Rozenkrojceri i astralni vampirizam Puta desne ruke

Art by Vanessa Lemen

O rozenkrojcerskom bratstvu zapravo ja ne znam ništa, odnosno ništa pouzdano. Pa ipak, usudio bih se izneti nekoliko suštinskih opaski bez da ulazim u istorijske detalje, stvarne ili izmišljene, odnosno loše protumačene činjenice. Krenuću od nečeg ličnog. Pre skoro petnaest godina, jedna moja poznanica, koja živi negde u Evropi, požalila mi se da je izvesni rozenkrojcer astralno proganja i energetski vampiriše. Odmah sam pomislio da umišlja ili da je pobrkala ljude, jer, zaboga, rozenkrojceri se ne bave takvim stvarima! Oni su posvećenici svetlosti — pa da li bi se oni, kao takvi, uopšte bavili nečim tako bizarnim kao što je „energetski vampirizam“? Međutim, rekla mi je da to ne izmišlja, da ga sanja, da oseća njegovo prisustvo noću pored svog kreveta, i tako dalje. Pitao sam je kako zna da je to on? Mislio sam da možda nešto projektuje iz sopstvene psihe. Rekla mi je da je to bio prijatelj njenog verenika, koji je, kao i taj vampir, bio član uglednog neo-rozenkrojcerskog udruženja. Tada sam celu stvar odbacio kao njenu paranoju i neku vrstu ludila. Na trenutke sam joj čak i poverovao ali sam smatrao da ti neorozenkrojceri nisu pravi rozenkrojceri nego nekakva nelegitimna izopačena loza koja se tako predstavlja a zapravo ne poseduje njihove tajne. Setio sam se da sam kao student imao koleginicu koja je slično tvrdila za jednog malo starijeg muškarca iz Beograda koji je navodno bio član čuvene Zlatne zore, odnosno jedne od savremenih grana poznatog viktorijanskog okultnog društva. Naravno, i te oblike Zlatne zore, kao i sve što se predstavljalo kao rozenkrojcerstvo smatrao sam samozvancima bez stvarnog ezoterijskog utemeljenja i legitimiteta, ali koji ipak imaju neka znanja pa to što se bave vampirizmom samo ide u prilog mom stavu.  

Međutim, nedavno sam ponovo čuo neku priču o slučaju astralnog vampirizma gde je žrtva ponovo mlada devojka a napadač sredovečni muškarac okultnog bekgraunda. Tada sam se setio mita o osnivaču rozenkrojcerskog bratstva — Kristijanu Rozenkrojcu, čija je grobnica, kako legenda kaže, otvorena nakon 120 godina te da je njegovo telo bilo savršeno očuvano. Kome je uopšte potrebno očuvano telo? Zašto je njegova grobnica uopšte bila otvarana? Svako ko je čitao knjigu Menlija P. Hola Tajna učenja svih vremena, u poglavlju o Rozenkrojcerima mogao je naići na tvrdnje autora da su rozenkrojcerski adepti čuvali svoja tela u nekakvim staklenim retortama, iz kojih su povremeno izlazili. Dakle, koliko nam je još tragova potrebno da bismo konačno shvatili o čemu se tu zaista radi? Nemoguće je da neko postoji u stanju hibernacije nenormalno dug vremenski period, da se povremeno budi, pa se ponovo vraća u prethodno stanje, a da pritom ne crpi energiju od živih. 

Da bih došao do poente moram zaći malo u digresiju. Svima nam je manje više poznat hrišćanski koncept sveca, kao izuzetnog čoveka, mučenika, koji i nakon što je preminuo, i dalje nekako radi na spasenju duša onih živih. Svetac je, u neku ruku, posrednik, između ljudi i Boga, neko ko, sa one strane vela postojanja, kao duh, i dalje bdije nad vernicima (zapravo, neretko su sveci hristijanizovani paganski bogovi pokrštenih naroda). Svetac ima svoj kult, svoje sakralne predmete, datum u verskom kalendaru itd. Ponekad se sveci određenim ljudima ukažu, na ovaj ili onaj način, pošalju poruku, pojave se u snu ili u viziji, i slično. To sve ima svoje uzore u kultu predaka sa kojima oni koji su živi, održavajući njihov kult, komuniciraju i od kojih ponekad mogu dobiti pomoć. U tom smislu preci su nakon smrti prešli u red duhovnih bića. U istočnim tradicijama poznati su nam avatari, kao ovaploćenja određenih bogova ili posvećenika, asketa, koji su se odrekli najviše ravni i povremeno se inkarniraju ne bi li nastavili svoj altruistički rad na oslobađanju čovečanstva, odnosno zarobljenih ljudskih duša. To je oblik samožrtvovanja. U ovom smislu nije reč o avatarima niti o svecima, već o pojavi o kojoj sam već pisao, a to su Tajni šefovi kao oblik osobenog misticizma. 

Fenomen Tajnih Šefova pretpostavlja postojanje tajanstvenog mističnog reda sačinjenog od skrivenih adepata svetla, koji i nakon smrti, nastavljaju svoj rad na duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva. Dakle, tu više nije reč o radu na spasenju konkretnih vernika, ili radu na zaštiti i materijalnom blagostanju svojih potomaka, nego o radu koji podrazumeva, između ostalog, i kolektivni duhovni napredak čovečanstva putem usavršavanja iniciranih članova tajnih društava i misterijskih organizacija. Nije više reč o radu na privođenju bezbožnog čovečanstva nauku i veri Isusa Hrista, nego rad na prosvetljenju ljudi mimo, pa i protiv crkvenih doktrina i načina. Dakle, konačno dolazimo do ideje koja je pomerila fokus sa spasenja duše kroz Hrista, na duhovno usavršavanje, a što je ideja koja vodi poreklo iz alhemije. To duhovno usavršavanje odvija se putem bezposredovanog odnosa čoveka sa Bogom, zatim putem upražnjavanja određenih mističnih praksi, a sve to uz tajanstvenu podršku mističnog tela oslobođenih adepata koji se povremeno pojavljuju i na ovom svetu regrutuju nove članove spoljašnjih inicijacijskih redova. Dakle, postoji tajna organizacija, bratstvo, mistični red, anonimnih i tajanstvenih oslobođenih adepata, odnosno majstora, koji iz duboke senke, odnosno sa astralne ravni, upravljaju vidljivim redovima i bratstvima posvećenika, organizovanih kao spoljašnji redovi tih unutrašnjih struktura. Ti majstori su slobodni da odu, da se odvežu od materijalnog plana, ali oni se svojom voljom vraćaju da pomažu čovečanstvu. Oni pomažu drugima tako što usavršavaju sebe. Tako usavršeni, oni bivaju učitelji onih neusavršenih, a preko njih, odnosno preko spoljnih redova, jedan deo njihovog nauka odlazi u svet, među ljude, kako bi prosvećivao profane.

Navodno istinski rozenkrojcerski red, čiji je jedan od brojnih spoljnih oblika i Hermetički Red Zlatne zore, ima svoje duboke korene u unutrašnjem redu anonimnih adepata čiji nivo svesti odgovara supernalima, odnosno prvim trima sefirama Drveta života. Dakle, unutrašnji red je, shodno tome, sa druge strane vela postojojanja. U literaturi Zlatne zore pominju se trojica šefova, a koji odgovaraju ovoj simboličkoj predstavi. Oni su čak i imenovani kao Hugo Alverda (koji je živeo 576 godina), Francisko (umro u 495. godini života) i Elman Zata (463). Ovakva dugovečnost, ukoliko mit o tri šefa shvatimo doslovno, može biti protumačena time da su pomenuti adepti pronašli način da produže život. Dakle, oni su, iako u statusu oslobođenih adepata, svakog trenutka mogli da napuste zemaljsku ravan i vinu se u više planove, u slobodu – ipak na neki način ostali i radili na prosvećivanju i upućivanju drugih u bratstvo čiji koren doseže do Božjeg trona! Na poseban način oni učestvuju u vladanju čovečanstvom tako što uobličavaju suštinske trendove duha vremena. Oni usmeravaju ljudsko delovanje u svim oblastima. Njihova agenda je vekovna i nadilazi ljudski život. Pomenute ličnosti, bile stvarne ili ne, odražavaju tipski ideal anonimnog adepta. Helena Petrovna Blavatska nazvala ih je Velikim belim bratstvom. Shodno tome, svi oni čija je volja pomaganje čovečanstvu i rad na poboljšanju ljudi i sveta, postaju učenici ovih adepata ili mahatmi (po Blavatskoj), podvrgavajući se strogom treningu, vežbanju i pokori rada na samousavršavanju. Učenici to čine organizovani u spoljne redove, mistične ili okultne organizacije koje svoj autoritet i legitimitet temelje na kontaktu i prenosu moći i znanja od strane skrivenih majstora. Naravno, kako to uvek biva, mnogi učenici otpadnu, ali želeći da i dalje ostanu u igri, oni formiraju slične spoljne strukture i tako šire (samo)obmanu, koristeći se imenima, obredima, znacima i simbolima autentičnih spoljnih redova. Ne treba napominjati da takve lažne strukture završe u daljem raspadu ili ludilu njihovih članova i osnivača.

Dakle, vidimo da Tajni Šefovi postoje astralno, ali mogu postojati i fizički, ukoliko su njihova tela očuvana, ili ukoliko su našli načina da žive neprirodno dugo, što nije nemoguće. Zar upravo ta dugovečnost nije jedan od ciljeva alhemičara? Povodom ove misli kroz um mi je prostrujalo da je poznati crni mag i sledbenik inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud, u jednoj od svojih knjiga, pominjao savršeno očuvana tela prvih majstora venecijanske masonerije. A Venecija je, na Blekvudovoj istorijskoj mapi modernog vampirizma, ključna tačka iz koje, u neprekinutom inicijacijskom nizu, ta okultna škola postoji od XV veka, prevashodno u srednjoj i istočnoj Evropi, odnosno u nemačkim i mađarskim zemljama. Navodno, tom nizu pripadao je i sam imperator Svetog Rimskog Carstva Sigismund od Luksemburga (1368-1437), osnivač Reda Zmaja, čiji je član bio legendarni Drakula. Imperatora je u inicijacijski vampirizam, po Blekvudovim rečima, uveo ni manje ni više nego mitski Abramelin Mag, autor čuvenog magijskog spisa koji čini temelj čitavog kompleksa evropskog okultizma. Abramelin je sinisterni aspekt svoje magije praktikovao u Veneciji gde je ustanovljeno prvo vampirsko društvo. Tek nakon toga se uputio kod cara Sigismunda koji je potom postao njegov učenik. Navodno, car je bio nesretno zaljubljen u devojku koja je preminula pa je magijskim putem hteo da je vrati u život, pri čemu mu je Abramelin pomogao (ili možda neki njegov sledbenik). Taj niz vodi i kroz neka masonsko-rozenkrojcerska udruženja. To ne znači da su ta udruženja u svojoj osnovi vampirska, nego su neki njihovi članovi praktikovali vampirsku magiju čiji je izvor Abramelin.

