O opusu Chronica Inqvisitoris Andreja Protića

Ovo je drugi put da tekstualno uobličavam moje utiske povodom neke pročitane knjige. Prvi put je to bilo u slučaju romana Gustava Mejrinka Anđeo sa zapadnog prozora, (prvi deo) i (drugi deo), a sada je na redu opus Chronica Inqvisitoris, LINK , domaćeg autora Andreja Protića. Ovaj prikaz, dakle, radim na osnovu dva toma Hronika koje sadrže tri knjige. Kao što možete pogoditi, čim sam se latio pisanja o ovom delu, a to sam već usmeno uradio i na mom video kanalu, reč je o nečem vrednom, veoma zanimljivom, i naravno, okultnom. U tom smislu Protićevo delo, iako možda to nije namera samog pisca, jeste duboko utopljeno u okultno, ali njegova intencija je pre svega duhovna i eshatološka. Kod Protića je okultno najčešće neka vrsta epifanije mračnih sila, ali ne u potpunosti. Okultno, odnosno magijsko i alhemijsko, važan je sastojak duhovnog pregalaštva glavnog lika ovih Hronika, majora Svete Inkvizicije Longina. On je asketa i revnosni praktikujući vernik, ali i ratnik, tačnije vitez-monah, te je kao takav u stalnom fizičkom i metafizičkom ratu protiv demonolatrijskih služitelja sila tame, pa i samih mračnih bogova. 

Areal dešavanja Hronika smešten je u imaginarnom svetu nalik našem, ali u neko neodređeno, reklo bi se, istorijsko vreme, koje zahvata iz poznate nam, pre svega evropske istorije Srednjeg veka i antičkog doba, Grčke i Rima. Ta se vremena u Hronikama međusobno prepliću, kao što se prepliću paralelni svetovi, ovozemaljski i onostrani, kroz koje naracija u prvom licu prati doživljaje i preobražaje glavnog junaka. U užem smislu, Protićev imaginarni areal jeste veliko svetsko ostrvo, jedini kontinent tog sveta, pod imenom Adena, koji je okružen mističnim i zlokobnim mračnim okeanom. Naravno, osim Adene tu se pojavljuju i arhipelazi, pa i veća ostrva poput recimo Atlantide. Čitava ta predstava je mitološka, sinkretička, tolkinovska, ali ipak specifična, rekao bih protićevska.

Ono što je odmah uočljivo u Hronikama jeste njen religijski i etički karakter. Pitanja i nedoumice verske i etičke prirode, bilo da su deo refleksija samog majora Longina, bilo da su u pitanju dijalozi ili postupci drugih likova, prostiru se bezmalo tokom svake sekvence narativa. Pa koje je onda prirode ta religija koja zauzima centralno mesto Hronika? Nije to neka neodređena religija, već je pre svega religija Spasitelja. Pošto je svet imaginaran, geografski i vremenski neodređen, iako postoji unutrašnje beleženje imaginarnog toka adenske povesti, otud paralelu te religije nalazimo u hrišćanstvu. No, to hrišćanstvo nije sektaško, podeljeno, već podrazumeva nekakvo jedinstvo, u kome doduše imamo frakcije, ali se suštinski govori o jedinstvenoj religiji i teokratskoj organizaciji. Zamislimo to da kao situaciju u kojoj nikada nije došlo ni do kakve šizme u hrišćanstvu već pred sobom imamo neku čudnu mešavinu pravoslavlja i katoličanstva. To je i razlog zašto u tom svetu postoji Inkvizicija. 

U našem sagledavanju istorijskog iskustva ta ustanova ima zlokoban karakter, ali u Adeni, iako brutalna, njena uloga je veoma praktična i nije joj cilj da izigrava moralnu ili versku policiju, već je to pre svega egzorcizam i suprotstavljanje agenturi služitelja sila tame. Ta inkvizicija je na prvoj liniji borbe protiv demona i njihovih ljudskih slugu, čije su namere vazda revolucionarne, bilo da se taj prevrat organizuje sa vrha (slučaj demonskog imperatora), ili odozdo, iz kanalizacije, iz nižih slojeva, ili posredstvom demonolatrijskih varvarskih plemena. Glavni lik Hronika je upravo visoki oficir Inkvizicije, pa otud on sam ima neposredan dodir sa okultnim, što čitavoj knjizi daje jedan veoma zanimljiv i osoben ton. Zato i dajem ocenu da su Hronike uronjene u okultizam. 

Protić se ovom knjigom pokazao kao poznavalac glavnih tokova crne magije, nekromantije, vampirizma, demonske zaposednutosti, demonolatrije, kabale, haotike, alhemije, kako one mračne tako i svetle, ali i misticizma, teologije, filozofije, mitologije, istorije i religije. Protićeva demonologija nadilazi okvire one klasične i obuhvata lavkraftovske i haotičke momente. Dakle, da bi mračna strana bila upečatljiva moralo se zahvatiti dublje u ambise primordijalne tame Ereba i odatle izvući same mračne bogove poput Jog Sotota ili gavranove haosa (bajaki). Osim Tolkina, Mejrinka i Lavkrafta, u Hronikama prepoznajemo i Barouza, kroz koncept primene njegove interzone, odnosno nelinearnog prostor-vremena koje Protić oličuje čudovišnom Karkosom, mestom koje je grad, ali i nije grad, već ne-mesto kojim vlada čudovišni Hastur. Karkosa je stoga nekakav anti-grad kao manifestacija haosa, suprotnost Novom Jerusalimu.

Jedno od ključnih oruđa spoznaje i delovanja kroz koji prolazi major Longin, jeste ambijent snova, koji u Protićevoj naraciji često poprimaju doslovno stvaran karakter, budući da su delovanja na tom polju stvarna. Ovde ne možemo a ne uočiti paralelu sa Kastanedinim opisima sanjačkih tehnika i doživljaja koje su njemu preneli indijanski vračevi Meksika. Protić za takav pristup ima dobru argumentaciju koja crpe iz okultnih tradicija. On je vešto u tu svrhu upotrebio složenu staroegipatsku antropologiju, odnosno učenje o metafizičkoj strukturi ljudskog bića, a čije refleksije imamo, kako u indijskim učenjima, tako i u hermetičkim, gnostičkim i kabalističkim doktrinama. Name, u svetu snova postoji nevidljiva granica kada oni postanu stvarni, u smislu da dešavanja u snu imaju posledice na celokupnost snevača. Tako je major Longin neretko dolazio u situaciju da se ne probudi iz nekog sna onda kada se nalazio na perceptivnoj ivici, odnosno, kada je njegovo sanjačko telo zalazilo u zone smeštene daleko izvan domašaja uobičajene sanjačke svesti, a što su uzrokovali demonski uplivi. Tu se razotkriva stara magijska istina da je svet snova komplementaran sa smrću, budući da su, po mitologiji, Tanatos (smrt) i Hipnos (san) braća. I ne samo to, već je ljudsko biće u stanju sna na neki način otvoreno i dostupno uplivima neljudskih faktora, kako onih dobronamernih i prosvetljujućih, tako i onih predatorskih i zlonamernih. 

Isto tako, Protić lepo opisuje demonske metode zaposedanja, kao i tehnike egzorcizma. Mi jasno vidimo gde se nalazi ključ otvaranja ljudskog bića koje koriste infernalne, odnosno sile preispodnje, kako kaže Protić, te od ljudi čine svoje instrumente. Sve je to lepo prikazano u Hronikama. Konačno, jedan od ključnih faktora okultne dinamike ovog opusa jeste fenomen Crnog Sunca koje je predstavljeno kao izvor entropijske sile, a koji prevashodno pogađa demonska bića, ali i one mračne posvećenike napredne u demonolatriji i demonomagiji, koji su od demona primili mračne darove, odnosno etarska tela. Kada kažem etarska, misli se na crnu svetlost univerzuma B, odnosno sveta haosa. Crno Sunce svojim ledenim tamnim tracima obasjava taj paralelni demonski svet, čiji žitelji, u težnji da se sačuvaju od njegovog destruktivnog uticaja očitovanog u privlačenju i razlaganju njihovih tela crne svetlosti, uporno i marljivo rade da probiju energetski veo koji njihov svet deli od sveta ljudi i dođu u ljudski svet. Taj veo deo je samog stvaranja kojim je Kosmotvorac odelio haos od kosmosa, ali su ga demoni, gonjeni samim haosom, mestimično izbušili, a što je uzrokovalo pojavu Spasitelja koji je taj veo ponovo podigao kako bi zaštitio svet ljudi. Naravno, haos uvek nađe načina da probije veo, i u tome leži koren dinamike niza događaja o kojima Protić, kroz ispovesti majora Longina, iscrpno pripoveda. A to nisu samo ispovesti i svedočanstva glavnog junaka, već i pripovedanja koja zalaze dublje u imaginarnu istoriju sveta u kojima se dešavaju Hronike, te na taj način bivamo polako uvođeni u slojevite uzroke dešavanja koja se odvijaju u vremenu života majora Longina. 

