Arkana Đavo u tarotu

Karta Đavo nosi broj petnaest, koji po Elifasu Leviju, predstavlja broj antagonizma i sveobuhvatnosti. Simbolički, Đavo je kamen, odnosno, kako kaže Fulkaneli: slika grubosti materije naspram duhovnosti, hijeroglif prve mineralne supstance, kamen temeljac i prvi blok na kojem počiva celo Delo alhemičara. Tu je reč, po Fulkaneliju, o onoj materiji mudraca, koju neznalice smatraju za prostu i preziru je, a koja jedina daje nebesku vodu, našu prvu živu i veliki alkaest. Taj kamen u svom neobrađenom obliku, kao početna materija, sirovina, nečista i gruba, predstavljena je ovom kartom. Sudbina đavola je da postane ugaoni kamen Crkve, što je jedna u nizu od sličnosti koje dele Satana i Hrist.

U Prvoj Korinćanima 10:4 piše: „I svi su pili isto duhovno piće. Jer su pili iz duhovne stene koja ih je pratila, a ta stena je bila Hristos.“ Isto tako i u Prvoj Petrovoj 2:4: „Dolazeći k njemu kao živom kamenu, koji su, doduše, ljudi odbacili, ali je u Božjim očima izabran i dragocen.“ Jedno od imena ove karte je Raptor Perditorum, odnosno Hvatač izgubljenih. Oni koji su izgubljeni, dakle, pripadaju njemu. Srednjovekovne predstave o Luciferu / Satani upravo odgovaraju prikazu ove karte. U klasičnim špilovima Đavo je prikazan kao androgina himera čije je telo sačinjeno od delova koji pripadaju raznim životinjama, s tom razlikom što đavo nema ljudsku nego životinjsku glavu. Ta kompozicija raznorodnih komponenti ukazuje da lik Đavola predstavlja potpunost i krajnju stvarnost. To su sve znamenja starog božanstva koje je u međuvremenu pretvoreno u strašilo. Zlatna zora misteriju ove karte naziva Gospodom Kapija materije, Dete sila vremena.

Marseljski špil 

Kroli je Đavola skinuo sa petnaeste arkane i umesto njega tu smestio rogatog jarca, boga Pana sa otvorenim trećim okom. Kod Krolija Đavo, tj Bafomet, sada sedi na svom tronu na karti Eon (preimenovana karta Sud) u obličju Horusa, odnosno Ra-Hoor-Khuita, u punini svoje moći i sjaja. Kroli je tako đavola proglasio bogom te iz perspektive stare doktrine proglašen satanistom i najgorim čovekom na svetu. Zapravo, Kroli je oslobodio energiju koja je bila bacana u fantoma zvanog Đavo. On je rehabilitovao Saturnovog Jarca jer je iz petnaestog ključa oterao Mesec i đavola (mislim na dve mesečeve faze prikazane u amblemu Bafometa Elifasa Levija). Ključ Đavo je kao Pan zasjajio i progledao svojim trećim okom. Ova karta je sada obeležje boga visova, ali i šumskog boga, čije je obeležje kaducej (sa krilatom kuglom na vrhu koja sjaji iznad glava dveju zmija), koji je već Levi uveo u figuru Bafometa. Dakle, od Levija preko Krolija imamo kaducej umesto mača bez balčaka koji marseljski Đavo drži u ruci. Inače, kaducej sa krilatom kuglom na vrhu je u Krolijevom špilu prisutan i na kartama Mag i Luda.

Elifas Levi ovu kartu nije smatrao oličenjem neprijatelja Boga i Čoveka, već ju je nazvao panteističkom i magijskom slikom Apsoluta te je skicirao u obliku Bafometa. Menli Palmer Hol je u ovoj karti video simbol magijskih moći astralne svetlosti, ili univerzalnog ogledala u kojem se božanske sile odražavaju u obrnutom, odnosno infernalnom stanju. Dakle, pitanje je gledišta hoće li Đavo iz tarota za nas biti neko mistično i ezoterijsko svojstvo, ili simbol Satane, zloduha. U svakom slučaju arkana Đavo prikazuje religijsko strašilo kao izvesnu perspektivu onih koji ne slede pravila i duh vere. Upravo je taj momenat strave znakovit u pogledu dubljeg smisla ove arkane jer ona, između ostalog, ukazuje na strahotu svetog. Svetost se ispoljava kroz stravu. Đavo je čuvar praga. Njegov užas i grozota odbijaju uljeze i nedostojne. Zato je Đavo neprikosnoveni zaštitnik misterije i inicijacijskih tajni. Još je Rudolf Oto, u knjizi „Sveto“ govorio o osećaju straha koji obuzima ljude pred svetim jer je ono potpuno drugačije od svetovnog, ljudskog i kosmičkog. Po Rudolfu Otu sveto se ispoljava kao posve drugačija sila od onih u prirodi. Naravno, ovo ne znači da je Đavo izraz svetog nego pre nagoveštava prisustvo svetog. U šesnaestom ključu, Kuli, sveto se ispoljava kao sila, a sila je stvarnost. Za Julija Berkovskog, u hrišćanskom duhu, arkana Đavo je načelo zla, suprotnost Bogu, greh, sudbina, najniža svest, neprijateljstvo, razdor, materija.

Keri Jejl Viskonti Sfora špil

Kod Krolija petnaesti ključ tarota ukazuje na spiralnu silu, kreativnu energiju, ali je svojstvo ove karte takođe sirova moć. Vidimo uzvišenog jarca, moćni falus itd. To je moć koja materijalizuje i upravlja astralnim svetlom. Elifas Levi je u ovoj arkani prepoznao Bafometa čija je desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum (Iz mnoštva jedno), odnosno Solve et Coagula (širenje i skupljanje). Pluribus, solve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To je Saturn koji jede svoju decu, ali sa druge strane, kao Velika Majka neprekidno ih rađa.

Osim Bafometa i Saturna, u ovoj karti prepoznajemo i Tifona, Pana, Seta, hrišćanskog Satanu / Lucifera itd. Za Krolija, između ostalog, arkana Đavo predstavlja zenit, vrhunac nekog procesa, obreda, dok Elifas Levi nju karakteriše i kao simbol crne magije. Zapravo, reč je načelno o obrednom simbolizmu. U tom smislu moguće je uspostaviti paralelu između figure Đavola sa petim i šestim stepenom posvećenja u mitraizmu, od sedam koliko ih je bilo. Šesti stepen, nazvan „sunčev trkač“ – heliodromos, imao je alternativno ime lucifer ili cautes. Njegova nadležnost je osvetljenje prilikom kultnog okupljanja po pećinama i podzemnim prostorima. Cautes je predstavljan podignutom bakljom i bio je u vezi sa Suncem. Nasuprot njemu, peti i lunarni stepen perses, odnosno cautopates, imao je akvatički simbolizam i predstavljan je sa oborenom bakljom. Ne tvrdim da tarotske predstave Đavola bilo sa spuštenom ili podignutom bakljom ili nekim drugim predmetom vode poreklo iz mitraizma, ali u tome možemo prepoznati odjek nekog obrednog elementa koji je imao jasno kultno značenje.

Krolijev špil

Seli Nikols primećuje da lik Đavola u tarotu ima apsurdnu nagomilanost ekstremiteta: rogove jelena, zverinje kandže, krila slepog miša, a uz to ima očigledna muška i ženska telesna svojstva. Kod njega je sve izopačeno, pa tako, u Marseljskom špilu, Đavo nosi mač bez balčaka, i to u levoj ruci. Njegova krila slepog miša pridodaju mu onu zlokobnu atmosferu, budući da je slepi miš vezan za noć i tamu, nešto opako i prokleto. Svojstvo slepog miša da visi naglavačke jeste nešto što, po logici stvari, povezuje Đavola i Obešenog. Međutim, kako naglašava Nikols, nije Đavo tarota potpuno odvratan i odbojan. On ima par zlatnih rogova sa parošcima, a što je simbol božanske energije. U Krolijevoj verziji ove karte ti su rogovi dodatno naglašeni i prikazani u spiralnom obliku. Načelno, dizajn ove karte podseća na kartu Papa, s tom razlikom što su dva sporedna lika kod Pape okrenuti ka njemu kao izvoru autoriteta, dok su dva manja ljudolika demona, privezana za đavolji tron, licem okrenuti ka posmatraču. Papa sedi na tronu, a Đavo stoji na nekoj vrsti nakovnja. Papin znak je blagoslov, dok je Đavolji znak dlan sa raširenim prstima što ukazuje na pentagram. Kod Vejta je obrnuti pentagram posađen na Đavolovo čelo. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Đavo je prikazan kako sedi na zlatnom postolju za koji su privezana dva lika sa roščićima, muški i ženski. Gornji deo njegovog grotesknog tela je zelen a donji crvenkast. Ima plava krila a glava mu je demonska sa nekoliko pari rogova. Levu ruku podiže u pozdrav, svi prsti su ispravljeni, ali se palac vidno razdvaja pod uglom od devedeset stepeni. U desnoj ruci drži štap na čijem se vrhu nalazi ispruženi dlan istovetan njegovom. U Vivil špilu, Đavo je prikazan kako juri, s desna na levo, iz usta mu suklja plamen, ima rogove i krila i mnoštvo lica po telu, a ima i dugačak rep. To su sve varijante srednjovekovnih prikaza đavola, od Dantea do Vejta (sa iznimkom Vilijema Blejka, ali i dalje u tom duhu), sve dok Kroli nije napravio iskorak ne u estetici koliko u ulozi i samoj njegovoj prirodi.

