Mnoga izlaganja o tarotu počinju od njegove opšte strukture, pa bih tako i ja postupio.
Međutim, neću se odmah baviti strukturom opštepoznatog tarota od 78 karata
podeljenih u tri grupacije: 22 velike arkane, 16 dvorskih karata i 40 malih
arkana. Svako iole upućen u tarot zna da se 40 malih arkana deli na četiri
dekade koje prikazuju štapove, mačeve, pehare i novčiće (ili diskove) u numeraciji od 1 do 10, što je sličnost koju ove karte dele sa dominama ili
pojedinim geomantijskim figurama. Dvorske karte jesu varijante kraljeva (ili vitezova), kraljica, prinčeva i paževa (ili princeza) koji se odnose na
štapove, pehare, mačeve i novčiće. Velike arkane su numerisane u određenom
redosledu, imaju imena i na njima su predstavljene slikovne kompozicije kojima
dominiraju mahom ljudski likovi koji drže određene predmete ili se nalaze
prikazani u pratnji sporednih životinjskih ili himeričnih likova.
U
Marseljskom špilu, koji se tretira kao standardni, redosled karata i njihovih
naziva je sledeći: Le Mat – Luda; I Le Bateleur – Batler, Čarobnjak, Mag,
Žongler, Opsenar; II La Papesse – Papesa, Prvosveštenica; III L’ Imperatrice –
Carica; IV L’ Empereur – Car; V Le Pape – Papa, Hijerofant, Prvosveštenik; VI
L’ Amoureux – Ljubavnici; VII Le Chariot – Kočije; VIII La Justice – Pravda; IX
L’ Hermite – Pustinjak; X La Roue De Fortune – Točak sreće; XI La Force –
Snaga; XII Le Pendu – Obešeni; XIII nije imenovana ali je prikazivala smrt; XIV
Temperance – Umerenost; XV Le Diable – Đavo; XVI La Maison Dieu – Božja kuća,
Kula; XVII L’ Etoile – Zvezda; XVIII La Lune – Mesec; XIX Le Soleil – Sunce; XX
Le Jugement – Sud; XXI Le Monde – Svet.
U svrhu
započinjanja priče o tarotu obratiću pažnju na tzv Mantenja taroki, oslanjajući
se na zapažanja Adama Meklina objavljenom u časopisu Hermetic Journal, br 21 iz 1983. Kao što sam već ranije rekao, Mantenja taroki sadrži 50
numerisanih slikovnih izraza, zapravo bakroreza, podeljenih u pet tematskih
celina sa po deset predstavnika, a to su nebeske sfere, kardinalne vrline,
slobodne umetnosti, Apolon sa devet muza i tipični društveni slojevi tog
vremena. Svaka nebeska sfera povezana je sa po jednom vrlinom, jednom
umetnošću, muzom i društvenim slojem. Prvu desetinu čine likovi predstavnika
društvenih slojeva numerisani brojevima od 1 do 10, čime su predstavljena
društvena i duhovno-psihička stanja ljudi, odnosno, nivoi unutrašnjeg razvoja.
Tu vidimo najniže stanje duše kod prosjaka pa sve do pape: 1. Prosjak, 2.
Sluga, 3. Zanatlija, 4. Trgovac, 5. Štitonoša, 6. Vitez, 7. Vojvoda, 8. Kralj,
9. Car, 10. Papa.
Drugu
desetinu čini devet muza i Apolon, i nose brojeve od 11 do 20. Da parafraziram
Meklina, ova grupa predstavlja arhetipske izvore kreativne inspiracije za dušu.
Ipak, ne smetnimo sa uma i nepomenutu, majku muza, Mnemozinu, čiji je atribut
sećanje: 11. Kaliope, „lepog glasa“, zaštitnica epskog pesništva i govorništva,
ima pisaljku i trubu; 12. Uranija, „nebeska“, astrologija, šestar i nebeski
globus; 13. Terpsihora, „užitak plesa“, lirska poezija i ples, kitara; 14.
Erato, „poticateljka erotske želje“, erotska i ljubavna poezija, tamburin; 15.
Polihimnija, „bogata himnama“, herojske himne i umjetnost mimike, lira ili
orgulje; 16. Telia, „svečana“, komedija i pastoralna poezija, violina i maska
komedije; 17. Melpomena, „pevačica“, tragedija, rog i maska tragedije; 18.