N.D. Blekvud za sebe kaže da je iniciran u Zeleni Red, a koji je, po njegovom kazivanju, nastao od čuvenog nemačkog okultnog reda Thule-Gesellschaft (Društvo Tule). Osnivač Društva Tule bio je Adam Alfred Rudolf Glauer, poznat kao Rudolf Freiherr von Sebottendorff (1875- 1945), nemački vojni obaveštajac, a kao članovi tog društva pominju se čuvena imena nacizma kao što su Rudolf Hes i Alfred Rozenberg. Tule nije izvorno vampirski red, već je deo vampirske gnoze, kako kaže Blekvud, do njih došao posredstvom Zlatne zore, odnosno S.L.MekGregor Metersa i Brema Stokera (takođe člana Zlatne zore). Po Blekvudu, Meters i Stoker su uputili Sebotendorfa u načine uspostavljanja kontakta sa Tajnim Šefovima. Blekvud tvrdi da je tajni šef Zlatne zore sa kojim je Meters uspostavio kontakt niko drugi do sam Drakula (pod tim se verovatno podrazumeva vampirski astralni egregor)! I zaista, otkud uopšte ideja dolaska Drakule u London? Podsetiću, Meters je u Pariskoj biblioteci pronašao knjigu Abramelina Maga sa opisima rituala koji su rezultirali njegovim kontaktom sa – kako tvrdi Blekvud – Drakulom, tj. Tajnim Šefom. Inače, Blekvud pretpostavlja da sinisterni aspekt Abramelinovog učenja potiče od stare jevrejske gnostičke sekte Kainita koji su smatrali biblijskog Kaina kao svoj uzor (Kain je, kako kaže poznati crni mag Majkl V. Ford, oličenje vampirskog arhetipa). Ipak, moram naglasiti - za sve ovo, osim Blekvudovih tvrdnji, nemam nikakvih dokaza, niti sam naišao na neki drugi izvor koji bi možda to nekako potvrdio, ili barem tvrdio isto, odnosno slično. Mimo ovoga, postoje indicije o postojanju Zelenog Reda (ili Reda Zelenog Zmaja), ali ja ne znam koji je Zeleni Red u pitanju. Blekvudov Zeleni Red je nastao nakon Drugog svetskog rata, a postojao je i red sličnog imena početkom XX veka, sve do Drugog svetskog rata. Možda je Blekvudov red zapravo obnovljeni stari Zeleni Red, ali uzdržao bih se od te nategnute spekulacije. Pomenuću samo da se kao članovi prvog Zelenog Reda, čije je poreklo zapravo tibetansko, pominju zanimljive ličnosti kao što su: Raspućin, ruska carica Aleksandra, Karl Haushofer i Petar Bedmajev.

No, vratimo se na početnu tezu. Ne mogu tvrditi da je svako ko sebe naziva rozenkrojcerom istovremeno i vampir. To nije tačno. Ali u samom jezgru rozenkrojcerskog mita nalazi se priča o neumrlom (?) Kristijanu Rozenkrojcu. Setimo se i šta je Izrael Regardije napisao u svojoj opširnoj knjizi o Zlatnoj zori, kada je pomenuo trojicu rozenkrojcerskih adepata koji su živeli po nekoliko stotina godina. Ipak, za razliku od stereotipnih vampira Puta Leve ruke „dece noći“ -nosferatu, ovde možda imamo posla sa vampirima svetlosti - luksferatu. Na kraju, zar Rudolf Štajner, Maks Hajndel i Gaj Balard nisu tvrdili da se Rozenkrojc kasnije pojavio kao čuveni grof Sen Žermen, alhemičar i možda vampir?

U kontekstu ove teme jedan stariji okultista mi je skrenuo pažnju na roman Majkla Talbota pod nazivom Delikatna zavisnost (The Delicate Dependency), u kojem vampiri u suštini deluju kao rozenkrojceri. Oni su tajno društvo alhemičara koje usmerava čovečanstvo u različitim pravcima. Roman se tonom oslanja na ideju popularnu u periodu fin de siècle, naročito u Francuskoj, gde je „rozenkrojcer“ neka vrsta dekadentnog umetnika koji daje telo snovima. Kao i dekadentni umetnici Francuske i Engleske, Talbotovi vampiri su takođe erotske estete koji iniciraju u svet snova, čuda i uživanja. Kako kaže moj anonimni prijatelj, još jedna značenjska asocijacija iz fin de siècle epohe, popularizovana preko Huismansa u romanu Là-bas, jeste ideja da neki rozenkrojceri u tajnosti obožavaju đavola. Ko zna, ipak valja imati na umu da su oni koji za sebe misle da su „svetliji od svetlosti“ neretko skloniji sopstvenoj predatorskoj prirodi nego oni koji je otvoreno prihvataju. Uverenjem da su iznad osnovnih instinkata, slepi su da vide kako ti instinkti i dalje utiču na njihove misli. U svom najprizemnijem obliku, ti „Sveti Adepti“ žive u luksuzu a što se plaća novcem njihovih osiromašenih sledbenika, dok istovremeno tvrde da su, u svojoj čistoći, iznad bilo kakvih predatorskih pobuda. Ko misli da se ovo isto ne odnosi na vođe različitih ezoterijskih organizacija Puta Desne ruke, taj se grdno vara.

Moj prijatelj kaže da neko ko život vidi kroz odnos predator–plen, posledično vidi kako to načelo stalno funkcioniše, kako životinje neprestano uzimaju od drugih, često slabijih. Po njemu, to može dovesti do sledećeg: 1. Vampir u nastajanju odlučuje da će postati veći i bolji u uzimanju i postaje čudovište / rizični kapitalista. Ako nije naročito inteligentan, ostaće na tom nivou (i živeti u stalnom strahu da će se plen udružiti i naoštriti giljotinu), ali ako jeste... 2. Postaje veći i bolji u uzimanju, i onda shvata da prava moć, uživanje i mudrost ne dolaze iz toga da budeš čudovište, već iz razmene energije. To postaje duboko alhemijski i korisno za sve uključene. On tada deluje kao inicijator, šaman, umetnik, tajanstveni ali dobronamerni stranac. I konačno, pod 3. darvinistički užas svega toga postaje nepodnošljiv i osoba postaje duboko pesimistična u pogledu prirode stvarnosti. Ovo može uključivati izlete u gnosticizam i budizam. Po ovom zanimljivom gledištu starog okultiste, navedena tri stanja nisu međusobno odvojena. Često postoji obrazac u kojem se neko prvo nalazi na nivou 1, zatim padne u nivo 3, da bi se konačno uzdigao na nivo 2. Sve ovo ostaje nedostupno nekome ko veruje da je iznad svojih osnovnih instinkata, ali je otvoreno onome ko ih prihvati, radi s njima i transformiše ih. Što se tiče konkretnog rozenkrojcerskog mita koji sam pomenuo, moj prijatelj je izneo ocenu da je telo rozenkrojcerskog adepta nepropadljivo jer je svest toliko pročistila samu sebe da je i njeno vozilo (telo) prešlo granicu kvarljivosti. Vampirski mit to obrće: on osnažuje telo da bi se ono obnavljalo, držeći entropiju podalje, čime omogućava svesti da duže i delotvornije funkcioniše. Magijski gledano, ova dva sistema rade u suprotnim pravcima.

Kain, Naama, Lilit, Tubal-Kain (dopunjena verzija)

William Blake

„Adam pozna ženu svoju Evu i ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Muško sam dete dobila s pomoći Jahvinom!“ (Postanje 4:1)

U starozavetnom tekstu čitamo da je Kain rodonačelnik kainitske loze od koje se pominje sedam kolena: 1. Kain; 2. Enoh; 3. Gaidad; 4. Maleleil;  5. Metusal; 6. Lameh; 7. Jovil, Juval, Tubal-Kain i njegova sestra Naama ili Noema. Imamo, dakle, sedam kainitskih generacija koju čini deset ličnosti, uključujući i samog Kaina. Međutim, tekst pominje i dve Lamehove žene Adu i Selu, kao i samu Kajinovu ženu čije se ime ne pominje. Ukupno imamo trinaest likova, ovog biblijskim prokletstvom obeleženog rodoslova, devet muških i četiri ženska. Nema potrebe naglašavati niti posebno objašnjavati značaj i značenje brojeva 7 i 10 u kontekstu apokaliptične beštije sa sedam glava i deset rogova, a takođe nema potrebe ni naglašavati simboliku broja 13. Valjalo bi samo podsetiti da je 13 = 1, kao zbir brojčane vrednosti te reči na hebrejskom: ehad je alef (1) - het (8) – dalet (4). Reč je o svojevrsnom jedinstvu koje ukazuje na strukturu Drveta života. Kain je u tom smislu pandan sefiri Keter (kruna, prvi pokretač); Enoh je Hokmah (mudrost, zvezdana sfera) - kome je Kain sazidao grad; Gaidad je Binah (razumevanje); Maleleil je Hesed (blagost, milost); Metusal je Geburah (snaga, strogost); Lameh je Tifaret (lepota) - onaj sa dve žene i četiri potomaka, koji je ubio čoveka i mladića i koji će biti osvećen 77 puta; Jovil ili Džabal je Necah (pobeda) - rodonačelnik nomada; Juval ili Džubal je Hod (sjaj) - rodonačelnik svirača i zabavljača (u simboličkom smislu cigana, ali i gatača); Tubal-Kain je Jesod (temelj) - rodonačelnik kovača i graditelja (u simboličkom smislu masona) - paralela sa grčkim Vulkanom; Naama je Malkut (kraljevstvo). Njihovo obitavalište je zemlja Nod, istočno od Raja, gde se Kain, nakon što je ubio svog brata Avelja, sklonio od lica Božjeg. Upravo je tajanstvena zemlja Nod atribut četrnaestog načela, čime se kompletira puna numerološka slika ove priče. U kabalističkom smislu Nod je Daat (znanje), dok Lamehove žene i Kainova žena predstavljaju tri vela ništavila: Ain, Ain Sof i Ain Sof Aur. Sada kada smo uspostavili poznatu nam sliku univerzuma možemo krenuti u dalja razmatranja.

