš kao i u Mojsija, nomadskog vođe. Stočari, budući nomadi, nisu zavisili samo od jednog mesta, pa su, ukoliko im se duh nekog mesta ne dopadne, jednostavno mogli da odu dalje.

Sada dolazimo do suštine, a to su mesta na kojima obitavaju pojave poznate kao bogovi ili duhovi. Mojsije se na Sinaju sreo sa tamošnjim strašnim i prekim bogom sa kojim je postigao savez a koji je obavezao čitav njegov narod dokle god postoji. Mi danas, pod uticajem mnogih teoloških i mističnih pogleda na svet boga shvatamo kao apsolut, kao nešto sveprisutno, u nama i izvan nas. U paganska vremena nije bilo tako. Postojali su neodređeni apstraktni nedelatni bogovi, poput bogova neba, zemlje uopšteno, nekih zvezda i slično, ali mnogi bogovi su imali konkretna sveta mesta na kojima su se ukazivali i gde su obitavali. Uglavnom su ta mesta bila po planinama, pećinama, kod izvora, u jezerima, klancima, po šumskim lokacijama, kod određenih stena, šupljina, čudnih geoloških oblika, po pustinjama itd. Ponekad bi ljudi upravo na tim mestima podigli svetilišta ili bi na nekim unapred određenim mestima podigli hramove te u njih naknadno prizvali određene epifanije. Mojsijev bog sa sinajske gore je poput svakog drugog duha koji obitava na nekoj planini. Taj moćni gorski sinajski duh je u sprezi sa ličnom moći samog Mojsija, stvorio savez koji opstaje i danas. Dakle, može se reći kako je taj bog i dalje živ. Mnogi duhovi prirode od kojih su ljudi načinili svoje bogove, u međuvremenu su izgubili svoje štovaoce. Jesu li samim tim sa lica zemlje nestali ti bogovi / duhovi? Istina, neki narodi su od svojih lokalnih bogova načinili apsolutne, kosmotvoračke bogove, ali to je već druga tema.

Kako to bogovi mogu nestati sa lica zemlje? I šta su oni uopšte? Jednom sam došao do spoznaje da su bogovi formule. Iako je to ispravna spoznaja, ona nije potpuna. Bogovi su mnogo više od formula. Oni su nedokučivi. Običan duh izvora je takođe nedokučiv. To su bića, pojave, koja postoje u nekakvoj višedimenzionalnoj ravni, nama nedostupnoj, i manifestuju se na određenim mestima. Tako nas mitologija obaveštava da je Zevs odrastao na jednoj planini ostrva Krit. Afrodita je sa Kipra. Na toj kritskoj planini još od praistorije ljudima je bilo poznato da tamo obitava nekakav duh od koga su kasnije načinili Zevsa. No, gde je taj Zevs sada? Je li još uvek na toj planini? Kažu da se kasnije preselio na Olimp. Je li ga neko video tamo? Da bismo odgonetnuli ova pitanja moramo se prisetiti kako je Karlos Kastaneda opisivao svoje dogodovštine sa fiktivnim ili ne, starim Indijancem kojeg je zvao Don Huan. Indijanac je vodio Karlosa po raznim mestima u Meksiku gde se ovaj susretao sa određenim duhovima, bićima, entitetima, nazvali mi to kako god. To je mogao učiniti u stanjima svesti potaknutim određenim magijskim radnjama samog Don Huana ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Obaška što nas Kastanedine knjige podsećaju na stare šamanske istine da duhovi obitavaju i u tim tzv biljkama moći (ili gljivama) a ne samo na nekim fizičkim lokacijama. Dakle, da bismo otkrili gde je Zevs ovih dana i da li je Jahve i dalje na sinajskoj gori, potrebno je da odemo na te lokacije i primenimo šamanske postupke. Možda ćemo otkriti nešto a možda nećemo otkriti ništa. Možda ćemo naići na neke druge duhove, a možda upravo na Zevsa ili Jahvea, pa ipak čak i kada bismo povodom toga imali spektakularna iskustva to opet ne bi moglo da nam pruži zadovoljavajuće odgovore. Takva je priroda bogova.