Ronald Deker povezuje Đavola sa Saturnom. Po Pikatriksu, obredne ponude Saturnu uključuju slepe miševe i crne koze, a obe ove životinje, kao Saturnove, prisutne su u anatomiji marseljskog Đavola. U vezi Đavola i Saturna možemo pronaći i ezoterijske uzroke antisemitizma. Jung u knjizi Aion navodi jevrejskog mudraca Don Isaka Abarbanela (1417-1508), koji je zapisao da Mesiju možemo očekivati u toku konjukcije Saturna i Jupitera u Ribama. Jung tom prilikom navodi još neke jevrejske učenjake, ali je suština pomenuti, kako Jung objašnjava, da je Saturn zvezda Izraela a da je Jupiter kralj pravde. Otud njihova konjukcija u Ribama deluje kao idealan spoj koji povezuje duh Izraela sa pravdom i mesijanskim poslanjem. Problem je što mnogi hrišćani u jevrejskom Mesiji vide Antihrista. Saturn je, shodno tom gledištu, zvezda Satane, odnosno Lucifera, bez obzira što je Venera zapravo zvezda Lucifera. Ukoliko Đavola povežemo sa Saturnom, a Saturn sa Izraelom, onda je tautologija jasna. Saturn je astrološki malefik i ranije je opisivan kao sedište đavola. On često poseduje lavlje lice, baš kao i Jadalbaot, gnostički demijurg i vrhovni arhont. Magarac je Saturnova životinja, a Jung pominje da je ta životinja bila u ulozi teramorfa jevrejskog boga. Osim toga, magarac je bio i jedan od oblika Tifona, odnosno mračnog egipatskog boga Seta. Tu nalazimo poreklo shvatanja koje povlači paralelu između Jahvea, Saturna, Jadalbaota, Tifona, Seta, odnosno Satane.

Vejtov špil

Međutim, moramo biti oprezni u izvlačenju zaključaka, budući da u ikonografiji Hrist i Lucifer imaju mnogo toga zajedničkog. Naposletku, nije li Hrist ušao u Jerusalim jašući upravo na magarcu? Osim toga, Hrist i Đavo dele još neke zajedničke simbole, a to su lav, zmija, ptica, gavran, orao, riba, ugaoni kamen. Jung ističe da Jutarnja zvezda, Zornjača, tj Stella matutina, jednako označava i Hrista i Lucifera. Otud arkana Đavola u tarotu isto tako može predstavljati i Boga, odnosno bogočoveka u obliku himere. Ono ljudsko u njemu je domen čoveka dok životinjsko označava ono božansko. Hrist je tako dvostruk jer s jednog aspekta on kao duh silazi s neba a drugog kao telo izrasta iz Haosa. Hrist je vaskrsao put neba, ali je takođe silazio u podzemlje. Nije li otud možda Đavo tarota (Bafomet) htonski Hrist? Jung, recimo, ističe da su ponekad Horus Stariji i Set prikazivani kao jedno telo sa dve glave. Jung kaže da je Saturnova suprotnost Jupiter, blagotvorna zvezda., pa otud Jupiter znači život, a Saturn smrt. Konjukcija Jupiter – Saturn znači sjedinjenje ekstremnih suprotnosti. Ova čuvena konjukcija, podseća Jung, odigrala se u godini 7. pre Hrista ne manje nego tri puta u znaku Riba. Najveće približavanje usledilo je 29. maja godine -7, i ono je iznosilo 0,21’, odnosno, manje od polovine širine punog Meseca. Jung precizira da se konjukcija ove dve planete odigrala heliocentrično u blizini ekvinocijalne tačke koja je tada ležala između Ovna i Riba, dakle između elemenata vatre i vode.

Jung astrološku situaciju tog trenutka povezuje sa Horusom i Setom čiji mit na izvestan način, kako on kaže, prefigurira dramu hrišćanskog mita. Po Jungovom tumačenju, Merkur pripada Setu, što je zanimljivo s obzirom na tradiciju o poreklu hriščanstva u konjukciji Jupitera sa Merkurom. U Novom carstvu (19. dinastija) Setov kult se u delti Nila pojavljuje pod imenom Suteh. U novoj prestonici koju je sagradio Ramzes II jedna oblast biva posvećena Amonu, a druga Sutehu. U toj Sutehovoj oblasti, ukazuje Jung, navodno su Jevreji radili kao robovi. Jung dalje navodi da je u mnogim mitologijama oblast severa, a posebno sazvežđe Veliki medved, sedište zlih sila, ali i božanstava. Setimo se da je i Jezekiljeva vizija boga dolazila sa severa. To sazvežđe je bilo povezano i sa bogom Setom, ali su takođe u njemu obitavala i četiri Horusova sina itd.

Pazuzu

Naposletku, ukazao bih na još jednu poveznicu tarotskog Đavola sa sadržajem jevrejske mitologije, a to je arhidemon Azazel. Pre pojave jahvizma, Azazel je bio pustinjsko božanstvo, upravo nalik egipatskom Setu. Životinja koja se povezuje sa Azazelom je jarac, što je jedna od đavolskih životinja. U bibliji čitamo da je Bog naložio Aronu, Mojsijevom bratu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca (Treća Mojsijeva, tj Levitska, 16). Junac je posvećen božanstvu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. U tom smislu Azazelu se upućuje sve ono čega bi Izraelci hteli da se oslobode, sve ono što oni smatraju lošim i negativnim. Tako je ustanovljen demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Poznato je da su nekada Jevreji prinosili žrtve božanstvima čiji su simboli bili koze i jarci. Bogovima nazvanim Šedim (množina), a što bi u jednini moglo biti nalik Šetu, Šejtanu ili Setu, predjahveovski i nejahveovski Jevreji žrtvovali su čak i decu, što ukazuje na kult plodnosti. U svakom slučaju, postojanje negativnog boga, odnosno arhidemona poput Azazela, od važnosti je za uravnotežavanje religijske doktrine budući da se i njemu, kao i Jahveu, prinose žrtve. Promenio se samo kontekst azazelovske žrtve. Azazela i Šedim takođe možemo smatrati i kumirima, a to su figurice koje su na drevnom Bliskom istoku korišćene kao magijska sredstva proricanja. To su glave koje govore, a takva glava je upravo ona jarčeva koja često krasi satanske predstave. Otud imamo niz: kamen – glava – jarac – đavo, što nas navodi na zaključak da lik Đavola predstavlja ono što se u bibliji nazivalo idolom, a što danas poznajemo kao magijski fetiš. Konkretnije, Đavo je karikirani oblik drevne religije povezan sa proricanjem, astrologijom i obožavanjem zvezda.

I za sam kraj ovog pasusa, podsetimo se da je pečat Saturna, odnosno linija koja povezuje sve brojeve u magijskom kvadratu (3 x 3) posvećenom toj planeti istovetan sigilu Azazela. Isto tako ne možemo a ne primetiti zapanjujuću sličnost Đavola tarota i Levijevog Bafometa sa drevnim mesopotamskim demonom Pazuzuom, kraljem vazdušnih demona, sinom boga sveg zla Hanbija i bratom strašnog Humbabe kojeg su ubili Gilgameš i Enkidu. Pazuzu je često prikazivan u himeričnom obliku sa ljudskim telom, dva para krila, škorpijinim repom i glavom lava ili psa. Poistovećivan je sa jugozapadnim vetrom koji donosi oluje i suše. U demonskoj perspektivi, kuća Jarca predstavlja Kuću zle sudbine i sve vrste nesreća, uključujući i zapadaje u ropstvo ili bilo kakav oblik neslobode i zavisnosti od nekog nedobronamernog ili surovog.

Arkana Umerenost u tarotu

Umerenost u tarotu Šarla VI

Karta Umerenost u tarotu nosi broj četrnaest, koji po Elifasu Leviju predstavlja broj spajanja, udruživanja i univerzalnog jedinstva. Za Seli Nikols, arkana Umerenost predstavlja vezu sa Vodolijom, jedanaestim znakom zodijaka koji se odnosi na dinamizam i protočnost svih vrsta, od krvotoka do protoka ideja, ali i na zatvoreno kolo. Upoređujući anđeoske likove Umerenosti i Suda, Nikols ukazuje na to da u pojavi anđela Umerenosti nema spektakularnosti. Taj anđeo se pojavljuje tiho i konkretno, tu ispred nas te nije, poput onog na Sudu, obasjan nebeskom slavom, ne trubi u gromoglasnu trubu. Anđeo Umerenosti ima krila, ali je utemeljen u stvarnosti, čvrsto stoji na zemlji. Slična predstava je i u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu, s tom razlikom što ovde krilati očigledno ženski lik u svojoj desnoj ruci drži vrč iz kojeg uliva tečnost u donji vrč koji drži levom, što je u Marseljskom to obrnuto. 