Ime Kain, onako kako je zapisano na hebrejskom, sastoji se od tri slova: kof-jod-nun čiji je zbir vrednosti 160, odnosno 810, ako uvažimo hebrejsko numeričko pravilo da ukoliko se slovo nun nađe na kraju reči njegova vrednost više nije 50 nego 700. Na grčkom se Kain piše kao Καιν, čija je brojčana vrednost 81. Dakle, imamo 810 i 81 kao indikatore lunarnog porekla. Mesečev magijski kvadrat se sastoji od isto toliko brojeva i sama ta činjenica već dosta govori o poreklu Kainovom. Sa druge strane, broj 160 je zbir slova imena Niantiel što se odnosi na klipotskog čuvara staze nun, čiji je znak Škorpija i tarot ključ Smrt. Po nekim izvorima, ime Kain se može prevesti kao kovač, ali i kao koplje. Kovač je metalurg, pa ako se ravnamo po zaključcima koje je izneo Mirča Elijade, on je i predak alhemičara. Kovač, odnosno alhemičar, jeste onaj ko remeti prvobitnu ravnotežu, razbija početno stanje neobrađenog materijala i činom nasilja, oblikuje novo stanje.

Sigil Niantiela

Po nekim izvorima, Kainov brat Avelj je predstavljen kao solarni anđeo koji održava ravnotežu. Ime Avelj se na hebrejskom piše kao he-bet-lamed i ima vrednost 37, dok je na grčkom Αβελ = 38. Ime Avelj, odnosno Abel, možemo porediti sa imenima solarnih božanstava kao što su sirijski Baal, kritski Abelios, galski Abelio, grčki Apolon itd. U tom kontekstu, Kain je ubica Sunca. Imajući ovo u vidu ne možemo ne primetiti sličnost sa egipatskim mitom o Ozirisu kojeg ubija njegov brat Set i komada ga na tačno četrnaest delova. U toj perspektivi Kain bi bio Set a Avelj Oziris. Set i Oziris su Atumovi, a Kain i Avelj Adamovi sinovi. Takođe, ubistvo Avelja podseća na žrtovanje božanstva čije je telo pretvoreno u hranu, odnosno u jestivo bilje, a što spada u Kainovu delatnost. Mirča Elijade, u knjizi „Mitovi, snovi i misterije“ piše o paleo-ratarskim kulturama koje su uobičavale prinošenje ljudskih žrtava i kanibalizam. Tako možemo pretpostaviti i ono što u biblijskom tekstu nije navedeno, pošto je tu reč o odjeku drevne religije. Otud je sasvim realno da mit o Kainu i Avelju predstavlja neku vrstu sećanja na kanibalizam koji je sastavni deo obreda ljudskog žrtvovanja ratarskih zajednica koje su na taj način oživljavale mitološku situaciju ubijenog boga. Elijade ističe zaključak da žrtvovanje ljudi i kanibalizam imaju ulogu da magijskim putem obezbede život rastinju i dobar prinos. Često su sastavni deo takvih obreda činile i orgije. Konačno, po Elijadeu, kanibalizam nije izraz zverske primitivnosti ljudi tih zajednica nego je reč o tome da je kanibalizam povezan sa odgovornošću religioznog karaktera. Kako objašnjava Elijade, kanibalizam su uspostavili bogovi  kako bi čovek mogao da preuzme odgovornost za kosmos, a što uključuje i rast biljaka. Sada biva jasnije zašto je Kain u bibliji proklet.

Po Talmudu, gore pomenuti Kainov potomak Lameh, oženio je dve Kenanove ili Kajnanove kćeri. Ime Kajnan / Kenan ukazuje na starog arabljanskog (ili sabejskog) boga Meseca, odnosno na božanstvo nomada koji su štovali drevnu zvezdanu religiju. Otud je prvi Lamehov sin Jovil / Džabal u starozavetnom tekstu označen kao rodonačelnik nomada, a nomadi su zvezdočatci i štovatelji lunarno-stelarnih božanstava. Ako spekulaciju dodatno rastegnemo, možemo se zapitati jesu li možda tajanstveni osvajači Egipta, poznati kao Hiksi (narodi sa mora), zapravo kainiti, kajnanovci, obožavaoci Seta (Kaina), kako su ih Egipćani upamtili? Kada kažem kainiti, ne mislim na istoimenu gnostičku sektu iz drugog veka nove ere za koju se u neku ruku može tvrditi da je preteča šabatajstva kao, uslovno rečeno, satanističkih doktrina koje se suprotstavljaju ili namerno izokreću vladajuće mistično-magijsko-religijske struje u potrazi za izvornom formulom ili njenom obnovom. Izvorno, kainizam u kontekstu predmeta ove rasprave, ne smatram formulom inverzije nego autentičnim i samoniklim drevnim kultom čija je formula zasnovana na prirodnim zakonima još iz vremena totemizma.

Postoji teza koja Kaina povezuje sa sazvežđem Zmijonosca koji je u Sumeru poistovećen sa božanstvom magijskih bajalica i prizivanja (Sagimu). Zmijonosac je poput fakira, onaj koji hipnotiše i opčinjava te govori zmijskim jezikom. Ime Kain može biti protumačeno i kao kof-ain (Q-Ain), čiji su tarot atributi Mesec i Đavo, čime otvaramo analogiju Mesec-Oko, odnosno Potiljak-Oko, mesečevo oko, levo oko ili treće oko. To je oko istovremeno i Kainov znak, na nebu poistovećen sa zvezdom Ras Al-Hag, koja se nalazi na glavi zamišljenog lika Zmijonosca. Mit o Kainu i Avelju je poduka o zakonu akcije i reakcije, analize i sinteze. Kain je u tom smislu simbolički lik analize - solve. Alister Kroli je Kaina i Avelja stavio na kartu Ljubavnici, a koju je takođe nazvao i Braćom. Ovde sam izdvojio ključne detalje:

„Atu VI se odnosi na Blizance u zodijaku, kojima vlada Merkur. Odgovarajuće slovo hebrejskog pisma je Zain, što znači „Mač“, i otuda je okvir karte Svod Mačeva, pod kojim se odvija Kraljevsko Venčanje. Mač je prevashodno oruđe deobe, podele. U svetu intelekta - to je svet boje Mačeva - on predstavlja analizu. Ova karta i Atu XIV zajedno čine sveobuhvatnu alhemijsku maksimu: Solve et coagula.“ Alister Kroli, Knjiga Tota, Esotheria, Beograd, 1996, str. 88.

motiv Krolijeve verzije karte Ljubavnici (Braća)

I dalje Kroli nastavlja navodima iz njegove knjige „Vizija i glas“, gde nailazimo na ono što je od značaja za temu Kaina:

„Postoji jedna asirska legenda o ženi sa ribom, kao i legenda o Evi i Zmiji, jer Kain ne beše sin Adamov i Evin, već sin Evin i Zmijin. I zato kad ubi brata svojega, beše prvi ubica jer žrtvovaše žive stvari demonu svojemu, te dobi Kain beleg na licu svojemu, koji je beleg Zveri o kojoj se besedi u Apokalipsi i beleg Inicijacije. Prolivanje krvi je nužno, jer Bog nije čuo decu Evinu sve dok krv ne bi prolivena. A to je površna religija; ali Kain nije govorio s Bogom, niti je imao beleg inicijacije na licu, tako da su ga se svi ljudi klonili, sve dok nije prolio krv. A ta krv beše krv brata njegovoga. To je tajna šestog ključa Tarota, koji ne treba nazivati ljubavnici, nego Braća. Posred karte stoji Kain; u desnici drži Torov Čekić kojim je ubio svog brata, sav vlažan od krvi. A levicu svoju pruža otvorenu kao znak svoje nevinosti. Sa desne strane mu je majka Eva, oko koje je izuvijana zmija čija kukuljica je raširena iza Evine glave, a sa leve strane mu je lik koji je u ponečemu nalik na hinduističku boginju Kali, ali mnogo zavodljiviju. Pa ipak ja u njoj prepoznajem Lilit. Nad njim je Veliki Pečat Strele, okrenut nadole, ali prostreljen kroz srce deteta. I to je dete Avelj. A značenje ovog dela karte je nepoznato, ali to je tačan crtež tarot karte. I to je tačna magijska bajka iz koje su hebrejski prepisivači, koji nisu bili potpuni Inicijanti, ukrali svoju legendu o Padu i svim kasnijim događajima. Od veoma je velikog značaja to što gotovo svaka rečenica u ovom odlomku naizgled preobraća značenje one koja joj je prethodila. Tome je razlog to što je reakcija uvek jednaka i suprotna akciji. Ova jednačina je, ili bi trebalo da bude, simultana u svetu intelekta, u kojem nema velikih vremenskih zaostataka; formulacijom neke ideje gotovo u istom trenutku stvara se i njena suprotnost. Suprotnost bilo koje tvrdnje je sama po sebi implicitna, što je neophodno da bi se održala ravnoteža Univerzuma.“ Alister Kroli, isto, str. 88/89.

U svetlu mog ličnog verovanja i iskustva, Kainov lik, sam po sebi, jeste nešto mitsko, daleko i nestvarno. Ipak, držim da je svojevrsna kainitska magijska struja stvarna te da je ključ njenog poimanja lik Naame, Lamehove kćeri, čije sam ovaploćenje prepoznao u liku ćerke srednjoevropskog šabatajca Jakova Franka – Eve Frank. Kako smo Naamu poistovetili sa sefirom Malkut, to znači da otelotvorenje njenog načela kroz neki religijsko-magijski kult ili ličnost, možemo uzeti ne samo kao mogućnost nego i kao nešto opipljivo. Čitava ta epizoda, koja je u biblijskom tekstu samo ovlaš dotaknuta, bremenita je povesnim magijskim potencijalom koji kao senka prati istorijski razvoj religija i civilizacije.