Euterpa, „donositeljica veselja“, muzika i lirska poezija, dvostruka flauta;
19. Klio, „slavonosna“, povest, svitak; 20. Apolon, zaštitnik i upravitelj svih
9 muza, lovorova grančica.
Treću
desetinu, sa brojevima od 21 do 30, čini sedam slobodnih veština kojima su
priključene još i poezija, filozofija i teologija. Po Meklinu, ovo je grupa
arhetipova koji deluju u pozadini razmišljanja: 21. Gramatika, turpija i vaza;
22. Logika, zmaj pod velom; 23. Retorika, mač; 24. Geometrija, krug, kvadrat i
trougao; 25. Aritmetika, novčići ili merica; 26. Muzika, flauta; 27. Poezija,
flauta i vaza; 28. Filozofija, strela i štit (figura boginje Atine); 29.
Astrologija, zvezdana sfera i pokazivač (figura anđela); 30. Teologija, sfera
neba i zemlje (figura Androgina).
Postoji i malo drugačija klasifikacija sedam slobodnih veština koje je pominjala Frensis A. Jejts u knjizi „Veština pamćenja“, a to su: gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, geometrija, muzika, astronomija. U pitanju je navod iz knjige Maricijana Kapele iz Kartagine, De nuptiis Philologie et Mercurii („Venčanje Filologije i Merkura“). Takođe, iz te knjige Jejts navodi sledeće opise:
„Na venčanju Filologije i Merkura mlada prima venčani poklon – sedam slobodnih veština, personifikovanih likovima žena. Gramatika je stroga starica, koja nosi nož i turpiju da kod dece istruže gramatičke greške. Retorika je visoka i lepa žena, obučena u bogatu odeću ukrašenu stilskim figurama, sa oružjem u ruci kojim će napasti protivnika. Ove personifikacije slobodnih veština izuzetno dobro se uklapaju u pravila za slike veštine pamćenja – upadljivo su lepe ili ružne, imaju na sebi sekundarne likove kojima podsećaju na svoje uloge...“ Frensis Jejts, Veština pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2012, str 70.
Četvrtu
desetinu, sa brojevima od 31 do 40, čini sedam kardinalnih vrlina koje se
prikazuju kao ženski likovi zajedno sa tri muška lika koja predstavljaju duhove
ili genije života ili Sunca, vremena i kosmosa:
31. Iliako (genij Sunca), Sunčev disk; 32. Hroniko, Uroboros; 33.
Kosmiko, nebeski globus; 34. Umerenost, dve vaze, pas, mačka, lasica ili
hermelin; 35. Razboritost, ogledalo, zmaj; 36. Snaga, žezlo, lav; 37. Pravda,
mač i vaga, ždral; 38. Milosrđe, novčanik, pelikan; 39. Nada u položaju
molitve, Feniks; 40. Vera, pehar, hostija i krst, pas.
Poslednju
desetinu, od broja 41 do 50, čine nebeske sfere – sedam planeta i tri više
sfere: 41. Mesec, Mesečev disk; 42. Merkur, flauta, kaducej sa dva isprepletana
zmaja, petao; 43. Venera, školjka, patke; 44. Sunce, Sunčev disk, škorpija,
rakovi; 45. Mars, mač, psi (lov); 46. Jupiter, strela (munja), orao; 47.
Saturn, kosa, Uroboros; 48. Osma sfera, zvezdani disk; 49. Prvi pokretač,
prazna sfera; 50. Prvi uzrok, univerzum.
Po Meklinu,
prva desetina odnosi se na položaj čovečanstva i predstavlja ahetipske snage u
spoljašnjem svetu čoveka, prikazane kao društveni slojevi. Druga desetina jesu
muze, odnosno arhetipske snage imaginacije čovečanstva koje izražavaju sebe
kroz umetničko stvaralaštvo. Treću desetinu čine slobodne umetnosti ili
veštine, tj arhetipske snage u ljudskom razmišljanju, koje se izražavaju u
obrascima misli. Četvrta desetina predstavlja tzv kardinalne vrline, odnosno
arhetipske obrasce u svesti čovečanstva, koji se izražavaju kroz unutrašnji
razvoj i duhovno oplemenjivanje duše. I konačno, petu desetinu čine
makrokosmičke sfere, arhetipski obrasci kosmičkog reda, koji se izražavaju u
svim aspektima svemira. U ovom trenutku možemo povući
paralele između standardnog tarota i Mantenja tarokija: 1. Prosjak = Luda; 3.
