Inicijacijski vampirizam: N.D. Blekvud

In the eyes of the adept of the Sinister Path, the self is the only god who exists. It is for this reason that Vampirism can authentically be qualified as the ultimate Path of Self-Deification.

N.D. Blackwood

Franjevac iz Pavije, Ludoviko Sinistrar (Ludovico Maria Sinistrar, 1622-1701), uvrstio je vampirizam u svoju studiju o demonskim fenomenima, pod nazivom De Daemonialitate, et Incubis, et Succubis. U toj knjizi on je obrazložio teološko tumačenje fenomena vampirizma koje je po svojoj logici potpuno udaljeno od novog načina razmišljanja koje je u to vreme nastupalo, a to je racionalizam. Po Sinistrariju, vampiri su stvorenja koja ne potiču od Adama, odnosno nisu ljudska bića. Oni imaju razum jednak ljudskom, ali je njihovo telesno obličje potpuno drugačije i na neki način savršeno. Osim toga, on je istakao ideju da su vampiri red stvorenja koja postoje uporedo sa ljudima, a da to nisu nekakva htonska, podzemna bića. Dakle, ljudski i vampirski svet se međusobno prepliću. Naravno, takvo tumačenje je ismejano i smatrano izrazom prevaziđenog svetonazora mračnog srednjovekovlja, pa ipak, malo više od tri stotine godina kasnije, pisac ovih redova nimalo ne spori tačnost Sinistrarijevih navoda, bez obzira što oni nisu uobličeni u duhu racionalizma i ere Prosvetiteljstva.

U jednom intervjuu, deklarisani adept inicijacijskog vampirizma, koji se u javnosti predstavlja pod imenom N.D. Blekvud (N.D. Blackwood), krijući svoj identitet pod zanimljivom crvenom maskom (verovatno je u pitanju životinjski totem drevnog dačanskog božanstva Zalmoksisa, začetnika prastare vampirsko-likantropske transilvanijske krvne loze.), - na pitanje o reinkarnaciji, rekao je da formiranje tela od crne svetlosti, što je cilj crnomagijskog vampirskog rada, uzrokuje da astralno i mentalno telo, kao i ego, počnu drugačije da vibriraju i odvajaju se od duše, od višeg sopstva koje predstavlja vezu sa ostatkom kreacije. Dakle, duša je ta koja se inkarnira, ali vampir se svesno odriče duše i odelivši se od sveta on se više ne reinkarnira. Vampir se privremeno inkarnira tako što zaposeda neko živo biće. Pošto se izdvojio od duše, od svoje svetlosti, od izvora života, vampir, odnosno crni adept, zadobija novu esenciju od demonskih sila sa kojima sklapa pakt, kao zamenu za dušu. Tako se čovek na stazi vampirizma preobražava u potpuno novo biće čija suština, odnosno duša, esencija, više nije svetlost nego tama. Na taj način, crni adept stiče drugačiju vrstu besmrtnosti u skladu sa svojom novom prirodom. Zato vampir nije čovek, nego je ljudska mračna rezidua, što znači da uopšte nije biće, nego je ne-biće zaogrnuto u ljudsko ruho. U neku ruku tako bi izgledalo prodavanje duše đavolu. Na pitanje da li se vampir reinkarnira Blekvud odrično odgovara. Ipak, u okviru datog svetonazora, primetio bih da postoji mogućnost dalje inkarnacije onog dela bića vampira, nazovimo ga dušom, od koje su odvojeni niži omotači koji sada prekrivaju drugu suštinu (zamenu za dušu, tj esenciju mračnih sila). Tako može doći do paradoksalne situacije da vampir i dalje postoji u drugoj stvarnosti ili astralno, a da njegova duša začinje novi ciklus otelovljenja. Teoretski, to bi značilo da bi neka posve nova osoba, novo biće, moglo imati suštinsku vezu sa vampirom koji je zapravo usavršena i napredna larvalna rezidua prethodnog otelovljenja te osobe.

Da se razumemo, iz perspektive ljudske racionalne percepcije, vampiri ne postoje, posebno ne onakvi kakve viđamo u filmovima. Međutim, ljudi posvećeni stazi vampirizma, koji tragaju za načinom postizanja vampirskog tipa večnog života i te kako postoje. Dakle, ljudsko biće je to koje se preobražava u vampirsko ne-biće ili polubiće, odnosno biće drugog reda, i taj konačan preobražaj dešava se u trenutku smrti kada se ego, ili deo energije ljudskog bića, potpuno premešta u novo telo suptilnije strukture i energije, a fizičko telo odumire. Čovek može da deluje kao vampir, ali još uvek nije vampir sve dok se potpuno ne preobrazi u neku vrstu astralne larve koju pokreće neka drugačija suština, a ta suština ne dolazi od izvora života i svetlosti. Larva koju čovek posvećen vampirskom putu gradi čitavog života, postaje suptilno telo (kuća večnog života) kroz koje neka druga esencija opaža, iskušava, kreće se, hrani, menja, postoji. Izvor koji daje tu esenciju nije zainteresovan za dušu, odnosno za esenciju drugog izvora, jer to ne može da vari, nego ga pre svega zanima svetlost sećanja, iskustvo ma kakvog života. Da bi održavao larvalni oblik postojanim, vampir mora da se hrani energijom živih. Međutim, ta larva nije obična i nestabilna poput svakolikih larvi koje tumaraju astralnom ravni. Ovde je reč o obliku samodeifikacije, jer ta larva se dalje razvija i postaje mračno božanstvo. Dakle, čak i nešto poput vampira teži bogu, ali na sebi svojstven način.

Zaista je intrigantno i zanimljivo proniknuti u um ljudskog bića koje svesno teži larvalnom postojanju u kome će onaj niži ili spoljašnji oblik bića, lišen životvorne sile, neumrlo i fantomski bitisati ispunjen drugačijom esencijom. Takav čovek je istinski crni mag N.D. Blekvud. On nije Amerikanac, niti Britanac, odnosno neki Zapadnjak, ali jeste Evropljanin, iz nama bliske, a ipak tajnovite Rumunije. Pa kad neko iz Rumunije govori o vampirizmu trebalo bi ga sa pažnjom poslušati. U njegovoj prvoj knjizi Draugadróttinn: Lord of the Undead, predstavljena je osnova vampirskog rada, kolekcija magijskih tehnika i uputstava inicijacijskog vampirizma. U pomenutoj knjizi Blekvud se bavi progresivnom metodom inicijacije u vampirizam, tokom koje praktičar postupno uvodi sebe u discipline poput astralnog putovanja, istraživanja svojih atavizama, susreta sa životinjskim totemima i uči osnovne tehnike crpljenja vitalnih esencija. Praksa opisana u toj knjizi omogućava da se svakom koraku pristupi oprezno, ostavljajući svakome luksuz da napreduje sopstvenim tempom. Po Blekvudovim rečima, iako iskustva ostaju zauvek urezana u psihu svakog pojedinca, u određenim trenucima i dalje je bilo moguće odreći se magije i vratiti se svakodnevnom životu. Međutim, kada se posvećenik odluči za vampirski put, tada mora raskrstiti ne samo sa svojim prethodnim životom, nego sa normalnim životom uopšte.

U drugoj knjizi pod naslovom Scholomance: The Order Of The Dragon, Blekvud je opisao fenomen skolomantije kao tajnu školu crne magije koju je, po njegovim rečima, osnovao sam đavo. Navodno je đavo odabrao deset učenika koje je podučavao naturalnoj magiji, bajanju i jeziku životinja. Na kraju ciklusa učenja đavo je od njih načinio svoje sluge. Blekvud tvrdi da je njegova inicijacijska loza skolomantska, odnosno Reda Zmaja, i da je deo te loze čuveni Vlad III od Vlaške, odnosno Drakula. Podsetiću, Red Zmaja je 1408. godine osnovao imperator Svetog Rimskog Carstva Sigismund od Luksemburga. U Skolomantiji, Blekvud prenosi učenja njegovog ezoteričnog Reda nastalog sedamdesetih godina XX veka kao naslednik pomenutog Reda Zmaja. Za razliku od knjige Draugadróttinn, u ovoj knjizi praktikant ne može uživati u luksuzu bezbednosti, jer ona predstavlja, kako Blekvud kaže klasični evropski put vampirizma kakav su praktikovali „naši preci“ na najdirektniji i najbrutalniji mogući način. Oni koji postupaju po skolomantskim propisima zaslužiće inicijaciju u vampirizam lično od neumrlog majstora, a što bi trebalo da bude niko drugi nego sam Drakula koji egzistira na vampirski način u astralnoj ravni. Taj proces je u tom slučaju nepovratan i kandidat je time zapečatio svoju sudbinu zauvek te trasirao sebi put ka neumrlosti i ne-biću. Tom prilikom ne sme sebi dozvoliti nikakvu slabost, sentimentalnost, premišljanje, neodlučnost ili strah, jer će u tom slučaju biti nemilosrdno i brutalno proždran od strane svog mentora i njegovih pomoćnika. Biti deo vampirskog lanca, po Blekvudu, podrazumeva stvaranje nesalomive veze, jer sećanja i moći vampirskih predaka postaju deo novog člana. Nakon fizičke smrti novog člana vampirskog lanca, deo te osobe, hajde da kažemo njen duh, i dalje nastavlja svoje postojanje na astralnom planu, jer se tokom života, uz pomoć svojih vampirskih mentora, za to spremala.

Po Blekvudu, u okultnom vampirizmu, kako on naziva taj put, potraga za besmrtnošću dostiže svoju apoteozu u stvaranju tzv tela crne svetlosti, psihičkog vozila koje će preživeti propast fizičkog tela i omogućiti svesti adepta da večno nastavi život na astralnoj ravni. Kako kaže Blekvud, pravi praktikant vampirske umetnosti odbacuje svoju smrtnu sudbinu i umesto toga primenjuje magijski proces kako bi preobrazio svoje astralno telo u večno vozilo. Od tog trenutka, adept koji je nadvladao smrt, postaje jedno sa svojim vampirskim učiteljima i postepeno se preobražava u biće koje istovremeno evoluira kroz više stvarnosti. Tokom života, posvećenik vampirskog puta po Blekvudovoj tradiciji, dobija pomoć od jednog ili više neumrlih učitelja. Kroz suptilan proces, ova ne-bića razmenjuju svoju vitalnu suštinu sa svojim učenicima (tzv mračni darovi), čime osiguravaju njihov razvoj i preobražaj u ne-bića po svom sopstvenom obličju. Zauzvrat, neumrli učitelj se hrani vitalnom esencijom koju mu posvećenik pruža. Tokom vremena u njemu će se buditi nove sposobnosti, koje se često razlikuju među posvećenicima u zavisnosti od njihovih latentnih veština. U mnogim slučajevima, ovaj proces je praćen i fizičkim preobražajem. Oni koji prime mračne darove nisu tek obični magovi koji praktikuju vampirsku umetnost. Oni su ostavili deo svoje ljudskosti iza sebe kako bi postali istinski vampiri od krvi i mesa, zapravo svojevrsni hibridi. Pakt koji sklapaju sa besmrtnim adeptima prošlosti, tj. vampirima u punom smislu reči, otvara trajni prolaz. Deo neumrlih bitiše unutar fizičkog tela posvećenika, baš kao što deo njegovog astralnog tela prebiva među neumrlima u uzajamnosti. To znači da oni preuzimaju deo vitalne energije koju posvećenik uzima od svojih žrtava. Oni fantomski žive kroz telo svog adepta, živog čoveka, baš kao što će trenutno živi adept kada postane vampir, to isto činiti kroz telo nekog novog čoveka koji se posvetio inicijacijskom vampirizmu.