Čovek čije sam mišljenje vazda cenio jednom prilikom i je rekao da onda kada nestane njihovih poklonika bogovi se „spakuju i odu“. Na pitanje gde oni tačno odu nisam dobio jasan odgovor. Navodno, oni odu u njihov apstraktni svet. Jednostavno se povuku u nedostupnost. Više se ne javljaju na telefon. Ovo pitanje mi se često vraćalo posebno kada bih se susretao sa savremenim okultistima i neopaganima kako prizivaju drevne bogove koji više nemaju kultni i religijsko-magijski kontinuitet. Kako nakon dva milenijuma prizivati Demetru ili Afroditu? Čak je i pre dva milenijuma to bilo teško budući da smo već tada mogli govoriti o zaboravu i degradiranim oblicima prvobitnih kultova. Jedini način da ostvarimo vezu sa prirodom, sa tim drevnim bogovima / duhovima, jeste da odemo na mesta gde se oni u mitovima pojavljuju i pokušamo da ih nađemo, pod uslovom da se ne stropoštamo niz neku liticu ili nas rastrgnu divlje zveri. Ne može se obnoviti paganstvo ili povezati sa nečim drevnim ukoliko se ne povežemo sa mestima moći i sklopimo nove saveze sa tim istim ili možda nekim drugim duhovima. I šta ukoliko nam se ne dopadnu njihovi uslovi? Verujem da se većini današnjih ljudi, pod uslovom da su uopšte sposobni da fizički dosegnu te lokacije moći, ono što bi dobili od tamošnjeg duha, ukoliko uopšte prežive takav susret, nimalo ne bi dopalo. Ako prizivamo čitajući tekstove iz nekakvih preživelih grčkih magijskih papira ili čega već požutelog i starog, hoće li to privući moć neophodnu da od nje stvorimo nešto odgovarajuće? Sumnjam. Potrebno je otići u divljinu, daleko od ljudskih naselja i tamo zazvati određene sile. Hoće li kakva sibila izaći iz kumanske pećine i blagosloviti svitak magijskih bajalica koje joj nosimo? Možda i hoće, jer i ona sama se više ne seća kad joj je poslednji put pristupio neko sa takvim zahtevom. Jao onom ko pun sebe umesto svitka sa pravim rečima donese hartiju sa glupostima!  

U knjizi „Slike i simboli“, Mirča Elijade je pisao da u susretu sa mitom čovek dolazi u dodir sa svetim i sa stvarnošću, čime se na neki način prevazilazi ono svetovno, tj istorijski položaj aktuelnog trenutka. Po Elijadeu, svaki čovek je neznalica, zato što poistovećuje sebe i stvarnost sa vlastitom situacijom. Neznanje je, kaže Elijade, ono pogrešno poistovećivanje stvarnosti sa onim što se svakom od nas čini da sam jeste ili da sam poseduje. Otud mit (i sa njime skopčan ritual), po Elijadeu, reaktuelizuje Veliko Vreme i tako prenosi slušaoce ili čitaoce, barem u uobrazilji, u nadljudsku i nadistorijsku ravan. To je osnova za približavanje onoj stvarnosti koja nam je nedostupna sa stajališta u našoj svakodnevnoj, uobičajenoj, svetovnoj individualnoj egzistenciji. Istina, to je osnova, ali neki su, nagutavši se mitova, uobrazili kako je to dovoljno te da je potrebno samo oživeti ili osmisliti nekakve obredne radnje i eto mi već živimo obnovljenu drevnu tradiciju ili magijsku struju. Evo ga bog Set, evo ga Pan! Nije dovoljan naš zanos. Potrebno je da ne budemo budale. Mi smo pacijenti koje Elijade opisuje, oni koji poistovećuju stvarnost sa vlastitom situacijom. To je zapravo definicija budala.

Šta je sa aktuelnim živućim religijama? Imaju li one moć i odakle ona dolazi? Naravno da imaju određenu moć jer u pitanju su dugotrajni magijski egregori ili magijski lanci. Njihova moć potiče iz ponavljajućih vekovnih grupnih obreda i štovanja određenih predmeta moći: relikvija, mošti svetaca itd. Lično sam se uverio u postojanje i snagu tog egregora boraveći u manastiru Dečani na Kosovu. Moć tog mesta počiva na moštima svetog Stefana Dečanskog i na neprekidnom osmovekovnom liturgijskom pojanju i fokusu tamošnjeg monaškog bratstva. Sličnu moć poseduju i sufijski redovi. Ovde govorim isključivo o moći a ne o istinitosti verske dogme. Potpuno je nevažno kako se zove i koja su tumačenja toga u šta oni veruju. Jedino što je važno jeste šta oni rade i kako se ophode sa onim što poseduju.

Na ovom mestu, pozvaću se na knjigu poznatog američkog okultiste Lon Mila Di Keta (Lon Milo DuQuette) pod nazivom „Pileća kabala“. Kako Lon Milo (ili Majlo) piše svake godine desetog dana Tišri (10. oktobar), na Dan pomirenja, prvosveštenik Izraela bi tri puta išao poseban odeljak Hrama poznat kao najsvetije mesto i tamo posipao zavetni kovčeg krvlju. Oko noge mu je bilo vezano dugo pleteno uže. Drugi kraj užeta držali su drugi sveštenici koji su se nalazili van te prostorije. Prilikom svoje treće posete prostoriji u kojoj se nalazio kovčeg, dok je mnoštvo vernika stajalo van hrama i pravilo veliku buku, prvosveštenik bi stavio ruke direktno na kovčeg i izgovorao ime Boga, dok je ognjeno božanstvo otkrivalo sebe u oblaku i munjama iznad poklopca kovčega. Lon Majlo dalje kaže da se ovaj obred nije mnogo razlikovao od onog koji su praktikovali egipatski i vavilonski sveštenici. I oni su takođe jednom ili dvaput godišnje ulazili u njihovo svetilište nad svetilištima i nudili molitve i prinose pred svetim statuama ili drugim svetim predmetima. Ono što je činilo tu ceremoniju kod Izraelita malo drugačijom, imalo je veze sa tim užetom koje je bilo vezano oko noge glavnog sveštenika. To je urađeno, kako Lon Majlo objašnjava, iz razloga koji je, iako možda nije odmah očigledan, u vezi sa pravilnim izgovorom imena boga IHVH. Zašto je konopac uopšte bio potreban u svemu tome? Da bi sveštenici mogli izvući glavnog sveštenika, jer je ovaj boraveći u prisustvu zavetnog kovčega, bio u životnoj opasnosti. Prostor u kome je bio smešten kovčeg, onda kada bi prvosveštenik odradio svoje, punio se dimom, vatrom, nešto je pucalo pa se dešavalo da izvuku mrtvog ili ugljenisanog prvosveštenika. Onaj ko bi preživeo dobijao bi na značaju.