U špilovima Pierpont Morgan Bergamo, Šarla VI i d’Este, ženski lik Umerenosti nema krila. Nikols kaže da na taj način ovaj anđeo učestvuje u oba carstva, povezujući nebesko i zemaljsko. U Vivil špilu lik Umerenosti je drugačiji. Nema krila, nosi krunu na glavi, desnom rukom drži vrč iz kojeg izliva vodu u posudu na zemlji, dok u levoj drži štap nalik kaduceju, s tim što umesto zmija ima krila. U Marseljskom špilu je na čelo anđela Umerenosti postavljen cvet sa pet latica (Vejt je, recimo, u svojoj verziji te karte tu postavio simbol Sunca). Za Seli Nikols, taj cvet (bezmalo pentagram) označava mandalu, koji postavljen na mestu trećeg oka, ukazuje na probuđenu svest. Po njenom tumačenju, u Umerenosti je kontakt sa duhovnim potpuno uspostavljen. Od suštinskog značaja su njene dve posude, za koje Nikols kaže da su to posude iz koje se pričešćuje, čija je magična moć da objedinjuju, sadrže, čuvaju i leče. A o tečnosti koja se preliva iz plave u crvenu posudu ona kaže da podseća na mitsku vodu čudotvornog krčaga te primećuje njen obrazac putanje kao da je reč o položenoj osmici koja se otvara. Naravno, nijedna kap se ne prosipa, što oslikava savršeni kružni tok kretanja vodenog elementa.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Lik Umerenosti je umnogome sličan liku Pravde. Oličava više načelo, ali se drugačije ispoljava. Umerenost je u pokretu, Pravda je nepokretna. Umerenost s punom pažnjom obavlja delikatan proces, Pravda nezainteresovano gleda u daljinu i po automatizmu vaga. Pravda je više alegorija, dok je Umerenost konkretan lik. Pravda je statičan balans, a Umerenost dinamičan, čije ishodište vidimo na karti Zvezda koja takođe barata sa dve urne. Po Fulkaneliju, vrlina umerenosti je u interpretaciji vajara Mišela Kolomba prikazana kao lik odeven u tuniku opasanu kanapom. Lik u desnoj ruci drži mehanizam časovnika, a u levoj žvale i uzde, a što je, po Fulkaneliju, hijeroglif pravilnosti i umerenosti koje ova vrlina unosi u ljudske strasti (dve posude su prikazivane u Italiji). O Umerenosti Fulkaneli kaže da ponekad ostavlja mač u kaniji, ali najčešće drži dve posude i kao da meša vodu i vino: reč je o elementarnom simbolu trezvenosti. Ezoterijski značaj Umerenosti, kaže Fulkaneli, nalazi se u uzdama koje ona drži u desnoj ruci. Uzde služe da bi se upravljalo konjem, jer pomoću njih jahač određuje kuda će usmeriti životinju. U tom smislu Umerenost ukazuje na samu suštinu kabale, onako kako je Fulkaneli shvata, kao specifični žargon ili tajni simbolički jezik posvećenika sačinjen od alegorija. 

Zlatna zora ovu arkanu naziva Ćerkom pomiritelja, Ona koja predvodi život, čije je temeljno svojstvo mešanje i kombinovanje. U duhu značenja latinske reči temperare to označava mešanje u odgovarajućim proporcijama. Kako je Toma Akvinski definisao vrlinu umerenosti, ona određuje srednju vrednost. Po Akvinskom, vrlina umerenosti je stanje uma koje vezuje strasti.

špil d'Este

Umerenost nosi broj četrnaest koji je ujedno i broj nivoa svesti po nekim učenjima, jer predstavlja dvostrukost velike Sedmorke, što bi trebalo da obuhvati njihov svetli i tamni aspekt. Ronald Deker upućuje na broj arkane Kočija, odnosno sedam, koji se odnosi na otelovljenu dušu. Otud on izvlači zaključak o broju četrnaest predstavljenog kartom Umerenost kao izrazu seobe duša, odnosno o dve faze metempsihoze. 

Umerenost povezuje stvari i obrazuje novi kvalitet, novo ovaploćenje. Fulkaneli taj proces u alhemiji tumači kroz borbu Orla i Lava. Po njemu, to su simboli silovitosti borbe koja prethodi povezivanju tvari. Orao i Lav su izrazi sila jednake snage, ali suprotnih naravi. Lav u tom smislu predstavlja htonsku i nepokretnu silu, a Orao izražava vazdušnu i pokretnu. Suočeni, oni se obrušavaju jedan na drugog, potiskuju, međusobno satiru takvom energijom da, naposletku, Orao gubi krila, a Lav glavu. Tako te dve zveri, kaže Fulkaneli, bivajući protivnici, naposletku srastaju u isto telo, odnosno homogenu supstancu koja sadrži sredinu oba. Reč je o aktivnoj živi.

Po egipatskom mitu, Set je ubio Ozirisa raskomadavši ga na četrnaest delova. Uz pomoć solarne sile boga Ra, Izida i drugi bogovi, spojili su i oživeli Ozirisa. Džerald Masi u toj predstavi vidi odraz astronomske činjenice da se Mesec, koji se povezuje sa Ozirisom, tokom četranest dana smanjuje (biva zasenjen tamom boga Seta). Potom mu je potrebno isto toliko dana da se obnovi i postane pun. Masi zaključuje da je mit o ubistvu i oživljavanju Ozirisa izraz činjenice da Mesec dobija svoju svetlost od Sunca. U tom smislu karta Umerenost može predstavljati daleki odjek, ne konkretno mita o Ozirisu, nego večnog kretanja mesečevih mena.

Krolijev špil

Alister Kroli je Umerenosti dodelio gavrana, kao simbol alhemijskog procesa truljenja, a koji je našao mesto na loncu, gde stoji na lobanji ispod krsta. U Krolijevom špilu, lobanja se, osim na četrnaestom ključu, nalazi i na karti Smrt. Dakle, ono što je umrlo u trinaestoj arkani kuva se u loncu četrnaeste. Lobanja je u tom smislu oznaka za generativni proces koji dolazi nakon smrti i truljenja. Dalje, Kroli u ovoj karti prepoznaje boginju Dijanu koja je lovac, a u čemu možemo videti sličnost sa njegovom kartom Prvosveštenica, koja takođe ima strelu, ali i luk. Luk i strelu ima i anđeo na vrhu karte Ljubavnici. Te strele u ženskim rukama ukazuju na koren amazonstva, pa i današnjeg feminizma jer prikazuje žene lovkinje. U tom smislu su Prvosveštenica i ženski lik na ovoj karti, između ostalog, i oblici Artemide, Dijane Efeške, a to su velike majke plodnosti, kako ističe Kroli. Međutim, ovde vidimo samo strelu koja hita ka gore, što ukazuje na znak Strelca i Jupitera, koji po Zlatnoj zori, vlada ovom kartom, a taj znak direktno stoji spram Blizanaca koji su u vezi sa kartom Ljubavnici. Kroli kaže da je okultni značaj Strelca upravo strela koja probada dugu, a duga je u Starom zavetu znak od Boga kao zalog njegovog obećanja ljudima da više neće biti potopa. 

U Krolijevom proročki nadahnutom spisu Vizija i Glas, vezano za lik ove karte, piše da je ona majka psa Kerbera, dakle onog troglavog lunarnog lika koji je kod njega prikazan na karti Pustinjak. Nad kotlom ona je nadvila svoja krila boje duge. Kroli ukazuje da poslednje tri staze na Drvetu života sačinjavaju hebrejsku reč kešet (kof-šin-tau), koja znači duga. Tako simbolički vidimo stazu samek čiji je vrh kešet, a čija brojčana vrednost iznosi 800. U zaključku, po Kroliju, ova karta predstavlja skrivenu sadržinu jajeta prikazanog na karti Ljubavnici, dok natpis koji se nalazi iza lika na arkani XIV označava VITRIOL, univerzalni rastvarač, čija je brojčana vrednost 726 (33 x 22): VISITA INTERIORA TERRAE RECTIFICANDO INVENIES OCCULTUM LAPIDEM. Tome bismo mogli dodati još dva slova U i M, da bismo dobili VITRIOLUM - istinski lek (VERAM MEDICINAM).