Ono što se meni posebno dopalo jeste upravo ta identitetsko-geografsko-istorijska neodređenost opšte atmosfere Hronika. Odmah u oči pada obilato korišćenje latinskog, kako u pogledu naziva imaginarnih institucija, imena likova, toponima, ali i grčkog, francuskog, egipatskog, arapskog, te izraza potpuno izmišljenih koji podsećaju na neki konkretan jezik, ali teško je reći na koji konkretno. Hronike su pisane za univerzalnu publiku, i nisu lokalizovane u srpski ili balkanski prostorni kulturno-identitetski areal. Sam glavni junak, čas odaje utisak srednjovekovnog monaha viteza, čas rimskog centuriona. Protić je uspeo da prilično jednostavnim jezikom i pitkom naracijom prikaže ne samo jedan dramatičan sled događaja i stanja svesti glavnog junaka i pratećih likova, već i da složene filozofske, ezoterijske i svetonazorske koncepte približi prosečnom čitaocu. Zato potencijal Hronika lako komunicira i umnogome nadmašuje lokalni domet te kao takav ostavlja mogućnost da u budućnosti, uz dobar prevod, osvoji maštu šire publike na svim meridijanima. 

U Hronikama nema ničeg nacionalnog ili specifično lokalno kulturnog što bi moglo dovesti do nerazumevanja od strane čak i potpunih stranaca. U tom smislu Hronike su kosmopolitskog karaktera. Međutim, ono što je neka vrsta ograničenja ovog dela, a po meni upravo je to njegova prednost, jeste njegova neuklopivost u okvire svega onog što je razumevano kao sve što nosi prefiks post-. U tom smislu moglo bi se reći da Protićev narativ, uprkos svojoj otvorenosti i obuhvatnosti, zapravo odražava jedan u suštini konzervativan pogled na svet. Njegovi junaci zagovaraju stajališta i vrednosti starih tradicija, ne samo hrišćanskih, nego i spartanskih, rimskih, imperijalnih, aristokratskih. U toj perspektivi, Protić nam je pokazao i izvanredne primere ženske emancipacije kroz neverovatne i herojske likove, poput ratnice i vojskovođe Makrine, koja je uz to i lezbejka. U Protićevim prikazima nema mesta ulepšavanju ili prilagođavanju predstava, nazora i slika savremenim očekivanjima, stilovima i ukusima. I upravo taj stav sa sobom nosi cenu mogućeg odbijanja ili lošeg prijema Hronika od strane onog dela publike čiji se ukus, pogled na svet i vektori razmišljanja nalaze unutar koordinata savremenih vrednovanja.

U zaključku iznosim moju preporuku za čitanje prva dva toma, kao i narednih tomova ovog nesvakidašnjeg dela napisanog na srpskom jeziku, a koje svakako zaslužuje ne samo veću pažnju u domaćoj javnosti, već i, kako sam naglasio, inostrana izdanja, ali i moguću ekranizaciju. U tom smislu Hronike bi, u idealnom smislu, u jednakoj meri bile zanimljive i privlačne širokoj publici, baš poput ekranizacija Gospodara prstenova i Igre prestola, budući da one kombinuju od ta dva, ali pridodaju i mnogo toga autentičnog. Hronike krasi zaokružena, promišljena i bogata mitologija, istorija i geografija jednog imaginarnog sveta koji odražava povesno iskustvo čovečanstva i interpretira ga na jedan slikovit, zanimljiv i poučan način. Nema šansi da vas čitanje ovog dela ostavi ravnodušnim.

Mit o hazarskom poreklu aškenaskih Jevreja (autor Dorijan Nuaj)

Rekonstrukcija grba Hazarskog kaganata 

NAPOMENA: Ova napomena stoji za one ostrašćene arogantne ignorante koji površno čitaju, i plitko razumeju -  ja ne tvrdim da neki Hazari svojevremeno nisu primili judaizam, već tvrdim da Aškenazi nisu hazarskog porekla, i to je sve.

Nikada nisam imao nameru da ozbiljno uzmem u razmatranje tezu o navodnom hazarskom poreklu aškenaskih Jevreja, ali zaista mi je bilo teško odupirati se tom porivu budući da je internet preplavljen tekstualnim i govornim sadržajima koji tako sigurno i vazda nekako ostrašćeno to ističu kao sasvim izvesnu i potvrđenu činjenicu. Suprotstaviti se tom narativu predstavlja veliki izazov. Povodom toga, čitav antisemitski narativ pakuje se u hazarski omot, kao da je taj hazarski element sazdan od specifično zlokobne sorte u čiju urođenu izopačenost ne bi trebalo imati ni trunke sumnje. Satanski Hazari, prerušeni u jevrejski identitet, dakle kriptohazari, nalaze se u korenu svakolikog konspirativnog, subverzivnog, perverznog i izopačenog na ovom svetu. Čim se za nekog dokaže da je Hazar, povodom toga više ništa nije neophodno reći. I od svih naroda, eto, ti vražji Hazari ispadoše najgori. I zašto baš Hazari a ne neki drugi, veliko je pitanje. U razloge njihove navodne izopačenosti niko od zagovornika sinisternog judeohazarstva ne ulazi, već se to gotovo aksiomatski prihvata.

Rani istorijski izvori o prelasku Hazara u Judaizam

Prvi tragovi povezivanja Hazara i Jevreja nalaze se u srednjovekovnim izvorima, između X i XIII veka, ali oni ne tvrde da su Aškenazi hazarski konvertiti. Povodom toga, oni beleže da je hazarska elita oko VIII ili IX veka primila judaizam. Takođe, oni napominju i da je postojala jevrejska zajednica u hazarskoj državi te da su pojedine jevrejske grupe sa šireg istočnoevropskog prostora bile u kontaktu sa Hazarima. Dakle, ovo još nije teorija porekla, već istorijska činjenica o konverziji jednog dela hazarske aristokratije. Od tih ranih izvora ističe se tzv Hazarska korespondencija iz X veka, a to su pisma Hasdai ibn Šapruta i hazarskog kralja Jozefa. Hasdai je bio jevrejski visoki službenik na dvoru kordobskog kalifata u Španiji. I kako je čuo glasine o jevrejskom kraljevstvu Hazara, latio se da napiše pismo hazarskom kaganu kako bi proverio istinitost tih glasina. Upravo je odgovor kagana Jozefa najvažniji dokument za koji se hvataju zagovornici hazarskog porekla Aškenaza. Naime, Jozef tvrdi da je kagan Bulan pre više vekova primio judaizam. Pismo kagana Jozefa opisuje debatu između predstavnika hrišćanstva, islama i judaizma, nakon kojeg je kagan Bulan izabrao judaizam kao zvaničnu religiju svoje države. Inače, turkijski narodi su bili meta misionarenja i velike konkurencije između predstavnika avrahamskih religija, ali i manihejaca, zoroasteraca i budista. Turkijati su bili poznati kao prevrtljivi po tom pitanju, a razni izvori tvrde da su njihovi vladari i velikaši uživali u tim teološkim raspravama sa raznim misionarima. U tom smislu, odgovor kagana Jozefa jeste autentičan, ali opet u njemu nema dokaza o masovnoj konverziji hazarske populacije u judaizam. U to vreme, na tim velikim razuđenim i za evropske prilike slabo nastanjenim teritorijama, svetonazorska opredeljenja elita imala su veoma ograničen odjek među običnim svetom. 

Vizantijski autor Konstantin VII Porfirogenit u delu De Administrando Imperio beleži jevrejsko prisustvo na hazarskom dvoru, ali ne pominje masovnu konverziju hazarskog naroda u judaizam. Velika grupa izveštaja potiče iz muslimanskog sveta. Oni su dragoceni, ali često kontradiktorni. Ibn al-Fakih (oko 903. godine), kaže da Hazari ispovedaju tri religije: turski paganizam, islam i judaizam. Tu nije jasno precizirano šta se pod izrazom Hazar podrazumeva, budući da je Hazarski kaganat bio izrazito multietnička država. Takođe, al-Fakih pominje postojanje jevrejske aristokratije u Hazariji. Drugi izvor, Al-Istahri (X vek), kaže da su hazarski vladari Jevreji, a da stanovništvo čine hrišćani, muslimani i pagani. Al-Masudi, takođe iz X veka, navodi da su Hazari primili judaizam u vreme kalifa Haruna al-Rašida, ali opet ne pominje masovnu konverziju. Naposletku, Saadja Gaon (X vek), spominje Hazare kao narod koji se priveo judaizmu, ali bez detalja. Ruski izvor s početka XII veka Povest’ vremennykh let, spominje Hazare i beleži da su bili jevrejske vere. Ta hronika kombinuje istorijske podatke i legende, ali potvrđuje da je u XI veku u istočnoj Evropi bilo opštepoznato da je hazarska elita povezana sa judaizmom. Jevrejski komentatori XI i XII veka poput Jehude Halevija, pominju Hazare kao primer naroda koji je prihvatio Toru, što je dokaz univerzalnosti judaizma. Ovi izvori uglavnom ne pretenduju na istorijsku preciznost.

Prve teorije da su Aškenazi poreklom Hazari javljaju se među hrišćanskim polemičarima. Jedan od njih je Johannes Buxtorf (XVII vek) pominje Hazare u pokušaju da judaizam prikaže kao neautentičan. Pojedini istoričari XVIII veka šire predstavu o jevrejskoj hazarskoj državi na osnovu čitanja ranijih srednjovekovnih izvora. Ipak, ni tada ovo nije bila preovlađujuća ideja, već pre spekulacija na marginama evropskog učenog sveta. Početkom XX veka mogućnost hazarskog porekla aškenaskih Jevreja razmatraju neki ruski autori od kojih neki tvrde da većina istočnoevropskih Jevreja potiče od Hazara. Na taj način postiže se cilj osporavanja njihove veze sa biblijskim Izraelom. Podsetiću da je to doba agitovanja cionističkog pokreta među Jevrejima radi stvaranja zajednica na teritoriji današnjeg Izraela, odnosno Palestine. Kako su upravo Aškenazi bili glavni cionisti, sasvim je bilo prirodno da se pojavi takav kontra-narativ koji bi delegitimisao njihove ciljeve. Posledično, Jevreji nisu pravi Judejci, odnosno moderni Izrael nema istorijsko pravo na hebrejsko nasleđe. No, na stranu Aškenazi, šta ćemo sa onda sa Sefardima i drugim ne-aškenaskim grupama? Imaju li oni pravo na hebrejsko nasleđe, ili su poput beslovesnih zombija potpuno pod crnomagijskom kontrolom zlih aškenaskih Hazara, pa otud možda i oni nisu dovoljno košer?