Lon Majlo u pomenutoj knjizi podseća nas na verovanja i mentalitet ljudi tog vremena. Vojske su tada u borbu nosile statue i obredne predmete svojih bogova. Kad jedna strana dobije bitku, njihov bog se smatrao superiornijim od boga gubitničke strane. Vrlo često, prva stvar koju bi pobeđena vojska uradila posle pregrupisanja bila je da ukrade pobedničkog boga i uposli ga da radi za njih. Prva knjiga Samuilova kaže da se to dogodilo sa zavetnim kovčegom. Filistejci su ga ukrali, ali su ga kasnije vratili, jer su mnogi od njih stradali nestručno rukujući njime. Kovčeg je bio pravougaona kutija u kojoj su se nalazila magična dobra iz egzodusa: Aronov štap koji je činio sva ona čuda u Egiptu; lonac sa manom, nebeskom hranom koja je nikla kao pečurka na jutarnjoj rosi i hranila decu egzodusa u divljini; posuda sa tečnošću koja se naziva ulje za pomazanje, i što je najvažnije, kamene tablice Mojsijevih Zakona. Kovčeg je bio smrtonosno oružje i Izraelci su se tako ponašali prema njemu. Držali su ga umotanim u tkaninu i kožu, a ljudi koji su ga nosili, oblačili su posebnu odeću i obuću. To nije uvek pomagalo. Biblija nam govori da je ljude koji su slučajno dodirnuli kovčeg ili mu samo prišli previše blizu, pogodila munja ili progutala vatra. Lon Majlo pretpostavlja da je Solomonov hram sagrađen više kao kavez za taj opasni i ćudljivi kovčeg. Deo Hrama, poznat kao Svetinja nad svetinjama, u kojoj je kovčeg počivao, sagrađena je kao savršena kocka, trideset stopa dugačka, trideset stopa široka, trideset stopa visoka. Pod, zidovi i plafon su bili obloženi čistim zlatom, zakovani zlatnim ekserima. Ponekad bi kovčeg izbacio toliko dima, da su sveštenici Hrama morali da pobegnu i nisu mogli da obavljaju svoje rutinske dužnosti.

Lon Majlo izvodi zaključak da je drvena kutija (sa dvostrukom oblogom od zlata i zatvorena zlatnom pločom), u kojoj se nalaze lonci misteriozne supstance, teške ploče i šipke potopljene u tiganj tečnosti, po svoj prilici bila ogromna i veoma nestabilna baterija. Dva heruvima na poklopcu služili su kao anoda i katoda, a iskra ili plamteće prisustvo Boga sumanuto je skakala između vrhova dva visoko provodna zlatna krila. Setimo se da su održive baterije pronađene u egipatskim grobnicama ovog perioda, ali i u Mesopotamiji. Lon Majlo piše kako je siguran da ako prostudirate biblijski opis kovčega i njegovog smrtonosnog ponašanja, nećete naći ništa nedosledno sa performansama jednog primitivnog električnog uređaja. Možemo samo zamisliti kakav je utisak ostavljalo delovanje jednog takvog uređaja. Kada bi glavni izraelitski sveštenik položio obe ruke na tu strašnu napravu, njegovo telo bi preusmerilo struju koja se obično stvarala između heruvimskih krila i za jedan spektakularan trenutak moći IHVH je doslovno boravio u njegovom zgrčenom telu. Ako bi preživeo događaj, piše Lon Majlo, najverovatnije bi se preobrazio u nekakvog svetog čoveka, koji pokazuje isto poslušno ponašanje i mističnu nedokučivost pacijenata savremene šok terapije. I pretpostavljam da je i on bio prilično interesantan za razgovor pun duhovnih uvida i dubokih poruka od Boga. Jevreji više nemaju kovčeg, nemaju Hram, ne primaju neposredna uputstva od IHVH-a, pa ipak njihov egregor i dalje postoji. Muslimani imaju kamen u Ćabi, a hrišćani mnoštvo relikvija i svetih mesta. Sistem se održava i opstaje kroz vekove, ali mi ne možemo znati dokle će trajati i hoće li jednoga dana, kada nestane njegovog sveštenstva, kulta i vernika, taj čudljivi avrahamski bog i sam nestati ustupivši mesto nekim drugim bogovima ili ko zna čemu. 