Zanatlija = Čarobnjak; 8. Kralj / 10. Papa = Prvosveštenik; 9. Car = Car; 10.
Papa / 40. Vera = Prvosveštenica
(Papesa); 27. Poezija / 39. Nada = Zvezda; 34. Umerenost = Umerenost; 35.
Razboritost = Carica / Pustinjak; 36. Snaga = Snaga; 37. Pravda / 23. Retorika
= Pravda; 41. Mesec = Mesec; 43. Venera = Ljubavnici; 44. Sunce / 31. Iliako
(solarni genije)= Sunce; 45. Mars = Kočija; 46. Jupiter / 50. Prvi uzrok =
Svet; 47. Saturn = Smrt i/ili Pustinjak.
Nategnutu
paralelu pod rednim brojem 35., između Razboritost i Carice / Pustinjaka,
povukao je savremeni grčki istoričar Joanis Maratakis, spajajući ogledalo koje lik drži sa skiptarom a koji u potonjim tarotima
drži Carica. Uostalom, vrlina razboritosti jeste jedna od ključnih koja krasi
dobru vladavinu. Međutim, ova vrlina često se vezuje i za Pustinjaka. Uviđamo
da nedostaju taroki pandani za sledeće karte standardnog tarota: Točak sreće,
Obešeni, Đavo, Kula i Sud. Kako je uočio Joanis Maratakis, ako obratimo pažnju
na četvrtu desetinu Mantenja tarokija primetićemo da se ona sastoji od četiri
platonske vrline: Umerenosti, Razboritosti, Snage i Pravde, kojima su pridodate
tri teološke, odnosno novozavetne vrline: Vera, Nada i Milosrđe. Dakle, Platon
i Sveti Pavle će nam pomoći da pronađemo deo karika koje nedostaju, a to ćemo
učiniti tako što ćemo svakoj od sedam kardinalnih vrlina pridodati po jednu
njenu suprotnost. Maratakis rešenje predlaže u freskama kapele Skrovenji u
Padovi, u delima čuvenog Đota. Na tim
freskama su predstavljeni parovi vrlina i smrtonosnih grehova. Tako je Đoto
nasuprot Nadi postavio Očajanje, a što je prikazano kao suicidna žena, odnosno
obešena žena, što možemo povezati sa arkanom Obešeni čovek. Dalje, Milosrđu je
suprotstavljena Zavist u obliku čudovišne žene sa rogovima i velikim ušima, što
ukazuje na kartu Đavo. Đotova Nepravda prikazana je na način sličan liku sa
karte Car, što smo već poistovetili sa Carem iz Mantenja tarokija. Đotova
Ludost je postavljena nasuprot Razboritosti, a što ukazuje na kartu Luda.
Đotova Nestalnost (ili nestabilnost) suprotstavljena je Snazi, a što možemo
poistovetiti sa kartom Kula. Đotova Nevera kao opozicija Veri, podseća na motiv
karte Pustinjak. Naposletku, tu je Đoto prikazao i Gnev nasuprot Umerenosti,
ali za taj motiv nisam uočio očigledan pandan u tarotu. Ono što nedostaje jesu
pandani Mantenja tarokija za karte Točak sreće i Sud. Međutim, što je
zanimljivo, upravo se u toj kapeli nalazi i monumentalni Đotov prikaz Strašnog
suda koji prikazuje Isusa Hrista raširenih ruku unutar oreola, a što je važan
motiv lika prikazanog na karti Svet. U donjem desnom uglu slike predstavljen je
pakao sa đavolom oslikan tamnim tonovima, koji sedi na zelenom zmaju i u obe
ruke drži po jednog grešnika, dok jednog proždire. Verovatno je taj detalj
mogao biti uzor motivu prikazanom na karti Đavo. Podsetimo se da je Dante
Aligijeri pisao svoj Inferno otprilike u isto vreme kada je i Đoto
oslikavao Arena Kapelu u Padovi.
Na Đotovoj
slici ima još detalja koji se pojavljuju u verzijama karte Sud. U četiri ugla
oko Spasitelja prikazana su četiri anđela koja duvaju u dugačke trube, dok se
između njih nalazi još osam anđela, što čini ukupno dvanaest, a što ljubiteljima astroloških atribucija ne bi moglo promaknuti.