Vejtov špil

Sledeći Fulkanelija i Krolija, na karti Umerenost prepoznajemo anđeosku alhemičarku. Venera, koja je sa njene leve strane (sefira Necah spram staze samek), projektuje Lava i Smrt, dve nemani, jednu ognjenu a drugu vodenu, Zver i Morskog Zmaja. To su dva elementa: Vatra i Voda. Merkur (sefira Hod), koji je sa njene desne strane, projektuje Orla i Đavola, nebesku i zemaljsku neman. To su elementi Vazduh i Zemlja. U neku ruku ona je predstavnik petog elementa. Njena leva ruka je Voda, a desna Vatra. Isto primećujemo i u Marseljskom špilu, čija Umerenost u svojoj levoj ruci drži plavi vrč a u desnoj crveni. Kod Krolija je u njenoj levoj ruci pehar u desnoj munja. Ona je solarni anđeo jovialnog reda i marcijalne žestine. Ona je anđeo-čuvar čoveka i nositeljka petozračne krune. 

Staza samek koja obeležava ovu kartu, jeste uravnoteženi put uzdizanja posvećenika iz sfera elementarnih sila u solarnu sferu Tifaret. Hebrejsko slovo samek označava stub, a u kabalističkom smislu ono je središnja staza Srednjeg stuba na dijagramu Drveta života. Dakle, nalazi se u središtu te na simbolički način podupire nebo, odnosno igra opštu ulogu potpornog stuba, ili u drugoj varijanti, totemskog ili kultnog stuba, a što samek dovodi u vezu sa egipatskim obrednim stubom đed. Mimo toga, slovo samek može biti dovedeno u vezu i sa palmom čija je simbolika prožeta solarnim aspektom te ima sakralni značaj (egipatsko svetilište u Heliopolisu). Takođe, dalja asocijacija na samek baca svetlo i na čuveno biblijsko drvo spoznaje dobra i zla, a na čijoj je grani stajala zmija koja daje tu spoznaju. Konačno, hijeroglif samek označava oštro oruđe, poput strele, čija je priroda, po Papusu, kružna kretnja. 

Dakle, ova staza i karta ukazuju na suštinsko iskušenje koje se postavlja pred posvećenika i na jedan veoma tanan i uzak put koji poput strele vodi ka središnjoj sefiri Drveta života. Tako je u ovom simbolizmu postignuta ravnoteža dva načela Drveta života prikazana njegovim levim i desnim stubovima. Vejt je na ovoj arkani prikazao arhanđela Mihaela, koji po tradiciji, predstavlja čuvara hebrejskog naroda, a projektovano na posvećenika, ukazuje na njegovog anđela-čuvara. Solarni znak na njegovom čelu i jedno stopalo u vodi ukazuju na povezanost sefira Tifaret i Jesod.

Marseljski špil

Alister Kroli je arkanu Umerenost preimenovao u Umetnost, što bi predstavljalo umeće, veštinu, tajnu nauku koja se dobija posvećenjem. Ta posebna umetnost omogućava preobražaj i u suštini iziskuje inicijaciju. Umerenost, odnosno Umetnost, jeste veština preobražaja koja se prenosi u okviru posvećeničke tradicije. U korenu te Umetnosti leži težnja ka besmrtnosti. Međutim, besmrtnost nije nešto što važi za sve, već iziskuje trud i posvećeništvo. Dakle, mogućnost preobražaja u besmrtno biće Umetnost ostavlja samo za one dovoljno posvećene adepte, a što nema veze sa njihovom pobožnošću, moralnosću ili pokornosti religijskim dogmama. 

Julius Evola ocenjuje da je vulgarizacija i zloupotrebljena generalizacija istine koja vredi isključivo za inicirane, započela u nekim degenerisanim oblicima ranijih misterija te doživela svoj vrhunac u hrišćanstvu. Po njegovoj oceni, iz hrišćanstva je proizašla neobična ideja o besmrtnosti duše, a koja se potom proširila bezuslovno na sve duše. Misterija Umetnosti, kako Evola zaključuje, otud nema za cilj podučiti, nego obnoviti pojedinca. Da prafraziram Evolu povodom ove teme, kako on kaže, ta se iluzija održala u različitim oblicima religijske i duhovne misli, odnosno himera da je duša smrtnika besmrtna; da je besmrtnost izvesna, a ne problematična mogućnost. Kada je uspostavljena ta, po Evoli, pogrešna ideja i na taj način iskrivljena istina, inicijacija se više nije mogla predstavljati kao neophodna. Nakon toga se, kaže Evola, prestala shvatati vrednost inicijacije kao stvarne i delotvorne operacije. Postupno su se zaboravljale sve istinski transcendentalne mogućnosti, i danas kada ljudi govore o ponovnom rođenju, kako kaže Evola, ono se svodi tek na sentimentalnu činjenicu moralnog i religijskog značenja, na neodređeno mistično stanje. U vremenu u kome preovlađuje takva zabluda, Evola rezignirano podvlači, da je uzaludno pokušavati ukazivati da je moguće nešto drukčije, da je ono što neki smatraju sigurnom stvari a drugi arbitrarnom nadom, u suštini povlastica koja se stiče tajnom i svetom Umetnošću. Četrnaesta arkana nam poručuje da skrenemo pažnju sa tzv ljudskih vrednosti i tipičnog svetonazora smrtnika, tj onih čiji je život smrt, neposvećenih, profanih, i usredsredimo se na stvarnost koju nam svojim pokretima predočava lik sa karte. 

Po Juliju Berkovskom, arkana Umerenosti označava uzdržavanje, vreme, anđela-čuvara itd. Umerenost u svojoj simboličkoj inverziji predstavlja neumerenost. Astrološki odgovara znaku Strelca, koji u demonskom ključu označava Kuću druge smrti, odnosno smrt iza smrti, pravu i konačnu smrt koja se nalazi sa one strane smrti. U magijskom smislu ova karta odnosi se na zlog anđela, odnosno senku anđela čuvara koji nepogrešivo vodi ka potpunom rasapu psihe čiji je ključni simptom potpuna neumerenost u svakom pogledu. Potpuna nedelotvornost i rasipanje energije ukazuju na preovladavanje uticaja mračnog anđela, a što se ispoljava i u fizičkom izgledu čoveka.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Arkana Smrt u tarotu

arkana Smrt u špilu Šarla VI

Ponekad predstavljena bez broja, Smrt se pozicionirala kao trinaesta velika arkana. Po Elifasu Leviju, broj trinaest predstavlja smrt i rađanje, vlasništvo i nasleđe, društvo i porodicu, rat i pakt. Ova karta je jedan od upečatljivijih prikaza tajanstva vremena u tarotu. Imali smo Pustinjaka, kao momentalno vreme, trenutak tišine, čak i beskrajno mali vremenski interval, ovde i sada, zatim Točak sreće kao sve vreme univerzuma, dok je Smrt fatalni trenutak prekida vremena. Druga vrsta simbolike ovu kartu povezuje sa Umerenošću i Đavolom, sa kojima čini trijadu skelet - anđeo - đavo, čime se ukazuje na trojstvo ljudske prirode. U obliku skeleta Smrt je ovde prikazana kao seme budućeg, jer kosti simbolizuju koren života, matricu koja ponovo stvara telo.

Na Krolijevoj verziji ove arkane, u gornjem levom uglu, prikazan je orao kao simbol najvišeg aspekta Škorpije. Budući vezan za smrt, orao se nalazi u određenoj vrsti saglasja sa orlom koji se u kontekstu rađanja i smrti, nalazi u opisima Karlosa Kastanede. Fulkaneli kaže da pustiti orla da poleti znači pustiti svetlost da iziđe iz groba i ode na površinu, što je osobenost istinske sublimacije. Po njemu, sublimacija je niz operacija koje završavaju sjedinjavanjem sumpora i žive. Ova ideja povezuje karte Obešeni, Smrt i Umerenost. Nije orao kod Krolija tek tako tu postavljen, jer ta ideja proizilazi iz duha učenja Zlatne Zore. Ono na šta tačno mislim, vidljivo je na Krolijevoj karti Kočijaš. Jedna od četiri sfingi koje vuku kočije ima ljudsku glavu i njoj je pridodat vazdušni elemenat, što je stavlja pod vlast Saturna. 

U doktrini ere Riba, sfinga sa ljudskom glavom pripadala je vodenom elementu, jer čovek je jedina od četiri heruvimske životinje koja ima veze sa vodom. Žreci nastupajućeg doba Vodolije sfingu sa ljudskom glavom pretvorili su u Vazduh, i od Jupitera, kao vladara Riba, dodelili je Saturnu. To je akt kontrarevolucije, da bi se čovek oslobodio, odlepio od Vode i poleteo. To je razvojna formula za čoveka, ali involutivna za bogove. Kod Krolija je na karti Smrt predstavljen Oziris kao crni bog, u Amenti, sa crnim nemisom na glavi. „Rituali starog doba su crni“, kaže Knjiga zakona, jer je Oziris crni bog. Na samom početku prvog poglavlja knjige The Angel and the Abyss, Daniel Gunter kaže da je primarni cilj polaznika, odnosno neofita u magijskom sistemu A.:A.: uskrsnuće iz smrti koju svet naziva životom. Kandidat u tom smislu simbolički predstavlja Ozirisa te započinje proces unutrašnjeg putovanja kao mrtvac. Neofit kao Oziris je Gospodar Mrtvih, uspavan među klipotima koji predstavljaju nečiste sadržaje psihe. Kandidat se mora uzdignuti iz haotičnog i neuravnoteženog života i posvetiti se drugačijem životu, istrajnosti i služenju Velikom Delu. Smrt je život profanih.