Po jednoj legendi Naama je izumela tkanje, što je jedan od atributa veštičarstva. Njeno ime se prevodi kao prijatna, ugodna ili zgodna (ili kao epitet boginje „lepa Ma”, od ugaritskog n’m – „milost”, epitet boginje Anat; ili arapski anam – „nežna.”). Bila je predpotopska ćerka Sile (ona je tama) i Lameha iz loze Kainove, rođena pre nego što je Eva rodila Seta. Filon Judejski kaže da joj je ime bilo Noeman, „debljina”, i da je predstavljala raskoš i izobilje. Kao takva, Naama je bila ta koja je zavela Sinove Elohimove (Postanje, 6:2). Zohar imenuje te sinove kao Azu / ain-zajin-alef i Azaela / ain-zajin-alef-lamed te sa njima izrodila razne vrste klipota. Koren reči naam (nun-ain-mem) označava zadovoljstvo. Brojčana vrednost njenog imena je 165 (nun-ain-mem-he), a što ne može a da ne izazove podizanje obrva s obzirom da je broj Babalon 156. U Krolijevoj knjizi kabalističkih korespondencija „Liber 777“ Naama je označena kao demonska kraljica Malkuta. Pa ipak, Kroli je rekao kako je u Novom Eonu Škorpija prikazana kao Žena-Zmija. U krajnjoj liniji, po jednom tumačenju, to znači da je inicijator skriven u liku Smrti, jer, kako to piše u „Knjizi zakona“ 2:6: I am Life, and the giver of Life, yet therefore is the knowledge of me the knowledge of death. 

Naama se povremeno poistovećuje sa dnevnom Lilit, jer je njen otac Lameh, poistovećen sa Suncem, odnosno sefirom Tifaret, i može označavati moć. Njena majka je Sila (senka). Otud je Naama u neku ruku moć senke. Povodom toga imamo dva dodatna oblika pomenutih boginja-demonesa: Surada, kao oblik Naame, i Sabria kao oblik Lilit. Ženski množinski oblik Saruata označava klasu demonica koje obitavaju po ruševinama. Tako su demonice Surata i Sabria dnevne i noćne demonice, potekle od Naame (dnevne) i Lilit (noćne). Negde sam pročitao da na sanskritu sarada znači radost, što je epitet za Sarasvati, jednu od najobožavanijih boginja.

Kao jedna od retkih predpotopskih žena iz Biblije i savremenica Adama i Eve, Naama je privukla dosta pažnje rabinskih autora, a posebno kabalista, koji se slažu u tome da je ona božanstvo podzemlja, a povremeno se naziva i ubicom dece, što je svojstvo koje deli sa Lilit. Po legendi, Naamin najpoznatiji sin bio je Asmodej, čiji je otac jedan od palih anđela. Taj sin je davio muževe Sare u Knjizi o Tobiji i postao Kralj Pakla u srednjovekovnoj tradiciji. Naama Amonka, jedna od brojnih žena legendarnog kralja Solomona, bila je potomak predpotopske Naame, te je nasledila sve osobine starije Naame, i dobre i loše. Legenda kaže da je Asmodej jednom uzeo Solomonov oblik i zamenio ga na prestolu, dok je Solomon lutao u izgnanstvu. U nekim verzijama, Naama Amonka je već bila kraljica Izraela, i ona je razotkrila Asmodeja kako bi vratila Solomona. U drugim verzijama, Solomon ju je upoznao u izgnanstvu, i ona je pronašla čarobni prsten pomoću kog je Solomon porazio Asmodeja. U oba slučaja, podrazumeva se da je samo Amonka mogla srušiti sina svoje pretkinje i imenjakinje.

U nekim verzijama Naama je postala jedna od Adamove dve demonske žene. Druga je, naravno, bila Lilit. Nakon Aveljevog ubistva, Adam više nije mogao da gleda Evu, što je razlog njihovog kasnijeg dobijanja sina Seta (prvog koji je slavio Boga). Adam je živeo sto trideset godina sa svojim demonskim ženama, koje su bile poznate po izuzetnoj lepoti i sposobnosti da iskvare čak i anđele Božje, kao što je Naama iskvarila anđela Šamdona, kojem je, navodno, bila ljubavnica. Taj detalj je prilično indikativan, mada se ne pominje u bibliji, jer ukazuje na magijsko opštenje ljudskih i anđeoskih bića, a što je verovatno uzrok padu (ili silasku) ovih poslednjih te njihovo pretvaranje u čuvene pale anđele. U Zoharu se kaže da su ćerke koje je Adam imao sa Lilit i Naamom nazivane kužnim ženama. Sa druge strane, kao što sam već pomenuo, deca koju je Naama rodila palim anđelima bila su ženski i muški duhovi koji napadaju ljude dok spavaju sami, izazivajući u njima požudu (sukube i inkubi). Kasnije se, po nekim legendama, Naama udala za svog brata Tubal-Kaina. Povela ga je da živi s njom u moru, a decu je poverila Lilit, koja ih je odgajala i podučavala. Kada su odrasla, Naamina deca, ili Lilitina pastorčad, mešala su se sa ljudima i kvarila ih seksualnim odnosima, ali Naama se sama retko telesno sjedinjavala sa smrtnicima. Ona je činila to duhovno, putem erotskih snova, tako da su plodovi tih snova bili poluljudski i mogli su se telesno sjediniti sa ljudima. Vidimo da je Naama, iako izvorno ljudskog porekla, zapravo demonsko hibridno biće. Naama se ponekad navodi kao jedna od četiri Samaelove žene, zajedno sa Lilit, Agrat i Išet Zenunim (Mahalata). One su bile i vladarke, pa je tako Lilit vladala Damaskom, Igeret Maltom i Rodosom, Mahalata Kritom, a Naama Tirom.

Naama se ponekad naziva gospom naricaljki i pesama, a kaže se da je svirala u čast idolopoklonstva. Naama je izmislila razboj, alate za tkanje i sve umetnosti vezane za to, uključujući i muzičke instrumente. Ona je iskvarila čovečanstvo lepotom svojih pesama, zbog čega je njeno potomstvo uništeno u Velikom potopu. Navodno, zlo je počelo sa Naaminim pronalaskom muzičkih instrumenata, koji su vodili u razvrat, dok su izumi njenog brata u metalurgiji doveli do idolopoklonstva jer je on izlivao bogove od bronze i gvožđa. Tubal-Kain je bio njen brat-muž, pronalazač mača, a samim tim i ratovanja, ponekad je poistovećivan sa Vulkanom / Hefestom, pa se Naama poistovećuje sa Venerom / Afroditom. Kao pronalazač luka, Tubal-Kain je sličan kanaanskom božanstvu koji je stvorio božanski luk za boginju Anat, ali je pijan dozvolio da padne u ljudske ruke. Ubistvo Avelja izvršeno je poljoprivrednim alatom jer oružja još nije bilo, ali drugo ubistvo izvršio je Tubal-Kainov otac koji je imao oružje koje mu je sin napravio. Kada je Tubal-Kain pokrenuo idolopoklonstvo, jedno od prvih božanstava koje je obožavao bila je njegova sestra Naama, koja se potom štovala u svom svetom gradu na severozapadu Arabije, a potom i dalje kao Afrodita.

Vesta i moć devica

Moć devica je u njihovim snovima. One imaju snažna i gipka astralna tela. Ništa u njih nije ušlo, niti iz njih izašlo. Sama ta činjenica govori nešto. Inicirane device, redovnice, imaju veliku moć, ili imaju mogućnost da generišu veliku moć. Njihova energija nije oštećena muškim prisustvom, nije uprljana muškom seksualnom energijom koja umanjuje žensku moć (ostavimo po strani sada posvećeničke škole seksualne ekstaze, jer to je nešto drugo). Imam na umu rimsku boginju Vestu, zaduženu za plodnost i kućno ognjište, ćerku Saturna i Opse, boginje zemlje, pa samim tim i tzv vestalke, njene devičanske sveštenice. One su mahale velikim falusima i posebnim bakljama, odevene u crveno. Njihova crvena odežda ukazuje na htonske energije, vatrenu krv zemlje. Takođe, boginja Vesta bila je i boginja srca, ona koja večno stoji i koja sama po sebi predstavlja moć. Kažu da su Vestine sveštenice imale prirodan ugodan miris, što je sasvim u skladu sa jednim od epiteta ove boginje - mirisna. To je miris čiste moći i visoke svesti. Današnji mentalitet seksualnih sloboda i promiskuiteta odbacio je devičanstvo kao mračnjaštvo prošlog doba, kao crni pokrov patrijarhalne vlasti nad ženom. Pa ipak, ovde nije reč o tom crnom pokrovu pokore, nego o crvenom pokrovu moći i svesti. Taj put crvenog pokrova takođe je zaboravljen, ali setimo se, to je jedan od devet puteva Majke i Žene, tzv Saturnove vatre, danas tako neprijemčiv, kako štovaocima gole Izide, tako i onima koji i dalje slede formulu crnog pokrova. 

P.S. Pre tridesetak godina upoznao sam jednu izuzetnu devojku, koja je očigledno bila posvećena u neki čudan kult, o čijem poreklu mogu samo da nagađam. Njeno telo je imalo, u šta sam se lično uverio, sposobnost stvaranja neverovatne supstance ćilibarne boje čija je konzumacija izazvala promenu moje svesti i percepcije. Ona mi je rekla da bi imala veću moć da je ostala devica. Tada to nisam razumeo, ali sada, kada imam određeno razumevanje tog fenomena, i dalje ne razumem, pa ipak osećam da je govorila istinu.     

Zavijanje

Kod mene je već prošlo 22h. Napolju se čuje zavijanje nekakvih ne-pasa. Možda su lisice, možda čagljevi, a možda i nisu. Pre neku noć, u neki sitan sat, izašao sam na livadu i osluškivao. I taman kada sam odustao od svega začuo sam neko jezivo urlikanje. Znam da komšija ima sopa, a jedan lik malo dalje drži kangala, ali oni tako ne zavijaju. Ovo je dolazilo iz daljine i iz nekog nejasnog pravca, možda iza brda. To je bio znak. Sa prolećem, bude se i atavizmi.

