NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Nisam sklon verovanju u postojanje direktne Hristove krvne loze, jer
je i samo postojanje njegove ličnosti upitno. Verovatno zaista jeste postojao
neko nalik biblijskom Isusu, ali u krajnjoj liniji to je bez značaja budući da
je njegov mit i te kako živ a što ga na neki način opredmećuje. U tom smislu je
i teorija o Svetom Gralu kao simbolu Isusove krvne loze više nego tek simbolička
predstava. Kao dokaz za tvrdnje o Isusovom potomstvu navodi se jedan detalj iz
Jevanđelja po Jovanu (19:25-27, prevod Emilijan Čarnić):
„A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi.“
Upravo u ovom stihu zagovornici svetogralovske loze vide snažnu
indiciju o seksualnoj vezi Isusa Hrista i Marije Magdalene čije navodno
potomstvo predstavlja nosioce božanske krvi. Naravno, svako ko je čitao
jevanđelja nije mogao a da ne zapazi Isusov radikalan stav po pitanju
razmnožavanja, po čemu je potpuno odudarao od zvanične hebrejske verske
doktrine koja je nalagala rađanje i stavljala prokreaciju u središte bračnog
života. Međutim, ukoliko pretpostavimo stvarno postojanje osnova nekakve
eventualne veze seksualne prirode između Isusa i Marije Magdalene, uvidećemo da
su nosioci te božanske krvi upravo žene a ne muškarci. Dakle, krv Isusova se
prenosi sa majke na ćerku, budući da je, po bibliji, i sam Isus potomak kralja
Davida – po ženskoj liniji. Po muškoj liniji to nije mogao biti,
jer Josif, muž Isusove majke, nije bio njegov otac. Upravo je u toj liniji indikativan lik Solomona,
odnosno njegove žene, poznate kao kraljica od Sabe, kao nositeljke jedne
posebne loze i okultne struje, a što može baciti sasvim drugačije svetlo i na
čitavu priču o Isus Hristu.
Matrimonijalna je priroda linije
mesijanskog zaveštanja, a Mesija je otud Sin Majke a ne Oca bez obzira što je
upravo Otac „onaj koji ga posla“. To je drevna formula nasleđivanja,
lunarno-stelarna i suštinski htonska, iako je mit o Isusu Hristu smešten u patrijarhalni kontekst. Naslednik je
Jagnje, odnosno Dete, zapravo budući Ovan, što
je već višeslojan simbol, a ponajviše obredna žrtvena životinja. Ali, da ne
skrećem sa teme, u čijem je središtu stavljena žena kao živi kontejner krvi
koji nosi božansku moć i ključ manifestovanja Mesije. Žene u pretpostavljenoj
genetskoj liniji, izraženo jezikom Apokalipse, jesu sve od reda žene „ogrnute Suncem“,
solarne Maje, tj Marije, jer svojim porodom one učestvuju u međugeneracijskoj
izgradnji drugog Hristovog dolaska. Rađanje je njihova suštinska svrha, što
deluje u potpunoj suprotnosti sa ukusima današnjice, kao i sa načelima asketizma. Možda te žene mesijanske krvne loze nisu obične
žene, dok imperativ rađanja nije izraz nikakvog patrijarhalnog viđenja uloge
žene. Nasuprot tome, rađanje je imperativ matrijarhata. U patrijarhatu, ako je
žena nerotkinja, ona biva zamenjena drugom, plodnom ženom. U matrijarhatu je
nemogućnost rađanja kraj loze.
Šta dalje predstavlja neprekinuti niz žena ogrnutih u Sunce?
One su sve načelno iste, a muškarci koji im pristupaju zarad ispunjavanja svrhe
mogu biti kakvi god. Taj detalj podseća na Herodotov opis vavilonskog običaja
da žene pre nego što se udaju imaju obavezu da se podaju svakom ko im u krilo
ubaci novčić dok one ispunjavaju versku ulogu Svetih Kurvi u hramu svete
prostitucije. Ovako započeti asocijativni niz vodi pravo do apokaliptičke Kurve
Vavilonske, odnosno Skerletne Žene, tj do Babalon. Njena svrha je, po „Knjizi
zakona“, da rodi dete „moćnije od svih“ i da svoj pehar ispuni krvlju svetaca
(misterija jedanaestog tarot ključa). Stoga bi bilo prirodno pretpostaviti da
se ta krvna loza nalazi u stalnoj opasnosti od strane vampirskih sila koje bi
htele da se dokopaju te krvi ili prekinu njen kontinuitet.
Sa muške strane, ključni Isusovi učenici su Petar, Jovan i Pavle.