Kastaneda je opisao sličan proces saradnje između drevnog izazivača smrti, moćnog vrača koji živi već nekoliko hiljada godina, ali koji nije vampir poput ovih koje opisuje Blekvud, i čarobnjaka Don Huanove loze. Oni njemu daju nešto od svoje energije a on njima pokazuje položaje skupne tačke, odnosno razotkriva im nove oblike percepcije i sl. Kastanedin izazivač smrti nije postojao astralno, nego je bio potpuno fizičko biće. Takođe, podsetiću na epizodu kada su Don Huan i Don Henaro vodili Kastanedu u pustinju Sonore kako bi mu pokazali izopačene drevne vračeve koji su promenili svoje obličje i energetsku konfiguraciju, i nalaze se zakopani u zemlji odakle vrebaju svoje žrtve. Njihova percepcija se nalazila negde drugde, a punu pažnju bi usmerili ka našoj stvarnosti samo onda kada je potrebno da se hrane. Taj detalj je suštinski vampirske prirode, ali drugačiji u svojoj realizaciji. Međutim, to ne znači kako su ti meksički vračevi postigli besmrtnost, već su samo iznašli način da produžavaju život.

Blekvud je opisao vampirska astralna obitavališta sačinjena od zgusnute astralne svetlosti (tzv niži astral, mračni astral), u kojima oni bitišu kao zajednica, ali na sasvim neljudski način. Neki od stanovnika tih obitavališta su bivši ljudi, a neki pripadaju čistom domenu horora i ne potiču od ljudskog sveta (kao da je reč o nekakvim vampirskim saveznicima, da se izrazim u kategoriji Karlosa Kastanede). Ta obitavališta su sama po sebi deo entiteta neumrlih gospodara, kako kaže Blekvud, kao kada bi kuće i okućnice u kojima žive određeni ljudi takođe bili produžeci njihovih tela, s tim što je ovde reč o čitavim svetovima. To znači da postoji posebna dimenzija, bliska našoj, iz koje ti stvorovi dolaze u našu stvarnost radi lova, zadovoljstva, ali i zbog regrutacije novih članova. Pošto su ti svetovi integralni delovi vampirskih gospodara, tada kada se oni pojave u našoj stvarnosti, sa njima dolaze i njihova obitavališta sa svim pratećim sadržajima!

Kada adept uđe u vampirski magijski lanac, njegove psihičke moći rastu i ubrzo postaju nešto njemu svojstveno i normalno. Adept deluje kao portal sinisternih vampirskih sila , hraneći se energijama životne suštine, preobražavajući se u božansku senku koja može da manipuliše slojevima stvarnosti, da ulazi u snove ljudskih bića i prevazilazi granice svetova. Najstariji vampiri, kaže Blekvud, iako pamte svoje zemaljske živote, danas su entiteti koji više nisu ograničeni na našu planetarnu sferu i kreću se kroz različite ravni postojanja. Po Blekvudovim rečima, za razliku od duhova, oni nisu odjek zaboravljenog vremena, osuđeni na večno ponavljanje događaja iz svog fizičkog života.  Kada se pojave u našoj dimenziji, neumrli poseduju veću slobodu i nezavisnost od uobičajenih magijskih entiteta, poput demonskih ili anđeoskih. Zato ih je uz velike napore moguće obuzdati prizivom, jer je njihova volja često daleko snažnija od volje evokatora. Blekvud kaže da se ova noćna bića ukazuju svojim sledbenicima u ritualima, ali i – ljudskom stadu, kojim se hrane po sopstvenom nahođenju i zadovoljstvu. Neki od njih nisu tek obični demoni, već su nekada bili ljudi, pre nego što su nadrasli svoju ljudskost i postali najsmrtonosniji predatori koji postoje na astralnim ravnima. Drugi su pak – pazite ovo – „neljudske izopačenosti koje nemaju nikakve veze sa našim univerzumom i obitavaju u našoj stvarnosti sa samo jednim ciljem: ishranom.“ Susret s njima za većinu ljudi je ravan košmaru. Raditi sa njima i postati njihov učenik, kaže Blekvud, pre nego što se uzdignemo na njihov nivo, iziskuje neverovatnu snagu volje, strpljenje i nepokolebljivu izvesnost u sudbinu koja nas čeka. Međutim, ukoliko posvećenik poklekne, osim što može postati žrtva svojih vampirskih učitelja, takođe može završiti u ludilu, šizofreniji, ili će izlaz potražiti u samoubistvu. On stalno naglašava da put vampirizma sadrži ozbiljne rizike. Blekvud kao posvećenik vampirizma, na darvinovski način sagledava duhovnost pa otud pominje duhovne predatore, pojavu za koju tvrdi da nije svojstvena samo vampirima ili adeptima LHP, već se u skrivenom obliku nalazi u hinduizmu, budizmu, teurgiji, odnosno na strani Puta Desne ruke. Tako recimo bogovi, kao moćna astralna bića, održavaju svoju dugovečnost iscrpljujući one koji ih štuju.

Blekvudov vampirski kurikulum sadrži potpun sistem energetske meditacije koja osnažuje posvećenika u procesu razvoja tela crne svetlosti. Takođe, on sadrži mentalne tehnike koje omogućavaju trajno stanje lucidnosti uma. Isto tako, tu su i uputstva kako zadržati sopstvenu vitalnu energiju sprečavajući bilo kakav njen odliv u svakodnevnom životu, a zatim i kako je preobraziti kroz jedinstveni oblik vampirske alhemije. Imajmo na umu da se u vampirizmu sve vrti oko energije, preživljavanja i usavršavanja. Dalje, kod Blekvuda su opisani načini osvešćivanja energetskog dvojnika radi njegovog jačanja i preoblikovanja u savršeno vozilo svesti u stanju sanjanja. Vremenom, ukoliko posvećenik pažljivo sledi uputstva i marljivo vežba, on razvija mladolik izgled, jer je savršeno usvojio dve ključne tehnike: iskustvo izlaska iz tela i prisvajanje vitalne esencije. Blekvud napominje da većina crnih magičara koji su uvrstili vampirizam u svoje magijske prakse to koriste samo kao alat. Po njegovom mišljenju, vrlo malo njih zapravo razmišlja o tome kako razviti vampirizam do njegovog punog potencijala, a to je put ka besmrtnosti, gde to nije samo jedno u nizu oruđa već je sve podređeno tome. Ovde vidimo značajne sličnosti sa sistemom koje je opisivao Karlos Kastaneda, mada tu vampirizam nije igrao nikakvu ulogu, ali je takođe bilo opisa uzimanja i krađe energije, kao i metoda njenog uvećanja i čuvanja, što je njegov učitelj Don Huan nazivao vođenjem besprekornog života. Pod time se podrazumevalo, između ostalog, odbacivanje svega nepotrebnog. Život vampirskog posvećenika je takođe besprekoran i ekonomičan u pogledu raspolaganja vitalnom energijom. Zato kod Blekvuda nema nikakvih teorija zavera, ideoloških pogleda na mundani svet kao kod satanista. Njegovo carstvo nije od ovoga sveta, jer svet je ovaj samo lovište.

Kako zapravo funkcioniše inicijacija u Blekvudov vampirski sistem?  Na početku svoje knjige Draugadróttinn: Lord of the Undead, on potencijalnom aspirantu preporučuje da pre nego što uopšte pristupi sprovođenju uputstava, prethodno stekne solidan nivo prakse iz oblasti poput nekromantije (rad sa silama smrti) i goecije (rad sa demonskim silama) te da ostvari dobre rezultate u prizivanju, zavođenju, isceljivanju, egzorcizmu, kao i u oblicima destruktivne magije. Takođe, nije beznačajno za nekog ko se sprema da kroči na stazu inicijacijskog vampirizma da usavrši i neku od borilačkih veština, ili energetske i kinestetske prakse, akupunkturu, jer će tako istrenirati sebe da delotvornije oseti tuđu energiju, njena svojstva i kvalitet, što je od koristi prilikom odabira i konzumacije žrtve. Blekvud kaže da nije potrebno znati mnogo, ali to što znamo trebalo bi da usavršimo.  To je sve potrebno kako bismo doprli do onog reptilskog dela u našem mozgu u kome se nalazi uspavana zver koju kanimo probuditi. Međutim, oept ističem dva veoma bitna preduslova – uvežbana astralna projekcija (privremeno i delimično odvajanje astralnog dvojnika od fizičkog tela) i uzimanje tuđe energije, odnosno vampirsko delovanje u užem smislu. Iako je krv nosač vitalne energije koja je predmet vampirisanja, nije neophodno u tu svrhu sisati krv (mada nije da se krv ne sisa), već se ta energija usisava astralno i skladišti se u astralnom telu, da bi se potom preobrazila u vitalnu energiju koja hrani, jača i podmlađuje fizičko telo vampirskog posvećenika. Mehanizam tog preobražaja energije deo je Blekvudovog vampirskog kurikuluma. Prenos energije od astralnog do fizičkog tela obavlja se preko vitalne srebrne niti koja povezuje ta dva tela. 

Blekvud razlikuje nekoliko oblika energije: 

1) fizička energija tela koja se troši radom i zamaranjem, ali se lako obnavlja;

2) psihička energija koju stvaraju misli i emocije, a koju iscrpljuju strahovi, neuroze, loši međuljudski odnosi, nesvesni energetski vampiri, ali i duhovni egregori, arhetipovi tokom molitvi i sl; 

3) etarska energija čiji je nosilac krv i ona odgovara indijskom pojmu prane te sadrži sećanja; ta energija se iscrpljuje prilikom fizičkih ili astralnih povreda, perioda bolesti ili nervnog sloma;

4) seksualna energija, odnosno kundalini, alhemijska vatra, energija preobražaja; iscrpljuje se seksualnom aktivnošću i erotskim maštanjem;

5) predačka energija, nasleđena od predaka, kojom raspolažemo u ograničenoj količini, a koja je, kako kaže Blekvud, poznata onima koji se bave akupunkturom; ona se lagano troši tokom života i predstavlja najčistiji oblik vitalne energije koju vampiri konzumiraju tokom najdubljih obreda radi sopstvenog podmlađivanja (ovim se završava lista mikrokosmičkih energija); 

6) elementalna energija koja se nalazi u vodi, vatri, vazduhu, zemlji, u etru, a koja se takođe može upijati od strane adepta;

7) telurska energija, kako Blekvud kaže – krv Zemlje, poseban oblik energije koju takođe koriste adepti vampirizma i likantropije kako bi ojačali svoja astralna tela;  

8) kosmička energija, odnosno zvezdana krv, koja se koristi za inicijacijske radove u vampirizmu;

9) planetarna energija koja se koristi za specifične svrhe.

Sam proces energetskog hranjenja je veoma jednostavan i usavršava se vežbanjem. Po Blekvudu, da bi čovek uspešno crpio bilo koji oblik energije potrebno je neposredno pre toga da indukuje osećaj sopstvene iscrpljenosti, karakterističan prilikom malaksalosti usled bolesti i visoke temperature pa čak doći i do osećaja stanja unutrašnje ispražnjenosti. Takođe, od značaja je dovesti sebe u stanje gladi, odnosno uzdržavati se od hrane neko vreme pre nego što se pristupi vampirskom hranjenju. Nakon toga posvećenik uvežbava astralno povezivanje sa odabranom žrtvom, uspostavlja kontakt, otvarajući malu rupu na astralnom telu žrtve i jednostavno prepušta da se prenos energije obavi sam od sebe, spontano i neusiljeno. Da bi se ova veština usavršila neophodna je vežba osećaja disanja kroz kožu, počev od određenih delova tela, od prstiju na primer, pa do stvaranja osećaja disanja celom površinom tela, pa čak i konkretnim unutrašnjim organom. Dakle, vampir ne sisa svoje žrtve samo ustima, već čitavim svojim telom. I što je najvažnije taj proces se može odvijati kako prilikom neposrednog fizičkog kontakta, tako i na daljinu. Blekvud daje mnogo metoda koje podrazumevaju korišćenje pogleda, zatim predmeta poput ogledala, sveće, putem simpatetičke magije itd.