***

Jutros sam sreo komšiju u kupovini i čovek mi reče kako iz noći u noć čuje neko čudno zavijanje. I to baš u vreme kada ja izvodim atavističke "nokturnalne radove". Rekoh mu, ma to su oni famozni čagljevi, oni tako pevaju. Inače, trudim se da zavijam tiho, ali me ponekad ponese žar i pustim glas, pa se desi da komšija čuje. Ne može se svetu ugoditi.

P.S. Zaista je šteta i protiv boga propustiti lepu mesečinu a ne izaći na livadu i zavijati sve dok ne zapadnemo u kreativnu mahnitost. Preporučujem svima. Pronađite svoju frekvenciju i raspalite. Mesečina ima šta da pruži.

Bafomitrasov grimoar arkana (Tarot mrtve ruke)

Tema ovog teksta jeste poseban špil od trideset šest karata, od kojih svaka sadrži određeno tajanstvo, ima svoju magijsku dubinu i prateću egzotičnu faunu duhova i entiteta. One se dele u dve grupe: dvadeset šest velikih arkana i deset malih. Međutim, kako sam kasnije uočio u ovu strukturu potrebno je uvrstiti i određeni broj neispoljenih arkana koje su ipak obuhvaćene opisima datim na ovom blogu. Iskreno, nisam posve siguran kakvo je puno značenje ovih karata i šta tačno one predstavljaju. One su dobrim delom izraz mojih vizija i iskustava u određenim stanjima svesti, kao i tokom intenzivnog rada u periodu moje mladosti sa entitetom kojeg sam imenovao kao Amhazar. 

Iza redosleda arkana ne stoji nikakva posebna namera ili razvojna inicijacijska priča, već je reč o nizu njihovog idejnog uobličavanja. Ove karte ne stoje ni u kakvom odnosu prema postojećim i tradicionalnim oblicima tarot karata, već su izraz jednog drugačijeg svetonazora. One mogu biti shvaćene kao slikovni popis magijskih sila ili činioca sa kojima sam, počev od mog ranog detinjstva, tokom studentskih dana, pa sve do mojih srednjih godina, stupao u kontakt, na ovaj ili onaj način. Da budem jasniji, neke od sila predstavljenih kartama, doprle su do mene putem snova. Neke su došle posredstvom mog magijskog učitelja Amhazara. Nekima od njih bio sam izložen onda kada sam se našao pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Konačno, neke su neposredno, bez ikakve najave i vidljivog uzroka, iznenadno i sudbonosno, nahrupile u okvir moje dnevne svesti, potpuno me obuzimajući. Ma kako dolazile do mene, te sile međusobno stoje u određenoj vezi. 

Karte su popis, grafičko-simbolička enciklopedija, kojima sam pokušao da opišem i u osnovi rastumačim skrivene sile i entitete koji su obeležili moj život i poglede na svet. Međutim, ovim svojevrsnim okultnim zemljopisom ne isrcpljuje se svrha Bafomitrasovog grimoara arkana. Da bi njihova svrha bila jasnija potrebno je da rasvetlimo zbog čega sam ih upravo tako nazvao. 

Počnimo od samog naslova. Bafomitras je magijsko ime koje sam usvojio tokom uobličavanja karata. To ime je teško prevodivo na konvencionalni jezik, ali u dubljem smislu mogu to formulisati kao „utemeljen u Suncu“. Kao drugo ime ovog špila stoji: tarot mrtve ruke. Odmah da razvejemo neke slutnje, odrednica mrtva ruka nema nikakve veze sa nekromantijom već jasno ukazuje da posledice magijskog rada sa ovim kartama imaju intenciju da nadžive onog ko sa njima barata. Te posledice su dalekosežne i trajne, pa otud ne bi trebalo pristupati ovim arkanama lakomisleno. Njihova suštinska svrha nije gatanje ili savetovanje, mada mogu biti i tako korišćene ali veoma uslovno, a što isključuje komercijalan odnos. Ne preporučujem da neko koristi ove karte kao klasičan tarot, radi predviđanja budućnosti klijentima za novac. Sile koje su njima predstavljene ne bi trebalo uznemiravati trivijalnostima svakodnevnog života. One dobro reaguju na čin volje. 

Uz pomoć sila, na koje se odnose ove karte, vešt i posvećen korisnik, biće u stanju da stvara uzroke budućih posledica, nevezano za prirodu tih posledica ili motive sa kojima im pristupa. Kroz ove karte stupamo u kontakt sa silama i entitetima koje one predstavljaju. Te sile nisu ni dobre ni zle, ali to mogu postati. U neku ruku, arkane mrtve ruke jesu oruđa proročišta, ali ne u smislu pasivne vizije, nego aktivnog delovanja. Uz njihovu pomoć operator stvara ono što vidi, pa čak i preko toga.   

Što se tiče praktičnog rada sa ovim kartama, u suštini to je rad sa njihovim duhovima. U tu svrhu potrebno je uraditi obred njihovog posvećenja, odnosno samoinicijacije. Posvećenje karata jeste zapravo samoposvećenje osobe koja radi sa njima. Obezbedite mirnu zamračenu prostoriju i jedan dovoljno prostran sto okrenut istoku za kojim ćete sedeti, a možete raditi i na podu. Neka radna površina bude bez ikakvog pokrivača ili nepotrebnih predmeta, osim neophodnih sredstava, a to su: 

1) Postavite špil karata na sredinu stola. 

2) Iza špila postavite jednu belu sveću tako da bude u liniji nasuprot vama. 

3) Od zrnaca soli uobličite simbol „skarabeja“, odnosno četverostruke svastike desno od karata, iza kojeg će takođe stajati još jedna bela sveća. Nije neophodno da oblik bude savršen. Skarabej od soli ima svrhu da vas u slučaju napada panike, uzrokovanim nekom iznenadnom i uznemirujućom pojavom tokom rada sa duhovima karata, uravnoteži i smiri. U tom slučaju stavićete kažiprst na simbol i ponavljaćete formulu „Ararita“ što smirenije i nežnije.

4) Obezbedite čašu ili pehar koji ćete napuniti vodom ili vinom. Iznad pehara takođe postavite belu sveću. Tako sada imamo sve tradicionalne elemente, Vatru, Vodu, Zemlju, dok je vaš glas predstavlja Vazduh. 

5) Ispod simbola od soli postavite skalpel ili bilo koje sečivo.

6) Iz špila izvlačite veliku arkanu VI Oniru i položite je na vrh tako da gleda u vas.

7) Kada ste sve to pripremili, pogasite svetla i neko vreme meditirajte u mraku. To je prilika da još jednom preispitate svoje motive zbog čega ste uopšte nabavili ovaj tarot i šta tačno njime nameravate da postignete. 

8) Kada osetite da ste spremni, upalite prvo sveću koja se nalazi u sredini i izgovorite Berašit Elohim Adonai Meleh Kor Mi Hoor, nakon čega izgovarate vaše magijsko ime. Ovim rečima tražite vođstvo i zaštitu Tvorca i vašeg ličnog boga u radovima sa duhovima ovih arkana. Svrha magijskog imena jeste da posluži kao neka vrsta vaše identifikacije u radu sa duhovima ovih karata. Tim imenom im se predstavljate i pod tim imenom vas oni znaju. Razmislite dobro o tom imenu. Želite li da se magijom bavite pod imenom koje su vam nadenuli vaši roditelji ili kumovi, ili za tu svrhu birate posebno ime, to je vaša stvar. U svakom slučaju bilo bi dobro da pre nego što pristupite posvećenju donesete odluku o vašem imenu.      

9) Bilo bi poželjno da pročitate prva tri stiha kojima počinje biblija. U njima se govori o procesu stvaranja. Znam da je modernim ljudima odbojno pozivanje na biblijske stihove ili povezivanje sa tom knjigom. Međutim, pristupite tome vrednosno neutralno. Ovde nije reč o vašim uverenjima nego o tome da obred uradite ispravno. Ukoliko niste u stanju da pređete preko toga onda se zapitajte šta uopšte radite sa ovim kartama. U svakom slučaju tim činom vi prizivate atmosferu stvaranja. U neku ruku, radom sa kartama, na jedan simbolički način, vi stavljate sebe u položaj božanstva.

10) Potom podignite desnu ruku u vis i izgovorite: KRISTEOS LUCIFTIAS.

Razmislite dobro i temeljno preispitajte sebe i svoje motive pre nego što se upustite u naredni korak, jer u slučaju da nakon određenog vremena pokušate da odustanete od magijskog rada sa kartama ili ukoliko zanemarite taj rad, može se desiti da se nađete u neprilici. Duhovi povezani sa kartama, jednom aktivirani i upućeni na vas, ne ispuštaju vas iz vida i sve će učiniti da vas vrate na put kome ste se zavetovali. To je magija a magijski zaveti su neraskidivi. Nemojte shvatiti ovo kao marketinški trik ili poigravanje pisca ovih redova već kao izuzetno ozbiljno upozorenje. 

11) Usredsredite svoju pažnju na kartu koju ste postavili na vrh špila, a to je VI Oniru. Potom uzmite sečivo u desnu ruku i malo se rasecite bilo gde na levoj ruci (pazite da se ne ozledite). Dovoljno je raseći se plitko, tek da se iscedi kap ili dve krvi kojom ćete označiti kartu VI Oniru u delu gde je prikazan crveni simbol egipatskog krsta. Dakle, krvlju se obeležava gornji deo krsta u predelu one šupljine. Potom to mesto na karti gde je prolivena krv pritisnite palcem desne ruke. Tom prilikom izrecite: ONIRU TARO ONIVU IRMU TAEL PRONOSEVREN KUURIEMA (u pitanju je generička formulacija). Kada se krv sasuši promešajte špil. Tako se uspostavlja magijska veza između vas i karata i od tada te karte tretirate kao magijsko oruđe. Držite ih van domašaja i pogleda drugih ljudi. Umotajte ih u svilenu ili neku tkaninu od čistog materijala i koristite ih isključivo onda kada nešto konkretno radite sa njima na način ovde opisan ili možda drugačije, ukoliko vam sami duhovi to nalože. Imajte na umu da ovaj čin sa obeležavanjem krvlju obavljate samo jednom. Svaki sledeći put kada karte uzimate u svrhu magijskog rada nema potrebe da taj deo iznova ponavljate.