Moderne spekulacije o hazarskom poreklu aškenaskih Jevreja 

Nakon Drugog svetskog rata, kao najvažniji i najuticajniji autor hazarske teze javlja se Artur Koestler, mađarsko-britanski pisac jevrejskog porekla, koji u knjizi The Thirteenth Tribe, odnosno Trinaesto pleme (1976), tvrdi da su Aškenazi uglavnom potomci Hazara, a ne biblijskih Izraelaca. On je izneo sintetičku hipotezu da su Aškenazi u velikoj meri potomci jevrejskih (ili judeizovanih) stanovnika Hazarskog kaganata, a ne direktni potomci drevnih Judejaca iz Levanta. Njegov cilj je bio političko-ideološki, da ospori rasističke tumače koji vide Jevreje kao posebnu rasu i pokazati da je jevrejsko poreklo mešano i istorijski nepouzdano kao etnički marker. Setimo se da su nacisti percipirali Jevreje kao posebnu rasu. Koestler primećuje da je hazarska elita prihvatila judaizam i da su postojali jevrejski elementi u stepama. Međutim, Koestler konstruše masovnu migracionu naraciju iz fragmenata srednjovekovnih tekstova koji govore o hazarskoj eliti, a ne o masovnoj judaizaciji celokupne populacije. On nije ponudio lingvističke, arheološke ili genetičke dokaze koji bi podržali velikomigracioni scenario. Isto tako, on Hazare vidi monolitno, politički i genetski. U tom smislu uputio bih na izučavanje etnogeneze i genetike turkijskih naroda kao što su Čuvaši, Tatari i Baškiri, čije su genetske komponente raznorodne i ukazuju na dugotrajni proces mešanja sa ugro-finskim, slovenskim i kavkasko-iranskim narodima. Dakle, nije ispravno zamisliti Hazare kao jedinstvenu etno-genetsku masu koja bi se mogla prerušiti u istočnoevropske Jevreje. Ako bi stotine hiljada Hazara (ili većina elite i njihovih podanika) migrirale u srednju i istočnu Evropu i formirale Aškenaze, očekivali bismo arheološke i lingvističke tragove, na primer turske pozajmice u jidišu, materijalne kulture, naselja, kojih nema. Koestler ne objašnjava njihovo odsustvo. Kritike iz akademske sfere (npr. članci i osvrti koji su odmah izašli nakon objavljivanja) ističu da njegova knjiga nije monografija istorijske metodologije već popularna spekulacija sa velikim retoričkim naglaskom. 

Drugi važan zagovornik kojeg koriste narativi hazarske teze je Salo Wittmayer Baron (1895–1989), poznati istoričar, takođe jevrejskog porekla. Baron nije zastupao hazarsku teoriju u radikalnom obliku, ali je prihvatao mogućnost ograničenog hazarskog doprinosa jevrejskim zajednicama na Krimu i u istočnoj Evropi. On je smatrao da je judaizacija Hazara istorijski sasvim stvaran događaj, ali je naglašavao da hazarski uticaj na Aškenaze nije presudan.

Treće ime u tom smislu jeste Abraham Poliak (1900–1963), izraelski istoričar, autor knjige Khazaria (1944). Poliak je jedan od retkih jevrejskih autora koji je ozbiljno razmatrao mogućnost da Hazari pružaju značajniji doprinos istočnoevropskom jevrejstvu. On polazi od toga da su postojale jevrejske zajednice u Hazarskom kaganatu i da su neke od njih možda migrirale na sever nakon raspada te države. Po njemu, moguće je da su ove zajednice bile deo ranih jevrejskih naseobina u Rusiji i Poljskoj. Međutim, Poliak nikada nije tvrdio da su Aškenazi uglavnom Hazari, već da hazarska migracija možda predstavlja jedan od elemenata istočnoevropske jevrejske demografije. Kasnija istraživanja su pokazala da je Poliakova procena bila preterana, ali on je važan jer je prvi jevrejski istoričar koji je popularizovao ideju o hazarskom doprinosu.

Poliak je verovao da je konverzija Hazara u judaizam bila masovna, da je zahvatila veliki deo naroda i možda neke njihove potčinjene plemenske skupine. Tako je nastala ogromna jevrejska masa koja bi kasnije mogla migrirati na sever i postati jezgro Aškenaza. Danas se u istoriografiji, u poređenju sa arheologijom i kritičkim čitanjem izvora, smatra da su judaizam prihvatili pre svega hazarska elita i mali deo privilegovanih slojeva oko kaganove administracije. Nema dokaza o masovnoj konverziji običnog stanovništva. Konverzije elita u nomadskim državama nisu bile neuobičajene (npr. bugarsko primanje hrišćanstva), ali to ne znači da je celokupna populacija pratila elitu. Poliak je pretpostavljao da je Hazarski kaganat imao ogromno stanovništvo te da je značajan deo bio judaizovan. Potom on pretpostavlja da je takva masa mogla migrirati u istočnu Evropu i formirati osnovnu populaciju Aškenaza. Ipak, Hazarski kaganat nije imao milionsku populaciju. Stanovništvo te države bilo je sastavljeno kako od raznih turkijskih, a ne samo hazarskih, nomadskih i polunomadskih plemena, već i uz dodatke alanskih, ugro-finskih, slovenskih i kavkaskih zajednica, i to na ogromnoj teritoriji sa niskom gustinom naseljenosti. Arheologija i procene demografa ukazuju na populaciju od nekoliko stotina hiljada, do možda čak jednog miliona na vrhuncu moći Hazarskog kaganata. Iz takve, i to delimično judaizovane elite, ne može nastati populacija veličine kasnijeg istočnoevropskog jevrejstva.

Četvrto ime jeste Šlomo Sand (rođen 1946.), izraelski istoričar, autor knjige Izmišljanje jevrejskog naroda (2008). On ne zastupa klasičnu hazarsku teoriju, ali je koristi kao primer kako se mogu formirati istorijski identiteti i kao argument da jevrejska etnogeneza nije jednostavna i da etnicitet nije rasa. Sand ističe da se Aškenazi formiraju u srednjovekovnoj Evropi, a ne na Levantu. Ipak, on ne tvrdi da su aškenaski Jevreji poreklom Hazari, nego da je etničko poreklo moderno konstrui­sano. Njegova knjiga je politička i teorijska, ne demografsko-genetička.

Arheologija, istorija, kultura, lingvistika, genetika

Savremene genetske studije nisu pronašle turkijatsku komponentu specifičnu za stepu u genomu Aškenaza. Možemo reći da postoji izvesno prisustvo kavkaskih genetskih markera kod Aškenaza, ali oni se podudaraju sa širim kavkasko-levantinskim migracijama, a ne isključivo sa Hazarima. Lingvistički, aškenaski dijalekt poznat kao jidiš, razvio se iz nemačke, hebrejske i slovenske osnove, bez ikakvih tragova turskih jezika Hazara. Ne zaboravimo, Hazari su turkijski narod. Naposletku, nije naodmet pomenuti kako ne postoje dokazi o masovnom prelasku Hazara u istočnoevropski jevrejski korpus. Isto tako, istorijski izvori ne beleže masovne migracije hazarskih Jevreja prema današnjoj Ukrajini, Poljskoj, Belorusiji, Litvaniji ili Nemačkoj, odnosno ka regionima iz kojih su se kasnije razvili Aškenazi. Nakon sloma Hazarskog kaganata (965–1016), tragovi o hazarskim Jevrejima odnose se na jevrejske zajednice na Krimu koje pokazuju kontinuitet i moguće poreklo još iz hazarskih vremena. Isto tako, imamo tragove tih zajednica u obliku tzv brdskih Jevreja u Dagestanu i Gruziji, ali nema dokaza da su te zajednice migrirale ka pomenutim aškenaskim zemljama. U smislu materijalnih dokaza imamo natpise sa Krima, gde se meša turski jezik i hebrejsko pismo što potvrđuje prisustvo jevrejskih Hazara u nekim gradovima, ali ne migraciju.

U pogledu arheoloških ostataka Hazarskog kaganata, tu možemo naći dokaze o njihovim tvrđavama, kao što su Itil, Sarkel ili Semender, o njihovim trgovačkim stanicama, stepnim grobovima tipičnim za turkijate, kao i ostatke materijalne kulture nalik ostalim turkijskim narodima. No, nema dokaza masovnog prisustva judaizma. U tom smislu pronađeno je nekoliko amajlija, mezuza i pečata sa hebrejskim slovima, kao i pomenute natpise na Krimu koji koriste hebrejsko pismo za izražavanje na turkijskom jeziku. Ovo potvrđuje postojanje male elite, ili manjinske jevrejske zajednice, ali ne i široku judaizaciju. Isto tako arheološki nalazi na prostorima gde se pojavljuju Aškenazi (X–XIII vek) ne pokazuju ostatke hazarske materijalne kulture i turkijske stepske tradicije, kao ni tragove nekakve judeo-turske sinteze. Nasuprot tome imamo prisustvo jevrejskih zajednica iz nemačkih zemalja, koje se kasnije pomeraju na istok, kao i kulturni kontinuitet judaizma koji se ne može povezati sa hazarskim judaizmom. Možda su u tom smislu jedini Jevreji kriptohazari oni dagestanskih i gruzijskih gorja!

