Video sam zeleni brežuljak i znao da je to Gledhil, brežuljak kuće iz koje potičem, onako kako gordo i radosno stoji u grbu Dijevih. Ali na njegovom vrhu ne beše srebrnog mača, nego baš kao i na drugom polju grba sa njegove blage visine se uzdizalo zeleno drvo iz čijeg je korenja potekao žustrim tokom živahan izvor...
A kako sam se penjao uz brežuljak iznenada sam jasnoćom koja je gorela u meni shvatio da sam ja sam to drvo na brežuljku i da sam se u njegovom stablu, kao svojom kičmom, hteo uzdići nebesima...
A srebrni izvor kraj mojih nogu reflektovao mi je u beskonačnost moju decu i decu dece, kao da su iz budućnosti svi došli na praznik sve bližeg, ali i sada već prisutnog vaskrsnuća večnoga života...
A sad, kad priđoh bliže drvetu, videh u njegovoj krošnji na vrhu iznenada krunu kao dvostruko lice; jedno je izgledalo muško, drugo, međutim, žensko i obe glave behu srasle u jednu. A iza udvostručene glave u zlatnom svetlu lebdela je jedna kruna pod kristalom neizrecivog sjaja...
Kako je kasnije u tekstu postalo jasno, to drvo iz vizije, drvo večnog života, drvo svih pokoljenja jedne loze, drvo poistovećenja jeste Bafomet, koji u ključnom trenutku kaže:
Čovek koji dugo veruje, poslednji živi! - Rasti mi u susret, pa ću ja biti ti! Doživi sebe, pa ćeš doživeti mene, mene - Bafometa!
Ovi iskazi odraz su alhemijske doktrine rasta i dozrevanja u vremenu. Kao što metali pod zemljom dozrevaju, preobražavajući se iz nižih u više, iz otrovnog olova u lekovito i sjajno zlato, tako i ljudske duše dozrevaju, od prepoznatih, preko pozvanih, do posvećenih, i konačno postaju adepti, čija je svest ekvivalent zlatu. Istovremeno, ovde biva otkriveno kako jedan oslobođeni, posredstvom srebrnog izvora u korenu drveta, ka slobodi vuče sve ostale. Služenje čovečanstvu jeste služenje svojim potomcima, i potomcima potomaka u nedogled, nastavljajući posao svojih predaka. Da bi neko služio čovečanstvu, prethodno mora voleti to isto čovečanstvo, a preduslov čovekoljublja je ljubav prema Bogu koja se spoznaje kao ljubav prema božanskom u sebi. Tako onda ljude prepoznajemo kao drugačije varijante nas samih. U tom smislu, kako otkriva Mejrink, besmrtnost je sećanje. Put otvaranja trezora sećanja, odnosno put besmrtnosti je, poput Bafometa, dvostruk, zapravo ima dva puta: tzv magijski put pisma (zapisivanja sopstvene sudbine), koji je nesiguran i slučajan, kao po bačenim mrvicama, a koji cilja da posvećenik probudi narednog sebe, u novom životu; drugi je put onaj kako ga je Mejrink opisao - alhemizacije ovog tela i ove duše, a da bi stekli besmrtnost oboje: u ovom savremenom dobu. Ovaj poslednji je kraljevski put, odnosno put kraljevske umetnosti, a onaj prvi je krivudav, traje kroz niz rođenja i umiranja. U pogledu tog prvog pomenutog, krivudavog, puta, izneo bih opasku koja se tiče njegove prirode. Iako je Mejrink u romanu to predstavio doslovno, da posvećenik piše knjigu koju potom prepušta sudbini, odnosno poverava univerzumu, sa ciljem da ona dospe u ruke njegovog naslednika, odnosno samog sebe inkarniranog u obliku svog potomka, to bi moglo imati i drugo tumačenje. Naime, knjiga može biti šema ili inprint strukture energetskog tela, koje