Tina Levin

Naravno, Blekvud daje dosta praktičnih uputstava, ali ću za potrebe ovog teksta predstaviti ukratko inicijacijski obred vampirizma koji je za nekog prosečnog praktičara veoma zahtevan, pa je stoga namenjen onim naprednima. Složenost priprema se odnosi na obezbeđivanje neophodnih predmeta i njihov preobražaj u tzv predmete moći, kao što je na primer magijski nož, ali i druge potrepštine. Zapravo, najveći problem jeste obezbediti adekvatnu prostoriju za opremanje inicijacijskog vampirskog hrama. Nije neophodno da to bude nešto posebno, ali mora biti zaštićeno od prisustva drugih ljudi. Takođe, prostorija mora biti izolovana od svetlosti i spoljašnjih zvukova, zatim ofarbana u crno i opremljena stvarima kao što su ljudska lobanja (simbolizuje pobedu volje nad prirodnim elementima), posvećeni magijski nož, obredne sveće u odgovarajućim bojama, insensi, oltar, obrnuti pentagram (simbol crnog plamena), i – što je najpikantnije – svinjsko srce, kada dođe trenutak izvršenja inicijacijskog obreda, koji je zapravo evokacija radi sklapanja pakta i davanje zaveta. Nož mora biti posvećen u skladu sa uputstvima a što podrazumeva izloženost mesečini na groblju itd., nakon čega njegovo sečivo više ne sme biti dodirivano. Njegova svrha je da privuče, usmeri ili odbije energiju. Magijski nož, kao i drugi predmeti moći koje koristi u svom radu, adept često pronalazi u stanju lucidnog sanjanja, što znači da su postali deo njegovog bića, pa ih on, ukoliko se preobrazi u vampira, može ponovo koristiti u astralu i nakon odumiranja svog fizičkog tela. Za ovu priliku Blekvud daje veoma precizna uputstva koja podrazumevaju određena zazivanja, što neću prenositi u ovom tekstu, već su napomenuti da ritual uključuje obredno probadanje svinjskog srca magijskim nožem, i uz data zaklinjanja, prskanje krvlju crnih zidova vampirskog hrama. Tako i sam hram postaje obredno mesto moći jer se tu praktično otvara portal sinisternog prisustva. Nevolja sa hramom jeste što posvećenik mora stalno voditi računa o tome da taj prostor bude zaštićen od drugih ljudi. Ukoliko bi hram bio desakralizovan ili uništen, to bi se svakako odrazilo na moć i stanje samog adepta.

Za kraj teksta o N.D. Blekvudu, kratko ću reći koliko je u inicijacijskom vampirizmu važno očuvanje tela adepta nakon smrti. Moguće je, kako on tvrdi, da u očuvana mrtva tela vampira ponovo bude prizvan duh njegovog korisnika, uz pomoć posebnog obreda koji vrše živi članovi vampirskog bratstva. To vaskrslo stvorenje u sebi više nema ničeg ljudskog, a podiže se uz pomoć krvi i magijskim sredstvima. Međutim, tako vaskrsli vampir ne može u tom obliku dugo opstajati, pa se telo opet umrtvljuje a duh se vraća u svoje astralno obitavalište. Otud, napominje Blekvud potencijalnim adeptima vampirizma, mislite o perspektivama savremene nauke i posebno transhumanizma. Tu leži budućnost. Na kraju, što se budućnosti tiče, Blekvud nije objasnio zašto je baš ljudska energija primarni izvor za vampirsku vrstu? Istina, on pominje crpljenje nekih drugih energija, iz prirode, od živog sveta, ali sva metodologija koju je obrazložio prevashodno se odnosi na uzimanje energije od ljudskih bića. Dakle, iz nekog razloga koji je ostao nedorečen, ljudska energija je najkvalitetnija, barem za vampirsku svrhu. Ako je već tako nije li dugoročan strateški interes vampirskog soja briga za opstanak i vitalnost njihovog izvora hrane? Nije li vampirima u interesu da čovečanstvo opstane, bude zdravo, brojno, ali ne i previše duhovno razvijeno, jer bi u tom slučaju lako moglo da se odbrani od takvih predatora. Bilo bi zanimljivo znati razmišljaju li Neumrli Gospodari u tom pravcu? Ako razmišljaju, šta li su tačno mogli preduzeti da obezbede nesmetani kontinuitet svog izvora energije? Ako ne razmišljaju, već jednostavno deluju impulsivno i parazitski, to onda nešto govori o njihovoj prirodi i ontološkoj situaciji. Naposletku, iz vampirske perspektive, zaista nema nikakve suštinske razlike između mračnih i svetlih bogova, jer i jedni i drugi, na ovaj ili onaj način, uzimaju energiju od svojih štovaoca.

grafika sa naslovne strane knjige N.D.Blekvuda

Draugadróttinn: Lord of the Undead

Eklektički Put Leve ruke - G.O.T.A.: Tomas Karlson i Crveni Zmaj

Red Crvenog Zmaja - Ordo Draconis at Atri Adamantis (ODAA), osnovan je 1989. godine u Švedskoj. Izvorno je imao sedam članova, od kojih se ističe ime Tomasa Karlsona (1972), kao glavnog osnivača. Po legendi, siva eminencija ovog Reda i Karlsonov učitelj jeste zagonetan čovek poznat kao Varg, čiji je identitet ostao skriven. Crveni Zmaj sebe vidi kao deo LHP i Drakonijanske struje, a svoje učenje temelji na goecijskoj kabali, odinskoj runozofiji, vamačara tantri i tifonijanskoj alhemiji. Oni su svoju doktrinu označili skraćenicom G.O.T.A. Kao jedan od svojih ciljeva ODAA navodi postajanje bogom, ali za razliku od drugih crnomagijskih organizacija, njihovi tekstovi i uputstva nisu dostupni široj javnosti. Međutim, o doktrini ODAA se može pročitati u knjigama njihovih članova, a delimično i na Jutjubu. U lektiri ODAA, nalaze se autori kao što su Karlos Kastaneda, Julius Evola, Kenet Grant, Niče, Hajdeger, Bergson, Platon, Plotin, ali i Upanišade i Teo te king. Posebno je učenje Keneta Granta uticalo na oblikovanje svetonazora Tomasa Karlsona. To ukazuje na eklektičku prirodu magijske ideologije ODAA.

Kenet Granholm opisuje ključan događaj u Karlsonovom životu koji je poslužio kao okidač za osnivanje ODAA. Iako je Karlson još od ranog detinjstva imao neke oblike iskustva okultnog, te je kao tinejdžer počeo ozbiljnije da ulazi u tu oblast, glavna stvar se desila prilikom njegovog putovanja u marokanski grad Marakeš, kada mu je na trgu prišao neki mističan čovek i rekao mu (verovatno na engleskom, što je već simptomatično, mada je moguće i da to uopšte nije bio čovek!): da su stari hramovi pali, a da će se novi hram uzdići, a to će biti Hram Crvenog Zmaja. Kako je prethodno imao neki znakovit san, Karlson je sve to shvatio kao proročanstvo, pa je nakon povratka u Švedsku, sa svojim magijskim saradnicima osnovao Dragon Rouge. U to vreme je već bio pod uticajem starije osobe koja se bavila oblikom jezidsko-tifonijanske magije (uticaj Keneta Granta), kao i pomenutog Varga. Inače, Karlson nije neki opskurni satanista nego profesor univerziteta.

Kenet Granholm tumači doktrinu ODAA u osnovnim parametrima kosmosa i haosa što je središnja tema njihove mitologije. Kosmos predstavlja manifestovane strukture, fizički svet i svesni um. Dakle, kosmos ima svoja ograničenja. Nasuprot tome Haos je bezgraničan, primordijalan i sadrži sve mogućnosti i elemente koji još uvek nisu ispoljeni. Naravno, haos je u središtu pažnje ODAA što je i predstavljeno njegovim glavnim simbolom Crvenim Zmajem. Dakle, haos je Crveni Zmaj, odnosno beskrajni izvor svega. Zmaj je taj koji trasira put maga ka samooboženju. Tako imamo spoljašnjeg i unutrašnjeg Zmaja. Onaj unutrašnji je kundalini, izvor lične moći stvaranja. Spoljašnji je primordijalni haos i predstavlja sve ono izvna maga. Te dve sile su površno razdvojene a jedan od zadataka posvećenika jeste da ostvari njihovo jedinstvo. Granholm ukazuje i da Karlson, kao i ODAA, prihvataju Krolijevu definiciju magije, kao oblik nauke koja podleže eksperimentu i proveri, otud njeni pogledi i rezultati nisu dogma. Takođe, ODAA prihvata Krolijev pogled na običnu, mundanu volju i onu istinsku, pravu volju koja odgovara višem sopstvu, esenciji samog maga. ODAA svoju magiju ne karakteriše kao crnu nego mračnu, pa prihvatanje tame ne znači biti izopačen i zao. Tama se prvenstveno odnosi na nepoznato. I dalje, u tom smislu oni razlikuju mračnu od svetle magije. Svetla magija se odnosi na baratanje poznatim strukturama kosmosa, u šta spada i praktičarevo svesno sopstvom. Dakle, beli mag cilja da osnaži i uspostavi (ili obnovi) zamišljeni idealni izvorni poredak. Mračni mag ODAA, radeći sa silama haosa, razbija postojeće strukture radi uspostavljanja novih, te čineći to i sam postaje deo novog samostvorenog poretka. To znači da mračni mag ne služi svrsi i planovima nekog boga, već teži da sam postane bog tvorac.

Magija ODAA, po Granholmu, utemeljena je na tri osnovna načela: vizija, moć i akcija. Vizija ima dvostruko značenje. U jednom smislu odnosi se na dublje opažanje koje omogućava praktičaru da posmatra stvarnost na neposredniji način. U drugom smislu odnosi se na mogućnost posvećenika da zamisli promene koje želi da ostvari. Tako je haos shvaćen kao fluid koji posvećenik oblikuje svojom vizijom. Međutim, da bi vizija bila ostvarena neophodna je moć. Tu se stvari komplikuju jer viđenje istinske ili prave stvarnosti daruje moć, ali je i iziskuje. Da bi delovao magičar koristi moć unutrašnjeg zmaja (kundalini) kako bi obezbedio pristup bezgraničnoj moći onog spoljašnjeg zmaja. Da bi to ostvario mag se oslanja na svoju viziju. Treće načelo, odnosno akcija, jeste izraz magije. Snagom akcije mag ostvaruje svoje vizije. Magija, po shvatanju ODAA, nije ograničena samo na obrede i ceremonije, već je svaki svesni čin izraz magije. Ideološki, ODAA proklamuje da je cilj njihove magije da posvećenik preuzme kontrolu nad svojim životom i stekne moć da postane kreator budućnosti umesto da bude kreatura prošlosti. Dakle, kako u životu, tako i nakon smrti, neće mi biti suđeno na nekakvom Strašnom Sudu ili u Ozirisovoj dvorani, već ću ja sam određivati magnitude mojih destinacija.

Odinska runozofija je u ODAA materijalima opisana kao nordijska i gotička tradicija inicijacije, u čemu je Odin viđen kao mračno demonsko božanstvo i kao uzor koji bi trebalo slediti na putu samooboženja. Po doktrini ODAA rune označavaju tajne, skrivenu mudrost pa se njihovo proučavanje smatra važnim korakom na putu mudrosti i potrage za moći. Osim Odina, drugo ključno nordijsko božanstvo za ovaj Red jeste boginja smrti Hel. Pa ipak, ne znači da fokus na smrti i božanstvima smrti odražava nihilistička stremljenja, već je smrt uzeta kao simbol misterija. Ovde imamo na delu neku vrstu inicijacijske intimnosti sa smrću, što je neophodno radi postizanja besmrtnosti. ODAA odbija svaku vezu sa rasizmom i suprematističkim neopaganskim pokretima sa kojima takođe dele svoja interesovanja za rune i nordijsku mitologiju. Dva starija sistema runozofske spekulacije su značajno uticale na učenje ODAA, a to su Gotička kabala Johanesa Bureusa (Johannes Bureus, 1568-1652) i Utark (Uthark) teorija Sigurda Agrela (Sigurd Agrell, 1881-1937). Inače, tema Karlsonovog doktorirata je Bureusovo delo.