I opet dolazimo do pitanja magijskog identiteta, odnosno obeleženosti. Da bi se neko pozvao na nešto, da bi nekog ili nešto sa autoritetom dozvao, taj mora imati legitimitet. Ko si ti da se tako drsko pojaviš na ovom mestu i dozivaš ime nekog boga? To može samo neko ko poseduje moć, zvao se on Mojsije, Muhamed ili Alister Kroli. Upravo je Kroli bio taj koji je na neki način oživeo nešto drevno egipatsko ali u novom ruhu. To možda nije to, ali formula jeste ta. Kako je to moguće? Pa bio je odabran na osnovu nekih ličnih svojstava. Možda su ga drevni predmeti u kairskom muzeju strpljivo čekali impregnirani određenom moći koja je čuvala jednu specifičnu nameru.

 

Znamenje istinske inicijacije

Kako znati da je neko pravi posvećenik, odnosno da je iniciran u istinsku i neprekinutu inicijacijsku lozu nasleđivanja ezoterijskog znanja? Teoretski, to je jednostavno, jer istinski posvećenik jeste otac svog oca, onaj iz čijih kostiju nastaje seme iz kojeg je on sam ponikao. Pre nego što me ismejete ili zatražite pojašnjenje, odmah bih se ogradio da ovo nije moja misao, nego potiče iz izvora kojeg ja suštinski nisam u stanju da mišlju obuhvatim. Moja malenkost se samo našla u situaciji da na pravom mestu u pravo vreme postavi ovo pitanje. Zna se ko na postavljeno pitanje odgovara u zagonetkama i alegorijama. Pa ko se to izražava u zagonetkama? Sfinga, Sibila, Fortuna, kraljica od Sabe... Reči proročišta su zagonetke i alegorije.

Deseta arkana tarota – Točak sreće, ukazuje na suštinu tog divinacijskog sistema. To je karta boginje Fortune. Bitan simbol te karte, osim samog točka, jeste plava sfinga. Ona je kao krupije proročanstva. Ona vlada igrom, vrti točak, meša karte, ređa ih, baca kocku. Kocka je jedan od simbola proročišta, a drugi je točak (Las Vegas mu dođe kao krajnje izopačeni odjek grada u koji se dolazi po odgovore - uz pomoć kocke i ruleta). Sfinga sa mačem je jedan od terafima proročišta. Taj mač je mač istine. Egipćani su govorili da su kosti seme budućeg života, ali ne u smislu nekakve reinkarnacije, nego večnog života, koji nastupa nakon suđenja opisanog u Knjizi mrtvih, kada Oziris odabranom pokojniku daruje "sah", telo večnosti koje je drugačije prirode i kvaliteta od fizičkog, smrtnog tela. Taj koncept bi možda mogao biti od koristi prilikom pokušaja razumevanja na koji način je učenik učitelj svoga učitelja, odnosno kako je sin otac svome ocu. Inicijacijski niz se gradi kontinuirano i linearno, u vremenu, ali priroda inicijacije zadire u sveto, nelinearno vreme u kome se očitava činjenica da je sin stvorio oca. I realno, tek kada čovek dobije dete, odnosno otac sina, postaje otac, očinstvo se ostvaruje. Na taj način sin zaista stvara oca samim svojim rođenjem.

Saturnov kvadrat

Saturnov kvadrat je prvi korak i osnovni oblik magijskih planetarnih kvadrata, koji su ujedno i talismani. Zamenom brojeva sa hebrejskim slovima odgovarajućih brojčanih vrednosti, dobijamo osam troslovnih kombinacija: BTD, ZHG, VAḤ, BZV, THA, DGḤ, BHḤ, DHV. Te troslovne kombinacije uočavamo kada čitamo kvadrat. 

Gornji red, s desna na levo: 2-9-4, bet-tet-dalet BTD

Srednji red, s desnana levo: 7-5-3, zain-he-gimel ZHG

Donji red, s desna na levo: 6-1-8, vav-alef-het VACh

Gornji stub, odozgo na dole: 2-7-6, bet-zain-vav BZV

Srednji stub, odozgo na dole: 9-5-1, tet-he-alef THA

Levi stub, odozgo na dole: 4-3-8, dalet-gimel-het DGCh

Desna dijagonala: 2-5-8, bet-he-het BHCh  

Leva dijagonala, odozgo na dole: 4-5-6, dalet-he-vav DHV

Saturnov kvadrat, dakle, ima 8 kombinacija; Jupiterov ima 10; Marsov ima 12; Sunčev ima 14; Venerin ima 16; Merkurov ima 18, i Mesečev 20. Ukupno, sinergija svih kvadrata sadrži 98 formula. Svaka od ovih formula ima svoj osnovni oblik, ali i atbaš, odnosno albam kombinaciju, čime se osnovna formula negira, ili pokazuje u izopačenom vidu, a potom se uravnotežuje, čime broj temeljnih formula svih magijskih kvadrata iznosi 294.