Nakon toga tarot koristite kao i svaki drugi. Radi divinacije konstruisao sam složeni ritual, ali sada, nakon određenog vremena, to smatram nepotrebnim.

Takođe, zahvalio bih se mom saradniku i koautoru na ovom radu, Draženu Pekušiću, koji je vizuelno interpretirao moje ideje, pruživši značajan doprinos njihovom uobličavanju.

Karte su dimenzija 14cm x 9,5cm, u ublaženim bojama, na kvalitetnom glatkom kartonu plastificirano. 

Ukoliko ste zainteresovani za nabavku ovih karata kontaktirajte me putem mejla: dorijan.nuaj@gmail.com

Ovde prikazani dijagram, nalik kabalističkom Drvetu života, sačinjen je od naziva svake karte. Male arkane ovog tarota u priloženom dijagramu nalaze se u ulozi sefirota, dok su velike arkane raspoređene kao staze koje povezuju sefire. 

Skolomantika - magija oblaka

Šta se to krije u vetru? Šta to jezdi olujnim oblacima? Kakvu pesmu možemo čuti u pozadini fijuka vetra? One su poput vrana, donose darove onima koji ih hrane. Kako ih hraniti a ne poginuti? To je predmet neke posebne nauke.

Znate, oblaci se uzbude i postanu veoma radoznali kada spaze da neko sa zemlje pokušava da komunicira sa njima.

Discordia

Phillip Galle

Discordia, ćerka boginje Noći. U vreme klasične antike već su zaboravljene baklje u divljini, urlici i mahnitost njenih kanibalskih i krvožednih poklonika. Zato nije zabeleženo da je imala svoj kult. Nije imala ni potomaka, što znači da ni jedan bog ili smrtnik, predstavnik muškog principa, nije mogao da je ukroti. Ona je ljude pretvarala u zveri. Njoj su bile podređene noćne oluje. Pa ipak, ona je imala svoju milosrdnu stranu - a to je dar večnog života u Noći koji su zadobijali oni koji potpuno izgube razum i postanu čist instinkt.

Krvav mesec

Pojava "krvavog" Meseca povezana je sa mračnom magijom. To znači da je neko "okrvavio" Mesec, odnosno zlokobnim isijavanjem i delovanjem je impregnirao astralno svetlo u određenom podneblju. Ili je u pitanju znamenje koje ukazuje da je nastupio pravi trenutak za mračna delovanja.

Inicijacijski vampirizam: N.D. Blekvud

In the eyes of the adept of the Sinister Path, the self is the only god who exists. It is for this reason that Vampirism can authentically be qualified as the ultimate Path of Self-Deification.

N.D. Blackwood

Franjevac iz Pavije, Ludoviko Sinistrar (Ludovico Maria Sinistrar, 1622-1701), uvrstio je vampirizam u svoju studiju o demonskim fenomenima, pod nazivom De Daemonialitate, et Incubis, et Succubis. U toj knjizi on je obrazložio teološko tumačenje fenomena vampirizma koje je po svojoj logici potpuno udaljeno od novog načina razmišljanja koje je u to vreme nastupalo, a to je racionalizam. Po Sinistrariju, vampiri su stvorenja koja ne potiču od Adama, odnosno nisu ljudska bića. Oni imaju razum jednak ljudskom, ali je njihovo telesno obličje potpuno drugačije i na neki način savršeno. Osim toga, on je istakao ideju da su vampiri red stvorenja koja postoje uporedo sa ljudima, a da to nisu nekakva htonska, podzemna bića. Dakle, ljudski i vampirski svet se međusobno prepliću. Naravno, takvo tumačenje je ismejano i smatrano izrazom prevaziđenog svetonazora mračnog srednjovekovlja, pa ipak, malo više od tri stotine godina kasnije, pisac ovih redova nimalo ne spori tačnost Sinistrarijevih navoda, bez obzira što oni nisu uobličeni u duhu racionalizma i ere Prosvetiteljstva.

U jednom intervjuu, deklarisani adept inicijacijskog vampirizma, koji se u javnosti predstavlja pod imenom N.D. Blekvud (N.D. Blackwood), krijući svoj identitet pod zanimljivom crvenom maskom (verovatno je u pitanju životinjski totem drevnog dačanskog božanstva Zalmoksisa, začetnika prastare vampirsko-likantropske transilvanijske krvne loze.), - na pitanje o reinkarnaciji, rekao je da formiranje tela od crne svetlosti, što je cilj crnomagijskog vampirskog rada, uzrokuje da astralno i mentalno telo, kao i ego, počnu drugačije da vibriraju i odvajaju se od duše, od višeg sopstva koje predstavlja vezu sa ostatkom kreacije. Dakle, duša je ta koja se inkarnira, ali vampir se svesno odriče duše i odelivši se od sveta on se više ne reinkarnira. Vampir se privremeno inkarnira tako što zaposeda neko živo biće. Pošto se izdvojio od duše, od svoje svetlosti, od izvora života, vampir, odnosno crni adept, zadobija novu esenciju od demonskih sila sa kojima sklapa pakt, kao zamenu za dušu. Tako se čovek na stazi vampirizma preobražava u potpuno novo biće čija suština, odnosno duša, esencija, više nije svetlost nego tama. Na taj način, crni adept stiče drugačiju vrstu besmrtnosti u skladu sa svojom novom prirodom. Zato vampir nije čovek, već ljudska mračna rezidua, što znači da uopšte nije biće, nego je ne-biće zaogrnuto u ljudsko ruho. U neku ruku tako bi izgledalo prodavanje duše đavolu. Na pitanje da li se vampir reinkarnira Blekvud odrično odgovara. Ipak, u okviru datog svetonazora, primetio bih da postoji mogućnost dalje inkarnacije onog dela bića vampira, nazovimo ga dušom, od koje su odvojeni niži omotači koji sada prekrivaju drugu suštinu (zamenu za dušu, tj esenciju mračnih sila). Tako može doći do paradoksalne situacije da vampir i dalje postoji u drugoj stvarnosti ili astralno, a da njegova duša začinje novi ciklus otelovljenja. Teoretski, to bi značilo da bi neka posve nova osoba, novo biće, moglo imati suštinsku vezu sa vampirom koji je zapravo usavršena i napredna larvalna rezidua prethodnog otelovljenja te osobe.

Da se razumemo, iz perspektive ljudske racionalne percepcije, vampiri ne postoje, posebno ne onakvi kakve viđamo u filmovima. Međutim, ljudi posvećeni stazi vampirizma, koji tragaju za načinom postizanja vampirskog tipa večnog života i te kako postoje. Dakle, ljudsko biće je to koje se preobražava u vampirsko ne-biće ili polubiće, odnosno biće drugog reda, i taj konačan preobražaj dešava se u trenutku smrti kada se ego, ili deo energije ljudskog bića, potpuno premešta u novo telo suptilnije strukture i energije, a fizičko telo odumire. Čovek može da deluje kao vampir, ali još uvek nije vampir sve dok se potpuno ne preobrazi u neku vrstu astralne larve koju pokreće neka drugačija suština, a ta suština ne dolazi od izvora života i svetlosti. Larva koju čovek posvećen vampirskom putu gradi čitavog života, postaje suptilno telo (kuća večnog života) kroz koje neka druga esencija opaža, iskušava, kreće se, hrani, menja, postoji. Izvor koji daje tu esenciju nije zainteresovan za dušu, odnosno za esenciju drugog izvora, jer to ne može da vari, nego ga pre svega zanima svetlost sećanja, iskustvo ma kakvog života. Da bi održavao larvalni oblik postojanim, vampir mora da se hrani energijom živih. Međutim, ta larva nije obična i nestabilna poput svakolikih larvi koje tumaraju astralnom ravni. Ovde je reč o obliku samodeifikacije, jer ta larva se dalje razvija i postaje mračno božanstvo. Dakle, čak i nešto poput vampira teži bogu, ali na sebi svojstven način.

Zaista je intrigantno i zanimljivo proniknuti u um ljudskog bića koje svesno teži larvalnom postojanju u kome će onaj niži ili spoljašnji oblik bića, lišen životvorne sile, neumrlo i fantomski bitisati ispunjen drugačijom esencijom. Takav čovek je istinski crni mag N.D. Blekvud. On nije Amerikanac, niti Britanac, odnosno neki Zapadnjak, ali jeste Evropljanin, iz nama bliske, a ipak tajnovite Rumunije. Pa kad neko iz Rumunije govori o vampirizmu trebalo bi ga sa pažnjom poslušati. U njegovoj prvoj knjizi Draugadróttinn: Lord of the Undead, predstavljena je osnova vampirskog rada, kolekcija magijskih tehnika i uputstava inicijacijskog vampirizma. U pomenutoj knjizi Blekvud se bavi progresivnom metodom inicijacije u vampirizam, tokom koje praktičar postupno uvodi sebe u discipline poput astralnog putovanja, istraživanja svojih atavizama, susreta sa životinjskim totemima i uči osnovne tehnike crpljenja vitalnih esencija. Praksa opisana u toj knjizi omogućava da se svakom koraku pristupi oprezno, ostavljajući svakome luksuz da napreduje sopstvenim tempom. Po Blekvudovim rečima, iako iskustva ostaju zauvek urezana u psihu svakog pojedinca, u određenim trenucima i dalje je bilo moguće odreći se magije i vratiti se svakodnevnom životu. Međutim, kada se posvećenik odluči za vampirski put, tada mora raskrstiti ne samo sa svojim prethodnim životom, nego sa normalnim životom uopšte.