po mišljenju nekih drugih upućenika u rozenkrojcersku doktrinu, posvećenik marljivo gradi tokom svog života s ciljem da ona nadživi smrt ličnosti. Da pojasnim, posvećenik rozenkrojcerskog puta, dok je živ, gradi energetsku strukturu koju onaj najfiniji i neuništivi deo ljudskog bića, zapravo duša, može poneti sa sobom u zagrobno stanje. Svrha te strukture, ili inprinta, jeste da u narednom životu omogući i olakša buđenje i sećanje posvećenika, da se on seti ko je, šta je, kuda je pošao, šta je njegov cilj. Ta ideja je nalik pisanju knjige koju ostavljam samom sebi, odnosno svom potomku, ili izdanku koji možda genetski nema veze sa mnom ali sa njime delim moje jastvo, moju suštinu. Tako može biti da neko krene tim krivudavim putem i kada stekne dovoljno znanja, onda može prionuti na konačni završetak Velikog Dela, a to je postizanje besmrtnosti u tekućem životu. Evo kako Mejrink opisuje tapiseriju večnosti - sećanja - vremena - sadašnjosti:
Iz zbunjenosti je nastala Sadašnjost. Sadašnjost je zbir svekolike prošlosti u jednom trenutku svesti, ništa više. A pošto je mogućno doći do te svesti - tog sećanja - kad god duh pozove, to je i večita sadašnjost u toku reke vremena; teče tkanje i postaje mirno ispruženi ćilim, na koga mogu da gledam dole i prstom da označim mesto gde može da se započne sa praćenjem jedne određene crte, jedne šare. A zatim mogu da pođem po koncu, od čvora do čvora, napred ili natrag; nikad se neće prekinuti: on je večiti nosač slike, a takođe i smisla slike; u njemu je vrednost ćilima, koja nema nikakve veze sa ovovremenskim postojanjem.
Ovde je opisana vizija onoga što bismo mogli nazvati back office vremena, zapravo perspektiva vremena sa stajališta izvan vremena. U romanu Mejrink iznosi kako se njegov junak Džon Di našao u metodološkom sporu sa svojim asistentom / laborantom Gardnerom, u pogledu alhemijskog i uopšte magijskog delovanja. Kako je pri kraju romana postalo jasno, pomenuti Gardner je pratio Dija tokom više vekova, kroz više inkarnacija njegove duše. I uvek mu je pomagao, ali taj odnos nije tekao glatko budući da učenik nije prepoznavao pravu prirodu svog učitelja koji se uvek postavljao ponizno i skromno, iako je zapravo imao status oslobođenog adepta. Kao takav, Gardner se mogao kretati u svim pravcima prostora i vremena. Gardner je kao adept bio majstor back office vremena.
Moja svađa s njim se, međutim, ne tiče samo prakse i pravilnih metoda umetnosti alhemije, nego on smatra da bi trebalo da se suprotstavi takođe i mom opštenju sa pobožnim sablastima s onog drugog sveta tamo preko, koje mi od nekog vremena uspeva da uspostavim na tako čudan način. A da nije mogućno da je pri tom reč o prevari paklenih duhova, kao što on misli, niti zavitlavanju od strane bića zemlje i vazduha, proizilazi, za mene, već i na osnovu činjenice što pri tom uvek pobožna i usrdna molitva bogu i spasiocu svekolike kreature, Isusu Hristu, predstavlja uvod u prizivanje onoga sveta i na kraju takođe i završava takvo delo. Osim toga, i glasovi i duhovi, koji se u toku zbivanja pokazuju, ponašaju se uvek bogobojažljivo i u njihovom delovanju i govoru sve je sasvim izričito u ime svetog trojstva...