1. BTD (ב-ט-ד)

U klasičnom hebrejskom BTD ne postoji kao standardni koren, ali se varijante javljaju u aramejskom, u obliku בד״ד ili בט״ד u značenjima: da se desi, da nastupi, da se izvede (slabo potvrđeno, rubno značenje). U smislu simboličke strukture slova možemo izvesti paralele:

Bet = kuća, prostor, telesnost.

Tet = skriveno dobro, zatvorenost, unutrašnja materija.

Dalet = vrata, prag, izlaz.

BTD tako postaje „kuća zatvorenog dobra koje čeka otvaranje“, što se uklapa u saturnovski karakter kvadrata.

2. ZHG (ז-ה-ג)

Kombinacija slov ZHG ne postoji kao hebrejski koren u bibliji. Ali dve stvari su relevantne:

(A) Hebrejski koren זה״ג (ZHG) pojavljuje se u postbiblijskoj hebrejskoj književnosti. U rabinskim glosama ZHG se pojavljuje u značenju blistati, sjajiti, emitovati svetlost

biti okupan zlatom (metaforički). To je retko, ali je zabeleženo u nekim srednjovekovnim tekstovima.

(B) Ugaritski i severozapadni semitski koreni ukazuju na zg, što je sjaj, svetlucanje. 

Simbolički, sturktura slova označava sledeće:

Zajin = oružje, moć, sečenje; takođe sedmica, topos kosmičkog poretka.

He = dah, otvor.

Gimel = kretanje, davanje.

ZHG je stoga „moć koja dahom daje svetlost“, solarna nijansa unutar Saturnovog okvira.

3. VACh (ו-א-ח)

Koren ואח ne postoji u klasičnom hebrejskom kao neprikosnovena reč, ali kao blizak oblik figurira AḤ (אח), odnosno „brat“, „jedinstvo“, „bliskost“. Dodavanje Vav-a je način modifikacije. U aramejskom, koreni tipa ואח nose ideju: pristupiti, sjediniti se, ući u srodstvo.

Simbolička struktura:

Vav = veza, kukica, spajanje.

Alef = duh, izvor.

Ḥet = ograda, život, granica.

VAḤ = „duh koji se vezuje za život kroz granicu“ — suptilna slika inkarnacije.

4. BZV (ב-ז-ו)

U klasičnom hebrejskom ne postoji oblik BZV, ali semitska struktura je jasna. Bliski hebrejski koren je BoZ (בוז / BZ), tj prezir, nipodaštavanje. Dodavanje slova vav možemo dobiti intenzivirani oblik BZV. Na aramejskom BZV formacije (בזו) se koriste kao particip ili emfatički oblik: „da prezru“, „oni koji nipodaštavaju“.

Simbolička struktura

Bet = kuća, telo.

Zajin = sečenje, konflikt, borba.

Vav = vezivanje.

BZV = „vezani konflikt“, „unutrašnja borba u kući tela“.

U magijskoj interpretaciji kvadrata to je „snaga razdvajanja koja se povezuje“, što ukazuje na strukturnu napetost. To je ono staro jedinstvo i borba suprotnosti, ili mirenje suprotnosti, kreativna sinteza i sl.

5. THA (ט-ה-א)

Kao takav, ovaj koren ne postoji, ali njegovi segmenti daju jasan smisao. Simbolička struktura:

Tet = skriveno dobro, integracija

He = dah, otkrivanje

Alef = izvor, duh

Redosled je suprotan uobičajenim korenima, ali daje jasan simbolički obrazac: „Skriveno se otkriva ka duhu“. U aramejskom slične formacije TH’ koriste se za označavanje: disanja, izdaha, osobe koja izdiše dah.

6. DGCh (ד-ג-ח)

Hebrejski / aramejski DGCh, pojavljuje se u srednjim tekstovima kao: pritisnuti, gurati, nacrtati iznutra, prodreti u nešto, malterisati, namazati (u haldejskom značenju). Nosi ideju fizičkog pritiska, prodora, sile.

Struktura slova:

Dalet = prag, izlaz, vrata.

Gimel = kretanje, prodiranje.

Het = ograda, unutrašnjost, barijera.

DGCh jeste „prodor kroz prag u unutrašnjost“, savršen saturnovski motiv (prelazak granice).

7. BHCh (ב-ה-ח)

Reč בָּחָה (bacha) znači „plakati“, „ridati“. Korenski raspored BaḤa = B-H-Ch varira, a H i Ḥ (Ch) u ranijim fazama jezika lako menjaju mesta. BHCh je stoga: plakanje, unutrašnje otpuštanje, emocionalno otvaranje. Aramejski to je takođe plakati, jaukati.

Simbolički:

Bet = kuća, tj unutrašnjost

He = izdisaj, tj otvaranje

Het = ograda, odnosno granica koja popušta

BHCh je otud „izdah kuće“, „otpuštanje unutrašnjeg pritiska“. Nosi jaku duševno-saturnovsku notu.

8. DHV (ד-ה-ו)

Korensko polje דוה (DVH / DHV) znači: biti bolestan, slabiti, postati krhak, sjediniti se ali uz gubitak snage. Javlja se u Tanahu nekoliko puta. U aramejskom i haldejskom, slična struktura ima značenje: pokolebati, nagnuti, raslabiti. 