Krolijev špil

U Marseljskom špilu Smrt je bezimena karta i prikazana je u žutoj boji, bez levog stopala i sa crvenom kosom u ruci. Podsetimo se da Obešeni čovek visi vezan za levo stopalo. Na karti Smrt, odsečene glave, šaka i stopala leže pobacane na crnoj zemlji. Ta razbacanost delova tela podseća na drevne obrede ratarskih zajednica kada je vršeno obredno žrtvovanje, komadanje i razbacivanje telesnih ostataka ljudske žrtve po usevima kako bi se magijskim putem obezbedio dobar prinos. Istovremeno, ti ljudski delovi igraju ulogu semena koje oplođuje Majku Zemlju. Smrt je seme, kao što je izbacivanje semena prizvalo smrt i isterivanje Adama i Eve iz rajskog vrta u kome su uživali besmrtnost. Po tantrizmu, jogin koji ejakulira pada pod zakonomernost vremena i smrti. Taj detalj podseća na ezoterijsku činjenicu da svaki snošaj na neki način priziva životnu silu ili nerođene duše koje traže priliku da uđu u ovaj svet. Rekao bih da ih svako aktiviranje seksualne energije priziva, pa ako do uoplođenja i posledične inkarnacije ne dođe dešava se da prizvana životvorna sila (ili duša) bude upletena u niti klipota. Ta činjenica stoji u korenu moralističkih pridika i tabua vezanih za seksualnost.

Crna boja ukazuje na Ozirisa kao Saturna, koji je, kako Fulkaneli kaže, u hermetici crni zmaj ili olovo Filosofa, u magiji crna kokoš itd. I ako Smrt kao nosioca kose, povezujemo sa Saturnom, po sistemu atribucija Zlatne zore, ova karta ima veze sa Marsom i slovom nun, koje znači riba, a čiji je astrološki pandan znak Škorpije. U Krolijevoj verziji karte, osim orla, prikazani su škorpija (truljenje u najnižem vidu), zmija (simbol muške energije, vatreni aspekt vode, ali i zmija Levijatan) i riba (riblji bogovi Oan i Dagon - jer je hebrejsko slovo nun, tj riba, dodeljeno ovoj karti). Naziv ove karte po Zlatnoj zori glasi Dete velikih promenitelja, Gospod vratnica smrti. Sa druge strane, to što su na karti prikazani delovi ljudskih tela razbacani po livadi, ukazuje na ulogu Saturna kao zaštitnika poljoprivrede, a što opet ima veze sa vremenom, setvom i žetvom. Tako možemo u starom Pustinjaku prepoznati sejača a u skeletu Smrti žeteoca.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Seli Nikols takođe naglašava da kosa Smrti u Marseljskom špilu doslovno secka ljudska tela i razbacuje ih po livadi. Ona podseća na ritualno (ili simbolično) ubijanje ili žrtvovanje starog kralja u nekim starim ili primitivnim zajednicama. Žrtvovanog kralja bi komadali i obredno jeli kako bi osigurali plodnost stoke i useva te obnovili kraljevstvo. Upravo to komadanje, rastavljanje na deliće mrtvih ljudskih tela, jeste naglašavanje ideje obnavljanja u karti Smrt. Nikols povlači vezu između arkana Smrt i Sud, budući da ono što je posejano u prvoj, dolazi do zrelosti u poslednjoj. Preminuli se ponovo rađa iz groba. Smrt je u Marseljskom špilu prikazana kao skelet, s tim što ima masku preko lica, čime se aludira na njenu neprepoznatljivost. Ona nas sve vreme vreba a mi je ne primećujemo. Smrt ima mnogo lica, ali takođe, imajmo na umu i običaj posmrtne maske, ukrašavanja mrtvaca, naposletku posmrtnog ukočenog izraza lica. I konačno, maska predstavlja portret sila koje se nalaze iza kapija smrti. Skelet, kao takav, ukazuje na stabilnost, suštinu. To je ogoljena stvar(nost).

Lik Smrti uhvaćen je u pokretu, kako zamahuje kosom, što predočava svojevrsni ples smrti, danse macabre, motiv veoma popularan u srednjovekovnoj Evropi. Otud Smrt nije nepokretan lik, ne sedi, ne stoji, nego je uvek u pokretu. Menli Palmer Hol primećuje da karta Smrt u Marseljskom špilu prikazuje kako je skelet, koseći sve redom, odsekao i samom sebi stopalo. Po njemu to naglašava da su neravnoteža i destruktivnost sinonimi. On dalje objašnjava da je skelet amblem prvog i vrhovnog Božanstva, jer je on temelj tela, kao što je Apsolut temelj stvaranja. Oštrica kose, kaže Hol, jeste Mesec sa njegovom moći kristalizacije. U nekim srednjovekovnim prikazima smrti, imamo skelet koji nosi luk ili strelu, odnosno koplje, što je motiv osoben za judejsko-islamsku tradiciju koja anđela smrti imenuje kao Azrael. U Pierpont Morgan Bergamo špilu na karti Smrt je predstavljen skelet koji nosi luk i strelu, što je, primećujemo, isto oružje poput Kupidonovog sa karte Ljubavnici. To ukazuje da ljubav i smrt deluju na sličan način i poput slepe sile mogu pogoditi bilo koga bilo kad. 

U Vejtovom špilu Smrt je vitez u crnom oklopu koji jaše belog konja i nosi zastavu sa belom ružom. Bela ruža bi kod Vejta predstavljala simbol života. Motiv Smrti kao konjanika srećemo u špilovima Keri Jejl Viskonti Sforca i Šarla VI, gde vidimo kako skelet jaše konja i maše velikom kosom, sekući sve klase srednjovekovnog društva. To je izraz apokaliptičke ikonografije (Apokalipsa, 6:8). Takođe, kod Vejta u pozadini ove karte sa desne strane vidimo zalazeće (ili izlazeće) Sunce smešteno između dve kule, čega nema u izvornim špilovima. Isto se može reći i za Vejtovu Umerenost gde je na njenoj desnoj strani takođe prikazano Sunce koje sjaji iznad planinskih vrhova ka kojima vodi put. To podseća na mističnu ideju puta ka svetlosti kroz tamu i preobražaj. Razlog zašto je Vejt na arkanama Smrt i Umerenost postavio Sunce jeste što na dijagramu Drveta života staza nun (Smrt) i samek (Umerenost) vode ka solarnoj sefiri Tifaretu. Veza između smrti u Sunca je mitološka jer ukazuje na ulaz u Had koji se nalazi na istoku.

Marseljski tarot

Arkani Smrt bliska je ideja ravnodnevice kada dolazi do poravnanja svih ljudi, svih stvari, budući da je sama smrt veliki ujednačitelj. Ujednačavanja jeste suštinsko svojstvo Velike Majke, što povezujemo sa Venerom kao nebeskim ovaploćenjem velikih boginja poput Inane, Ištar, Astarte, koje su bile božanstva ljubavi i rata. Upravljale su opštim tokovima života i smrti. U mitu o Inani pominje se njena sestra Ereškigal, vladarka podzemlja, sveta mrtvih. Sestre su u mitovima dva aspekta jedne iste stvari. Elifas Levi je trinaestu arkanu povezao sa nekromantijom, odnosno kultnog održavanja veze sa precima. U tradicionalnom pogledu na svet preminuli nije potpuno iščezao nego i dalje postoji kao duh, odnosno na neki drugi način, na nekom drugom mestu, zbirno označenom kao svet mrtvih. Taj svet iako na prvi pogled nevidljiv i neopipljiv nije potpuno odsečen i stoga je komunikacija između živih i mrtvih moguća. Pritom mrtvac ne znači leš nego na duh. Leš je zemni ostatak, duh se rađa u novom svetu, ali povezanost na neki način ostaje. Tragom nekromantije dolazimo do goecije i magijskog opštenja sa svetom mrtvih, narikača i obrednih vodiča duša, što ima svoj sofisticiran izraz u egipatskoj Knjizi mrtvih. Ta knjiga je, po Džeraldu Masiju, utemeljena na uskrsnuću duše u Amenti, odakle je moguće vraćati se u svet živih u obličju dvojnika ili duha. Duh pokojnika može obilaziti svet živih, jedino ukoliko u Amenti postigne stanje ba, označeno predstavom sokola sa ljudskom glavom. Otud je smrt dvosmerna ulica.