Judaizovana hazarska elita je bila malobrojna, ne više od nekoliko hiljada ljudi. Nakon raspada Hazarije, tragovi ukazuju na njihovu migraciju ka Krimu i u oblasti Kavkaza. U tom smislu postoje kasni srednjovekovni izvori koji pominju jevrejsku zajednicu Hazara u oblasti Tauride. Ono što se najverovatnije desilo sa njima jeste da su se izbegli judaizovani Hazari asimilovali među krimske jevrejske zajednice, odnosno sa Karaimima (malo, specifično krimsko-tursko-jevrejsko stanovništvo), i Krimčacima (hebrejsko-ladino tradicije, ne turkijskog jezika). Međutim, čak i kod Karaima, turkijski jezik ne znači hazarsko poreklo, budući da su oni nastali od lokalnih turskih grupa koje su primile judaizam, ne direktno od Hazara. Drugi scenario, koji sam već pominjao, jeste migracija judaizovanih Hazara u region Kavkaza, na teritoriju današnje Gruzije i Dagestana.

Naposletku, imamo i pitanje pretežnog govornog jezika aškenaskih Jevreja, a to je jidiš, koji je pre svega, nemački jezik sa znatnim uplivom hebrejskih i slovenskih komponentni, ali potpuno bez turkijskih elemenata. Dakle, ukoliko bi Aškenazi poticali od Hazara, za očekivati je da bismo u njihovom govornom jeziku naišli barem na minimalan trag turkijske leksike, morfologije ili fonetike. U tom smislu u jidišu ne postoji ništa. Imajmo na umu da je jevrejska populacija, samo u carskoj Rusiji, pred Prvi svetski rat procenjivana između 5 i 6 miliona, što je ujedno bila i najveća jevrejska zajednica na svetu u nekoj pojedinačnoj državi tog vremena. Ogromna većina ovih Jevreja bili su Aškenazi. Kako to da je toliki narod naprasno zaboravio svoj izvorni maternji hazarski jezik u meri da im nije preostala niti jedna jedina reč?

Glavne genetske studije o Jevrejima

Behar et al., The genome-wide structure of the Jewish people, Nature 2010. U pitanju je velika studija genoma različitih jevrejskih zajednica koja pokazuje da se većina današnjih jevrejskih zajednica (uključujući Aškenaze) grupiše i nosi izražene tragove srednje-istočnog / levantinskog porekla, tj. genetski kontinuitet sa populacijama Levanta, a ne dominantna sličnost sa kavkaskim / turskim populacijama koje bi predstavljale Hazare. 

Atzmon et al., Abraham’s children in the genome era, Am J Hum Genet 2010. Ovo se odnosi na nezavisnu genome-wide analizu koja potvrđuje da su glavne jevrejske grupe genetički bliske jedna drugoj i pokazuju značajan bliskoistočni doprinos. Takođe, ova studija ukazuje i na istorijske mešavine sa evropskim populacijama, što bolje objašnjava današnji aškenaski genom nego masovna hazarska konverzija. 

Costa et al., Nature Communications 2013 (analiza mtDNA). Ovo je analiza mitohondrijske DNK (majčinske loze) koja pokazuje da značajan deo aškenaskih matrilinealnih osnova upućuje na veliko uklapanje lokalnih evropskih žena u istorijski proces formiranja Aškenaza, a ne na masovnu zamenu populacije sa Kavkaza i od strane turkijskih Hazara. 

Waldman et al., Cell 2022, genomika srednjovekovnih nemačkih Jevreja. Genome-wide podaci iz XIV veka pokazuju da su srednjovekovni Aškenazi iz Nemačke bili genetički slični modernim Aškenazima, sa već ustanovljenim mešanim evropskim komponentama, što znači da ključni deo aškenaskog genetskog profila postoji već pre kasnijih migracija iz istočne Evrope i nije proizvod posthazarskih migracija. To pomera period uobličavanja aškenaskog genetičkog profila pre raspada hazarske države. 

Behar et al., No evidence from genome-wide data of a Khazar origin for the Ashkenazi Jews, Human Biology / Human Biology preprint 2013 (koord. D.M. Behar et al.). Ovde je u pitanju direktna genetička kritika studija koje su podržavale hazarsku hipotezu (npr. Elhaik). Autori zaključuju da Aškenazi nisu genetički bliži populacijama Kavkaza nego drugim jevrejskim grupama i da metodološke zamene modernih proxy populacija za Hazare vode do pogrešnih zaključaka. Ovo se odnosi na istraživanje Erana Elhaika: Elhaik 2012 (GBE), The Missing Link… Eran Elhaik je ponovo oživeo hazarsku hipotezu koristeći određene statističke pristupe (2012). Njegov rad je izazvao kritike zbog izbora proxy populacija (npr. Jermena, Gruzijaca i Azera kao zamene za Hazare), ali i zbog još nekih drugih metodoloških nejasnoća.

Dakle, više nezavisnih genome-wide studija pokazuje da su Aškenazi bliski drugim jevrejskim zajednicama i Levantu, a ne dominantno slični kavkaskim populacijama koje bi predstavljale Hazare (Behar 2010; Atzmon 2010). Arheogenetika iz srednjovekovnih grobalja potvrđuje kontinuitet aškenaskog profila u Evropi još u periodu između X i XIV veka. Značajan deo matrilinearnih osnova Aškenaza ukazuje na mešanje sa lokalnim evropskim ženama, a ne na masovnu kolonizaciju sa Kavkaza. 

Post scriptum

Čim neko upotrebi reč Hazari odmah biva jasno da je u pitanju ako ne polujurodiva, onda barem ostrašćena osoba. Neko normalan i umeren vazda ostavlja prostor i za neku drugačiju mogućnost, ma koliko bio učvršćen u svojim uverenjima. Hvatanje za Hazare nikada nije objektivno, vođeno namerom nepristrasnog istraživanja i ustanovljavanja nekih činjenica, već mahom služi kao pokriće za upražnjavanje masturbativnih ideoloških mrzilačkih fantazmagorija o nekakvom genetski dijabolizovanom nakotu koji je ketmanski na sebe preuzeo masku biblijskog naroda. Nema objašnjenja zbog čega su ti kriptohazari toliko izopačeni? Jesu li postali izopačeni zato što su primili judaizam, a da se pre toga nimalo nisu razlikovali od drugih stepskih turkijskih naroda? Ako je tako, onda dijabolizovanost nije samo svojstvo judaizovanih Hazara, nego celokupnog jevrejstva, ali to onda nije u skladu sa delom narativa onih koji tvrde da nisu antisemiti i ne mrze Jevreje, nego su u pitanju ti zli Hazari koji su ovima oteli identitet. I to se potom lako pravda navodnom izopačenošću samih turkijatskih naroda kao poluživotinjskih azijatskih hordi koji idu okolo i nabijaju na kolac. I prstom upiru na Osmanlije i Tatare. Dakle, u pitanju je navodni turski gen, lažljiv i prevrtljiv. Dakle, kako se odupreti takvom mnjenju? Kako smoći snage i izreći nečuvenu tvrdnju da genetski trag Hazara u poreklu aškenaskih Jevreja nije potvrđen? I za to postoji argment. Ta navodna istraživanja su falsifikati. Zar mislite da bi vladajući Hazari, koji bezmalo sve kontrolišu, dopustili da ih neko naučno raskrinka kao ne-Jevreje? 

Isusovo poreklo i Sveti Gral

Nisam sklon verovanju u postojanje direktne Hristove krvne loze, jer je i samo postojanje njegove ličnosti upitno. Verovatno zaista jeste postojao neko nalik biblijskom Isusu, ali u krajnjoj liniji to je bez značaja budući da je njegov mit i te kako živ a što ga na neki način opredmećuje. Odnosno, postvaruje ga vera onih koji veruju u njega kao spasitelja od smrti. U tom smislu je i teorija o Svetom Gralu kao simbolu Isusove krvne loze jedna zanimljiva tema, jer možda ona ne govori toliko o Isusovoj krvnoj lozi u užem smislu, nego o mesijanskoj krvnoj lozi kao takvoj, koja vodi poreklo iz plemena Judina, odnosno od kralja Davida. Kao dokaz za tvrdnje o Isusovom potomstvu navodi se jedan detalj iz Jevanđelja po Jovanu (19:25-27, prevod Emilijan Čarnić):

„A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi.“

Upravo u ovom stihu zagovornici svetogralovske loze vide snažnu indiciju o seksualnoj vezi Isusa Hrista i Marije Magdalene čije navodno potomstvo predstavlja nosioce božanske krvi. Naravno, svako ko je čitao jevanđelja nije mogao a da ne zapazi Isusov radikalno negativan stav po pitanju razmnožavanja, po čemu je potpuno odudarao od zvanične jevrejske verske doktrine koja je nalagala rađanje i stavljala prokreaciju u središte bračnog života. I mimo toga, moglo bi se reći da bi osoba takvog ranga kao Isus Hrist bila izvan takvog oblika telesne strasti. Međutim, misaonog eksperimenta radi, ukoliko pretpostavimo stvarno postojanje osnova nekakve eventualne veze seksualne prirode između Isusa i Marije Magdalene, uvidećemo da bi nosioci te božanske krvi bile upravo žene a ne muškarci. 