Mejrinkov Di je mislio da je Gardnerova sujeta uvređena njegovim uspesima u toj vrsti magijskog rada. Nije li ovo Mejrinkova referenca na enohijansku magiju Džona Dija, koja u suštini jeste jedan specifičan oblik spiritizma? Kako se kasnije uspostavilo, Dijevi bogobojažljivi duhovi bili su jedno veliko, mada na njegovom putu neophodno, zaista veliko ništa, zabluda čija je svrha bila da ga dovede do stanja svesti neophodnog za suočavanje sa ambisom. Posledica Dijevog rada sa enohijanskim anđelima bila je njegovo zapadanje u duboko očajanje. Jer, u suštini, oni njemu ništa značajno nisu preneli, nisu mu razotkrili nikakvu tajnu, ništa što pre toga on već nije znao ili je mogao znati, već su samo odražavali sadržaj njegovog uma. Na osnovu toga smisleno je upitati se nije li Mejrink smatrao Dijevu enohijansku magiju zabludom, doduše neophodnom u razvoju samog Dija, ali suštinski - oblikom okultnog slepog creva? Istina, koristeći enohijansku magiju Alister Kroli je došao do značajnih uvida, ali imajmo na umu da su Džon Di i Kroli veoma specifične ličnosti, pa je otud legitimno pitati se o korisnosti, delotvornosti i svrhovitosti bavljenja tom vrstom magije od strane ne-specifičnih praktičara. Naposletku, nije li Dijev zeleni anđeo, kome je on toliko verovao i koga je prizivao rečima varvarskog (enohijanskog) jezika, njemu naložio da svoju ženu Džejn položi svom partneru u magijskom poslu, Edvardu Keliju, kako bi je i on seksualno posedovao? Nije li to bila kap koja je prelila čašu Dijevog očaja? No, vratimo se jednom detalju iz romana kada Di obrazlaže stav svog alhemijskog laboranta, tajanstvenog Gardnera:
Ja samo želim da verujem da moj laborant grdno greši kad tvrdi da je siguran od čini i neizmerne pakosti stanovnika onoga sveta samo onaj koji je prošao kroz ceo tajni proces duhovnog ponovnog rođenja u dubini svoje duše, kao što su: mistično krštenje vodom, krvlju i vatrom, pojava slova na koži, ukus soli na jeziku, slušanje kukurikanja petla i mnogo toga drugog, kao na primer, da mora biti mogućno da se čuje plakanje jednog deteta u svom telu. Kako to treba da se razume on neće da kaže; on tvrdi da je zakletvom obavezan da ćuti.
Džon Di pred kraljicom Elizabetom
Setimo se, što sam u prvom delu ovog teksta naveo, važan sporedni lik u romanu, adept mračne magije, Bartlet Grin, takođe je imao slične simptome tokom svog preobražaja u biće sa one strane, što predstavlja suprotan oblik besmrtnosti ali sa istim statusom kao adept svetla. Otud smatram da Red anonimnih adepata ima svoj mračni odraz, jer kako je gore, tako je i dole. U tom smislu vredi predstaviti još jedan znakovit navod iz knjige, odnosno reči koje povodom Gardnera, Mejrink stavlja u usta Džonu Diju:
Verni Gardner je svakako bio u pravu kad me je upozoravao da se ne okrenem alhemiji koja je vezana za ovozemaljsko preobražavanje metala. - Ona je tesno vezana sa mešanjem stanovnika jednog nevidljivog, mračnog sveta u naš - sa crnom, levom magijom...