Vamačara tantra igra značajnu ulogu u učenju ODAA jer je vide kao izraz primordijalne tradicije na koju se zapadni LHP naslanja. Kundalini meditacija, kao praksa u kojoj se unutrašnji zmaj budi i jača, sastavni je deo mnogih magijskih radova ODAA. Granholm kaže da iako je u većini zapadnjačkih interpretacija tantra visoko seksualizovana, pa je otud seksualna komponenta prisutna i u ODAA, ipak seksualna magija se u pisanim materijalima ove organizacije retko direktno povezuje sa tantrom. Granholm ovo posmatra kao pokušaj da se izbegne hiperseksualnost moderne zapadnjačke kulture, i kao opozicija modernim zapadnjačkim prisvajanjima tantre, pri čemu se pristup ODAA predstavlja kao tradicionalniji i autentičniji od New Age tantrizma. Prateći potencijalne uticaje na interesovanje ODAA za tantru, nailazimo na Keneta Granta. Poznato je Grantovo opširno pisanje o tantri koji je predstavlja kao jednu od najprimitivnijih (samim tim i najdrevnijih) ezoteričnih tradicija, posebno u njenom obliku vamačare. Granholm primećuje da se dobar deo Grantove retorike može naći i u ODAA. Još jedan izvor uticaja jeste tradicionalista Julius Evola. Dakle, očigledna je težnja ODAA da se delimično usklade sa tradicionalističkom strujom ezoterizma.

Tifonijanska alhemija u ODAA predstavlja više filozofski okvir i nije neposredna osnova za meditativno-magijsku praksu kao ostali stubovi G.O.T.A. Prema ODAA, alhemijski proces transformiše ugalj, osnovni element svakog života, iz njegovog najslabijeg i najporoznijeg oblika kroz proces stvrdnjavanja i oplemenjivanja u večni neuništivi crni dijamant. Tifonijanska alhemija tako predstavlja temelj puta mračnog maga ka samooboženju, koji ga u idealnom slučaju navodi da identifikuje svoje više sopstvo ili istinsku volju, oplemeni ga i na kraju dođe do čiste suštine sopstva (crnog dijamanta). ODAA takođe ima alhemijski simbol koji prikazuje pet primarnih nivoa razvoja na koje je podeljen inicijacijski sistem ovog Reda. Fokus tifonijanske alhemije je stari Egipaat, kolevka alhemije, pri čemu se posebno spominju bogovi poput Seta, Kefre i Kema (Mina). Veoma specifičan fokus na Seta i Kema otkriva verovatni uticaj setijanizma.

Varg, koga Karlson identifikuje kao važnog ranog člana ODAA, bio je šegrt Ronalda K. Bareta, šizmatika Setovog Hrama čiji je visoki sveštenik bio u periodu od 1979. do 1982. godine. Baret je predstavio Xem kao svoju reč eona 1977. godine, potpuno prekinuvši veze sa Setovim Hramom kada je napustio hijerofantski položaj. Kasnije su, kako piše Granholm, neki članovi Setovog Hrama opisali Baretov pristup više kao mističan nego magijski, i zanimljivo je primetiti da je mistični pristup relativno čest u ODAA. Međutim, Granholm pominje da povodom ove teme još jednom možemo uočiti potencijalni uticaj Keneta Granta, čija se posebna grana Ordo Templi Orientisa obično označava prefiksom tifonijanski.

U knjizi – Qabalah, Qliphoth and Goetic Magic, Tomas Karlson naglašava da osoba koja želi da praktikuje magiju na način predstavljen u toj knjizi ne mora biti religiozna jer izrazi poput „Bog“, „Satana“, „Nebo“, „Pakao“, u suštini se odnose na univerzalna načela moći. Karlson primećuje da je u monoteističkoj kulturi okretanje mračnoj strani u potrazi za duhovnim iskustvom jednako prokletstvu, ali takav stav nije svojstven svim kulturama, jer neke od njih, poput indijske, nemaju tako jasno izraženu dualnost dobro-zlo. Zato je u indijskoj kulturi, na primer, mesto mračne boginje Kali sasvim legitimno, ali za razliku od religija i kultova svetlosti koje tvrde da su namenjene svima, mračni put nije namenjen svakome. Mračni put sa sobom nosi određene rizike. Mračni vid kabale, koji predstavlja temeljnu doktrinu ODAA, očigledno je shvaćen lurijanski, budući da klipotski aspekti ilustruju veliki i stari otpad kako ljudske psihe, ili psihe aspiranta, tako i samog univerzuma. 

Karlson tumači suštinu LHP iz kabalističke perspektive povezujući to sa legendom o padu čoveka, odnosno o izgonu iz Rajskog vrta. Pre nego što se taj mitski događaj uopšte odigrao, idealno stanje ljudskog bića predstavljeno je simetričnim oblikom dijagrama Drveta života sačinjenim od deset sefirot, odnosno sfera emanacije univerzuma. Nakon pada, vrhovna trijada se izdvojila čime je otvoren ambis između božanske i ljudske sfere, odnosno između duhovnog i materijalnog sveta. Taj ambis moderni okultni kabalisti nazivaju i lažnom sefirom Daat, što se sa hebrejskog prevodi kao znanje. U idealnom stanju Daat je bio jedna od sefira, dok poslednje sefire Malkut (kraljevstvo), koja predstavlja materijalni svet, nije ni bilo. Na dijagramu idealnog Drvet života koje predstavlja mikrokosmos i makrokosmos pre pada, ono što je sada središnja solarna sefira Tifaret (lepota), nije bila pozicionirana u središtu šeme. Nije bilo središnjeg sunca već dva sunca, pri čemu je Daat predstavljao više sunce, nevidljivo, odnosno Crno Sunce. Arhanđeo Mihael vladao je suncem nižeg dela sveta oličenim sefirom Tifaret, dok je Samael (Lucifer) vladao višim suncem, odnosno sefirom Daat. Nakon pada, Lucifer-Daat, koji je bio veza između božanskog i ljudskog, postao je prepreka, odeljenost, a ljudsko biće je sa astralnog plana (lunarna sefira Jesod / temelj), palo u grub fizički svet, odnosno svet ispoljavanja grube energije. Tako je stvorena sefira Malkut. U aktuelnom poretku Drveta života Daat je mesto u kome je Lucifer ustanovio Pandemonium. Karlson naglašava sličnost između kabalističkog koncepta Daata sa nordijskim Gnipahalanom, dverima koje vode ka Nifelhejmu, obitavalištu mračne boginje Hel.

Karlson takođe usvaja ideju, koja izvorno nije njegova, da zmija u Rajskom vrtu nije Lucifer nego Lilit, po apokrifima prva žena Adamova, ali i sumerski demon oluje. Lilit je, kako Karlson kaže, takođe povezana sa Drvetom znanja, odnosno sefirom Daat. U četvorodelnoj strukturi Božjeg imena (Otac, Majka, Sin, Ćerka), Lilit korespondira konceptu Ćerke, s tim što je u izvornoj šemi Drveta života pre pada, redosled sukcesije išao ovako: Otac je Hokmah (mudrost), Majka je Binah (razumevanje), Ćerka je Daat, Lilit (znanje), a Sin je Tifaret, Adam (lepota). Takođe, Karlson usvaja stav da je Lilit oblik Šekine, odnosno mističnog Božjeg prisustva, a neki bi rekli ženski aspekt tog istog Boga. Po nekim kabalistima, Šekina kao Božja nevesta, ujedinjena sa Bogom je sjajna i blaga, ali ukoliko je odeljena postaje opaka, mračna i destruktivna. Takođe, po Karlsonu, Lilit je analogna grčkoj Sofiji, odnosno indijskoj Šakti i Maji. Kao posledica antropokosmičke katastrofe jer Lilit nije htela da pristane na submisivnost spram Adama, odnosno znanje nije htelo da se stavi u funkciju lepote, Lilit je prognana u pustinju, a Adam je dobio novu ženu Evu (Malkut, kraljevstvo). Za obične ljude Lilit je vampirska sila, a za adepte LHP ona je inicijator koji vodi ka mračnoj iluminaciji. Ona ne rađa već je opisana kao daviteljka dece, pošto sile plodnosti usmerava ka ambisu, a što je obitavalište Lucifera.

Čitava ova kabalistička epopeja ima ulogu da naglasi osnovne premise mitologije i demonologije ODAA, jer je fokus njihovog rada upravo demonska anti-struktura Drveta života znatnim delom shvaćena po načelima kabalističke doktrine Isaka Lurije. Zapravo, ta anti-struktura oponaša izvornu strukturu i sledi njena organizaciona načela ali u izopačenom obliku. Pošto je ta doktrina veoma složena i prevazilazi okvire ove knjige, neću ulaziti detaljnije u njeno obrazlaganje. Važno je naglasiti prirodu klipota kao ostatke procesa Božjeg stvaranja. Izgleda da i Karlson usvaja pretežno gledište kabalista da je neuravnotežena aktivnost marcijalne sefire Geburah (strogost) izvor nastanka klipota čiji se svet naziva Sitra Ahra (druga strana). Ipak, imajmo na umu da kabala prepoznaje Desnu stranu – Sitra de-Keduša, koja pripada jevrejskom Bogu, dok je Leva, odnosno Druga strana, ona koja pripada stranim, tj. paganskim bogovima kojima Jevreji (a kasnije i hrišćani i muslimani) odriču božanstvenost pripisujući im demonsku prirodu. Vladari klipota su Samael i Lilit, a takođe postoji i kabalistička klasifikacija klipota po šemi anti-strukture Drveta života. Kao što imamo anđeoske i arhanđeoske hijerarhije, tako imamo i hijerarhije (ili izopačenja hijerarhije) klipotskih entiteta. Zapravo, u opadajućem nizu od viših ka nižim anti-sefirama raste gustina i nečistoća klipotskih entiteta.

Tomas Karlson

Tradicionalni kabalistički put, odnosno Put Desne ruke teži obnovi izvorne harmonije između čoveka i Boga, dok LHP posvećenik produbljuje taj pad, odlazi još dalje od drugih prirodno palih ljudi, kako bi dostigao individualno božanstvo. To je, kaže Karlson, put drakonijanske discipline, čija je osnova prizivanje sila tame i uništenja kako bi se presekla veza sa Bogom. Put Desne ruke ima potrebu za mesijom kako bi ovaj sačinio most preko ambisa, odnosno preko Daata, do božanske trijade na vrhu Drveta, preko kojeg adepti te staze mogu preći. Taj put vodi kroz solarnu sefiru Tifaret. Put adepta LHP je složeniji, jer on je pravi revolucionar katastrofe. Taj put, po Karlsonovom tumačenju, vodi dalje od Drveta života ka Drvetu znanja, onom koje je Bog zabranio Adamu i Evi. Put adepata svetla vodi ka jedinstvu sa Bogom, dok put adepata tame vodi iza ili mimo Boga. Po kabali, dva osnovna načela univerzuma su posude (forma) i božansko svetlo (energija). Prilikom procesa stvaranja sveta neke posude su se polomile i tačno 288 iskri božanske svetlosti su propale u bezdan. Te iskre su pali anđeli koji egzistiraju u ambisu kao luciferska svetlost. Adept LHP, objašnjava Karlson, traga za tim iskrama kako bi dosegao znanje koje će ga načiniti bogom. Te iskre su sjajni Zmaj, odnosno Lucifer, koji stoji u središtu Pakla.