Vejtov špil

Arkana Obešeni čovek u tarotu

Vejtov špil

Dvanaesta velika arkana tarota je Obešeni čovek. Broj dvanaest, po Elifasu Leviju je cikličan te predstavlja broj univerzalnog verovanja. Tradicionalna imena ove arkane su još i Le Pendu, Il Penduto, L’Appeso, Il Traditore, L’Impiccato, odnosno izdajnik, obešeni. U pitanju je neko ko visi zbog izdaje. On je prikazivan kao Juda Iskariotski, izdajnik, koji u nekim špilovima ima vrećicu sa srebrnjacima, a ponegde mu ti novčići ispadaju (aluzija na onih trideset srebrnjaka zbog kojih je Juda izdao Spasitelja). Inače, ovaj detalj sa ispadanjem novčića ukazuje na gubitak, odnosno ispaštanje. To je onaj aspekt Fortune koji je u nadležnosti boginje Nemeze. U špilu Šarla VI Obešeni u rukama drži dve vreće. Druga snažna asocijacija jeste Sveti Petar, raspet naglavačke. Krst Svetog Petra, jeste obrnuti krst koji simbolizuje mučeništvo. Tu imamo paralelu sa istočnjačkim običajem padanja ničice pred Carem. Glava okrenuta u levo predstavlja izazivanje smrti, okrenuta ka desno je izazivanje života. Licem u zemlju je znak poštovanja Cara, ali i akt neodricanja od zemlje, kako nas ne bi raspršilo prisustvo božanstva. Petar je kamen na kome je sazdana Crkva. Međutim, on je fluidni kamen, kamen koji se klati, klatno, odnosno petao, simbol uskrsnuća. U alhemijskom smislu Sveti Petar drži dva ključa, jedan za rastvaranje, a drugi za zgušnjavanje. Zato su mu noge i ruke prekrštene. Dvostruki ključ mu omogućava da otključava i zaključava stvari kako na Zemlji tako i na nebesima, sve u skladu sa Hermesovim zakonom.

Marseljski špil

U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Obešeni je odeven u belu košulju, dok visi okačen o desnu nogu, leva mu je povijena iza desne, a za levo stopalo je okačeno sidro. Setimo se šta je Frensis Jejts govorila o sidru kao o osobenom znamenju majstora umeća pamćenja. Upravo je to mnemotehničko sidro nekako dospelo na ovu kartu. U Marseljskom špilu Obešeni je prikazan kako visi privezan za levu nogu, s tim što su vešala u marseljskoj verziji zapravo sačinjena od dva stabla koja imaju po šest zasečenih grana. Njegov položaj ukazuje na inicijacijsko pregnuće, tj inicijacijsku izolaciju, ali i na paralizu, bespomoćnost. Seli Nikols kaže da se on nalazi u zagrljaju sudbine jer nema moći da uobliči svoj život. Ona dalje ukazuje da je zasečeno drvo univerzalni materinski simbol i pominje da je telo ubijenog boga Ozirisa bilo zatvoreno u drvetu odsečenih grana, a što simbolizuje i kastraciju. U nekim špilovima iz njegovih džepova ispadaju novčići. Po Seli Nikols, ti detalji ukazuju da prilikom suočavanja sa konačnom stvarnošću (ili beskonačnošću, dodao bih), one nebitne stvari ispadaju, a nekih se uzaludno grčevito držimo, poput lika sa vrećama.

Krolijev špil

Kroli kaže da u eonu Horusa ova arkana predstavlja duhovno slepo crevo te da je u eonu Ozirisa predstavljala vrhovnu formulu posvećeništva jer, između ostalog, znači i silazak svetlosti u tamu radi iskupljenja, poniranje u vodu, krštenje, inicijacijsku smrt, formulu Umirućeg Boga, (samo)žrtvovanje, preobražaj u Amenti itd. Obešeni čovek u svojstvu klatna, podseća na časovnik, čime podseća na ljudsku ograničenost vremenom, ali i na potrebu ovladavanjem istim ne bi li posvećenik uopšte bio kadar da dovrši Veliko delo. Zato je u Krolijevoj verziji u pozadini glavnog lika ove karte postavljena rešetka velikog broja malih kvadrata koji predstavljaju tablice elementala gde su prikazana imena i pečati svih energija prirode. Otud na ovu kartu možemo gledati i kao na proces inkubacije, jer u dubokoj bezdanoj tmini vidimo zmiju koja se budi. To su zmije koje muče mesiju, ali mesija jeste zmija. Obešeni čovek je otud lik Spasitelja u inkubaciji, u Krolijevom špilu obeležen zmijom kojom je levom nogom vezan za simbol večnog života i zmijom koja obitava u dubokoj tami ispod njegove glave. Prikucan je za čudnu podlogu sa tri eksera. Ekser je značenje hebrejskog slova vav koje ima brojčanu vrednost 6. Dakle, 6-6-6. Obešeni, osim što podseća na vampira ili šišmiša koji visi naglavačke, podseća i na larvu iz koje će se izleći prelep i moćan leptir svesti ili mesijanskog poslanja. Ova karta najavljuje početak procesa preobražaja.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Najdžel Džekson upućuje na Platonov opis ovaploćene duše u Timaju. Naime, ona se ostvaruje u materijalnom obliku naopako u odnosu na bitisanje u tzv duhovnom svetu. Čovek je u ovozemaljskom smislu izvrnut naopačke u odnosu na nebesko poreklo njegove duše, odnosno suštine. Još jedno značenje se pripisuje ovoj karti. Po Elifasu Leviju ova arkana je izraz ostvarenog Velikog dela. To iz razloga što položaj ruku i nogu Obešenog formira krst koji natkriljuje trougao okrenut prema dole, te ukazuje na obrnuti simbol sumpora. Veliko delo je posvećenički naziv za (samo)stvaranje. Adept svojim radom na Velikom delu zapravo oponaša proces Božjeg stvaranja, a to oponašanje jeste suštinski alhemijskog karaktera. Zato je taj izraz vezan za alhemiju jer je upravo alhemičar taj posvećeni oponašatelj Boga i sledbenik Prirode. Najbolji opis Velikog dela imamo na samom početku biblijske Knjige Postanja gde je kroz sedam dana stvaranja izložen sedmostruki proces rada. Rad na Delu je, kako kaže Fulkaneli, Postanje u malom i njegov sažetak. Možda zbog toga Obešeni visi naglavaške oponašajući bdenje zmije Logosa iznad bezdanih voda prapočetka.

Elifas Levi Obešenog naziva Prometejom te dodaje da je njegov izokrenut položaj u službi produhovljenja niže prirode. Za Zlatnu zoru, ova karta nosi naziv Duh moćnih voda, i uglavnom se označava žrtvu, kaznu, gubitak, patnju. Isto po Zlatnoj zori, hebrejski glif ove arkane je mem, jedno od tri majčinska slova koje označava upravo vodu. Takođe, ova arkana je izdaja, izopačenje, preobraćenje, vizija, refleksija. Prva aluzija ove karte jeste ona koja se odnosi na žrtvovanog boga Odina ili raspetog Isusa Hrista, naposletku, kao što sam već rekao, na legendu o naglavačke raspetom Svetom Petru ili izdajniku Judi Iskariotskom. Simbolički, to je obešeni kamen, stena na kojoj je utemeljena Crkva. Takođe, karta ukazuje na refleksiju, lik koji se ogleda u vodi, misteriju krštenja i posvećenja vodom, moć zamišljanja. Voda je svest. Uroniti u vodu znači proširiti svest. Nasuprot karti Točak sreće koja zatvara stvari u jedan proces, u jedan tok, u vrtlog ili spiralu, Obešeni ukazuje na beskrajne horizonte i bezbrojne mogućnosti.

špil Šarla VI

Naglasio bih još jednu očiglednost ove arkane, koja prirodno proizilazi iz ideje raspeća, a to je tortura. U ovom smislu reč je o inicijacijskoj torturi. Često tu vrstu mučenja sprovode duhovi ili demoni u cilju duhovnog preobražaja mučenog. Mučenje duše i tela nalikuje enormnom zagrevanju metala radi njegovog topljenja i preobražaja. Tortura je uvod u inicijacijsku smrt, kao što arkana Smrt sledi arkanu Obešenog. Mučenik tako postaje svetac. 