Ta crna, leva magija, jeste ono što se podrazumeva pod nazivom put leve ruke. Po Mejrinkovom shvatanju puta leve ruke, barem sudeći po natuknicama u Anđelu sa zapadnog prozora, mračna boginja crna Izejis, kako ju je on nazvao, a mogli bismo je poistovetiti i sa Lilit, od svog posvećenika uzima onaj deo koji je povezan sa stvaralačkim načelom otelovljenim u muškarcu. To je neophodno kako bi bilo sprečeno hemijsko venčanje, odnosno ujedinjenje dva rastavljena načela, dve zasebne sile, ili svojstva u čoveku, te postizanje stanja androginosti, odnosno otelovljenje Bafometa. Na taj način, put leve ruke suštinski sakati ljudsko biće, lišivši ga mogućnosti preobražaja u adepta čiji je simbol upravo Bafomet. Naravno, mračna boginja svom adeptu omogućava oblik večnosti suprotan večnom životu. Nazovimo tu večnost neumrlošću, ili možda večnom smrću. Oni se odriču svoje stvaralačke snage, predaju je mračnoj boginjim a za uzvrat, od nje dobijaju zamenu od tvari njene energije, njenog sveta, čime oni bivaju ispisani iz knjige života, iz popisa ljudskih duša i bića svetlosti. Zapravo, time oni prestaju biti bićima preobrazivši se u ne-bića. Evo kako to Mejrink opisuje:
Ona je govorila o misterijama pontijskog tajnog kulta, koji je bio posvećen toj crnoj Izejis i prisiljavao sveštenike da se posle nezamislivih orgija duhovne introverzije prekriju ženskom odećom, da se boginji približe s leve strane ženskom prirodom svog tela i da joj žrtvuju svest o svojoj muškoj prirodi. Samo izopačeni slabići, kojima bi zbog toga ostala nepristupačna svaka viša posvećenost, svkai dalji razvoj na putu poklonstva, žrtvovali bi u pijanstvu tog rituala svoj muški princip na samom svom telu. Ti unakaženi bi zauvek ostali u predvorju hrama i mnogi su kasnije, otrežnjeni i spodadnuti slutnjama o višoj istini, sa užasom shvatajući grešku svog prebrzog besa, završavali svoje živote samoubistvom i njihove larve, njihovi duhovi su stvarali poklonstvo lemura koje je služilo - robovsku državu gospodarice tamo preko u večnosti.
Ovde Mejrink zapravo govori o orgijastičnom kultu nalik onome boginje Kibele, čiji su sveštenici u trenutku mahnitosti sami sebe kastrirali. Setimo se, i seksualnost Bartleta Grina bila je upitna. On jeste bio posvećenik mračne magije, ali je zapravo živeo u nekoj vrsti celibata, ne zbog nekakvog zaveta, nego zbog osećaja odbojnosti spram žena. On je učio kroz patnju. Njegova je seksualna orijentacija u tom smislu imala izražen mazohistički karakter.
Kao što sam u prvom delu ovog teksta pomenuo, zanosna čerkeska kneginja Asja Hotokalunginova, opisana je kao otelovljenje crne Izejis, sa kojom je glavni junak romana, baron Miler, imao nekoliko epizoda. Iz njenih usta, kada se ona obraća baronu, Mejrink daje dodatne detalje prirode mračne boginje:
Ona vam se, dakle, zaista jednom već prikazala, boginja crne ljubavi? - E, pa onda ćete svakako utoliko lakše shvatiti šta bih imala da vam kažem o crnoj Izejis; pre svega, naime, da ta boginja vlada u carstvu jednog drugog erosa, čiju veličinu i moć ne može da nasluti niko ko nije u sebi doživeo posvećenje mržnje.
Ovaj deo je zanimljiv. Baron Miler u kneginji Asji prepoznaje neprijateljsku silu, uništiteljku toka koji vodi gore ka nadljudskom. Kakvo je to posvećenje mržnje? Tu mržnju je baron Miler osetio prema kneginji, u trenutku kada je prepoznao ko je zapravo ona - inkarnacija mračne boginje. I upravo je to bio ključan trenutak kada je on mogao izgubiti svoju dušu, odnosno, svoju unutrašnju svetlost, poželevši da je ubije, obnevideo od snažne mržnje prema njoj. Zapravo, u njemu su se mešala osećanja mržnje i snažne pohote. Može se reći da je pohota bila noseća energija mržnje koja je davala impuls njegovoj ubilačkoj volji, pa ipak, to se nije desilo. Preneseno na inicijacijski nivo, to znači da inicijant mračne magije, u svom konačnom preobražaju, takođe preobražava svoju energetsku strukturu na modalitet i frekvenciju mržnje a što izaziva suženje svesti. To suženje svesti usmerava volju na određeni način i omogućuje da se ostatak bića ne raspline u trenutku potpune zamene stvaralačkog i svetlosnog načela u čoveku esencijom tame. I sam Mejrink nam u jednom pasusu romana, kroz izjavu važnog pomoćnog lika saopštava da mržnja već sama po sebi stvara visok stepen magnetizma. Pokretačku silu pomenutog carstva tog drugog erosa opisao bih kao rasprskavajuću pohotu. To možemo porediti sa psihopatom koji doživljava neku vrstu orgazma činom ubistva uzrokovanog moćnim osećajem mržnje. Tako ja vidim Mejrinkovo viđenje posvećenja mračne magije puta leve ruke. Da bismo dublje proniknuli u to viđenje, poslužiću se još jednim detaljem iz romana kada kneginja tumači baronu figuru crne boginje:
Ogledalo u ruci boginje nipošto nije znak ženske sujete, nego, ako to možete da shvatite, znak za tačnost svekolikog ljudskog umnožavanja, kako u duhovnom, tako i u telesnom pogledu. Ono je simbol zablude, koja je osnova svakog nagona začeća.