Adepti svetla, odnosno Desne ruke, uzgajaju nadu da će vaskrsnuti u svetlosti (po uzoru na egipatski izlazak u dan), odnosno na nebesima. Za razliku od njih, adepti tame tragaju za pristupom Drvetu znanja. Taj rad je, po Karlsonu, adekvatan alhemijskom radu na stvaranju Eliksira Života i Filozofskog kamena, što je posao stvaranja originalnog Drveta života koje podseća na dijamant. Dakle, LHP, po Karlsonu, vodi čoveka do njegovog novog rođenja sa kojim postiže znanje te postaje poput Boga, baš kao što je Zmija rekla Adamu i Evi.

Ključan korak do novog rođenja Karlson vidi u inicijaciji, a u njegovom smislu, reč je o inicijaciji u klipotski svet. On se poziva na jeretična kabalistička učenja  po kojima istinska inicijacija i prosvetljenje mogu biti dostignuti kroz klipotsko carstvo. Karlson posebno ističe da ulazak u svet klipota može dovesti posvećenika u kontakt sa spoljašnjom tamom izvan univerzuma. Klipotska inicijacija na jedan sistematski i organizovan način omogućava posvećeniku da radi sa silama haosa i tame. Te sile su ženske prirode, za razliku od sila sa kojima rade adepti svetla, a koje su muške. Te ženske sile su primordijalne i znatno starije nego maskuline sile svetlosti. Zapravo, za iniciranog adepta LHP, po Karlsonu, tama beskraja je skriveno svetlo, beskonačno sjajnije od sjaja bogova, ali ga opažamo kao tamu. Ovaj detalj je zanimljiv, pa ću napraviti malu digresiju kako bih produbio razumevanje odnosa svetlo-tama u kontekstu demonologije LHP.

Karlson, tumačeći klipotsku kabalu i njenu vezu sa goecijskim demonima, kaže da demoni Belial i Belzebub predstavljaju vezu između ljudi i demona i zato su oni od velike važnosti za adepta tame. U klipotskoj kabali oba ova demona su povezana sa Gagielom, klipotom druge po redu sefire na Drvetu života – Hokmah (mudrost). Belial je mračna personifikacija Ain Sofa, odnosno vela beskrajne božanske svetlosti postavljene iznad prve sefire Drveta – Keter (kruna). Kao takav, kaže Karlson, Belial ima vlast nad Gagielom i on objedinjuje njegove snage pod sobom pojavljujući se kao mračni ljudski zmaj koji negira Reč, Logos, odnosno Boga. Belial se ukazuje kao dva anđela velike lepote u ognjenim kočijama objavljujući da je on prvi među anđelima koji je pao. U Knjizi Postanja pominje se da je Bog, pre nego što ih je uništio, poslao dva anđela u Sodomu i Gomoru, mitska mesta povezana sa obožavanjem Beliala. Možda ovo nema veze, ali ova slučajnost je svakako indikativna za ovu temu. 

Karlson kaže da na nivou Hokmaha, adept svetlosti postaje jedno sa Božjom Reči i izgovara je još jednom, dok za razliku od njega, adept tame formuliše reč tišine koja otvara prolaz ka drugom univerzumu – u kome nema Boga, dodao bih. Gagiel je, kaže Karlson, oblik crnog svetla, odnosno mračni impersonalni odraz Ain Sofa kroz koji se klipoti ispoljavaju kao sila suprotstavljena stvaranju. Karlson upoređuje klipotsku inicijaciju sa tri osnovne alhemijske faze: nigredo (crna faza) koja odgovara materijalnom i astralnom planu; albedo (bela faza) – mentalni plan; i rubedo (crvena faza) – božanski plan. Postoji i četvorna podela alhemijskih faza koja uključuje citrinas (žuta), koja sledi između bele i crvene. U tom slučaju nigredo se odnosi na materijalni plan, albedo na astralni, citrinas je mentalni, a rubeus ostaje božanski. Takođe, alhemijski proces se može podeliti i u sedam faza koje odgovaraju planetarnim prirodama i metalima. 

Već sam rekao da inicijacijska šema ODAA ima jedanaest stepenova, koji su strukturisani u poretku 1+9+1. Prvi korak se odnosi na otvaranje kapija tame nakon čega sledi devet koraka, što korespondira sa devet nivoa Odinovog posvećenja u tajne runa. Ti stepenovi vode posvećenika ka srcu tame i njegovog preobražaja u mračno božanstvo. Po doktrini Puta Desne ruke adept teži vraćanju u prvobitno nevino stanje, pre nego što je čovek jeo sa Drveta znanja. Adept LHP, kaže Karlson, teži ka ispunjenju potrage za znanjem, a što vodi u nepoznato.  Poslednji jedanaesti korak vodi ka dostizanju apsolutne misterije izvan granica univerzuma. 

Stepenovi inicijacije ODAA:

1* Lilit / kapija nepoznatog;

2* Gamaliel / mračni snovi, astralna magija, veštičarstvo, mračna boginja, misterije mračnog Meseca;

3* Samael / filozofija LHP, mudrost ludila;

4* A’arab Zaraq / luciferijanska magija, tamna strana Venere, eroto-misticizam i put ratnika;

5* Tagirion / prosvetljenje noćne strane, Crno Sunce, jedinstvo Boga i Zveri;

6* Golahab / Ragnarok, aktivacija Sorata, magnetizam požude i patnje;

7* Ga’agšeblah / viši nivo eroto-misticizma, pripreme za prelazak ambisa;

8* Satariel / otvaranje oka Lucifera - Šive – Odina, načelo Zmaja;

9* Gagiel / osvetljavanje luciferijanske zvezde;

10* Taumiel / ispunjenje obećanja koje je dala Zmija, božanstvo;

11* Taumiel / crna rupa, iskorak ka novom stvaranju, univerzum B; 

Ako sam dobro razumeo Karlsona, on ovde ukazuje da se adept jedanaestog stepena može naći u položaju kosmotvorca, odnosno da stvori sopstveni univerzum u kome će on biti bog. Ta ideja ima nečeg solipsističkog u sebi.

Klipotski tuneli su takođe bitna stavka u doktrini ODAA. Oni predstavljaju dvadeset i dve klipotske verzije staza koje na šemi Drveta života povezuju deset sefira, od kojih svaka staza odgovara po jednom slovu hebrejskog alfabeta.  Te klipotske staze nazivaju se tuneli i oni povezuju klipotske svetove. Nazivi i atribucije tunela vode poreklo od Alistera Krolija, a što je popularizovao Kenet Grant. Takođe, treba naglasiti da kabalistička spekulacija te tunele, i uopšte klipotsko sefirotsko Drvo, smešta u neodređeni kosmo-mitološki period nakon involutivnog preobražaja prvobitnog uravnoteženog i simetričnog Drveta života. Dakle, klipotsko Drvo je posledica pada i njegova struktura obrnuto odražava Drvo života kakvo ono jeste nakon tog događaja, (a ne kakvo je ono bilo u svom idealnom obliku). Neću se ovde baviti opisom čitave te strukture, samo ću istaknuti da kao što se adepti Puta Desne ruke uzdižu stazama Drveta života, tako se i adepti LHP kreću kroz te tunele. ODAA ima uputstva za kretanje svakim pojedinačnim tunelom.

Podsetiću na jedan zanimljiv detalj kod Kastanede. Naime, ljudska bića viđena kao energija imaju jajast oblik koji je nekada bio sferičan. U nekom neodređenom trenutku u prošlosti taj oblik je promenjen pod uticajem spoljašnjih sila. Posledica toga je involucija, odnosno novo ontološko stanje ljudskih bića sa, hajde da tako kažem, lošijim performansama. Po okultnoj kabali Daat je tada pao u materijalnost postavši Malkut, ostavivši za sobom prazninu. Ljudi su iz astralnog rajskog Jesoda proterani u materijalnost. Takođe, kako kod Kastanede, tako i u mnogim ezoterijskim školama prisutan je fenomen dvojnika, koji je opisivan kao više kao uspavana potencija, a što tek čarobnjaci uspevaju da probude i koriste. Načelno, LHP je takođe fokusiran na radu sa dvojnikom, ali moram pomenuti da je i kod Kastanede sam dvojnik prirodno povezan sa mračnom stranom. Možda je uspavanost dvojnika u nekoj vezi sa padom.

Tomas Karlson klasifikuje tri osnovna pristupa prizivanja goecijskih demona: ortodoksni, ahetipski i crnomagijski. Ortodoksni način doslovno sledi uputstva iz grimoara, a što rezultira efikasnošću zbog zahvaljujući drevnosti i oprobanosti ovog načina. Međutim, ovakav metod često iziskuje složene uslove, nabavku specifičnog materijala, što poskupljuje i komplikuje magijsku praksu. Arhetipski pristup zasniva se na ideji da goecijska magija nije vezana samo za jedan jezik ili tip religije, već se njeni elementi izgrađeni na osnovu arhetipa koji se mogu naći u mnogim tradicijama. U ovom pristupu nije neophodno koristiti hebrejska slova ili biblijske reči. Dakle, može se izaći iz simboličke matrice judeo-hrišćanstva i upotrebiti enohijanska ili grčka slova, rune itd. Na taj način, Karlson govori i da mogu biti korišćene inkantacije koje je mag sam osmislio. On tu stavlja ogradu da je goecijski sistem zasnovan na složenom simboličkom mehanizmu, pa bi arhetipski pristup iziskivao veliko iskustvo i znanje operatora. Naposletku Karlson pominje crnomagijski način prizivanja na osnovu načela LHP. Taj metod je riskantan i zahteva veliku samokontrolu. Standardna preporuka jeste da osoba koja priziva stoji u magijski zaštićenom krugu, dok je za pojavljivanje demona predviđen trougao izvan tog kruga. Crni mag ne koristi krug i trougao,  već se suočava sa demonom kao jedan od njih, što neretko rezultira, kako kaže Karlson, iskustvom erotske prirode. Prilikom čuvene Krolijeve magijske avanture prelaska bezdana, odnosno suočavanja sa moćnim demonom Horonzonom u alžirskoj pustinji 1909. godine, njegov pomoćnik Viktor Nojburg je sedeo u krugu, dok je sam Kroli bio izvan. Time je Kroli izložio sebe demonskom prisustvu, što je postupak istovetan ovom što je opisao Karlson. Kroli je u toj situaciji delovao kao istinski crni mag, iako je procenjivanje prirode njegovog magijskog dela sa stanovišta podele na Levu i Desnu, crnu i belu stranu, protivrečno.

I kod Karlsona ritualna praksa prizivanja nije jedini način kontaktiranja sa demonima. U tu svrhu može poslužiti i goecijska meditacija. Taj oblik rada uključuje korišćenje sveća i odgovarajućih mirisa koji odgovaraju targetiranom demonu. Nešto slično postoji u vudu praksi. Praktičar sedne za sto koji mu služi kao oltar, upali sveću odgovarajuće boje, obezbedi insense, kao i nacrtani sigil na parčetu papira, nekoj tkanini ili ga ureže na metalnoj pločici. Tom prilikom ime demona služi kao mantra, i dok ga izgovara praktičar se koncentriše na plamen sveće, a potom zamišlja sigil. Drugi način je nacrtati sigil na papiru, nabolje u crnoj ili boji koja odgovara planetarnoj prirodi demona i fiksirati ga pogledom. Nakon određenog vremena preporučuje se da praktičar zatvori oči i posmatra sigil unutrašnjim vidom, pošto će se unutar oka stvoriti negativ objekta u koji je prethodno netremice fiksiran pogledom. Da bi se pristupilo tom metodu potrebno je prethodno usavršiti praksu fiksiranja. I u ovom slučaju ime demona može poslužiti kao mantra. Treći metod je aktivna vizuelizacija opisanog oblika pojavljivanja demona, što naravno podrazumeva dodatne uslove i razvijenu moć imaginacije. Ovaj deo podseća na mnemotehničke metode, kao i na metod vizuelizovanja astroloških predstava radi povezivanja sa duhovima dekana, planeta, zvezda, o čemu se može pročitati u radovima renesansnih magova, a koji se oslanjaju na srednjovekovni arapski magijski spis posvećen talismanskoj astromagiji preveden pod naslovom Pikatriks (Picatrix).