Takođe, u mnoštvu mnogih detalja ove slike, vredi pomenuti i krst koji se
nalazi ispod Spasitelja na čijim kracima stoje dva anđela. Prikazani krst na
kome stoje dva anđela je u obliku slova T. Ljubitelji kabalističkih atribucija
bi u ovome mogli videti poveznicu između glifa tau i karata Sud i Svet, samo je
pitanje kojoj ćemo se konvenciji prikloniti. U Viskonti Sforca tarotu na karti
Sud prikazana su dva anđela koja duvaju u trube.
Kada smo se već latili slavnog Đota, to je odličan trenutak da u tok ove rasprave o tarotu uvedemo i detalj koji sam nazad u tekstu samo pomenuo, a to je mnemotehnika, pošto je jedna od aktuelnih hipoteza o svrsi tarota kao sredstvu veštine pamćenja. Frensis Jejts je upravo u kontekstu veštine pamćenja razmatrala iste Đotove freske te napisala sledeće:
„Sa još većom dozom hrabrosti, pozivam vas da iz ugla veštine pamćenja pogledate likove toliko svete svakom istoričaru umetnosti – mislim na Đotove vrline i poroke (verovatno naslikane negde oko 1306. godine) u Arena Kapeli u Padovi. Ove figure s pravom su čuvene zbog raznolikosti i životnosti koje je u njih uneo veliki umetnik, ali i zbog načina na koji se one izdvajaju iz pozadine, stvarajući tako iluziju dubine na ravnoj površini, što je tada bila velika novina. Napor da se u pamćenju oforme takve predstave sličnosti svakako je unosio raznovrsnost i podsticao individualnu inventivnost – nije li i sam Tulije govorio da svako u svom pamćenju mora stvoriti svoje lične memorijske slike?“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 114.
Ova veština je, kako ističe Frensis Jejts, bila podsticana od strane vodećih sholastičkih autoriteta Alberta Velikog i Tome Akvinskog. Po njima bilo je važno sećati se i opominjati nevidljivih radosti Raja i večnih muka Pakla. Zanimljiva je jedna opaska Frensis Jejts o veštini pamćenja kao jednom sasvim neočekivanom mediju preko kojeg su se paganske predstave održale u Srednjem veku. U tom kontekstu ona pominje Alberta Velikog koji je preporučivao korišćenje pesničkih priča kao memorijskih slika. Inače, figura Alberta Velikog (XIII vek), dominikanskog fratra, teologa, aristotelovca i učitelja Tome Akvinskog, jeste od značaja u istoriji ezoterizma u Evropi. Imao je veliki uticaj na srednjovekovne i renesansne mislioce. Mnogi su ga smatrali adeptom alhemije. On je pomno proučavao magijske i hermetičke tekstove, ali je takođe posmatrao alhemijske procedure u laboratorijskim uslovima o čemu je i sam pisao. U nekim svojim delima često je navodio Hermesa Trismegistusa u svojstvu autoriteta. Takođe, pisao je o alhemiji, magiji sigila i slika, o nekromantiji itd. Postoje nepotvrđene tvrdnje da je Albert Veliki u tajne hermetičke nauke uputio i čuvenog Rodžera Bekona, čije se ime takođe vezuje za alhemiju. U kontekstu veštine pamćenja, Jejts povezuje Đota i sholastiku na sledeći način:
„U napregnutoj atmosferi koju stvaraju fratri svojim pridikovanjem, kojim je i Đoto bio nadojen, likovi vrlina i poroka dobijaju posebno moćno značenje. Zapamtiti ih i opominjati ih se kako vreme prolazi, dobija značenje žvota i smrti. Otud i potreba da se za njih iznađu istinski upečatljive slike, u skladu sa pravilima veštine pamćenja. Bolje rečeno, potreba da se iznađu istinski upečatljive slikovne predstave nabijene duhovnim intencijama činila je osnovnu svrhu veštine pamćenja, kako ju je tumačio Toma Akvinski. Nova raznovrsnost i živost Đotovih slika, nov način na koji se one izdvajaju iz pozadine, njihova duhovna snaga – sve te briljantne i originalne crte njegovog slikarstva zaista su se mogle ispoljiti pod uticajem skolastičkog shvatanja pamćenja i snažnog isticanja njegovog značaja kao sastavnog dela razboritosti.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 115.