Pavle je prenosio reč. Na Petru je sazidana Crkva, ali je Jovan nosilac
ezoterijske tajne hrišćanstva, pa stoga apostolska (muška) loza svetaca nije
krvna nego inicijacijska, od Jovana pa do današnjih dana. Petar je izraz
egzoterne Crkve i institucionalizovanog hrišćanstva. Petar je kamen, tj kamen
temeljac, ali je i pitrim, odnosno otac, sveti otac, papa, patrijarh.
Jovan je izraz unutrašnjeg, ezoterijskog hrišćanstva. U krajnjem obliku, u istorijskom
iskustvu, Petar je Vatikan (ili recimo pravoslavni Vaseljenski patrijarh), a
Jovan je rozenkrojcerski i masonski pokret. Dakle, kvarljiva roba. No, tako to
biva kada se tajne povere muškarcima a ne ženama, koje samom svojom prirodom,
energijom i anatomijom opredmećuju tajnu.
Da bi se došlo do Svetog Grala (misterija sedmog tarot ključa), do
sakupljene krvi svetaca (formula „širim svetlost i skupljam rasuto“), do
trenutka, mesta ili stanja predavanja sopstvene krvi u Pehar, potrebno je proći
kroz solarnu kapiju – Babalon. Kao takva, Babalon je poput kakvog bogodemona.
Spolja je mračna, iznutra nosi skrivenu svetlost. Ona jaše Zver koja je
gospodar Grada Piramida. Ona se, da parafraziram Alistera Krolija, podala svemu
živom te svojom nejakošću nadvladala njihovu snagu, jer u tom nastupanju ona je
razumela. Otud je on povukao liniju između Babalon i saturnovske sefire Binah
koja predstavlja razumevanje. To se ne može razumeti bez razumevanja
hrišćanstva čiji su ključevi dati u Apokalipsi. Ko i šta tačno jeste Babalon ne
može se spoznati bez da se zna ko i šta Bogorodica jeste (u ezoterijskom
smislu) i obrnuto. Međusobna suprotstavljenost tih predstava postoji samo do
jednog nivoa razumevanja. Podsetiću na reči Elifasa Levija da neobrazovani
ljudi poređenja rado shvataju kao razloge, a apstrakcije simbolizma kao
materijalnu stvarnost. Da bi se otključala kapija Sunca, potrebno je rastvoriti
Krst u Solarnoj Vatri (misterija devetnaestog ključa tarota). U poemi „Cvet
Varataha“, što predstavlja izraz jedne moćne vizije, Kroli kaže sledeće:
„Sedam je koprena razigrane devojke u haremu Njegovom. Sedam je imena i sedam svetiljaka kraj njene postelje. Sedam uškopljenika isukanih sablji bdi nad njom; Nema tog muškarca koji makar i pogled može da spusti na nju. U njenom peharu vina sedam je mlazeva krvi, Sedam Duša Božijih. Sedam je glava na Zveri koju Ona uzjahuje. Glava Anđela; glava Sveca; glava Pesnika; glava Žene Preljubnice; glava Neustrašivog Muškarca; glava Satira; i glava Lava-Zmije. Sedam je slova u imenu njenom najsvetijem; a ono jeTo je Pečat na prstenu koji je na Kažiprstu Njegovom: i to je pečat na Grobnicama onih koje je Ona u smrt poslala. Evo Mudrosti. Neka onaj kadar da Pronikne sračuna Broj Naše Gospe; jer to je Broj Žene; a njen je Broj Stotinu Pedeset i Šest.“
Zapitajmo se sada čemu pehar pun krvi svetaca? Evo šta Kroliju kaže
anđeo u „Viziji i Glasu“:
„Blaženi su sveci, čija je krv izmešana u peharu, i više nikada se ne može razdvojiti. Jer, prekrasna Babalon, Mati grozota, zavetovala se svojim svetim kteisom, čija je svaka tačka bol, da neće prestati s preljubama sve dok krv svega živog ne bude skupljena u njemu i vino njegovo ne bude odležalo, sazrelo i posvećeno, dostojno da razvedri srce moga Oca. Jer, moj Otac je klonuo pod bremenom starosti, i ne dolazi joj u ložnicu. I to će vino biti kvintesencija i eliksir; i pijući ga obnoviće svoju mladost; i tako će biti zauvek, dok se vek za vekom svetovi budu rastapali i preobražavali, a univerzum se rastvarao kao Ruža, i zatvarao se kao Krst koji je savijen u kocku.“
To je vino, kako kaže Kroli, koje svaku misao uništava, vino tišine i
milosti. Univerzum koji se rastvara kao Ruža i zatvara kao Krst savijen u
kocku, jeste formula kabalističkog krsta i misterija dvadeset i prvog ključa
tarota. Naravno, ne radi se ovde o prikupljanju krvi nevinih ne bi li se njome
hranio i oživeo kakav prastari vampir koji se krije u nekakvoj „satanističkoj“
rupi, ali upravo ta scena može biti ishodište jedne banalne imitacije
kontrainicijacijskog crnog bratstva, iako je u suštini reč o alegoriji koja
ukazuje na ezoterijske istine višeg reda.