Četvrti metod jeste priziv demona u snu za šta je potrebno načiniti demonom sigil na odgovarajućem materijalu i staviti ga ispod jastuka. Sobu je potrebno ispuniti adekvatnim mirisima a na čelo pričvrstiti kristal korespondentan demonu koga želimo da prizovemo. Peti metod je napraviti i stalno nositi sa sobom amulet sa sigilom demona. Svi ovi metodi nisu jedinstveni, već su svojstveni mnogim magijskim tradicijama. Opisani načini takođe služe svrsi stupanja u kontakt sa bilo kojom vrstom entiteta, demonskih, anđeoskih, elementarnih itd.

Tradicionalni satanizam: Anton Long / Dejvid Mjat i Red devet uglova O9A

O Antonu Longu / Dejvidu Mjatu, kontroverznom osnivaču Reda devet uglova (O9A), kao i o samoj toj organizaciji postoji mnogo informacija, sagledavanja, mišljenja, teorija, opažanja, hipoteza, a što sve potiče od novinara, akademskih istraživača, raznih aktivista, zatim drugih satanista, ali i od onih koji pripadaju toj grupi, ili barem tako tvrde. Konel Monet (Connell Monette), profesor religije na Al Akhawayn Univerzitetu u Maroku je u knjizi Mysticism in the 21st Century, posvetio jedno poglavlje o O9A. Na početku tog poglavlja on je rekao da je O9A fascinantna mešavina hermetizma i antinomijske duhovnosti prožeta paganskim sadržajima. U pogledu porekla i uzora na kojima je O9A neposredno izrastao, teško je izneti pouzdane tvrdnje, ali Monet kaže da je reč o nekoliko britanskih tradicionalnih čarobnjačkih kovena, a kojima se kasnije gubi trag. Praktično pojavivši se nioutkuda, O9A se brzo proširio na svim kontinentima. Jedno od osnovnih načela O9A izražen je izrekom pathei-mathos („učenje kroz patnju“). Po mišljenju profesora Moneta, O9A je jedinstven u tome što nudi agresivnu i elitističku duhovnost, i podstiče članstvo da pronađu i nadvladaju svoja mentalna, fizička i psihička ograničenja. 

Ono što se navodno zna o Dejvidu Mjatu, odnosno Antonu Longu, jeste da je rođen 1950. godine i odrastao u Tanzaniji, pošto mu je otac bio službenik britanske krune. Kasnije se preselio u Britaniju. Navodno, u mladosti se zanimao za hrišćanstvo, islam, taoizam i budizam. Za njega kažu da je spojio elemente doktrina ezoterijskog neonacizma, „tradicionalnog“ satanizma i radikalnog islama, jer ga je zanimala metodologija islamske revolucionarno-terorističke borbe. Možda su to zaista njegova istinska uverenja, a možda je to samo deo svojevrsnog magijskog ketmana, odnosno oblik ponašanja koje se u knjigama Karlosa Kastanede pominje kao  „kontrolisana ludost“. Ovo ističem jer se u dokumentima O9A pominje upražnjavanje kreativnih oblika mimikrije i namerno, hajde da kažem, stvaranje okultne magle, kako bi se sakrila prava priroda učenja Reda, te zbunili i odvratili nedostojni. Po Monetovom mišljenju, satanistički prizvuk koji O9A stvara je više kozmetičke prirode, jer je u svojoj osnovnoj doktrini tu reč o određenom sinkretizmu sa jakom paganskom osnovom, ali da tu ne može biti reči o poznatim oblicima neopaganstva. U tom smislu Mjat je najkontroverzniji „satanista“ druge generacije jer je dosta tajanstven, pa isto tako postoji nedoumica da li je on uopšte Anton Long, osnivač O9A, i da li je Anton Long jedna ili više osoba koje koriste isti pseudonim.

Suštinski cilj koji O9A projektuje za svoje inicijante jeste postizanje postmortalne egzistencija na akauzalnom nivou. Svetonazor O9A stvarnost deli na kauzalni i akauzalni plan. Na akauzalnom nivou, da se tako izrazim, ne važe zakoni fizike. To podseća na Kastanedin opis naguala i tonala, po kome je nagual nepojmljiv ali ga je moguće opaziti u određenom stanju svesti, odnosno promenom percepcije, dok tonal predstavlja sve ono poznato ili spoznatljivo. Nisam siguran da li članovi O9A to vide tako. Takođe, taj ne-euklidovski prostor akauzalnog svemira podseća na neke lavkraftovske nad-racionalne prostorne koncepte. Čovek predstavlja vezu između akauzalnog i kauzalnog. Da bi postigao akauzalno postojanje inicijant prvo mora razviti akauzalni način razmišljanja, odnosno akauzalnu svesnost, što je cilj magijskog kurikuluma O9A. Akauzalno razmišljanje označava način neposrednog viđenja stvari, što opet podseća na ono o čemu je pisao Kastaneda. Mesto, odnosno stanje inicijanta, ili lokacija/stanje koje čini vezu između kauzalnog i akauzalnog u terminologiji O9A naziva se bezdan. 

Dejvid Mjat je, navodno, još u mladosti počeo da radi na stvaranju O9A, a koji je već krajem sedamdesetih, ili početkom osamdesetih, počeo bivati vidljiv.  Zapravo, ono što je postalo vidljivo jeste egzoterna struktura O9A koja ima određenu svrhu i nije neophodno da odražava prirodu njegovog unutrašnjeg jezgra. Zapravo, iako očigledno postoji Red, njegova svrha je, između ostalog, i da pokrene jedan novi okultni pokret i magijsku struju koju oni nazivaju sinisterno-numinoznom tradicijom. U tom smislu jedna od uloga O9A je i da inspiriše tragače, istomišljenike, simpatizere i potencijalne inicijante. Zapravo, svako ko živi sinisternim načinom života, tj zakonom sinisternog numena i koji ispoljava akauzalno svojim delovanjem, jeste takva osoba, a koja se u terminologiji O9A naziva drek (reč je o izvesnoj kamladskoj tradiciji utemeljenoj u istočnom Velsu; inače, O9A ima veoma razvijenu i složenu doktrinarnu terminologiju, što je deo njihovog programa stvaranja određenog argoa posvećenika). Nezavisna grupa dreka na nekoj teritoriji čini sinisterno pleme. Članovi sinisternog plemena u većini se ne identifikuju kao sledbenici nekog okultnog učenja, ali ima pojedinaca i grupa koji se identifikuju na poseban način, a što deluje poput nekakvih podružnica glavnog Reda. Takav decentralizovani pristup omogućio je bujanje mnogih grupa i pojedinaca povezanih sa O9A usvajanjem i modifikacijom njegovog svetonazora.

Iako se O9A, da kažem akademski i kolokvijalno, svrstava u LHP i satanizam, ipak, imajmo na umu da su, iz perspektive učenja Reda, to samo kauzalni oblici. U satanističkom smislu O9A opisuje svoj magijski rad kao tradicionalni satanizam. Međutim, O9A tvrdi da promoviše i praktikuje ono što naziva istinskom zapadnom ezoterijskom tradicijom utemeljenoj u starom septenarskom sistemu (sedam stepenova postignuća odgovara sedam poznatih planeta, što je uobičajeno još od vremena mitraizma, ako ne i ranije). Time O9A naglašava razliku između svog učenja i doktrina modernog okultizma XIX i XX veka koji vodi poreklo iz reozenkrojcerskih i masonskih doktrina i linija posvećenja. Glavni greh tih doktrina, iz perspektive O9A, jeste njihovo utemeljenje na kabalističkom i judeo-hrišćanskom svetonazoru, što sledbenici Dejvida Mjata smatraju izopačenjem nekadašnjih paganskih misterija. Iako O9A ukazuje na svoje prehrišćanske korene, i ako opisuje satanizam kao militantni paganizam, ova organizacije ne zagovara oživljavanje prehrišćanskih paganskih kultova i verovanja, čemu teže mnogi neopagani i vikani (wicca).

Cilj O9A je da stvori novog pojedinca putem direktnog iskustva, prakse i razvoja kroz inicijacijski sistem Reda. To podrazumeva da pojedinac preduzme određene korake i aktivnosti egzeatične prirode koje će ga dovesti sa one strane vladajućih društvenih zakona kako bi se oslobodio od kulturnog, ideološkog i političkog uslovljavanja i mediokritetskog rezona. Pojedinac u tom smislu može postati i kriminalac, vojnik, policajac kako bi shvatio svoj život kroz akciju, ali u poslednje vreme, to se načelo proširilo i na neke sasvim neočekivane uloge, tipa budistički monah i sl. U pogledu ritualnog ljudskog žrtvovanja, Monet navodi da ta institucija, da se tako izrazim, postoji u okviru O9A, kao deo puta redukcije. Između ostalog, to se odnosi na prinošenje žrtve Mračnim bogovima. Ono što je u tom pogledu zanimljivo jeste da žrtva bira samu sebe, odnosno, osoba koja će biti žrtvovana dolazi iz redova onih individua koje O9A smatra bezvrednim jer predstavljaju figure neprijateljskih uticaja. Međutim, O9A ne zagovara žrtvovanje dece, budući da se osoba pogodna za žrtvovanje sama nameće, a deca nemaju nikakvu ulogu u tom smislu. Inicijant O9A koji vrši žrtvovanje tim činom apsorbuje energiju žrtve uzdižući se na novi nivo sinisterne svesti, čime se povezuje sa akauzalnim silama smrti i uništenja. Osim toga, tim činom O9A čini uslugu društvu jer uklanja bezvrednu i štetnu individuu. Dakle, članovi Reda deluju antinominalistički i otuđuju se od društva stavovima, ponašanjem i delovanjem kojim podrivaju društvene vrednosti i društveni sistem, ali i demontiraju opšti društveni program u vlastitoj svesti. Otud možemo reći da je O9A subverzivna organizacija.

Jedna od ključnih doktrina unutrašnje mitologije O9A jeste ideja Mračnih bogova koji postoje na akauzalnom nivou. Ne može se odoleti lavkraftovskom utisku povodom ovog. Ono što je posebno zanimljivo u pogledu Mračnih bogova iz optike O9A jeste naglašavanje Bafometa kao boginje koja pripada tom nivou. Bafomet je u tom smislu opisana kao zrela žena koja nosi odsečenu ljudsku glavu, a što podseća na klasične predstave drevne indijske boginje Kali.  Bafomet je majka i supruga Satane, što ukazuje na drevni incestuozni koncept božanskog para, Majke i Sina, o čemu je još u XIX veku pisao Džerald Masi. U tumačenju O9A Bafomet nije isto što i istoimeni fenomen predstavljen u obliku dvopolnog himeričnog jarca od strane Elifasa Levija. Druga akauzalna figura iz reda Mračnih bogova jeste Vindeks koji bi mogao da se eventualno inkarnira u ljudskom obliku, te u ulozi mračnog mesije, ili mesije oslobodioca, svrgne „magijansko-nazarenske“ snage (egregor judeo-hrišćanstva) i predvodi O9A ka uspostavljanju novog društva. 