Dakle, po toj pretpostavci, krv Isusova bi se prenosila sa majke na ćerku, budući da je, po bibliji, i sam Isus potomak kralja Davida, mada po tom pitanju ima značajnih nedoumica, što ću pokušati malo dalje da razjasnim. Po onome šta piše u jevanđelju po Mateju, Isus je kraljevskog porekla po svom "ocu" Josifu. Prenebregnimo tu činjenicu i za trenutak zamislimo da je, umesto Josifa, Isusova majka Marija rodom iz kraljevske loze, za šta ima neke osnove u jevanđelju po Luki. I potom na tu računicu dodajmo i pretpostavljenog Isusovog potomka. U tom slučaju, u središtu ove pseudomitološke priče imali bismo ženu, odnosno kontinuirani niz žena kao žive kontejnere krvi (ideja Svetog Grala), koje nose božansku moć i ključ manifestovanja Mesije, što je i ideja fame o tajni Sionskog priorata i potonje eksploatacije te teme od strane Dena Brauna. 

Zapravo, izvesni Pjer Plantard je pedesetih godina XX veka pokrenuo tu famu tvrdnjama da je Isus bio oženjen Marijom Magdalenom, i da su imali potomstvo koje se u Srednjem veku nastavilo kroz dinastiju Merovinga (franački vladari iz 5–7. veka), jer je Marija, navodno, pobegla u tadašnju rimsku provinciju Galiju. Ona je sa sobom povela i Isusovo dete (ili decu), čiji su potomci nekoliko vekova kasnije osnovali merovinšku dinastiju. Time se sugeriše da je Sveti gral zapravo kraljevska krv, sang réal (fr. kraljevska krv), igra reči sa San Graal (Sveti gral).

Žene u pretpostavljenoj genetskoj liniji, izraženo jezikom Apokalipse, jesu sve od reda žene „ogrnute Suncem“, solarne Maje, tj Marije, (MAJA + solarno R = maRija), jer svojim porodom one učestvuju u međugeneracijskoj izgradnji drugog Hristovog dolaska. Rađanje je njihova suštinska svrha, što deluje u potpunoj suprotnosti sa ukusima današnjice, kao i sa načelima asketizma. Možda te žene mesijanske krvne loze nisu obične žene, dok imperativ rađanja nije tek izraz nekakvog patrijarhalnog viđenja uloge žene. Imajmo na umu da je rađanje takođe imperativ matrijarhata. Nema ničeg u tradicijama svih meridijana što je u suprotnosti sa imperativom rađanja, a da nije reč o asketizmu. U patrijarhatu, ako je žena nerotkinja, ona biva zamenjena drugom, plodnom ženom. U matrijarhatu je nemogućnost rađanja kraj loze.

Žensko genetsko nasleđe Isusove loze, koje takođe uvažava mogućnost njegovog kraljevskog porekla, moglo bi nas odvesti do jednog indikativnog lika, odnosno do jedne od Solomonovih brojnih žena, poznate kao kraljica od Sabe. Upravo je ona bila nositeljka jedne posebne loze i okultne struje, a što bi moglo baciti sasvim drugačije svetlo i na čitavu priču o Isusu Hristu i predstaviti ga u ključu Puta Leve ruke, iz čega bi mogle biti izvučene zanimljive teorije. Dakle, ukoliko razrađujemo tu pretpostavku, zaključujemo da je linija mesijanskog zaveštanja matrimonijalne prirode, a Mesija je otud Sin Majke a ne Oca, bez obzira što je upravo Otac „onaj koji ga posla“. To je drevna formula nasleđivanja, lunarno-stelarna i suštinski htonska, iako je mit o Isusu Hristu smešten u patrijarhalni kontekst.

Hajde sada da razmotrimo neke biblijske kontroverze Isusovog porekla. Isusov kanonski otac nije bio Josif nego Sveti Duh, a sa druge strane Isusovo kraljevsko poreklo upravo se vezuje za Josifa. Teolozi su po ovom pitanju dali nekoliko glavnih objašnjenja. Prvo od tih tumačenja je pravno (ili zakonsko) nasleđe kroz Josifa. Iako Josif nije biološki otac Isusa, on je njegov zakonski otac. Po jevrejskom pravu, usvojenik ili dete priznato od muža majke ima ista prava kao rođeni sin. Time Isus nasleđuje Davidovu lozu pravno, iako ne biološki. Odatle dolazi i česta novozavetna titula „Isus, sin Davidov“ (npr. Matej 1:1; Luka 1:27; Rimljanima 1:3). Matej 1:16: „Jakov rodi Josifa, muža Marije, od koje se rodi Isus, koji se zove Hristos.“ Dakle, Matej svesno kaže „muž Marijin“, ne „otac Isusov“, ali ipak veže Isusa za Josifovu genealogiju. Ova verzija rodoslovlja, s obzirom da se vezuje za pravni argument, bez obzira što je to pravo utemeljeno na Božjem zakonu, previđa i umanjuje tradicionalno poimanje kraljeva kao sinova bogova, budući da su oni u drevnim obrascima imali sakralnu a ne samo političku ulogu. Dakle, tu vidimo odustajanje ili izopačivanje drevne tradicije zarad zadovoljenja forme. 

Drugo objašnjenje je da Luka daje Marijino rodoslovlje, a ne Josifovo, i time Isus ima biološko Davidovo poreklo kroz majku. Luka 3:23 kaže: „I Isus, kad poče učiti, beše oko trideset godina, i beše, kako se mišljaše, sin Josifov, sin Elijev…“ Po ovom tumačenju, izraz „sin Elijev“ znači da je Elija bio Marijin otac, a Josif njegov zet (što je u semitskoj genealogiji uobičajeno, rodoslovlja se vode preko muških imena, pa se zet može navesti kao „sin“). Dakle, Isus je po majci Mariji potomak Davida, preko linije njenog oca Elija. 

Treće tumačenje, više mističko i teološko, naglašava da Isus ne mora biti Davidov potomak po telu, već po duhu i proročanstvu. Starozavetna obećanja o Mesiji iz Davidove loze (2. Samuilova 7:12–16; Isaija 11:1) shvataju se tipološki, tj. David je slika Mesije, a Isus je ispunjenje te slike. Isus je „novi David“, duhovni naslednik kraljevstva Božjeg, a ne nužno telesni potomak. 

Pristup	Objašnjenje	Tip nasledstva
Pravno (Matej)	Isus naslednik Davidove loze po Josifu kao zakonskom ocu	Pravno
Biološko (Luka)	Isus potomak Davida po Mariji, Josif naveden samo formalno	Biološko
Duhovno (simboličko)	Isus je novi David, Mesija koji ispunjava proroštva	Duhovno

Takođe, od važnosti za ovu raspravu je da osvetlimo i dva Isusova kanonska rodoslovlja. Prvo je rodoslovlje po Mateju (Matej 1:1–16). Matej piše kao da su njegova ciljna grupa jevrejska publika, pa otud naglašava kraljevsku, Davidovu lozu kroz Solomona, Davidovog sina i legitimne kraljeve Judeje. Rodoslovlje ide od Avrama ka Isusu (od starog ka novom). Matej daje kraljevsku lozu po Solomonu, preko Josifa, Isusovog zakonskog oca. Povodom toga, pitajmo se zašto je bitno da Isus bude Mesija po jevrejskim merilima? Odgovor glasi: zarad kontinuiteta Starog i Novog zaveta, jer hrišćanstvo bez jevrejskog prtljaga teško da bi moglo uopšte biti uobličeno i istorijski uspešno. Ne bi bilo legitimno, a ne bi se mogle ustanoviti ni prve hrišćanske zajednice, koje su, setimo se, bile sačinjene isključivo od Jevreja. Da je tako ostalo, hrišćanstvo bi u istoriju ušlo kao jedna od brojnih jevrejskih ili jevrejsko-gnostičkih sekti tog vremena i ne bi postalo kosmopolitska religija.

Drugo rodoslovlje je ono po Luki (Luka 3:23–38) koji piše za nejevrejsku publiku, pretežno za helenski ili helenizovani svet, i naglašava nadetničku univerzalnost Isusove misije. Njegovo rodoslovlje ide od Isusa ka Adamu, unazad kroz vreme. Ovde linija ide ne kroz Solomona, nego kroz Natana, drugog sina Davida. Luka daje lozu po Natanu, i mnogi tumače da to zapravo predstavlja Marijino (a ne Josifovo) poreklo. Matej pokazuje da Isus ima zakonsko pravo na Davidovo nasledstvo kao sin Josifov (po zakonu). Luka pokazuje da Isus ima prirodno poreklo iz Davidove loze kroz Mariju (po krvi). Obe linije zajedno potvrđuju: Isus je Mesija iz Davidovog doma, kako su to najavili proroci.