Ogledalo, kao oruđe refleksije jeste simbol umnožavanja. U smislu carstva tog drugog, mračnog erosa, plodnost je prokletstvo jer proizilazi iz zablude sudbinske zadatosti bića, po kojoj život stvara život, a ogledalo odražava svetlost. Ako nema svetlosti onda se nema šta odraziti. Ako nema života, nema ni razmnožavanja. Ako nema nagona onda nema ni začeća. Mračni eros se otud preobražava iz prokreativne u jalovu destruktivnu silu. Sa stajališta ideologije puta leve ruke, to je način izlaska iz kruga rađanja i umiranja. Nema rađanja, nema ni umiranja, pa se onda niko i ne reinkarnira jer nema života u kome bi se duša ovaplotila. Zato na pitanje barona Milera kneginji Hotokalunginovoj, šta zapravo ona želi od njega, kneginja odgovara: da te ugasim i brišem iz knjige života! Jer, kako ona kaže:
Pre svega mržnja polova jednog na drugi je ono što može da donese spasenje sveta i uništavanje demijurga. Privlačnost kojoj je svaki prosti čovek na osnovu svoje polne pripadnosti sklon da podlegne i koja se pomoću prezrive i ulepšavajuće laži označava rečju "ljubav" odvratno je sredstvo demijurga, pomoću koga se taj večiti plebs prirode održava u životu, tako nas uči tajna mudrost kulta Izejis. Zbog toga je "ljubav" nešto za plebs; jer "ljubav" muškarcu, kao i ženi, otima sveti princip samoličnosti i oboje baca u nemoć nekakvog spajanja, iz koga za kreaturu nema drugačijeg buđenja, nego ponovno rađanje u onom niskom svetu, iz koga su došli i u koji se nanovo vraćaju. Ljubav je prosta; plemenita je samo mržnja!
U ovim Mejrinkovim redovima koje on stavlja u usta sveštenici crne Izejis, prepoznajemo određena gnostička shvatanja o represivnom demijurgu koji sva stvorenja drži u stanju ropstva i niske svesti. I kada smo već na polju niske svesti, zanimljivo je osvetliti još jednu stranu ovog Mejrinkovog čudesnog romana, a tiče se geopolitike. Naravno, i Mejrinkov narativ nije odoleo rusofobskoj perspektivi tako pomno i brižljivo negovanoj u evropskoj kulturi, pa otud ne možemo ne primetiti kako su dobri likovi mahom Englezi i Nemci, a loši Rusi i sa ruskim svetom uvezani Azijati koje Mejrink prezrivo opisuje - mongolski Kalmici i ljudi poreklom sa Kavkaza. Naravno, pojavljuju se i zli Zapadnjaci, na primer katolički biskup Londona i izopačeni Velšanin Bartlet Grin, koji sarađuje sa izaslanikom ruskog cara. No, Velšani su poput svih Kelta, domaće, evropske crnje, a Vatikan je ionako ugnjetački uljez u evropskom svetu. Pa u tom svetlu skrenuo bih pažnju na još jedan detalj iz romana:
Pre mnogo vremena taj plemeniti metal je ukrašavao nepobedivo koplje junaka i kneza starog Velsa: Hoela - zvanog Dhat, što znači "dobri". - A navodno je rečeni Hoel Dhat stekao to oružje na posve naročit način, naime, uz pomoć čarolija belih Alba, koji su sluge nevidljivog bratstva zaduženog da vodi čovečanstvo, a zovu se "baštovani".