O9A takođe podučava doktrinu o smeni eona. Eon, po gledištu O9A, jeste oblik prisustva i delovanja energije sa akauzalnog na kauzalnom nivou i odvija se kroz psihu pojedinaca. O9A pravi razliku između spoljašnje, unutrašnje i eonske magike. Spoljašnja magika se može okarakterisati kao čarobnjaštvo (sorcery) sa ciljem zadovoljenja potreba i želja praktičara. Dakle, to je ono što drugi nazivaju nižom magijom. Spoljašnja magika takođe ima i svoj ceremonijalni oblik koji se praktikuje u grupi. Unutrašnja magika ima sedam nivoa i odnosi se na promenu i razvoj pojedinca koji je primenjuje. I konačno, eonsku magiku praktikuju oni koji su usavršili unutrašnju i spoljašnju magiku, dakle adepti. Adeptom biva onaj ko je evoluirao, te više nije pod uticajem nesvesnih sila, arhetipova, tuđih upliva, koncepata vladajućeg eona itd. Cilj eonske magije jeste vršenje uticaja na veliki broj ljudi tokom dužeg vremenskog perioda sa ciljem uticaja na razvoj budućih eona. Ima dva načina na koji se praktikuje eonska magija. Jedan način je putem rituala i inkantacija s ciljem otvaranja portala, nazvanih neksioni,  kako bi se energija sa akauzalnog nivoa ispoljila u kauzalnom i usmerila u željenom pravcu. Ima tri tipa neksiona: fizički objekti, živa bića i neksioni stvoreni magijskim putem. Drugi način je igranje složene društvene igre (board game) nazvane Zvezdana igra (Star Game), sa figuricama koje predstavljaju različite eone. Pravilno igranje ima efekat eonske magije s time što igrač tokom trajanja igre biva živi neksion, odnosno otelovljuje portal prenosa energije sa akauzalnog na kauzalni nivo. Magika Zvezdane igre jeste tzv petodimenzionalna i ona nema kauzalnih apstrakcija, obreda i simbola.

Po O9A, trenutno je na snazi eon Zapadne civilizacije, ali njenom razvoju preti „magijansko-nazarenski“ uticaj judeo-hrišćanskih religija i njihovih derivata. Ako sam dobro razumeo terminologiju O9A, magijansko je sve ono jevrejskog porekla u ideološkom, religijskom, mističnom i okultnom smislu, dok je nazarensko ono što proističe iz hrišćanstva. Jedan od ciljeva eonske magije jeste urušavanje aktuelnog društveno-političkog sistema Zapadnog sveta, koji je, podsećam, po njihovom shvatanju, iskvaren duhovnim uticajem judeo-hrišćanskih učenja u svim njihovim oblicima. Upravo je judeohrišćanstvo u očima O9A glavni neprijatelj protiv kojeg se organizacija bori u cilju stvaranja novog čovečanstva i uspostavljanja novog društvenog poretka koji se naziva Mračna Imperija (Dark Imperium), čiji je cilj kolonizacija galaksije. Namera tog okultnog ideološkog i političkog mesijanskog preduzeća jeste svrgavanje demokratskih vlada i ukidanje zapadnjačkog načina života. Da bi Imperija postala galaktička neophodno je da se prvo silom ustanovi na Zemlji i bude globalna, a da bi postala globalna mora uništiti moć onih koji trenutno drže svetsku vlast a to su magijani. Tom imperijom upravlja Vindeks, mesijanski entitet sa akauzalnog nivoa na čijoj pojavi u istoriji, dakle u prostoru i vremenu kauzalne stvarnosti, rade adepti O9A. Vindeks je pandan ideji mesije, saošjanta, jer neće doći niotkuda nego će se ostvariti u adeptu, ili posredstvom adepta, koji će njegovu akauzalnu suštinu u punom intenzitetu ispoljiti u kauzalnom, čime će biti izazvana radikalna promena u domenu naše stvarnosti. Nakon njegove pojave Red više neće imati svrhu postojanja već će biti uspostavljen potpuno novi poredak, a sam Vindeks će u sebi sadržati sve članove Reda. U tom smislu svaki član Reda je besmrtan jer Red ne sadrži članove, nego članovi sadrže Red. Ta ideja je previše mistična da bi bila uokvirena predstavama karakterističnim za ono što se smatram satanizmom. Vindeks može biti bilo kog etničkog porekla ili pola. Istovremeno, Vindeks je i ideal. On je božanski revolucionar čiji dolazak za sobom donosi katastrofu aktuelnog eona i njegove strukture moći i civilizacijskog izražaja.

Objekat sinisterno-numinozne subverzije O9A su svetonazorske koordinate onoga što se u terminologiji Reda naziva Homo hubris. To je sekularni čovek, potrošač, dete industrijske revolucije, pion kapitalizma, demokratije i magijansko-nazarenskog svetonazorskog matriksa. U O9A terminologiji postoje magijani kao adepti i magovi judeohrišćanskog egregora, ispod kojih stoje hubriati, njihovi sledbenici (moćni ljudi, bankari, političari, top birokrate i tenhokrate, oligarsi, tajkuni, medijski magnati, generali, šefovi obaveštajaca, akademski lideri), dok su na dnu, poput pešadije, mediokritetsko-konzumentski hubrisi. O9A radi na slamanju magijanske moći i razbijanju njihovog društvenog poretka. Hubrisi su potpuno nesvesni svega, dok su hubriati nadahnuti magijanskim apstraktnim pogledom na svet. U odnosu na one koji žive po zakonu sinisternog numena poštuje se zakon srodničke časti, dok se oni koji ne žive po zakonu sinisternog numena tretiraju u skladu sa time jesu li upotrebljivi kao kauzalni oblici koje O9A koristi za ostvarivanje ciljeva eonske magije.

Naravno, postoji unutrašnje jezgro te organizacije, ali je o tome teško doći do pouzdanih podataka. Međutim, načelno, Monet je razuđenu strukturu O9A svrstao u tri grupe: a) mistike Sedmostruke staze koji čine jezgro; b) balobiane, odnosno umetnike, muzičare i kreativne ljude koji svojim radom promovišu sinisternu spiritualnost O9A; i drekanska urbana plemena koji sprovode sinisterne mitose u konkretnu akciju. Mogli bismo reći da O9A predstavlja ideološko-magijsku platformu za diseminaciju uticaja čije je tokove teško ustanoviti, ali koja ima jasne principe i metode delovanja. O9A je tajna organizacija sa subverzivnom zavereničkom agendom. Kao takva ona nema glavni štab, iako poseduje jezgro, nego je strukturisana kao mreža. U tom smislu je ova organizacija superiornija od bilo koje druge satanističke strukture ili grupe.

Još mnogo toga bi se moglo reći o O9A, mnoge važne pojmove mitologije i terminologije tog Reda sam izostavio u ovom kraktom pregledu. Umesto zaključka, ovaj odeljak završio bih citatom o LHP, iz jednog od brojnih O9A spisa čije autorstvo ne mogu da utvrdim: „U LHP-u nema zakona: nema ničega što nije dozvoljeno; ništa nije zabranjeno ili ograničeno. To jest, LHP znači da individua preuzima potpunu odgovornost za svoja dela i svoju potragu, i ne pridržava se etike mundanih. Dodatno, unutar LHP-a individua uči iz praktičnih dela i praktičnih izazova koje integriše u sebe.“

Setijanizam kao teistički satanizam: Majkl Akino i Setov Hram

Majkl Akino (1946-2019), disident Crkve Satane nije neka sasvim marginalna i sumnjiva osoba. On bio potpukovnik američke vojske,  obaveštajac i specijalista za psihološko ratovanje, član Zelenih beretki, a osim toga doktorirao je političke nauke na Kalifornijskom univerzitetu. Učestvovao je u vijetnamskom ratu. Služio je kao NATO oficir za vezu u nekoliko evropskih zemalja, gde je razvio veze sa evropskom krajnjom desnicom. Navodno je bio vođa grupe Monarh povezane sa čuvenom CIA operacijom Gladio. Pri kraju karijere radio je za Meril Linč.  Reklo bi se, za razliku od LaVeja, da je Akino bio mnogo ozbiljnija ličnost. Otud je i njegov pristup satanizmu ozbiljniji nego LaVejev. U tom smislu, Akinov satanizam je preimenovan u setijanizam, pošto je on smatrao da bi sa Satanom trebalo komunicirati u njegovom izvornom obliku, a to je drevni egipatski bog Set. Navodno, kako tvrdi Akino, godine 1975. Satana mu se ukazao i rekao da je on zapravo bog Set. Akino se pridružio Crkvi Satane 1969. godine i brzo napredovao u njenoj hijerarhiji. Kasnije je odbacio LaVejev ateizam, materijalizam i pohlepu za novcem. Oformio je posebnu grupu poznatu kao Setov Hram 1975. godine, koja se može okarakterisati kao teistički satanizam, ali organizovan u obliku inicijacijskog sistema.

Nije Majkl Akino jedini oficir visoko etabliran u svetu modernog okultizma. U tom svojstvu vredi pomenuti potpukovnika Grejdija MekMurtrija (Grady Louis McMurtry, 1918-1985, lider O.T.O. Alistera Krolija u SAD). Takođe, značajan je britanski general-major Fuler (J.F.C. Fuller, 1878-1966). Zanimljivo je da je Fuler bio jedini strani predstavnik na prvim vojnim manevrima nemačkog Vermahta 1935. godine. Fuler je bio poznat kao simpatizer nemačkog nacizma i član Mozlijeve Britanske unije fašista i nacionalnih socijalista. Takođe, bio je jedan od učenika Alistera Krolija. Karl Germer (1885-1962), poznat kao Frater Saturnus, takođe je bio značajan među Krolijevim sledbenicima. Germer je u mladosti bio nemački vojni obaveštajac.

Akino je u mnogim stvarima sledio Krolijev modus operandi. Tako mu je Set, po uzoru na Krolijevog Ajvaza, diktirao The Book of Coming Forth by Night, (Knjiga izlaska u noć), knjigu nastalu automatskim pisanjem, što Akina stavlja u ulogu proroka tog božanstva, kao što je Kroli sebe proglasio prorokom boga Horusa. Naslov te knjige ima obrnuto značenje od Egipatske knjige mrtvih koja se obično prevodi kao Knjiga izlaska u dan, i odnosi se na vaskrsenje u zagrobnom svetu. Asbjorn Direndal u tom slučaju vidi sličnost između Krolijevog raskida sa Mek Gregorom Metersom i Akinovog sa LaVejem. Kao što je Kroli iskoračio više i dalje od svog učitelja, isto je uradio i Akino. Akino je smatrao da na neki način nadograđuje i ispravlja Krolijev rad. Otud je tvrdio da je motiv čuvene Stele Otkrovenja iz muzeja u Kairu, koja je bila okidač temeljnog Krolijevog mističnog iskustva, pogrešno protumačen od strane samog Krolija. Stela otkrovenja, po Akinu, sadrži reference na druge bogove i na stariji ciklus egipatskih mitova od onih za koje je Kroli mislio da ih identifikuje. Tako, kaže Akino, Horus nije Ozirisovo dete, već Setov blizanac. Međutim, kako primećuje Direndal, Akino, budući da eksplicitnije od LaVeja odbacuje Krolijev koncept poništenja sopstva, (Setimo se, to je mistični koncept karakterističan za Put Desne ruke), sebe stavlja u položaj onog tipa magičara koje Kroli opisuje izrazom Crni Brat. Budući da Kroli te stvari opisuje na način vlastitog shvatanja kabale, Akino odbacuje samu kabalu, jer u njegovoj Knjizi izlaska u dan nema ničeg kabalističkog. Stoga, po Akinovom shvatanju nema nikakvog bezdana, pa ni prelaska preko njega, a što je značajna stavka u Krolijevoj mitologiji. Za Akina nema Puta Desne ruke na nivou Magister Templi (Majstor Hrama)  već postoji samo Put Leve ruke, i ona je, kako kaže Akino, puna opasnosti, a ne jednokratni test prelaska bezdana, već stalna opasnost koja postoji od trenutka kada pojedinac potpuno spozna sebe kao Magistera.