Element	Matej	Luka
Ciljna publika	Jevreji	Nejevreji
Smer rodoslovlja	Od Avraama ka Isusu	Od Isusa ka Adamu
Davidova linija	preko Solomona	preko Natana
Broj generacija	42 (u tri grupe po 14)	oko 75
Fokus	Kraljevska, pravna linija (Josif)	Biološka ili duhovna linija (Marija)
Simbolika	Isus = Kralj Izraela	Isus = Novi Adam, Sin Božji

Dakle, ukoliko se priklonimo Matejevom rodoslovlju, onda zapadamo u nerazmrsivu kontroverzu, koju možemo glatko prevazići prihvatanjem Lukine verzije. Po Lukinoj verziji, koja nije ciljala da zadovolji cepidlačko-pravne kriterijume, ima više osnova za utemeljenje pretpostavke i o Isusovom potomstvu koje se prenosi ženskom linijom. Istovremeno, usvajanjem Lukinog rodoslovlja, izbegavamo pravni argument Isusovog kraljevskog porekla, koje ipak nije faktičko, a takođe izbegavamo da osporavamo i kanonsku činjenicu da je Isusa rodila devica. Imajmo na umu da mitologija poznaje magijsko začinjanje dece od strane duhova ili bogova bez učešća muškaraca, a je jedna sasvim zasebna tema. Zašto je uopšte važno da Isus bude kraljevskog porekla? Pa, zbog jevrejskog verovanja da Mesija dolazi iz kraljevske loze Judine, a ako nije iz te loze onda ne može biti Mesija. Osim toga, važno je i zarad kontinuiteta Starog i Novog zaveta, jer hrišćanstvo bez jevrejskog prtljaga teško da bi moglo uopšte biti uobličeno i istorijski uspešno i legitimno. Pogledajmo šta o tom kraljevskom legitimitetu nosioca hrišćanstva piše u samom tekstu Apokalipse:

„I videh u desnici onoga što seđaše na prestolu knjigu, ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. I videh jakog anđela kako objavljuje snažnim glasom: ko je dostojan da otvori knjigu i da otpečati njene pečate? I niko ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom, nije mogao da otvori tu knjigu niti da zagleda u nju. A ja sam mnogo plakao što se ne nađe niko dostojan da otvori knjigu niti da zagleda u nju. I jedan od starešina reče mi: ne plači; vidi, pobedio je lav iz Judina plemena, izdanak iz korena Davidova, pa može da otvori knjigu i njenih sedam pečata. I videh sred prestola i četiri živa bića i sred starešina Jagnje gde stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam očiju, to su sedam Božijih duhova poslanih po svoj zemlji. I dođe te uze knjigu iz desnice onoga što sedi na prestolu. I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine padoše pred Jagnjetom, i svako je imao kitaru i zlatne zdele, pune tamjana, a to su molitve svetih. I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i da otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog plemena i jezika i naroda i narodnosti, i učinio ih Bogu našemu carstvom i sveštenicima i oni će carevati na zemlji. I videh i čuh glas mnogih anđela oko prestola, i živih bića, i starešina, i njihov broj beše mirijade mirijada i hiljade hiljada, koji govorahu snažnim glasom: Jagnje, koje je zaklano, dostojno je da primi silu i bogatstvo i mudrost i moć i čast i slavu i blagoslov. I svako stvorenje koje je na nebu i na zemlji i pod zemljom i na moru, i sve što je u njima, čuh kako govore: blagoslov i čast i slava i sila u sve vekove onome što sedi na prestolu i Jagnjetu.“ (Jovanovo otkrivenje 5:1-13, prevod Emilijan Čarnić)

Imajmo na umu šta ovde anđeo kaže ko je dostojan da otvori zapečaćenu nebesku knjigu: Lav iz plemena Judinog, izdanak iz korena Davidova! Dakle, Mesija, odnosno Isus mora biti kraljevskog roda, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što tako piše u kanonskom tekstu. Isus je istovremeno Lav i Jagnje. Otud i snaga u Jaganjca. Lav je svojstvo i Zveri i Jaganjca. Obožavanje Jaganjca je obožavanje Ovna u obliku Jaganjca. To je obožavanje Marsa, a Mars je snažan. Mars je jedan od temelja carstva, pa otud nije ni čudo što je marcijalni Rim naposletku prihvatio hrišćanstvo kao imperijalnu kosmopolitsku religiju. 

Sa muške strane, ključni Isusovi učenici su Petar, Jovan i Pavle. Pavle je prenosio reč. Na Petru je sazidana Crkva, ali je Jovan nosilac ezoterijske tajne hrišćanstva, pa stoga apostolska (muška) loza svetaca nije krvna nego inicijacijska, od Jovana pa do današnjih dana. Petar je izraz egzoterne Crkve i institucionalizovanog hrišćanstva. Petar je kamen, tj kamen temeljac, ali je i pitrim, odnosno otac, sveti otac, papa, patrijarh. Jovan je izraz unutrašnjeg, ezoterijskog ili mističnog hrišćanstva. U krajnjem obliku, u istorijskom iskustvu, Petar je Vatikan (ili recimo pravoslavni Vaseljenski patrijarh, ili bilo koji istočni patrijarh), a Jovan je rozenkrojcerski pokret, odnosno preteče tog pokreta, koji u jednom smislu mogu biti čuvari ili nosioci Svetog Grala kao unutrašnje božansko seme, ili svetlo u čoveku. U tom smislu, pretpostavljeni jovanovci predstavljaju krvnu lozu, zapravo duhovnu lozu prosvetljenih. Dakle, kvarljiva roba. No, tako to biva kada se tajne povere muškarcima a ne ženama, koje samom svojom prirodom, energijom i anatomijom opredmećuju tajnu.

P.S. Na osnovu ovoga, kao i svega prethodno o čemu sam diskutovao i u mojim ranijim objavama, neko bi stekao utisak da ja imam problem sa religijom, posebno hrišćanstvom. Zapravo, to je varljiv utisak, jer meni ne smetaju niti religija, niti verujući ljudi, ni teologija, dogma, čak ni sveštenici. Ono što me, međutim, odbija od bilo kakvog oblika vere jeste meni jasna i vidljiva činjenica da je viši kler neretko u vlasti mračnih sila. Sa druge strane, ono što me privlači jeste estetika, posebno lepota hramova i umetničkih dela u službi religije, ali i liturgija, sveto pojanje, kao i zvuk orgulja.

O dosadnosti Raja

Zašto su predstave o Raju mahom dosadne a one o Paklu uzbudljive i zanimljive, čak i kada su užasne? Nekako je uvreženo mišljenje da je Raj dosadno mesto u kome se ništa ne dešava. Dobra zabava, navodno je u Paklu. Pa ipak, Pakao ne bi bio to što jeste da je tamo baš sve tako fantastično, kako to sugerišu raširene stereotipne predstave. Naravno, ovakva pitanja deluju više kao razbibriga nego kao ozbiljna zapitanost, pre svega zato što duh modernog (i postmodernog) doba takve toponime stavlja u domen geografije fantastičnog, i to u znatnoj meri prevaziđenog fantastičnog. Današnji um je nekako prevazišao tu izanđalu podelu na nekakav Raj i Pakao, odlažući tu dihotomiju na smetlište istorije fantastičnih pretpostavki i predstava. U te stvari veruju samo zatucani vernici, dok sekularizovani svet na to gleda čisto kao na fantaziju. 

Čak su i među onima koji su zašli malo dublje u svet ezoterijskog i okultnog, brojni oni koji takođe odbacuju te prevaziđene predstave o onostranom te radije govore o multiverzumu, o drugim dimenzijama, paralelnim svetovima, o višem i nižem astralu, o nivoima postojanja, energijama i sl, u šta bi se negde i nekako mogle uklopiti i te predstave o Paklu i Raju, kao varijante u mnoštvu gotovo bezbrojnih mogućnosti. Pa ipak, predstave o rajskim i paklenim predelima uporno opstaju kako god ih mi razvrstavali ili tretirali u našem poretku ideja i svetonazora. Sa druge strane, razne tradicije imaju sledeće toponime / areale kao što su jevrejski Šeol, actečki Tlalokan, tibetanski Bardo, iranski Činvat most koji vodi ka Pakohu (raj) ili Dužaku (pakao), grčki Had koji ima svoj rajski predeo Asfodel i duboki Tartar za prokletnike, vavilonski Irkala ili Erec, sumerski Kur, nordijski Helheim, odnosno Hel, ili Valhala za odabrane ratnike, islamski Dženet (raj) i Džehenem (pakao), indijski Naraka (pakao) i Pitrloka (svet predaka), kineski Diju, itd. Dakle, za tradiciju nema mesta sumnji o prirodi tih fantazmičkih lokacija u vezi kojih postoje određene manje ili više razvijene predstave. 

Nedavno sam na jednoj popularnoj crnomagijskoj okultnoj grupi na Fejsbuku zapazio komentar jedne osobe koja je oduševljeno i gotovo s nevericom svedočila o tome da su "te stvari stvarne". Navodno, ta osoba je sa skepsom prizivala demone u skladu sa demonolatrijskim uputstvima i uskoro se uverila kada je sa druge strane došao veoma konkretan odgovor. Dakle, te stvari su stvarne - those things are real! Pa naravno da jesu, šta ste vi mislili!? Takođe, zašto je mašti češće lakše da zamisli užase, paklene prizore i dešavanja, zašto lakše uđe u horor nego u blaženstvo, koje se često povezuje i sa erotskim motivima? Ne možemo ne primetiti lakšu i bržu dostupnost infernalnih i htonskih sila nego onih nebeskih. Zapravo, ovo su sve retorička pitanja i konstatacije. Odgovor na njih je gotovo očigledan. 