Simbolički:

Dalet = prag, 

He = dah, 

Vav = vezivanje, odnosno „vezivanje koje slabi“, „prag slabosti“.

REZIME: Sva osam troslovnih reči i njihova realna / simbolička značenja

Reč	koren?	semitsko značenje / smer	mistički saturnovski smisao
BTD	Rubno	nastupiti, latentno dobro	skrivenost forme
ZHG	Da (u širim tradicijama)	svetlucati, blistati	skrivena svetlost u tami
VACh	Delimično	pristupiti, sjediniti	duh koji se uvezuje u život
BZV	Da (derivat)	prezirati, odbaciti	unutrašnja borba, napetost
THA	Ne, ali fonetski logično	disati, emanirati	otkrivanje skrivenog daha
DGCh	Da	prodrti, gurnuti	prelazak praga, penetracija
BHCh	Jasno	plakati, ridati	oslobađanje pritiska
DHV	Jasno	biti slab, podrhtavati	slom stare forme

Saturnov kvadrat, pretvoren u hebrejske „reči“, daje prirodan spektar procesa koji savršeno odgovaraju Saturnovom planetarnom arhetipu: 1. latentnost, 2. blistanje u tami, 3. ulazak duha u formu, 4. napetost i borba, 5. dah otkrivanja, 6. prodor kroz granicu, 7. emocionalno otpuštanje, i 8. slabost stare forme pred krah.

Saturnov kvadrat, upravo zato što je najmanji i najstroži, po svojoj prirodi opisuje sabijanje forme do tačke gde ona više ne može da izdrži sopstvenu težinu, pa puca. Ali u hermetičkoj logici, slom forme jeste početak karbonske kristalizacije, tj. stvaranja nove sudbine. Posmatrano odozgo na dole, forma ne puca nego se uobličava. To je tipično saturnijansko iskustvo: kriza kao portal.

SATURNOVA FORMULA (sinteza osam korena)

BTD – ZHG – VACh – BZV – THA – DGCh – BHCh – DHV

Može se povezati u četiri faze (svaka je par jedne horizontalne i jedne vertikalne / dijagonalne formule):

I. FAZA — SABIJANJE I UKALUPLJAVANJE

BTD / BZV

• BTD – zatvaranje, zaključavanje, ulazak u matricu forme; osećaj zidova i granice.

• BZV – skupljanje, koncentracija, gravitacija prema centru.

Saturn je ovde kao mlinarski kamen: sila koja sabija sve suvišno, koja uklanja ekspanziju i ostavlja samo jezgro. U operativnom smislu, to znači ulazak u strukturu, preuzimanje discipline, ograničavanje impulsa, okupljanje energije.

II. FAZA — ČIŠĆENJE I HLAĐENJE

ZHG / BHCh

• ZHG – zagrevanje do tačke pročišćenja, ali na suvo (kao frikciono trenje).

• BHCh – izbeljivanje, hlađenje, destilacija, Saturnova hladna svetlost.

Zanimljivo: oba korena zajedno stvaraju dinamiku kalcinacije i hlađenja, dva nužna aspekta Nigreda. U operativnom smislu to podrazumeva podizanje pritiska, testovi, iskušenje; zatim kristalizacija i pročišćenje volje.

III. FAZA — RAZARANJE FORME

DGCh / THA

• DGCh – udar, šok, naglo lomljenje strukture. 

• THA – praznina, bezglasnost, zaustavljanje daha; mesto gde ništa ne preostaje.

Ovo je tačka gde mnogi okultni radovi pucaju: forma umire, a svest nema kamo da pobegne. U operativnom smislu označava krizu, slom starog identiteta, suočavanje s unutrašnjim stražarem, ulazak u prazninu.

IV. FAZA — TRANSFORMACIJA I PONOVNO RAĐANJE FORME

VACh / DHV

• VACh – otvaranje, dah, prva rupa u zatvorenoj strukturi; ventil, oslobađanje.

• DHV – izrastanje, stabilizacija nove konstrukcije.

Ovo je jedina faza u kojoj Saturn prestaje biti razarač i postaje graditelj. U operativnom smislu to je izgradnja dugotrajne strukture.

ZAVRŠNA SATURNOVA FORMULA

Ako spojimo sve u jedno magijsko rešenje, dobijamo:

BTD - BZV - ZHG - BHCh - DGCh - THA - VACh - DHV

Što se može prevesti u hermetičku operativnu formulu: 

Saberi – Ukalupi – Pročisti – Ohladi – Polomi – Isprazni – Otvori – Ustani

Ili, još kompaktnije:

Sabijanje - Hlađenje - Lom - Praznina - Kristalizacija

To je priroda Saturna.

Spoznaja smrti (autobiografska beleška)

Orpheus in Hades 1897 by Pierre Amédée Marcel-Béronneau

    Imao sam pet godina kada sam otkrio smrt. Sa svešću o smrti u moj život je doprla i svest o skrivenoj sili. Naime, u zgradi u kojoj sam živeo, umro je jedan stariji čovek. Sa prozora sam gledao kako iznose kovčeg i polažu ga u pogrebna kola. Pored mene je stajala moja baba koja me je kao malog čuvala.