Razumeo sam da se izraz beli Albi ovde koristi kako bi se njime označili baštinici druidske tradicije, ili možda baštovani iz tajanstvenog Reda čijim sam pominjanjem započeo drugi deo mojih komentara Mejrinkovog romana. Vidimo da su beli Albi, potom u tekstu označeni kao moćno pleme duhova, sluge tog nevidljivog bratstva koje vodi čovečanstvo. Možda su članovi tog nevidljivog bratstva baštovani. Tek, taj detalj je, čini mi se ostao nedorečen. Kako nam dalje biva otkriveno, beli Albi su kao majstori alhemije, poučili Hoela Dhatsa kako da od praha jednog naročitog kamena napravi veoma čvrsti vrh koplja. I od tada je ta tajna prenošena njegovim potomcima i naslednicima. Povodom tog posebnog predmeta moći, Mejrink je kroz usta ruskog belog emigranta Lipotina, napisao da ukoliko bi Rus došao u posed vrha koplja, Rusija bi jednog dana mogla postati gospodarica sveta, a ako to bude Englez, onda će Englezi savladati rusku imperiju. To je tipična legenda, da se izrazim, ezoterijske geopolitike, poput Longinovog koplja kojeg je, navodno, Hitler hteo da se dočepa kako bi Nemački rajh ostvario svoju istorijsku misiju. Možda je i Mejrink potpao pod magiju takvog mita, ili je prosto time začinio svoj roman, iz moje perspektive to je gotovo nemoguće odgonetnuti.
Na kraju prethodnog teksta ove teme opisao sam kako se završava roman, barem sa stajališta ezoterijskih komentara. Glavni junak je preživeo konačno suočavanje sa mračnom boginjom na rubu bezdana te nakon toga, u ambijentu neke druge stvarnosti, bio primljen u nevidljivi Red čije je obeležje ruža. Međutim, tu nam se razotkriva čudan red stvari. Naime, Dijeva žena Džejn, kao i baronova sluškinja, koja je zapravo bila inkarnacije te iste Džejn, kako bi se njihova ljubav nastavila i u aktuelnom životu, da to tako uprostim, dosegla je kapije večnog života. Ona je bila tihi i neophodan saputnik kroz sve Dijeve i Milerove živote i uspone i padove. Ona je bila ta koja je žrtvovana te je kao žrtva doživela uzvisivanje. U jednom trenutku, nakon što je baron Miler konačno postao adept, on je upitao starijeg u bratstvu Gardnera o sudbini svoje žene Džejn, na šta mu je ovaj odgovorio na sledeći način:
Ti si, brate, licem okrenutim unazad prekoračio prag posvećenja, jer ti si određen da pomogneš čovečanstvu, kao svi mi u kolu. Zbog toga ćeš sve do kraja vremena moći da vidiš zemlju, jer kroz tebe zrači sva sila carstva večnog života. Ali šta je to carstvo večnog života, to "mi iz kola" ne možemo da saznamo, jer mi stojimo leđima prema onom sjajnom ponoru, koji se ne može ispitati i koji večno rađa: ali Džejn je licem okrenutim napred prekoračila prag večne svetlosti. Da li ona vidi nas? Ko to zna?
Perspektive večnog života su nepojmljive; to je beskonačno nešto-ništa, poput kabalističkog ain-sofa. I kako je Gardner na nevidljivom mestu rekao Mileru, da nije bilo Džejn, on ne bi stajao tu gde stoji, u predvorju večnosti, ozračen večnošću, ali ne i u samoj toj večnosti. To je sudbina nevidljivog bratstva, jer njihov posao je vršenje preobražaja. To je nikad dovršeno tkanje tapiserije života. Zato je neophodno da taj Red uvek postoji, jer Red mora da postoji! Ovde bih završio moje komentarisanje knjige Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka. Prvi deo mojih komentara možete pročitati OVDE. 
~%20Salammb%C3%B4%20invoking%20the%20moon.jpg)