„I videh u desnici onoga što seđaše na prestolu knjigu, ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. I videh jakog anđela kako objavljuje snažnim glasom: ko je dostojan da otvori knjigu i da otpečati njene pečate? I niko ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom, nije mogao da otvori tu knjigu niti da zagleda u nju. A ja sam mnogo plakao što se ne nađe niko dostojan da otvori knjigu niti da zagleda u nju. I jedan od starešina reče mi: ne plači; vidi, pobedio je lav iz Judina plemena, izdanak iz korena Davidova, pa može da otvori knjigu i njenih sedam pečata. I videh sred prestola i četiri živa bića i sred starešina Jagnje gde stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam očiju, to su sedam Božijih duhova poslanih po svoj zemlji. I dođe te uze knjigu iz desnice onoga što sedi na prestolu. I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine padoše pred Jagnjetom, i svako je imao kitaru i zlatne zdele, pune tamjana, a to su molitve svetih. I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i da otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog plemena i jezika i naroda i narodnosti, i učinio ih Bogu našemu carstvom i sveštenicima i oni će carevati na zemlji. I videh i čuh glas mnogih anđela oko prestola, i živih bića, i starešina, i njihov broj beše mirijade mirijada i hiljade hiljada, koji govorahu snažnim glasom: Jagnje, koje je zaklano, dostojno je da primi silu i bogatstvo i mudrost i moć i čast i slavu i blagoslov. I svako stvorenje koje je na nebu i na zemlji i pod zemljom i na moru, i sve što je u njima, čuh kako govore: blagoslov i čast i slava i sila u sve vekove onome što sedi na prestolu i Jagnjetu.“ (Jovanovo otkrivenje 5:1-13, prevod Emilijan Čarnić)
Imajmo na umu šta ovde anđeo kaže ko je dostojan da otvori zapečaćenu
nebesku knjigu: Lav iz plemena Davidovog. Lav je Jagnje. Otud snaga u Jaganjca.
Kao što se vidi dalje u tekstu, Lav je svojstvo i Zveri i Jaganjca (misterija
ključeva IV i XI). Obožavanje Jaganjca je obožavanje Ovna (karta Car) u obliku
Jaganjca. To je obožavanje Marsa, a Mars je snažan. Mars je jedan od temelja
carstva, pa otud nije ni čudo što je Rim naposletku prihvatio hrišćanstvo kao
imperijalnu religiju. Alister Kroli je zamenio hebrejske slovne atribucije
tarot ključeva Car i Zvezda, odnosno Jaganjca i Aždaje, tj Zmaja. Aždaja je
Nuit, a Nuit je Zvezda. Kao što znamo prva tri stiha „Knjige zakona“ započinju
ispoljavanje poruke:
„Had! The manifestation of Nuit. The unveiling of the company of heaven. Every man and every woman is a star.“
Dakle, svaki muškarac i svaka žena je zvezda. To je temeljna poruka,
da smo svi mi, kao čovečanstvo, deca Aždajina, deca Zmajeva. Mi smo zvezde,
deca Zmajeva na Zemlji, deca Nuit. Atribucija arkane Zvezda je Saturn, a Saturn
je Majka, treća sefira Drveta života, Binah. To je drevna formula: Mars je
Otac, a Saturn Majka. Kabalistički, Mars iz Saturna proizilazi, kao što Geburah
iz Binaha biva ovaploćen, pa je on istovremeno i Sin i Otac, kao što je Hrist
istovremeno nosilac dvaju priroda, ljudske i božanske, Jagnjetove i Lavove. Had
je sjajna krilata kugla solarnog načela. Ipak, imajmo na umu da je čitava
postavka Apokalipse usmerena ka potvrdi jehovističke pobede nad tradicionalnim
bliskoistočnim kultovima, posebno nad obožavaocima zvezda i sledbenicima Ištar,
Astarte, Baala itd. Oni su iz te perspektive izjednačeni sa prastarim demonskim
uzorima, egipatskim Apepom, vavilonskom Tijamat ili sumerskim Kurom. Ta
jehovistička pobeda, o kojoj peva čitav Stari Zavet, preduslov je
vaspostavljanja hrišćanskog kulta Jagnjeta. Elifas Levi je tome posvetio knjigu
pod nazivom: „Misterija kabale ili okultna harmonija dva zaveta“, u kojoj se
bavio simbolizmom Jezekilja i Apokalipse. Evo ključne Levijeve ocene
podudarnosti te dve biblijske knjige:
„Upravo se kroz Jezekiljovo proročanstvo visoka teologija Jevreja nadovezuje na hrišćanstvo. Ta teologija služila je kao osnov i uzor za Apokalipsu svetog Jovana, koja pod znacima kabale skriva najdublje tajne hrišćanske teologije.“