„Bako, šta je ovo?“ Pitao sam je.

„Sahrana, sine.“

„A šta je to sahrana?“

„Kad čovek umre, stave ga u kovčeg, odnesu na groblje i pokopaju u zemlju.“

„Zašto u zemlju? Zar nije prljavo?“

Dečjom upornošću ispitivao sam babu, zašto je mrtvac u sanduku, hoće li ustati, zašto su svi oko njega tužni itd. Mislio sam da se pokojnik zapravo šali te da će svakog trenutka ustati i izazvati opšte oduševljenje prisutnih. Onda sam saznao da on neće ustati i to što je on u sanduku nije njegov izbor. Bio je star, pa je umro.

„Zar stari ljudi umiru? Bako, pa ti si stara, hoćeš li i ti umreti?“ Bio sam nekako zatečen tom spoznajom da će i moja draga baka uskoro završiti u prljavoj zemlji.

„Hoću sine, ali ne misli o tome.“ Pokušala je da me umiri.

„Kako da ne mislim, kad će i tebe da stave u ovakav kovčeg i polože u prljavu zemlju gde ima puno buba i crva!“ Nije mi bilo pravo.

Onda sam pitao zašto stari ljudi umiru i kako izgleda kad neko umre? Pošto sam rastao u ateističkoj porodici čiji su članovi pripadali Savezu komunista, nikada se nije vodio razgovor o zagrobnom životu, religiji i takvim temama. Jako me je zanimalo šta se dešava kad neko umre.

„Ništa. Ne čuješ, ne vidiš, ne osećaš, ama baš ništa.“ Objašnjavala mi je baka.

Otrčao sam ispod kreveta, to je bio kao kovčeg, zatvorio sam oči, stavio prste u uši i tako ležao neko vreme u nameri da iskusim smrt. Osećao sam se glupo. Zar je ovo smrt? Smrt je onda zaista, zaista glupa. Ko može ovako ležati? Pitao sam babu koliko traje ta smrt? Rekla mi je, zauvek. Tek me je to bunilo. Zašto moramo umreti? Nisam dobio zadovoljavajući odgovor.

„Eto sine to je tako.“

Onda sam navalio da gnjavim:

„Bako, a kad ćeš ti umreti?“

„Neću još.“

„A hoće li mama umreti?“

„Sine, svi ćemo umreti ali nemoj sada da misliš o tome, prvo treba da živiš, odrasteš pa ostariš i tek onda umreš, ima neki red.“

Znao sam da ću porasti, ali sam tek tada shvatio da ću povrh toga ostareti i umreti. Do tada sam mislio da su ljudi oko mene oduvek bili takvi, baba je bila oduvek stara, mama je bila oduvek odrasla, deca uvek deca, mada sam znao da će deca porasti iako mi se to činilo kao proces koji beskrajno dugo traje. Mislio sam da je život večan. Bio sam zaprepašćen saznanjem da je i moja baba nekada bila dete. Tako se i spisak kandidata za umiranje sve više sužavao.

„A hoću li i ja umreti?“

„Nemoj da misliš o tome, čekaj prvo da porasteš, pa ostariš...“ 

Od tada se sve promenilo. Saznao sam da ću i ja jednom uroniti u to – ne vidim – ne čujem – ne osećam – ništavilo, koje stoji kao surova istina i krajnja izvesnost pa sam se pitao a zašto bih uopšte odrastao ako ću ostareti i umreti? Tada još uvek nisam bio svestan kako mogu umreti i kao dete, zapravo svakog trenutka a ne samo kada ostarim. Suštinski sam se pobunio protiv takvog stanja stvari, protiv takvog ustrojstva sveta i sudbine. Sećam se da sam u tom trenutku prvi put izgovorio glas R. Zanimljivo, to se desilo upravo dok sam izgovarao reč „smrt“. Čitav taj dan ponavljao sam smrt, smrt, smrt, samo da ne bih zaboravio kako se izgovara glas R zbog čega su se stariji silno sprdali sa mnom. Istovremeno čim je R prešlo preko mojih usana ispružio sam dlan, zagledavši se u šare na njemu i u prste. Izbrojao sam pet prstiju jer sam znao da toliko imam godina, tako da se taj trenutak zauvek urezao u moje sećanje. Zatim sam iznenada pogledao kroz prozor u oblake i spazio jedno veliko i lepo lice uobličeno od belih oblaka.

„Eno ga bog!“ Viknuo sam oduševljeno.

„Ma kakav bog!? Nema boga, bog ne postoji.“ Prekorevala me je baba skojevka. „Ko ti je to rekao? Sigurno tetka Stevka. Ne slušaj nju, ona je stara.“

Istina, za boga sam čuo od babine sestre, tetka Stevke, koja je bila verujuća, te stalno podsećala rodbinu da ne rade kad je crveno slovo u crkvenom kalendaru. Ona mi je govorila kako postoji bog koji obitava na nebu te kada napolju grmi to se bog nešto ljuti na nas ali ništa više od toga. Ni reči o smrti.