U negativnom značenju Obešeni čovek je zombi, vampir, narkoman, toksikoman, alkoholičar, bolesnik, invalid, umirući, narcisoidna ličnost. Ukazuje na gubitak svesti, komu, katatonično stanje, patnju, bol itd. Ukoliko karta Snaga, između ostalog, ukazuje na obred žrtvovanja, upravo je lik sledeće arkane u nizu,  Obešeni čovek, onaj koji je žrtvovan, a što osim na Hrista, ukazuje i na Dionisa, odnosno Ozirisa. Isto tako ovu kartu možemo dovesti u vezu sa samoubicama, posebno sa onima koji to čine vešanjem ili koji se utapaju u vodi. Mentalno stanje: melanholija i depresija, prepuštanje samosažaljenju i mračnim osećanjima, težnja ka samopovređivanju i samoubistvu, nesigurnost, nedostatak energije i hrabrosti. Takođe, ovde prepoznajemo zavidne i ljubomorne ličnosti, one koji istinski pate zbog sreće drugih, i koji su suštinski nesrećni i nezadovoljni sobom u svakom smislu.

tarot Žak Vivil

Pravolinijska i nepravolinijska svest

Jedna od zabluda koje uslovljavaju naše živote jeste iluzija Vremena, čija je posledica naš osećaj / opažaj i pamćenje kontinuiteta našeg pojedinačnog i grupnog trajanja. Ako prihvatimo tu široko rasprostranjenu i snažnu, rekao bih sudbonosnu perceptivnu i kulturnu varku, a uglavnom je prihvatamo, bićemo svakako onespokojeni (osim ukoliko nemamo neku delotvornu alternativu ili novu opsenu) ishodištem tog kontinuiteta , a to je prekid. Svesnost vodi u ne-svesnost, jastvo u ne-jastvo, a nešto što ima početak, neminovno ima i svoj kraj. Svesnost o ne-svesnosti izaziva asocijacije o ukidanju svesti i samog subjekta. Pravolinijsko percipiranje i vrednovanje sopstvenog postojanja kao i postojanja sveta u kome smo ovaploćeni, proizvodi manje više pravolinijsko izgrađeno sećanje. Unutrašnji mehanizam svesti sadržaje sećanja uređuje hronološki i manje-više strogo razdvajajući elemente snova od elemenata tzv budnog stanja. Pritom se vrši razlikovanje svih onih sadržaja koji se ne uklapaju u izgrađenu sliku o svetu i sopstvu u njemu. Ti prekidi pravolinijskog toka, odnosno diskontinuiteti, bivaju svrstani pod kategorije čuda, fantazije, odnosno halucinacije.

Na osnovu mog ličnog iskustva, a što može biti i pogrešno, utisak već viđenog, odnosno deja vu je „kašnjenje“ dnevne svesti za svešću „etarskog“ dvojnika ljudskog bića. Svest koja je vezana za dvojnika je mnogo šira i drugačije osvešćuje vreme i prostor, te ga sažima u sveprisutni kontinuitet. Taj sveprisutni kontinuitet dnevnoj svesti liči na diskontinuitet. Sve čega se (ne)sećamo, bilo da se desilo ili će se tek desiti, jeste na neki način dostupno dvojničkoj svesti. Otuda uverenje o postojanju sudbine ili o mogućnosti predviđanja iste, pošto znanje o njoj leži pohranjeno upravo u toj tamnoj strani svesti. Tamna strana svesti je pasivna, lunarna, ali potpunija od ove svakodnevne, nazovimo je solarnom, jer ona sadrži i ono što svakodnevnoj svesti nije dostupno a preko toga i svakodnevnu svest. Svakonevna svest sadrži ono čega se ona sama dotakla, a ponekad i nešto što je isplivalo iz tamne, dvojničke svesti. Takođe, postoji čitava klasa utisaka koje smo greškom opazili, čija je sudbina da budu automatski istisnuti, pa kada slučajno isplivaju onda za to optužujemo tzv podsvest. 

Pravolinijska svesnost uobličava krut mentalni sklop i psihološki profil koji je ograničen kulturom i percepcijom nametnutim granicama. Sve to stvara okvir ljudskosti koju mlado ljudsko biće usvaja pod strahovitim pritiskom odraslih jedinki, zajednice (a danas i medija), a što takođe određuje okvir iskustava, spoznaje te pravac potonjeg „razvoja”. Sa druge strane pretpostavljeni viši oblik svesti, koji retko osvešćujemo, stoji kako spram tamne svesti, tako i spram ove svakodnevne, u nekoj vrsti nadređenog položaja. Ta viša svest cilj je rada i pregnuća mnogih mistika i ezoteričara, dok kod običnih ljudi njeni odrazi i kristalizacije, retko i spontano dopiru, ali smesta bivaju istisnute. U nasleđenoj kulturi ne postoje asocijativni obrasci značenja u kojima bi takve pojave unutrašnje prirode mogle biti uokvirene.

Mišljenje koje smatra da čovečanstvo evoluira tokom svog postojanja na Zemlji je ideološko mišljenje, pošto tumači stvarnost u skladu sa biološkom teorijom po kome život po sebi evoluira. Život se razvija, to je tačno, ali kako znamo da se ljudsko biće razvija? I ako se razvija, u kom smislu se razvija? Je li tu reč o ontološkom ili nekom drugačijem razvoju? I šta je uopšte razvoj? Možda je ljudsko biće već doseglo svoj vrhunac u dalekoj prošlosti, pa otud danas svedočimo o opadajućem trendu. To što pobornici takvog gledišta vide kao opštu datost vrste, prirodni razvoj i napredak, zapravo je redak i individualan proces zrele svesti. Samo neki pojedinci evoluiraju, većina ljudskih bića to ne čini. Urbani način života je osakatio ljude onesposobivši ih da donose odluke. Znam da je ova tvrdnja u suprotnosti sa opštim uverenjima da je tzv primitivan čovek bio beslovesna jedinka utopljena u totemsko-animističku zajednicu, pa stoga i nesamostalna u izboru i odlučivanju. To tako izgleda posmatrano kroz iščašene okvire preovlađujućeg savremenog mnjenja, što ne znači kako je savremeni čovek bitno drugačiji od takve predstave.

Nesloboda dolazi iz interakcije, putem slatkog soka sa drveta Znanja. Nesloboda ima ukus prvog posisanog majčinog mleka. Društvena ispoljavanja pravolinijske svesnosti ogledaju se u mnoštvu ograničenja koja čine naš život i vaspitanje. Ta ograničenja opterećuju pojedinačnu psihu kao i međuljudske odnose unutar društva ili zajednice. Lanci vrste, očekivanja, kulture i socijalizacije, iako nametnuti, prevashodno su namenjeni da vezuju iznutra, putem njihovog prilagođavanja i prihvatanja od strane ljudske jedinke. Na taj način oni još intenzivnije i beskrupuloznije žuljaju iznutra, sputavaju i ograničavaju ljudske vidike.

Uverenost ljudi u neprekinuto pravolinijsko trajanje njihovog pojedinačnog, istorijskog i međugeneracijskog biološkog zajedničkog bitisanja razotkriva ili prikriva, spektakularnu i gotovo šizofrenu krhkost temelja samog čoveka i njegovih predstava. Ako tome pridodamo osobine fatalnosti, kratkotrajnosti i umišljenosti, opšti utisak povodom stvorenja zvanog Čovek više je nego katastrofalan. Zdrav razum je spreman da se suprotstavi gledištu koje tvrdi kako biće može postojati i na nepravolinijski način. Na drugoj strani, u svojim religijskim i eshatološkim projekcijama taj isti zdrav razum mašta o večnosti, pravolinijskoj večnosti zasnovanoj na nepravolinijskim načelima.

Sa stajališta tekućeg vulgarnog hronocentrizma, diskontinuitet u svesnosti i opažanju, te nelinearnost u hronologiji i nedoslednost u poreklu sadržaja memorijskih slika, proizvod su određene patologije, „mentalne poremećenosti”, „ludila”, „psihoze”, „halucinacije” i sl., dok su u prošlosti to bila „znamenja Božja”, „opsednutost đavolom”, delovanje duhova, magije itd. Kako to i sam zdrav razum može primetiti, a obično primećuje, ali se ne upušta u istraživanje, ili pak previđa krajnje posledice te uzročnosti, svaka promena percepcije povlači sa sobom odgovarajuću izmenu ljudskog obličja. Što je veći diskontinuitet svesnosti, veće su i vidljivije fizičke promene na čoveku. Da neko spava, ili se nalazi u kakvom transu, sasvim je očigledno. Da je neko lud, vidi mu se iz pogleda, držanja, ponašanja, ali da se neko nalazi u potpunom nepravolinijskom stanju svesnosti, nemoguće je primetiti iz perspektive pravolinijske svesnosti. Za pravolinijsku pažnju, nepravolinijske pojave ne postoje ili su neuhvatljive.