„Šta je to ponajviše želeo da zapamti pobožni srednji vek? Svakako one stvari koje se tiču spasenja ili prokletstva duše, članova vere, vrlina koje vode u raj i poroka koji vode u pakao. Te stvari su u srednjem veku prikazivane na kipovima po crkvama i katedralama, na vitražima i freskama. Uglavnom je takve stvari želeo da zapamti i čovek srednjeg veka uz pomoć veštine pamćenja koju je koristio da bi složenu materiju srednjovekovne didaktike urezao u pamćenje.“ Frensis Jejts, isto, str 72.
Mnemotehničke
metode, preporučivane od autoriteta, često su koristili propovednici kako bi
zapamtili redosled svojih izlaganja, a sve po uzoru na antičke izvore ove
veštine. Po Albertu i Tomi, praktikovati veštinu pamćenja, bezmalo je deo
moralnih i verskih obaveza, jer ta veština deo je veoma važne vrline
razboritosti, pa ako praktikujemo mnemotehniku, onda aktivno radimo na
negovanju naše razboritosti, a što je bogougodno delo. Fulkaneli bi se sa tim u neku ruku složio, jer ono što je on naglašavao jeste da su mnogi od tih
sadržaja, umotanih u ruho verskog obrazovanja, osmišljeni tako da posluže kao
simbolički i slikovni argo za komunikaciju među posvećenicima alhemijske
veštine i prenosa uputstava. Neko upućen u taj tajni slikovni jezik mogao je
čitanjem simbola u nekoj katedrali da sazna o osobi koja je te simbole tu
postavila, i šta ta osoba poručuje onima koji čitaju. Tako je tajna mogla biti
vekovima sačuvana naočigled svih. Kada bi se neki od tih simbola oštetio tokom
vremena, i ukoliko bi ga neko restaurirao, ne vodeći računa o verodostojnosti
sa originalnim izgledom, to je po Fulkaneliju pokazatelj da restaurator nije
bio upućen u tajanstveni argo onih starih majstora, pa ako nije upućen onda
nije ni njihov pripadnik. Kontinuitet inicijacije u tom smislu ne postoji.
Objašnjavajući kasniji prelaz pamćenja kao deo vrline razboritosti, iz retorike u etiku, Frensis Jejts je pomenula kako su stoici pripisivali veliku važnost moralnom obuzdavanju mašte. Međutim, verskim i moralnim razlozima se ne iscrpljuje ova tema, jer kako Jejts zapaža, podsticaj za upražnjavanje okultnog pamćenja u renesansi potekao je iz hermetičke tradicije. Pretpostavljam da bi upravo u toj poveznici, trebalo potražiti još jedan, veoma bitan, izvor tarota. Hermetička tradicija, koja je u Evropi prisutna još pre renesanse a koju osvedočuju dela gotske arhitekture i spisi istaknutih pojedinaca poput Alberta Velikog, Rodžera Bekona i Majkla Skota, jedan je od važnih izvora nadahnuća za tarotske slike i njihovu prvobitnu upotrebu. Te slike, iako odevene u hrišćansko ruho, bilo kao freske, crkvene statue, bilo kao likovi srednjovekovnog pozorišta ili književnosti, zapravo izražavaju ideje jednog starijeg pogleda na svet. Pa ipak, taj stariji pogled na svet, neodvojivo je isprepletan sa hrišćanskim, da bi njihovo raspetljavanje i odvajanje, kao što su to uradili neki kasniji autoriteti tarota, moglo biti bez posledica. Slobodne veštine i vrline trebalo bi da budu jednako svete, kako u antičko vreme, pa kroz Srednji vek i renesansu, sve do naših dana. U čemu je trik sa veštinom pamćenja i zašto je ističem u pogledu teme tarota? Ovde bih se poslužio jednim Ciceronovim navodom datim u knjizi Frensis Jejts:
„Osobe koje žele da uvežbaju sposobnost pamćenja treba da odaberu mesta i oblikuju mentalne slike stvari koje žele da zapamte i da te slike pohrane na određena mesta, tako da redosled tih mesta sačuva redosled stvari, dok će slike stvari označavati same te stvari, a mi ćemo naizmenično koristiti mesta i slike kao da su voštane tablice i slova koja na njih zapisujemo.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 16. Navod je iz Ciceronog dela De oratore, II, lxxxvi, 351-4.