Istančanija je i bliža granica koja deli demonski od ljudskog sveta. I ta granica još je tanja, ako je ima uopšte u svetu snova nego u nama poznatoj i uobičajenoj stvarnosti, koju takođe olako prihvatamo. Hajde prvo da vidimo koje su osnovne osobine infernalnog areala i paklenskih energija. Izdvojio bih ono najosnovnije: haotičnost, odnosno diskontinuitet prostora i vremena, što znači da se prostor ne prostire logično i smisleno, niti vreme teče pravolinijski. Za razliku od toga, prostor u našem svetu je logičan i smislen, a vremenski tok pravolinijski. Na šta nas podseća haotičnost paklenskog ambijenta? Zar to upravo nije opis ambijenta u kome se odvijaju naši snovi? Nisu li upravo snovi često poprište noćnih mora, raznih užasa, ali i užitaka, šaputanja onostranog i poruka druge strane, predskazanja i ukazanja? Otud, nije li smisleno povući određenu paralelu između htonskog i infernalnog sveta sa svetom snova ali sa arealom smrti? Nije neophodno da snovi budu mračni, strašni ili neprijatni. Mogu biti idilični, fantastični u pozitivnom smislu, obojeni, svetli, realistični, ponekad erotski i puni raznih užitaka, no često bivaju besmisleni, plitki, i brzo ih zaboravimo. U suštini, diskontinuitet prostora i vremena ukazuje na fragmentiranu, odnosno izdeljenu svest, što u mnogome podseća na neke opise dešavanja nakon smrti, osim ukoliko nismo uspeli da na neki volšeban način sačuvamo svest.

Sa druge strane imamo rajske i nebeske ambijente koji su mahom osvetljeni i u kojima vreme kao da stoji. Osnovno svojstvo takvih ambijenata je statičnost i nepromenljivost te umanjeni značaj prostora i vremena. Tamo je fokus na svetlosti i zvuku, odnosno vibraciji i nitima koji sve prožimaju, čineći svaku promenu besmislenom i nepotrebnom. Prosečni um navikao na užurbanu aktivnost bi rekao dosadno. Ipak, predočimo sebi jedan beskrajan trenutak potpunog užitka na gotovo nezamisliv način. Zato je to dosadno, jer nedostaju reči opisa, nedostaju slike, imaginacija je u tom smislu oskudna i gladna.  

Po kabalističkim šemama, univerzum se sastoji od četiri nivoa od kojih se svaki prostire u po deset sfera emanacija. Otud možemo govoriti o četrdeset nivoa stvaranja. Tom broju možemo prodružiti čisto klipotski svet koji se takođe prostire u deset emanacija razaranja, čime upotpunjavamo kabalističku kosmičku šemu na pedeset elemenata. Ta kabalistička mandala simbolički ukazuje na složenost prirode univerzuma. Ostajući u domenu kabale saznajemo da četiri osnovna nivoa odgovaraju po jednom od četiri slova Imena Božjeg - Tetragramatona, odnosno IHVH. Uobičajeni nivo naše svesti je u onom najnižem i najgrubljem nivou koji označava poslednje slovo Tetragramatona i materijalni svet, odnosno asijah. U tom smislu, naše bitisanje je smešteno u arealu Malkuta, desetoj emanaciji asijaha, koja, ukoliko usmemo u obzir svih pedeset sfera, zauzima broj 40. Dakle, kabalistički, naš svet je zaveden pod rednim brojem 40. To je Zemlja u materijalnom smislu. 

Iznad našeg nivoa grube materije, tj. asijaha, nalazi se suptilniji plan jecirah, takođe rasprostranjem u deset emanacija. Jecirah se uobičajeno naziva anđeoskim planom te se ponekad poistovećuje sa domenom Svetog Duha. U tom smislu, ljudsko opažanje i svest mogu se uzdignuti do Malkuta jeciraha. Imajmo na umu da je vrh Drveta života na manje suptilnom planu smešten ispod dna onog Drveta na suptilnijem itd. U tom smislu broj Jedan asijaha se na toj mandali nalazi ispod broja Deset Jeciraha, dok je broj Jedan jeciraha ispod broja Deset narednog nivoa iznad sebe a to je brijah, odnosno arhanđeoski plan. Iznad brijaha je acilut, božanski plan. Po kabalističkoj legendi, Božje Ime se prepolovilo nakon sagrešenja Adama i Eve u Rajskom vrtu što je uslovilo njihov izgon odatle i nemogućnost povratka. U praktičnom smislu to znači da su ljudskim bićima ostala nedostupna dva viša nivoa kosmosa: arhanđeoski i božanski. Čovek te više planove može sagledati jedino kroz vizire jeciraha, ali tu je reč o posredovanom sagledavanju. Zato je ljudima nemoguće da steknu uvid u rajsko stanje već po tom pitanju uglavnom imaju nedostatne predstave što ostavlja utisak dosade. 

Sa druge strane, sa svetom asijaha je isprepletan klipotski svet, odnosno areal ljuštura takođe razdeljen u deset anti-emanacija. To znači da su nam ti svetovi dostupniji, te je otud veoma lakše prizvati njihove žitelje i odlaziti tamo. Zato je ljudsko biće sklono padu, odnosno izloženije je infernalnim uticajima. U skladu sa rečenim, veoma je lako dobijati slike o predelima i fauni paklenskih ili nižih mesta, pretežno htonske prirode, ali ono što znamo o višim svetovima je posredovano, te je u neku ruku često nadograđeno imaginacijom.

Okultista Lon Majlo DiKet (Lon Milo DuQuette) je u knjizi Pileća kabala predstavio četiri plana univerzuma po kabali uporedivši ih sa projektnim biroom za nameštaj. Zamislimo trospratnu zgradu. Na prizemlju je salon u kome je izložen nameštaj. Na prvom spratu radnici oblikuju i sklapaju komade nameštaja u skladu sa nacrtima koji dolaze sa drugog sprata gde sede dizajneri, dok na poslednjem spratu zatičemo marketinške stručnjake i upravu koji mozgaju o potrebama koje njihovi proizvodi mogu zadovoljiti na bolji način od konkurencije. Tako na nivou aciluta, odnosno božanske ravni, imamo upravu koja zamišlja stvari i te koncepte prenosi dizajnerima na nižem spratu. Taj niži sprat je brijah, arhanđeoski nivo, gde se crtaju konkretni komadi nameštaja u skladu sa uputstvima i željama uprave. Potom se ti crteži prosleđuju sprat niže na nivo jeciraha, anđeoskog nivoa, gde vidimo radnike koji na mašinama za obradu platna, kože i drveta izrađuju delove nameštaja koje potom sklapaju i lepe. Gotove komade nameštaja potom spuštaju u prodajno-izložbeni salon što predstavlja materijalni nivo, odnosno asijah.

U skladu sa šemom salona nameštaja možemo zamisliti kako se odvija proces neprekidnog stvaranja pojava i dešavanja u materijalnom svetu koje imaju svoje uzorke na suptilnijim nivoima. Naposletku, Lon Majlovom kabalističkom salonu mogao bih pridodati i podrum, odnosno neku vrstu ostave u kojem su odloženi rezervni delovi, razni neobrađeni materijali, sirovine, otpad. Bio bi to svet klipota, po kvalitetu najbliži materijalnom svetu. Sada biva jasnije zašto je mračne i užasne stvari lakše prizvati na mentalni ekran i u postojanje dok je fenomene čiste svetlosti uopšte teško i zamisliti a kamo li prizvati.

Egregori

Sascha Schneider

Reč egregor je grčkog porekla i izvedena je od égrégoros, što znači „budan“ ili „posmatrač“. O tome možemo čitati u Knjizi o Enohu, gde se egregor opisuje kao anđeosko biće. Knjiga o Enohu, pripisana Nojevom dedi, koji se zvao Enoh, nije kanonska, ali je privukla pažnju zbog svog odeljka poznatog kao Knjiga Posmatrača. Smatra se da je ovaj deo napisan oko 300. godine pre nove ere. Iako je izvorni tekst možda bio na hebrejskom ili aramejskom, nijedan potpuni rani rukopis na tim jezicima nije preživeo. Glavne teme ove knjige odnose se na dvesta „palih“ anđela, njihovo mešanje sa ženama, potom stvaranje rase divova (Nefilima) i njihovo uništenje potopom u biblijskoj Knjizi Postanja. 

Obično se određenje egregora u okultnom smislu tumači kao autonomni psihički entitet sastavljen od misli grupe ljudi i koji na njih utiče. To nije netačno, ali je svakako nedovoljno za razumevanje ovog fenomena. Po drugoj definiciji egregor je, osim pomenutog, ujedno i prebivalište ili kanal za određenu neljudsku inteligenciju, koja povezuje nevidljive, ili skrivene svetove sa svetom u kojem živimo. To je, zapravo, pravi izvor moći drevnih kultova i njihovih religijsko-magičnih praksi.

Poznati okultista Muni Sadu, u knjizi Tarot, kaže da je egregor kolektivni entitet, kao što su nacija, država, religije i sekte sa svojim sledbenicima, pa čak i manje ljudske organizacije. Po njemu, egregori imaju fizička tela, tj. ukupnost fizičkih, astralnih i mentalnih tela svih osoba koje egregor obuhvata. Ukratko, egregor je zbir svih tih elemenata. Učenjak Džojslin Godvin u knjizi The Golden Thread, povodom ove teme kaže da se izraz egregor odnosi na nematerijalno biće koje „posmatra“ ili nadgleda neku zemaljsku stvar ili kolektivitet. Godvin kaže da se egregor uvećava ljudskim verovanjem, molitvama, ritualom, a naročito žrtvovanjem. Ako se dovoljno hrani takvim energijama, Godvin primećuje da egregor može zadobiti sopstveni život i izgledati kao nezavisno, lično božanstvo, sa ograničenom moći u korist svojih poklonika i neograničenim apetitom za daljom odanošću. Tada se veruje da je on besmrtni bog ili boginja, anđeo ili daimōn.