U drugoj knjizi pod naslovom Scholomance: The Order Of The Dragon, Blekvud je opisao fenomen skolomantije kao tajnu školu crne magije koju je, po njegovim rečima, osnovao sam đavo. Navodno je đavo odabrao deset učenika koje je podučavao naturalnoj magiji, bajanju i jeziku životinja. Na kraju ciklusa učenja đavo je od njih načinio svoje sluge. Blekvud tvrdi da je njegova inicijacijska loza skolomantska, odnosno Reda Zmaja, i da je deo te loze čuveni Vlad III od Vlaške, odnosno Drakula. Podsetiću, Red Zmaja je 1408. godine osnovao imperator Svetog Rimskog Carstva Sigismund od Luksemburga. U Skolomantiji, Blekvud prenosi učenja njegovog ezoteričnog Reda nastalog sedamdesetih godina XX veka kao naslednik pomenutog Reda Zmaja. Za razliku od knjige Draugadróttinn, u ovoj knjizi praktikant ne može uživati u luksuzu bezbednosti, jer ona predstavlja, kako Blekvud kaže klasični evropski put vampirizma kakav su praktikovali „naši preci“ na najdirektniji i najbrutalniji mogući način. Oni koji postupaju po skolomantskim propisima zaslužiće inicijaciju u vampirizam lično od neumrlog majstora, a što bi trebalo da bude niko drugi nego sam Drakula koji egzistira na vampirski način u astralnoj ravni. Taj proces je u tom slučaju nepovratan i kandidat je time zapečatio svoju sudbinu zauvek te trasirao sebi put ka neumrlosti i ne-biću. Tom prilikom ne sme sebi dozvoliti nikakvu slabost, sentimentalnost, premišljanje, neodlučnost ili strah, jer će u tom slučaju biti nemilosrdno i brutalno proždran od strane svog mentora i njegovih pomoćnika. Biti deo vampirskog lanca, po Blekvudu, podrazumeva stvaranje nesalomive veze, jer sećanja i moći vampirskih predaka postaju deo novog člana. Nakon fizičke smrti novog člana vampirskog lanca, deo te osobe, hajde da kažemo njen duh, i dalje nastavlja svoje postojanje na astralnom planu, jer se tokom života, uz pomoć svojih vampirskih mentora, za to spremala.

Po Blekvudu, u okultnom vampirizmu, kako on naziva taj put, potraga za besmrtnošću dostiže svoju apoteozu u stvaranju tzv tela crne svetlosti, psihičkog vozila koje će preživeti propast fizičkog tela i omogućiti svesti adepta da večno nastavi život na astralnoj ravni. Kako kaže Blekvud, pravi praktikant vampirske umetnosti odbacuje svoju smrtnu sudbinu i umesto toga primenjuje magijski proces kako bi preobrazio svoje astralno telo u večno vozilo. Od tog trenutka, adept koji je nadvladao smrt, postaje jedno sa svojim vampirskim učiteljima i postepeno se preobražava u biće koje istovremeno evoluira kroz više stvarnosti. Tokom života, posvećenik vampirskog puta po Blekvudovoj tradiciji, dobija pomoć od jednog ili više neumrlih učitelja. Kroz suptilan proces, ova ne-bića razmenjuju svoju vitalnu suštinu sa svojim učenicima (tzv mračni darovi), čime osiguravaju njihov razvoj i preobražaj u ne-bića po svom sopstvenom obličju. Zauzvrat, neumrli učitelj se hrani vitalnom esencijom koju mu posvećenik pruža. Tokom vremena u njemu će se buditi nove sposobnosti, koje se često razlikuju među posvećenicima u zavisnosti od njihovih latentnih veština. U mnogim slučajevima, ovaj proces je praćen i fizičkim preobražajem. Oni koji prime mračne darove nisu tek obični magovi koji praktikuju vampirsku umetnost. Oni su ostavili deo svoje ljudskosti iza sebe kako bi postali istinski vampiri od krvi i mesa, zapravo svojevrsni hibridi. Pakt koji sklapaju sa besmrtnim adeptima prošlosti, tj. vampirima u punom smislu reči, otvara trajni prolaz. Deo neumrlih bitiše unutar fizičkog tela posvećenika, baš kao što deo njegovog astralnog tela prebiva među neumrlima u uzajamnosti. To znači da oni preuzimaju deo vitalne energije koju posvećenik uzima od svojih žrtava. Oni fantomski žive kroz telo svog adepta, živog čoveka, baš kao što će trenutno živi adept kada postane vampir, to isto činiti kroz telo nekog novog čoveka koji se posvetio inicijacijskom vampirizmu.

Kastaneda je opisao sličan proces saradnje između drevnog izazivača smrti, moćnog vrača koji živi već nekoliko hiljada godina, ali koji nije vampir poput ovih koje opisuje Blekvud, i čarobnjaka Don Huanove loze. Oni njemu daju nešto od svoje energije a on njima pokazuje položaje skupne tačke, odnosno razotkriva im nove oblike percepcije i sl. Kastanedin izazivač smrti nije postojao astralno, nego je bio potpuno fizičko biće. Takođe, podsetiću na epizodu kada su Don Huan i Don Henaro vodili Kastanedu u pustinju Sonore kako bi mu pokazali izopačene drevne vračeve koji su promenili svoje obličje i energetsku konfiguraciju, i nalaze se zakopani u zemlji odakle vrebaju svoje žrtve. Njihova percepcija se nalazila negde drugde, a punu pažnju bi usmerili ka našoj stvarnosti samo onda kada je potrebno da se hrane. Taj detalj je suštinski vampirske prirode, ali drugačiji u svojoj realizaciji. Međutim, to ne znači kako su ti meksički vračevi postigli besmrtnost, već su samo iznašli način da produžavaju život.

Blekvud je opisao vampirska astralna obitavališta sačinjena od zgusnute astralne svetlosti (tzv niži astral, mračni astral), u kojima oni bitišu kao zajednica, ali na sasvim neljudski način. Neki od stanovnika tih obitavališta su bivši ljudi, a neki pripadaju čistom domenu horora i ne potiču od ljudskog sveta (kao da je reč o nekakvim vampirskim saveznicima, da se izrazim u kategoriji Karlosa Kastanede). Ta obitavališta su sama po sebi deo entiteta neumrlih gospodara, kako kaže Blekvud, kao kada bi kuće i okućnice u kojima žive određeni ljudi takođe bili produžeci njihovih tela, s tim što je ovde reč o čitavim svetovima. To znači da postoji posebna dimenzija, bliska našoj, iz koje ti stvorovi dolaze u našu stvarnost radi lova, zadovoljstva, ali i zbog regrutacije novih članova. Pošto su ti svetovi integralni delovi vampirskih gospodara, tada kada se oni pojave u našoj stvarnosti, sa njima dolaze i njihova obitavališta sa svim pratećim sadržajima!

Kada adept uđe u vampirski magijski lanac, njegove psihičke moći rastu i ubrzo postaju nešto njemu svojstveno i normalno. Adept deluje kao portal sinisternih vampirskih sila , hraneći se energijama životne suštine, preobražavajući se u božansku senku koja može da manipuliše slojevima stvarnosti, da ulazi u snove ljudskih bića i prevazilazi granice svetova. Najstariji vampiri, kaže Blekvud, iako pamte svoje zemaljske živote, danas su entiteti koji više nisu ograničeni na našu planetarnu sferu i kreću se kroz različite ravni postojanja. Po Blekvudovim rečima, za razliku od duhova, oni nisu odjek zaboravljenog vremena, osuđeni na večno ponavljanje događaja iz svog fizičkog života.  Kada se pojave u našoj dimenziji, neumrli poseduju veću slobodu i nezavisnost od uobičajenih magijskih entiteta, poput demonskih ili anđeoskih. Zato ih je uz velike napore moguće obuzdati prizivom, jer je njihova volja često daleko snažnija od volje evokatora. Blekvud kaže da se ova noćna bića ukazuju svojim sledbenicima u ritualima, ali i – ljudskom stadu, kojim se hrane po sopstvenom nahođenju i zadovoljstvu. Neki od njih nisu tek obični demoni, već su nekada bili ljudi, pre nego što su nadrasli svoju ljudskost i postali najsmrtonosniji predatori koji postoje na astralnim ravnima. Drugi su pak – pazite ovo – „neljudske izopačenosti koje nemaju nikakve veze sa našim univerzumom i obitavaju u našoj stvarnosti sa samo jednim ciljem: ishranom.“ Susret s njima za većinu ljudi je ravan košmaru. Raditi sa njima i postati njihov učenik, kaže Blekvud, pre nego što se uzdignemo na njihov nivo, iziskuje neverovatnu snagu volje, strpljenje i nepokolebljivu izvesnost u sudbinu koja nas čeka. Međutim, ukoliko posvećenik poklekne, osim što može postati žrtva svojih vampirskih učitelja, takođe može završiti u ludilu, šizofreniji, ili će izlaz potražiti u samoubistvu. On stalno naglašava da put vampirizma sadrži ozbiljne rizike. Blekvud kao posvećenik vampirizma, na darvinovski način sagledava duhovnost pa otud pominje duhovne predatore, pojavu za koju tvrdi da nije svojstvena samo vampirima ili adeptima LHP, već se u skrivenom obliku nalazi u hinduizmu, budizmu, teurgiji, odnosno na strani Puta Desne ruke. Tako recimo bogovi, kao moćna astralna bića, održavaju svoju dugovečnost iscrpljujući one koji ih štuju.

Blekvudov vampirski kurikulum sadrži potpun sistem energetske meditacije koja osnažuje posvećenika u procesu razvoja tela crne svetlosti. Takođe, on sadrži mentalne tehnike koje omogućavaju trajno stanje lucidnosti uma. Isto tako, tu su i uputstva kako zadržati sopstvenu vitalnu energiju sprečavajući bilo kakav njen odliv u svakodnevnom životu, a zatim i kako je preobraziti kroz jedinstveni oblik vampirske alhemije. Imajmo na umu da se u vampirizmu sve vrti oko energije, preživljavanja i usavršavanja. Dalje, kod Blekvuda su opisani načini osvešćivanja energetskog dvojnika radi njegovog jačanja i preoblikovanja u savršeno vozilo svesti u stanju sanjanja. Vremenom, ukoliko posvećenik pažljivo sledi uputstva i marljivo vežba, on razvija mladolik izgled, jer je savršeno usvojio dve ključne tehnike: iskustvo izlaska iz tela i prisvajanje vitalne esencije. Blekvud napominje da većina crnih magičara koji su uvrstili vampirizam u svoje magijske prakse to koriste samo kao alat. Po njegovom mišljenju, vrlo malo njih zapravo razmišlja o tome kako razviti vampirizam do njegovog punog potencijala, a to je put ka besmrtnosti, gde to nije samo jedno u nizu oruđa već je sve podređeno tome. Ovde vidimo značajne sličnosti sa sistemom koje je opisivao Karlos Kastaneda, mada tu vampirizam nije igrao nikakvu ulogu, ali je takođe bilo opisa uzimanja i krađe energije, kao i metoda njenog uvećanja i čuvanja, što je njegov učitelj Don Huan nazivao vođenjem besprekornog života. Pod time se podrazumevalo, između ostalog, odbacivanje svega nepotrebnog. Život vampirskog posvećenika je takođe besprekoran i ekonomičan u pogledu raspolaganja vitalnom energijom. Zato kod Blekvuda nema nikakvih teorija zavera, ideoloških pogleda na mundani svet kao kod satanista. Njegovo carstvo nije od ovoga sveta, jer svet je ovaj samo lovište.