Stubovi i orijentiri zdravog razuma jesu sećanje i utisak da stvari, pojave, ljude i druga živa bića oko nas, kao i glavna načela funkcionisanja stvarnosti (i odnose u njoj), poznajemo. Taj utisak je proizvod i uslov sticanja određene sigurnosti tokom spoznavanja sveta. To je temelj naše vere da mi jesmo i da svet jeste, a tu veru stičemo životnim iskustvom. Takođe, to je plod stabilizovanja naše pažnje na jednom određenom nivou u okviru određenom od strane bitnih činioca tokom opštenja našeg bića sa spoljnim svetom. Ipak, bez obzira na to, činjenica da nas neki ljudi pozdravljaju kad nas vide, da smo sa nekim proveli gotovo čitav život, ili to što imamo sećanja, uspomene, predmete ili fotografije, nije nikakav dokaz da smo postojali juče, niti da je „juče“ uopšte bilo. Pravi dokaz da je postojalo juče značilo bi da na nedvosmislen način možemo ponoviti jučerašnji dan. Bio bi to eksperimentalni dokaz po svim merilima naučnog metoda. Taj metod silom svoje definicije uključuje mogućnost da i neko drugi, koristeći se istim postupkom, uradi isto, odnosno da dođe do istog rezultata. Može li neko izvesti takav eksperiment?

Na osnovu raznih svedočanstava, sećanja i posrednih dokaza, mi verujemo kako je postojao jučerašnji dan (i mi u njemu). Ukoliko se ništa nenadano nije dogodilo, danas je sve i dalje na svom mestu kako je i juče bilo (čak i da nije tako mi imamo utisak kontinuiteta današnjice sa jučerašnjicom). Rukovodeći se sećanjem i utiskom kontinuiteta stvari i događaja, mi bez ikakve zadrške, verujući u naš pojedinačni i zajednički vremenski kontinuitet, prihvatamo jučerašnjicu a posledično i današnjicu, odnosno sutrašnjicu. Ako je danas ponedeljak, juče je bila nedelja, a sutra je utorak. Mi ne možemo zaustaviti Zemlju kako bismo dokazali da se ona kreće. Na osnovu nekih, čisto perceptivnih, tehničkih ili razumskih pokazatelja, mi zaključujemo kako se ogromna podloga na kojoj mi stojimo, tj Zemlja, kreće, ili se oko nje vrti nebeska sfera te proizvodi utiske koje je naša kultura svrstala pod kategorije ponedeljka, utorka, srede…

Ljudi su razvili tehnologiju tako da ona bude saobrazna milenijumima ustaljenom načinu opažanja i obrade čulnih utisaka. Zato će ta tehnologija do jedne određene mere i služiti toj svrsi, da nam poput odjeka vraća projektovanu sliku univerzuma. Tehnologija je toliko napredovala da nas je, u međuvremenu, suočila sa ništavilom, kako onim beskrajno malim, tako i onim nepojmljivo ogromnim. Došli smo do raspona znanja od subatomskih čestica do sumanutih pojava kao što su recimo galaktička jata, kvazari ili neobjašnjive kosmičke praznine bez ikakvog sadržaja. U oba slučaja suočili smo se sa beskrajem. U praktičnom smislu taj beskraj nema nikakvu upotrebnu vrednost. Mi ne možemo dopreti praktično nigde, ali imamo vere da ćemo to jednom moći. Međutim, ko će to moći? Koji to mi? I kakve veze to ima sa nama ovde i sada? To nama ovde i sada ništa ne znači, jer nismo mi ti koji će negde otiću put beskraja kako to zamišljamo i projektujemo za nekog drugog u budućnosti. 

Uz pomoć sila kulturnog determinizma mi proizvodimo našu zajedničku (a samim tim i pojedinačnu) kulturnu i civilizacijsku stvarnost. Mi verujemo u to što smo stvorili čisto na osnovu našeg perceptivnog i emotivnog utiska, na osnovu navika koje smo povodom toga stekli i na osnovu predmeta i ambijenta koji nas okružuju ili nam služe. Ako je to već tako zbog čega onda naše pravolinijsko i kontinuirano postojanje ne bi bilo tek jedno od mnogobrojnih varijanti i modaliteta postojanja?

Perspektive neizrecivog užasa i veličanstvenosti kosmičke usamljenosti svesti sasvim su izvesne. Za mnoge ljude sama pomisao na činjenicu da biti sam u univerzumu kao jedino biće, kao jedino što istinski postoji, može biti uznemiravajuća. Bez obzira na sve moguće kontra argumente tvrdim da je to zaista istina. Svako od nas je potpuno sam u čitavom univerzumu. Iz te perspektive univerzum je pakao, ali isto tako može biti i raj, odnosno ništa od toga, a što isključivo zavisi od nas samih, tačnije od toga kako podnosimo činjenicu kosmičke samoće. Ako tragaoci za istinom nisu spremni, ne smeju, ili ne mogu da se suoče sa kosmičkom samoćom, potpunom samoćom, onda istina i nije za njih. Mnogima je neprihvatljiva i tvrdnja kako je ljudska vrsta jedina inteligentna u svemiru. Kako se onda može podneti perspektiva u kojoj je neki prosečan pripadnik ljudske vrste jedini stanovnik univerzuma? To je nepodnošljivo ukoliko razmišljamo kao ličnosti sa svim našim svakodnevnim osobinama, vrlinama i manama.

Čak i da činjenica kosmičke samoće ne može biti istina, postoje bar dva trenutka u životu koji potvrđuju kosmičku samoću našeg bića: rađanje i umiranje. Svako od nas na ovaj svet dolazi sam i odlazi sam, svako za sebe, bez obzira što u datom trenutku još mnogo ljudskih bića umire ili se rađa. To uopšte ne utiče na ogoljenost činjenice da se rađanje i umiranje proživljava krajnje individualno. Niko drugi nam u tim dramatičnim trenucima ne može praviti društvo, makar delio istu sudbinu sa nama. Pomenuta dva događaja su suštinska kada svet pokazuje svoje pravo lice. Na žalost, ljudi ne pamte prednatalna i natalna iskustva, dok o iskustvima umiranja obično nema ko da priča, osim ukoliko nije reč o povratku iz stanja bliskom smrti, a što ne daje potpunu sliku. Na taj način pravo lice sveta ogromnoj većini živih ljudi ostaje skriveno, što nas navodi da se zapitamo šta su razlozi takve sudbinske podmuklosti?

Mi smo sami u svemiru, jedinstveni i neponovljivi. Nalazimo se u kandžama nepojmljive sile koja namerava da nas poništi tako što će nas podmuklo navesti da verujemo kako imamo svoje Ja koje je povezano sa neoborivom činjenicom da mi individualno i kolektivno jesmo. Navešće nas da verujemo kako postojimo pravolinijski i kontinuirano, čime bivamo navedeni da se pomirimo sa ishodištem kontinuiranosti i linearnosti, a to je kraj. Verovaćemo kako se zaista užasavamo svemirske samoće i kako se naša životna drama odigrava po zakonima Sudbine ili Slučaja (ili možda kakve hibridne kategorije), u svakom slučaju nužnošću neke više sile kojoj se u krajnjoj liniji ne možemo odupreti. Ako je sve ovo posledica prihvatanja stava da mi jesmo, onda delotvorna alternativa leži u stavu da mi nismo, niti jeste bilo ko od nas. Ono što nas čini da jesmo, zaista jesmo, nema nikakve veze sa našim predstavama o nama samima, niti o drugima. Ako kažemo da mi nismo, to ne znači da negiramo sebe ili neko naše svojstvo, već pre svega znači da smo učinili prvi korak ka ustanovljavanju nekih novih temelja na osnovu kojih mi ipak jesmo, svakako na neki drugačiji način koji prevazilazi naše trenutne uslovljenosti.

Svako od nas na neki način zna da sve što opažamo ne mora uvek izgledati tako, niti je suština stvari i pojava samo u onom što mi vidimo ili što smo vaspitanjem i obrazovanjem o tome naučili, te zauzeli stav povodom toga. Sve što vidimo ima mogućnost zauzimanja drugačije konfiguracije ili modaliteta. Tanka je linija između stvarnosti i opsene, postojanja i nepostojanja, dok su recimo mnoge barijere u sferi postojanja gotovo nepremostive. Samim tim jaz između logičkih i moralnih kategorija, odnosno vrednosti, nije tako dubok. Te kategorije su relativne, budući da su zavisne od ljudskog izbora, ukusa, shvatanja, raspoloženja, mode, interesa, tradicije, ili inercije. S obzirom da su još i po definiciji apsolutne, te kategorije su istovremeno krajnje relativne. Drugim rečima: Istina, Laž, Dobro, Zlo, Pravda itd, izazivaju otpor stvarnosti. One ne pripadaju ovde te je uzaludno i manjkavo svako ljudsko nastojanje da one zažive u stvarnosti. U našem svetu postoje njihove senke ili odbljesci. Ljudska priroda je ta koja ih sama neće, dok paradoksalno, sami ljudi misle da ih privrženost tim načelima upravo čini ljudima a ne zverima. Jaz između tih suprotstavljenih načela u ovom svetu ne postoji, a ako postoji onda je krajnje relativan. Pre će biti da je na delu jaz između ovog sveta i svih tih kategorija i principa zajedno, dok se jaz između njih samih možda nalazi u nekom drugom i posve drugačijem svetu (ili se nigde ne nalazi). U svakom slučaju njihov svet nije ovaj svet.