Godvin kaže da su u istorijskom smislu, egregori formirani od strane antičkog sveštenstva da bdiju nad gradovima–državama helenskog sveta, ali i Rimom kao carstvom uopšte. Sve dok je trajala odanost, kultno obožavanje i prinošenje žrtava, smatralo se da su blagostanje i dobrobit države ili polisa obezbeđeni. Međutim, ako bi nastali novi kultovi i energije obožavanja bile usmerene drugde, savez bi bio prekinut i egregor bi počeo da slabi te prestao da podržava zemlju i njen narod. Ezoterijski gledano, ističe Godvin, to se može videti kao razlog propasti Rimskog carstva. Kada stari bogovi i boginje više nisu bili održavani od strane naroda, oni zauzvrat više nisu mogli da podržavaju Rim niti njegove teritorije. 

Prihvatanjem novih religijskih praksi započelo je postepeno odlivanje energije iz tradicionalnih kultova i njihovih pratećih egregora ka novim egregorima. Ujedno, to bi bio i praktičan razlog zašto je jevrejski bog ljubomoran, osvetoljubiv i nemilosrdan kada su u pitanju skretanja jevrejskog naroda, grupa iz tog naroda ili pojedinaca prema drugim bogovima i kultovima, odnosno prema drugim egregorima. Po Godvinu, uspon i pad nacija neraskidivo su povezani sa njihovim odnosom prema nacionalnim bogovima, jer to su stvarna psihička bića kolektiva, iako nisu večna i svemoćna kakvim se obično smatraju. 

Sada bih ovo razmatranje suzio na primer jednog egregora manjeg obuhvata a odnosi se na Hermetički Red Zlatne Zore i njegove derivate. Kao što je poznato Zlatna Zora crpi svoj legitimitet prevashodno na osnovu kontakta sa Tajnim Šefovima koji ujedno čine i osnovu tog magijskog egregora. Ideja posedovanja te veze postala je sredstvo međusobnog razlikovanja okultnih organizacija i njihovih ideologija. Istovremeno, pitanje kako utvrditi da li te veze zaista postoje postalo je predmet mnogih rasprava. To nas dovodi do užeg shvatanja fenomena egregora. Po nekima egregor ima manje veze sa uticajem anđeoskog ili demonskog bića, a više sa time da se bude pod uticajem nekada ljudskih, a sada potpuno usavršenih bića ili majstora. Ovi nekadašnji ljudi, za koje se govorilo da su adepti okultnih umetnosti i nauka, pošto su dostigli najviše nivoe duhovnog prosvetljenja, usmeravali su čovečanstvo na put povratka ka božanskom. Takva bića dobijala su razna imena, poput Nepoznatih Nadređenih, Nevidljivih Majstora, Velikog Belog Bratstva ili drugih uzvišeno zvučećih titula. 

U suštini ova hijerarhija jeste okultna verzija hrišćanskih svetitelja, kabalističkih pravednika, zatim skrivenih imama šiizma, sijana u taoizmu ili bodisatvi u budizmu. Zapravo, adepti nevidljivog bratstva, rozenkrojcerskog ili nekog drugog, koji vode posvećenike zapadnog sveta, često se opisuju kao bića izvan sekte ili veroispovesti, pa samim tim i izvan hrišćanstva. Smatrani su gospodarima svih tradicija i sistema, a što možemo sagledati i kao ezoterijski izvor sveobuhvatnog ekumenizma. Posebno se često opisivalo da oni imaju osobine bliže adeptima istočnjačkih sistema kao što su tibetanska vadžrajana i dzogćen, zatim taoizam, kao i neke indijske jogi tradicije, nego svecima kakvi su opisani u abrahamskim religijama. Najvažnija među tim osobinama bila je sposobnost delovanja kako u fizičkom tako i u psihičkom području kao nezavisno biće. 

Za razliku od nekih ezoterijskih škola koje su zagovarale potpuno rastvaranje ličnosti ili osećaja sopstva, ovi adepti su spoznali ravnotežu između individualnosti i prosvetljene svesti i postojali su kao samousavršena autonomna bića. Ipak, postoje izuzeci ovom shvatanju. Na primer, govori se o savršenim duhovnim bićima koja, iz razloga koji nisu uvek jasni, nemaju mogućnost da deluju neposredno u materijalnom svetu, te im je potreban posrednik neke vrste. To, naravno, znači da se sa tim bestelesnim inteligencijama može stupiti u kontakt, ali i da one mogu želeti da učestvuju u stvaranju egregora ili ga same oblikuju, kako bi obezbedile trajniji mehanizam delovanja.

Prema jednom internom dokumentu Zlatne Zore, o čemu piše okultni autor Patrik Zalevski, eterička veza čini samu osnovu postojanja tog Reda. Odnos člana prema toj „vezi“ odvija se postepeno kroz tri etape, od kojih prva počinje u strukturi zvanoj Spoljašnji Red. U stepenu 0=0, Neofit se prvi put upoznaje sa vezom, što izaziva neku vrstu energetskog naleta u auri, čime se ona širi i povećava se njena gustina. U naredna četiri elementalna inicijacijska stepena Reda, veza uspostavljena u 0=0 se potom otvara da primi nalet energije usklađen sa telesnim elementima. U tom trenutku auru je potrebno neprestano puniti ritualnom praksom i meditativnim vežbama, kako se protok snage kroz vezu ne bi zatvorio, što se dešava ukoliko se neko predugo zadrži u tim spoljašnjim stepenovima. 

Prema dokumentu koji navodi Zalevski, ako član napusti ili bude izbačen iz Reda u nižoj fazi adepstva, veza će se sama zatvoriti, presecanjem svake psihičke povezanosti sa Redom. Međutim, kada učenik uđe u viši stepen portala, njegov lični odnos prema vezi (kao značajnom delu egregora) Reda postaje konkretniji i određeniji. Od portala nadalje, veza prolazi kroz izvesnu promenu. Po prirodi parazitska, ona formira čvrstu ljušturu unutar aure, koja podseća na oblik tela. Providna je i isijava kroz auru iz suptilnih centara tela. Kada se u stepenu 5=6 prihvati u telo, ona se utiskuje u pojedinca za ceo život, osim ako Poglavari koji emituju vezu ne odluče da je ugase. Ako neko napreduje kroz više stepenove ova veza se dalje učvršćuje ritualom. Vrhunac se dostiže u stepenu Adeptus Exemptus i znači da član na tom nivou nije samo učenik već i oficir lože i sastavni deo Reda. Kako Zalevski kaže, u stepenu 7=4, obavlja se ritual nazvan Prenos eteričke veze (obično rezervisan za one koji zauzimaju mesto Poglavara ili će ga naslediti), gde se veza u celosti prenosi adeptu, kako bi mogao da nastavi delovanje.

Pomenuta magijska veza, u svojim različitim fazama, mogla bi se opisati i kao neka vrsta astralnog tunela, koji omogućava pristup određenim područjima astralnog plana gde jedna grupa astralnih entiteta upravlja svojim oblastima. Po tom gledištu, ukoliko postoji dovoljno veza sa čovečanstvom, oslobađa se više energije čoveku da ostvari deo Velikog Dela. Dakle, kada neko biva primljen u Red, ove veze se polako stvaraju. Zapravo, to je dvosmerna komunikacija. Astralnim entitetima potrebna je odanost da bi uvećali svoju moć (time što posvećenik vraća natrag nalet energije kroz odanost, ritualno-meditativni rad i obožavanje), a rezultat toga je da se energije dva sveta primaju i preobražavaju sve dok obe strane teže da se usklade. Moram primetiti kako je u tehničkom smislu istovetan način magijskog rada struktura inicijacijskog vampirizma! 

Okultni Red obično deluje na osnovnoj temeljnoj ideji, ali se usredsređuje na različite oblasti razvoja. Neposredan kontakt sa astralnim entitetima ostvaruje se preko astralnog tunela, kroz koji se adept kreće tokom vizionarskih ili astralnih putovanja. Ima slučajeva kada adepti otkrivaju da ih njihove astralne sposobnosti privlače ka entitetima u oblastima izvan onih osobenih za Red kome pripadaju. U takvim slučajevima, čuvar egregora daje saglasnost ili neku vrstu blagoslova, odnosno opunomoćenja, na osnovu čega bi adepti mogli napredovati do izvesnog nivoa. Potom se od te tačke gradi nova veza sa drugim skupom entiteta ili drugim egregorom. Astralni tunel kao pojam ukazuje na neposrednu vezu sa određenom sferom. Ove tunele adept ne bi trebalo da preskače i jer se putnik mora vraćati istim putem kojim je stigao do određene astralne oblasti.

Dakle, vidimo da su egregori istovremeno neodređeni i opšti ali i veoma precizni u poimanju okultista. Proučavanjem egregora možemo mnogo naučiti o svetu u kome živimo, o skrivenim uticajima i uzrocima mnogih religijskih, kulturnih, naučnih, tehničkih i civilizacijskih pojava u istoriji čovečanstva. Takođe, u tim egregorima možemo pronaći ključeve tumačenja aktuelne civilizacijske, pa i političke stvarnosti u kojoj se nalazimo.