Kako zapravo funkcioniše inicijacija u Blekvudov vampirski sistem?  Na početku svoje knjige Draugadróttinn: Lord of the Undead, on potencijalnom aspirantu preporučuje da pre nego što uopšte pristupi sprovođenju uputstava, prethodno stekne solidan nivo prakse iz oblasti poput nekromantije (rad sa silama smrti) i goecije (rad sa demonskim silama) te da ostvari dobre rezultate u prizivanju, zavođenju, isceljivanju, egzorcizmu, kao i u oblicima destruktivne magije. Takođe, nije beznačajno za nekog ko se sprema da kroči na stazu inicijacijskog vampirizma da usavrši i neku od borilačkih veština, ili energetske i kinestetske prakse, akupunkturu, jer će tako istrenirati sebe da delotvornije oseti tuđu energiju, njena svojstva i kvalitet, što je od koristi prilikom odabira i konzumacije žrtve. Blekvud kaže da nije potrebno znati mnogo, ali to što znamo trebalo bi da usavršimo.  To je sve potrebno kako bismo doprli do onog reptilskog dela u našem mozgu u kome se nalazi uspavana zver koju kanimo probuditi. Međutim, oept ističem dva veoma bitna preduslova – uvežbana astralna projekcija (privremeno i delimično odvajanje astralnog dvojnika od fizičkog tela) i uzimanje tuđe energije, odnosno vampirsko delovanje u užem smislu. Iako je krv nosač vitalne energije koja je predmet vampirisanja, nije neophodno u tu svrhu sisati krv (mada nije da se krv ne sisa), već se ta energija usisava astralno i skladišti se u astralnom telu, da bi se potom preobrazila u vitalnu energiju koja hrani, jača i podmlađuje fizičko telo vampirskog posvećenika. Mehanizam tog preobražaja energije deo je Blekvudovog vampirskog kurikuluma. Prenos energije od astralnog do fizičkog tela obavlja se preko vitalne srebrne niti koja povezuje ta dva tela. 

Blekvud razlikuje nekoliko oblika energije: 

1) fizička energija tela koja se troši radom i zamaranjem, ali se lako obnavlja;

2) psihička energija koju stvaraju misli i emocije, a koju iscrpljuju strahovi, neuroze, loši međuljudski odnosi, nesvesni energetski vampiri, ali i duhovni egregori, arhetipovi tokom molitvi i sl; 

3) etarska energija čiji je nosilac krv i ona odgovara indijskom pojmu prane te sadrži sećanja; ta energija se iscrpljuje prilikom fizičkih ili astralnih povreda, perioda bolesti ili nervnog sloma;

4) seksualna energija, odnosno kundalini, alhemijska vatra, energija preobražaja; iscrpljuje se seksualnom aktivnošću i erotskim maštanjem;

5) predačka energija, nasleđena od predaka, kojom raspolažemo u ograničenoj količini, a koja je, kako kaže Blekvud, poznata onima koji se bave akupunkturom; ona se lagano troši tokom života i predstavlja najčistiji oblik vitalne energije koju vampiri konzumiraju tokom najdubljih obreda radi sopstvenog podmlađivanja (ovim se završava lista mikrokosmičkih energija); 

6) elementalna energija koja se nalazi u vodi, vatri, vazduhu, zemlji, u etru, a koja se takođe može upijati od strane adepta;

7) telurska energija, kako Blekvud kaže – krv Zemlje, poseban oblik energije koju takođe koriste adepti vampirizma i likantropije kako bi ojačali svoja astralna tela;  

8) kosmička energija, odnosno zvezdana krv, koja se koristi za inicijacijske radove u vampirizmu;

9) planetarna energija koja se koristi za specifične svrhe.

Sam proces energetskog hranjenja je veoma jednostavan i usavršava se vežbanjem. Po Blekvudu, da bi čovek uspešno crpio bilo koji oblik energije potrebno je neposredno pre toga da indukuje osećaj sopstvene iscrpljenosti, karakterističan prilikom malaksalosti usled bolesti i visoke temperature pa čak doći i do osećaja stanja unutrašnje ispražnjenosti. Takođe, od značaja je dovesti sebe u stanje gladi, odnosno uzdržavati se od hrane neko vreme pre nego što se pristupi vampirskom hranjenju. Nakon toga posvećenik uvežbava astralno povezivanje sa odabranom žrtvom, uspostavlja kontakt, otvarajući malu rupu na astralnom telu žrtve i jednostavno prepušta da se prenos energije obavi sam od sebe, spontano i neusiljeno. Da bi se ova veština usavršila neophodna je vežba osećaja disanja kroz kožu, počev od određenih delova tela, od prstiju na primer, pa do stvaranja osećaja disanja celom površinom tela, pa čak i konkretnim unutrašnjim organom. Dakle, vampir ne sisa svoje žrtve samo ustima, već čitavim svojim telom. I što je najvažnije taj proces se može odvijati kako prilikom neposrednog fizičkog kontakta, tako i na daljinu. Blekvud daje mnogo metoda koje podrazumevaju korišćenje pogleda, zatim predmeta poput ogledala, sveće, putem simpatetičke magije itd.

Tina Levin

Naravno, Blekvud daje dosta praktičnih uputstava, ali ću za potrebe ovog teksta predstaviti ukratko inicijacijski obred vampirizma koji je za nekog prosečnog praktičara veoma zahtevan, pa je stoga namenjen onim naprednima. Složenost priprema se odnosi na obezbeđivanje neophodnih predmeta i njihov preobražaj u tzv predmete moći, kao što je na primer magijski nož, ali i druge potrepštine. Zapravo, najveći problem jeste obezbediti adekvatnu prostoriju za opremanje inicijacijskog vampirskog hrama. Nije neophodno da to bude nešto posebno, ali mora biti zaštićeno od prisustva drugih ljudi. Takođe, prostorija mora biti izolovana od svetlosti i spoljašnjih zvukova, zatim ofarbana u crno i opremljena stvarima kao što su ljudska lobanja (simbolizuje pobedu volje nad prirodnim elementima), posvećeni magijski nož, obredne sveće u odgovarajućim bojama, insensi, oltar, obrnuti pentagram (simbol crnog plamena), i – što je najpikantnije – svinjsko srce, kada dođe trenutak izvršenja inicijacijskog obreda, koji je zapravo evokacija radi sklapanja pakta i davanje zaveta. Nož mora biti posvećen u skladu sa uputstvima a što podrazumeva izloženost mesečini na groblju itd., nakon čega njegovo sečivo više ne sme biti dodirivano. Njegova svrha je da privuče, usmeri ili odbije energiju. Magijski nož, kao i drugi predmeti moći koje koristi u svom radu, adept često pronalazi u stanju lucidnog sanjanja, što znači da su postali deo njegovog bića, pa ih on, ukoliko se preobrazi u vampira, može ponovo koristiti u astralu i nakon odumiranja svog fizičkog tela. Za ovu priliku Blekvud daje veoma precizna uputstva koja podrazumevaju određena zazivanja, što neću prenositi u ovom tekstu, već su napomenuti da ritual uključuje obredno probadanje svinjskog srca magijskim nožem, i uz data zaklinjanja, prskanje krvlju crnih zidova vampirskog hrama. Tako i sam hram postaje obredno mesto moći jer se tu praktično otvara portal sinisternog prisustva. Nevolja sa hramom jeste što posvećenik mora stalno voditi računa o tome da taj prostor bude zaštićen od drugih ljudi. Ukoliko bi hram bio desakralizovan ili uništen, to bi se svakako odrazilo na moć i stanje samog adepta.

Za kraj teksta o N.D. Blekvudu, kratko ću reći koliko je u inicijacijskom vampirizmu važno očuvanje tela adepta nakon smrti. Moguće je, kako on tvrdi, da u očuvana mrtva tela vampira ponovo bude prizvan duh njegovog korisnika, uz pomoć posebnog obreda koji vrše živi članovi vampirskog bratstva. To vaskrslo stvorenje u sebi više nema ničeg ljudskog, a podiže se uz pomoć krvi i magijskim sredstvima. Međutim, tako vaskrsli vampir ne može u tom obliku dugo opstajati, pa se telo opet umrtvljuje a duh se vraća u svoje astralno obitavalište. Otud, napominje Blekvud potencijalnim adeptima vampirizma, mislite o perspektivama savremene nauke i posebno transhumanizma. Tu leži budućnost. Na kraju, što se budućnosti tiče, Blekvud nije objasnio zašto je baš ljudska energija primarni izvor za vampirsku vrstu? Istina, on pominje crpljenje nekih drugih energija, iz prirode, od živog sveta, ali sva metodologija koju je obrazložio prevashodno se odnosi na uzimanje energije od ljudskih bića. Dakle, iz nekog razloga koji je ostao nedorečen, ljudska energija je najkvalitetnija, barem za vampirsku svrhu. Ako je već tako nije li dugoročan strateški interes vampirskog soja briga za opstanak i vitalnost njihovog izvora hrane? Nije li vampirima u interesu da čovečanstvo opstane, bude zdravo, brojno, ali ne i previše duhovno razvijeno, jer bi u tom slučaju lako moglo da se odbrani od takvih predatora. Bilo bi zanimljivo znati razmišljaju li Neumrli Gospodari u tom pravcu? Ako razmišljaju, šta li su tačno mogli preduzeti da obezbede nesmetani kontinuitet svog izvora energije? Ako ne razmišljaju, već jednostavno deluju impulsivno i parazitski, to onda nešto govori o njihovoj prirodi i ontološkoj situaciji. Naposletku, iz vampirske perspektive, zaista nema nikakve suštinske razlike između mračnih i svetlih bogova, jer i jedni i drugi, na ovaj ili onaj način, uzimaju energiju od svojih štovaoca.

grafika sa naslovne strane knjige N.D.Blekvuda

Draugadróttinn: Lord of the Undead