Podsetiću, izraz Crni Brat odnosi se na adepta koji je na svom putu napredovao do najviše tačke pre suštinskog preobražaja. Ta tačka uspenja nalazi se na Desnom stubu kabalističkog dijagrama Drveta života, konkretno na nivou sefire Hesed. No, adept se na tom nivou ne može dugo zadržati jer je samim tim što se našao na desnoj strani Drveta sebe doveo u neravnotežu. Otud on nema izbora nego da pređe bezdan i odustane od svog života prepuštajući se večnom životu i jedinstvu sa božanskim. Izraz bezdan odnosi se na jedanaestu, nazvanu lažnu sefiru Drveta života a to je Daat, odnosno znanje. Crni brat je, po Kroliju, onaj ko je odlučio da napravi tvrđavu oko svog Hrama (suptilnog tela) i tako ostane da visi u ambisu prepušten destruktivnim silama oličenim arhidemonom koji se zove Horonzon.

Po učenju setijanizma, Set je jedini pravi bog i on je pomogao čovečanstvu darujući mu intelekt sklon preispitivanju, nazvan „Crni plamen“, koji ljude razlikuje od drugih životinjskih vrsta. U Akinovom setijanizmu Set se ne obožava kao božanstvo već se visoko ceni kao učitelj kojeg treba slediti. Setijanizam promoviše ideju da bi praktikanti trebalo da teže samooboženju i tako postignu besmrtnost svesti. Za setijance magija je sila kojom se može manipulisati kroz rituale, ali priroda tih rituala nije strogo određena od strane same organizacije. Akino je opisao setijanske prakse kao crnu magiju. Nakon inicijacije u Setov Hram, član može napredovati kroz niz od šest stepenova, od kojih svaki zahteva veće odgovornosti prema grupi. Posledično, većina članova ostaje u prva dva stepena. Setovim Hramom upravlja visoki sveštenik ili visoka sveštenica, zajedno sa širim Savetom devetorice. Organizacija je takođe podeljena na grupe poznate kao piloni, putem kojih članstvo može da međusobno komunicira kako bi unapredili svoj magijski rad u određenim oblastima. 

Ostvarenje istinske prirode člana Setovog Hrama naziva se „postajanje“ ili „dolazak u bivstvovanje“ i predstavlja se egipatskim hijeroglifskim pojmom kheper, ili „Xeper“. Ovaj izraz je opisan u Knjizi izlaska u noć kao „Reč eona Seta“. Članovi nastoje da sačuvaju i ojačaju svoje „izolovano, psiho-centrično postojanje“, što je jedna od karakteristika LHP. Ova ideja je u suprotnosti sa tradicionalnim ciljem hermetičkih i zapadnih mističnih praksi (Put Desne ruke), koje teže predaji ega u jedinstvo sa Bogom ili nekim univerzalnim metafizičkim faktorom. Setov Hram uči da je pravo sopstvo, ili suština, besmrtno, a Xeper je sposobnost usklađivanja svesti sa tom suštinom. Akino je podučavao da postoji zagrobni život za one koji dostignu potreban nivo individualnog razvoja. Taj zagrobni život može se odvijati u subjektivnom univerzumu pojedinca. Oni koji nisu u stanju da dostignu ovaj nivo raspadaju se u nepostojanje nakon smrti fizičkog tela. 

Timoti Donahju, u knjizi Black Magick The Left Hand Path, upućuje kritiku na račun Akinovog učenja koje poistovećuje religijsko božanstvo Seta sa subjektivnošću dostupnom kroz supraracionalnost. Po Timotiju to zvuči kao maštovit način da se kaže da to biće postoji isključivo u ljudskom mozgu. On objašnjava da se neologizam supraracionalno odnosi na a priori konceptualizaciju, za razliku od empirijskih pojava. Pojednostavljeno rečeno, Timoti kaže da setijanci smatraju kako je astralni entitet ništa drugo do cerebralni saputnik u glavi, slično stanju u kojem pacijent sa šizofrenijom halucinira fantazijske likove u sopstvenoj stvarnosti. Ako je sve cerebralno, zapitajmo se onda kakve je prirode Akinovo magijsko iskustvo?

Egipatski bog Set

Samoinicijacija se kod Akina definiše kao znanje koje predstavlja spoj intelekta i intuicije. U skladu sa naglaskom na individualnosti, Setov Hram podstiče svoje članove da slave sopstveni rođendan i ne propisuje nikakav drugi kalendar verskih proslava. Takođe, vredi pomenuti da je i Akinova organizacija imala svoje disidente, pa je tako 1979. godine Ronald Baret (Ronald Keith Barrett), osnovao sektu Anubisov Hram koja je funkcionisala do 2010. godine. Što se samog Akina tiče, njegovu karijeru pratila je morbidna kontroverza jer je u policijskim istragama njegovo ime povezivano sa slučajevima organizovane seksualne eksploatacije dece. Povodom toga teško je pouzdano tvrditi bilo šta, mada vredi napomenuti da ako je to uopšte tačno i ako ima smisla, onda bi to značilo kako je Akino prekršio deveto satanističko pravilo Crkve Satane. Pomenuti Akinov disident Ronald Baret je predstavio Xem kao svoju eonsku reč, navodeći je kao prirodan i neophodan dalji razvoj Akinovog Xepera. Akino je kasnije priznao Xem kao vredan magijski koncept za istraživanje, ali je smatrao da je Baretovo insistiranje na njenoj isključivosti nespojivo sa individualističkom filozofijom Setovog Hrama.

Prihvatajući staru gnostičku ideju eona poput Krolija, Akino je usvojio i njegovu trodelnu podelu na Eon Izide, Eon Ozirisa i Eon Horusa, ali je toj podeli dodao Eon Satane, koji je datirao od 1966. do 1975. godine, a zatim Eon Seta, sa počektom od 1975. godine nadalje. Iako je predstavio ove hronološke okvire, Akino je takođe prikazao eone ne toliko u svojstvu vremenskih perioda koliko stanja uma koja mogu postojati istovremeno. Akino je naglasio ono što je smatrao razlikom između objektivnog i subjektivnog univerzuma. U njegovoj doktrini, objektivni svet se shvata kao prirodni svet i kolektivni sistem značenja čovečanstva, dok se subjektivni univerzum shvata kao svet individualnog iskustva i individualnih sistema značenja. Sledeći Krolija, Akino je magiju definisao kao „izazivanje promene u skladu sa voljom“. 

Za razliku od LaVeja, Akino je izražavao verovanje u razliku između crne i bele magije. Belu magiju je opisivao kao „visoko koncentrovani oblik konvencionalnog religijskog rituala“, karakterišući je kao „svestraniju“, „manje tešku“ i „manje opasnu“ od crne magije. Međutim, kritikovao je belu magiju kao prevaru i samoobmanu koja obmanjuje svest da poveruje kako je prihvaćena u objektivnom univerzumu. Takođe, Akino je podelio crnu magiju na dva oblika: nižu crnu magiju i višu crnu magiju. Tvrdio je da niža crna magija podrazumeva „nagovaranje“ stvari koje postoje u „objektivnom univerzumu“ da deluju na željeni način. U ovu kategoriju svrstao je scensku magiju, psihodrame, politiku i propagandu.  Suprotno tome, izraz viša crna magija koristio je za promene u subjektivnom univerzumu magičara, omogućavajući im da ostvare sopstvo u skladu sa principom Xeper. Među Akinovim sledbenicima je prihvaćeno da promene u objektivnom univerzumu mogu nastati kao rezultat više crne magije, ali se takvi efekti smatraju sekundarnim u odnosu na uticaj koji imaju na subjektivni univerzum.

Timoti se kritički osvrće na Akinovo učenje koje svodi magiju na običnu scensku delatnost i psihodramu, dok zvanična literatura Setovog Hrama jasno pokazuje odsustvo bilo kakve natprirodne ili astralne dimenzije magije. Po Timotiju Akino skreće sa puta mudrosti kada tvrdi da pojmovi Leva i Desna ruka sami po sebi ne podrazumevaju nikakav moralni ili etički stav, jer se odnose na tehnike i sisteme. Timoti kaže da bez neophodnog etičkog utemeljenja, ne postoji način da se odredi koje tehnike pripadaju stazi. Filozofija izvodi svoje postupke iz svojih principa, a ne obrnuto, tj. etika određuje ponašanje; ponašanje ne određuje etiku. Dalje naglašava Timoti, Akino podržava lažnu dihotomiju niže i više crne magije, što je pogrešna podela koju Put Desne ruke propoveda kako bi se potisli ljudski instinkti u korist božanskog zakona. Po Timotiju, svi magijski činovi su validni, sve dok ispunjavaju principe LHP. Iluzorna religijska podela između božanske uzvišenosti i životinjske niskosti nema osnova u crnoj magiji, jer čarobnjaci ne veruju u božanstvo. Timoti kaže da postupci koje Desna ruka smatra „niskim“, poput seksualnog i ekonomskog ispunjenja, mogu itekako nadahnuti zdrav uspon u karakteru čarobnjaka. Setov Hram, zaključuje Timoti, nije pružio nikakav rad na stazi u oblasti proricanja, opsednutosti ili putovanja duše.

Kao što sam već nagovestio na početku ovog odeljka, Akino je bio povezan sa raznim neonacističkim grupama u Evropi, a što je možda bilo u skladu sa njegovim obaveštajnim zadatkom. Pa ipak, on je često bio optuživan da je simpatizer nacističke ideologije te da je posebno bio fasciniran vezom između okultizma i nacizma. U tom smislu Akino je 1983 izveo ritual u Valhali, odnosno podzemnoj odaji čuvenog Vevelsburg zamka u Nemačkoj koji je služio kao okultni hram i baza Hajnriha Himlera. Nedugo nakon toga osnovao je Red Trapezoida, koji je predstavljao posebnu grupaciju unutar Setovog Hrama. Jedan od najpoznatijih članova Reda Trapezoida je Stiven Flauers (Stephen Edred Flowers ili Edred Thorsson), univerzitetski profesor, runolog, propagator okultizma, posebno neogermanskog paganizma i odinizma. On je pomogao u stvaranju Germanskog neopaganskog pokreta u Severnoj Americi.

Ukoliko bismo mogli da donesemo neke poslednje zaključke u ovom odeljku, ocenio bih da Akinov setijanizam nije potpuno u duhu LHP jer je služio Državi, koja je, kao što znamo, barem u kapitalizmu, u funkciji nosilaca kapitala. To je kršenje načela adversarijalizma: biti protiv tiranije, protiv hijerarhije, protiv svih oblika Puta Desne ruke, dakle protiv Države i Crkve, protiv nametanja autoriteta to dvoje, a Akino je radio za Državu koja je oruđe oligarhije kapitala. Akino nije bio običan državni službenik, nekakav ćata, pa čak ni običan oficir. On je suštinski i arkanski bio u državnoj službi kao deo aparata tzv duboke države i prilikom procene njegovog lika i dela trebalo bi to uvek imati na umu. Povodom toga bilo bi pogrešno razmišljati da su svi satanisti i kompletan LHP u funkciji neke moćne države. Neki svakako jesu, ali isto tako bi se moglo reći i za pripadnike bilo koje crkve, denominacije, sekte, kulta, pokreta, verske ili duhovne organizacije, teističke, ateističke ili čisto ideološke. Konačno, ovo je samo moja pretpostavka, više u retoričkom smislu, ali sama činjenica Sataninog / Setovog ukazanja Akinu, može značiti: a) Set mu se zaista ukazao; b) Akino je to izmislio; c) Akino je to umislio. Ukoliko je umislio, teško je objasniti njegovu besprekornu vojno-obaveštajnu karijeru kao osobe koja ima tako žive halucinacije. Poslednja opcija može imati smisla jedino ukoliko je i sam Akino nekada bio žrtva neke sinisterne psihološke tajne operacije poput „mandžurijskog kandidata“. U tom slučaju Set je bio stvaran, ali samo u Akinovoj glavi.