Prikaza lika u oblacima za mene je zaista bio bog sa čijom je pojavom u meni zaiskrila nada da možda ništeća izvesnost smrti nije baš obavezna opcija. Nasmejao sam se tom bogu i pozdravio ga. Bilo je to lice svetlosti, lice istine i pouzdanja. Bio je to neko izvan svih i izvan svega, neko kome sam mogao da se obratim, sa kim sam mogao iskreno da razgovaram te da mu poverim sve moje misli i osećanja. Uporedo sa tim bogom od oblaka, u moj um je doprla i svesnost o lažnosti svih drugih ljudi, njihovih odnosa i svake stvari, odnosno svest o podmukloj sveprisutnoj sili koja prožima sve oko mene ali da bog koji mi se ukazao ne pripada njoj. Tada, stojeći sam pred svetlim licem nebeskog boga, izgovarajući „smrt“, držeći otvoren dlan, spoznao sam ništavnost čitavog sveta oko mene te ispraznost ne samo mojih bližnjih nego i svih ljudi. Poželeo sam da se probudim iz tog teskobnog sna omeđenog smrću. Tada sam po prvi put imao viziju istine, ali i opake sile koja me drži zakovanog za ovu stvarnost dok ne umrem i utonem u ono ne vidim – ne čujem – ne osećam – ništa. Tako sam odredio temeljne postavke moje lične kosmologije. Bog je bio izvan domašaja životne sile, ali za razliku od uobičajenih verskih ideja o bogu, moj bog se nije mešao u delovanje sile. On me nije mogao zaštititi od nje niti izbaviti, jer je pripadao pojavi višeg reda. Jedino šta je mogao jeste da svojim prisustvom bude svetionik mog života, cilj ka kome težim, podsetnik budnosti, predstavnik sveta istine u kome je trebalo da se jednoga dana probudim.

Jedva sam čekao da odemo kod tetka Stevke i da joj kažem kako sam video boga. Međutim, ono što je bilo drugačije u mojoj bogospoznaji od tetkinog verovanja, jeste moje saznanje, od tog boga dato, da su svi drugi ljudi, pa i sama tetka Stevka, zapravo lažni, te da sam samo ja istinit i pravi jer samo ja imam „ja“. Svi ostali to nemaju već su puki beslovesni automati. Tu ideju ni tetka Stevka nije mogla da prihvati. Jeste, boga ima ali da jastva u drugim ljudima nema i da su drugi ljudi puke lutke pod kontrolom nekakve nepojmljive dijabolične smrtonosne sile, izuzev unuka njene sestre, e to je već bilo previše. Toliko sam kao dete bio opsednut tom idejom da sam se često pravio da spavam a zapravo sam osluškivao ne bih li čuo šta se to stariji domunđavaju jer verovatno deluju po volji sile kako da postupaju sa mnom. Postao sam pravi mali paranoik. Da, od gledanja u oblake zaista može da se poludi.

Tako sam živeo do moje devete godine dok se nisam zagledao u plave oči jednog dečaka iz komšiluka sa kojim sam se često igrao i pritom ga stalno propitivao šta mi to novo sprema sila. Kako su moje oči tamnije, pomislio sam da svi koji imaju plave oči svet vide kroz to plavetnilo. Bio sam jako iznenađen kada sam dobio odgovor da i plavooki ljudi svet vide normalno a ne obojen u plavo. Sa tom mišlju u moju svest je doprlo i saznanje kako drugi, budući da svet vide isto poput mene, dakle normalno, takođe imaju nekakvo svoje jastvo, nisu isprazni i lažni. Tu je sila napravila značajnu pobedu nad mojom svešću lagano lomivši moj otpor, što se potvrdilo kroz moju socijalizaciju, bez obzira što sam oduvek bio ekscentrično i drugačije dete. Tada sam dozvolio da i neko drugi bude stvaran, doduše ne toliko stvaran poput mene ali ipak stvaran u dovoljnoj meri da sa njim porazgovaram o ideji da su drugi ljudi avetinjski i lažni. Tada sam od njega čuo slično iskustvo. I njemu je takođe padalo napamet kako njegovi roditelji i svi ostali nisu stvarni, ali on nije video boga niti je razmišljao o smrti i moćnoj sili koja čini da ovaj svet bude ovakav i da nas zadrži u stanju neznanja i pokornosti. Tako je nastupio moj drugi period. Moj drugar i ja sada smo imali posebnu tajnu a ja sam njega uveo u poznanje o bogu koga sam otkrio i sa kojim sam već izgradio prisan odnos. Čak smo smislili posebne pozdrave, tajne znakove, posebne reči i tajili smo našu vezu sa bogom čije smo lice često tražili među oblacima. Bila je to naša religija, jedina religija koju sam iskreno štovao. Naoružan religijom odvažno sam krenuo u svet odrastanja. Iskušenja su tek bila predamnom. Sila mi je pokazala igru bezbroj velova nikada se ne razotkrivši u celosti, jer da je to uradila onda bi morala pokazati svoj najveći dragulj – istinu.