Veština pamćenja je bila sastavni deo obuke antičkih govornika, kako bi ovi poboljšali svoje pamćenje i precizno držali duge govore. Jejts ističe da je upravo kao deo retorike veština pamćenja preživela do skorijih vremena, što je čini neizostavnim delom evropske tradicije. Međutim, unapređivanje govorništva nije bio jedini motiv za vežbanje pamćenja. Jejts napominje da je vežbanje pamćenja u religiozne svrhe postalo značajno u kasnoj antici sa obnovom pitagorejstva. Evo nekoliko indikativnih navoda Frensis Jejts:
„Najčešći, mada ne i jedini tip mnemotehničkog sistema mesta ugledao se na građevinarstvo. Najjasniji opis tog procesa daje nam Kvintilijan. Da bismo u pamćenju oformili jedan niz mesta, kaže on, treba zamisliti i zapamtiti zgradu, što prostraniju i što raznovrsnijih delova, sa prednjim dvorištem, dnevnom prostorijom, spavaćim sobama, salonima, ne zaboravivši pritom ni kipove i druge ukrase kojima se prostorije ukrašavaju. Potom se slike pomoću kojih treba zapamtiti govor – kao primer, Kvintilijan navodi da možemo odabrati sidro ili nekakvo oružje – u mašti smeštaju na zapamćena mesta u zgradi. Kad se to obavi, i čim bude potrebno prisetiti se nekih činjenica, na svako takvo mesto se treba redom vratiti i od njihovih čuvara tražiti da vrate ono što je tamo pohranjeno. Trebalo bi, dakle, zamisliti kako se govornik iz klasičnih vremena u mislima šeta kroz svoju memorijsku kuću dok drži govor i kako iz zapamćenih mesta izvlači slike koje je tamo postavio. Taj metod obezbeđuje da se sećanje odvija pravilnim redosledom, jer je redosled određen rasporedom mesta u zgradi.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 17.
„Uspostavljanje mesta (loci) od najvećeg je značaja, pošto se istovetan skup mesta (loci) može svaki put ponovo koristiti, čak i da bismo se prisetili različitih sadržaja. Slike koje u njih smeštamo da bismo zapamtili jedan skup stvari blede i brišu se kad prestanemo da ih koristimo. Međutim, loci ostaju u pamćenju i mogu se ponovo koristiti za neki novi skup slika, za neki drugi sadržaj.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 21-22.
Loci, dakle, čuvaju redosled činjenica, dok slike opisuju te činjenice. Sada kada smo malo osvetlili jedan od metoda veštine pamćenja ne možemo a da se ne zapitamo šta je bila prvobitna svrha likova i brojeva velikih tarot arkana? Očigledno je da njihova struktura može biti korišćena kao memorijski niz pohranjivanja mnogih podataka, ali isto tako ti likovi i njihovi predmeti već sami po sebi pričaju određenu priču. Istorija tarota je u mnogome i pokušaj raznih autora da proniknu i ispričaju tu priču. Ne možemo biti sigurni da su u tome oni uspeli. Čitava ova knjiga nastala je na osnovu moje sumnje da su oni u tome uspeli, te da je tajna te priče u suštini ostala zaklonjena od kasnijih generacija, a što je posebno očigledno u slučaju venecijanskog Sola Buska tarota. Frensis Jejts navodi mnoge autore mnemotehničkih rasprava koji ističu da slike koje u tu svrhu formiramo moraju biti zanimljive, neobične, lepe ili grozomorne, jer ćemo ih tako lakše zapamtiti. U tom kontekstu povezujemo tarotske slike sa motivima fresaka, ornamenata i kipova gotskih katedrala, književnih i pozorišnih likova. Uzimajući u obzir kipove gotskih katedrala, koji se čine demonskim, antinomijskim i amoralnim, Jejts kaže da te prikaze, zahvaljujući svojoj neobičnosti ili odbojnosti, deluju na emocije i tako podstiču pamćenje. Frensis Jejts nagoveštava da su ljudski likovi predstavljali integralni deo veštine pamćenja koja je iz Grčke prenesena u Rim. Ljudski likovi se kasnije pojavljuju i u memorijskim teatrima Srednjeg veka i renesanse, pa je stoga sasvim opravdano pitati se nisu li stoga odatle uneti i u tarot? U tom smislu, tarotski niz je sasvim upečatljiv i lako ga je zapamtiti. Tarotske slike su poput istrgnutih mesta nečijeg memorijskog teatra, ali koje prate određeni redosled. Uvek ih možemo staviti na određene lokacije te u skladu sa našim svrhama, prirodati im značenja i nama bitne sadržaje. Tarot je osnova za takav postupak.