Gustav Mejrink i Anđeo sa zapadnog prozora (prvi deo)

Nakon trideset i više godina ponovo sam uzeo da pročitam roman Anđeo sa zapadnog prozora austrijskog okultiste Gustava Mejrinka (1868-1932). U pitanju je izdanje Književnih novina iz Beograda, 1982. godine, u prevodu Ivana Ivanjija i sa pogovorom Dragoša Kalajića. Neću se ovde baviti Mejrinkovim likom i delom. O tome se možete obavestiti na internetu i u literaturi. Fokus ovog teksta jesu Mejrinkove kristalizacije okultne prirode kojima, poput svih njegovih romana, i "Anđeo sa zapadnog prozora" obiluje. Dakle, nije u pitanju moj pokušaj prepričavanja (dajdžestovanja), recenzije ili ocenjivanja romana. Tome nisam sklon i ne osećam se kompetentnim za davanje takvih prikaza. Moj fokus je uvek na okultnom. Prvi put sam pročitao Anđela sa nepunih dvadesetak godina, i moram priznati, istina, bio sam oduševljen knjigom, ali opet, slabo šta sam razumeo, već sam imao nejasne slutnje. Znao sam da ću se toj knjizi pre ili kasnije vratiti. Pa evo, vratio sam joj se. 

Anđeo sa zapadnog prozora potpuno je uronjen u okultizam, alhemiju, prožet mističnošću, te opisuje inicijacijski put, razvoj jedne zvezde, jednog jastva kroz nekoliko rođenja i umiranja, kroz razna iskušenja i bezmalo propasti, sve do izbivanja pred kapijama večnog života. Mejrink potpuno briše granicu između stvarnog i nestvarnog, živog i mrtvog, ovostranog i onostranog, prošlog i sadašnjeg, svetlog i mračnog - da bi na kraju sve bilo razjašnjeno. Glavni junak, baron Miler, iz perioda nakon Prvog svetskog rata istovremeno je i legendarni elizabetanski mag Džon Di iz XVI veka. Većinu doživljaja kada je bio Džon Di, baron Miler je iskusio zureći u staro ogledalo od uglačanog kamenog uglja, kao i u crni kristalizovani ugljeni kamen koji je Di jednom nemilom prilikom dobio od velškog adepta mračne magije i kulta crne Izejis - Bartleta Grina. Taj kamen je oblikovan kao dodekaedar. Kako primećuje italijanski istoričar ezoterizma Marko Markuloti, koji je takođe pisao o ovom romanu, dodekaedar je savršeno Platonovo telo koje odgovara elementu etra. Upravo je etar peti element, akaša, odnosno onaj koji sadrži sve stvari, čisto astralno svetlo koje osvetljava sve što postoji, što je postojalo i što će postojati. Otud je kamen vizije crn. Svako ko je vežbao zurenje u kristal zna da je crni najbolji i najmanje zamoran za oči.

Ključni objekat oko kojeg se vrti zaplet radnje romana jeste vrh koplja Milerovog drevnog pretka Hoela Dhatsa, drevnog velškog kneza. Za tim predmetom tragala je mračna boginja kojoj je bio posvećen Bartlet Grin, posredstvom raznih osoba, stvarnih i nestvarnih, da bi na kraju ona sama stajala kao prepreka preobražaju barona Milera / Džona Dija u adepta nevidljivog bratstva. Mejrink Anđela započinje na sledeći način:   

Čudno neko osećanje: držati u rukama uzicom zavezano i zapečaćeno vlasništvo jednog mrtvaca! To je kao da od njega polaze fini, nevidljivi konci, nežni kao paučina, a vode nas preko u tamno carstvo.

Ti fini, nevidljivi konci, te tanane strune, jesu osnova okultne nauke. U njima leži tajna inicijacije, odnosno magijskog posvećenja, jer tim strunama, ukoliko na kompetentan način ulazimo u svet okultnog, bivamo povezani ne samo sa magijskom strujom u koju bivamo uvođeni, nego i sa čitavim univerzumom. Te strune vode nas ne samo u druge prostore, nego i u druga vremena, u drugačije opažaje i osete.  

U jednom trenutku u narativ ulazi sjajni kristal kao detalj na porodičnom grbu glavnog junaka barona Milera povodom kojeg stoji natpis: Lapis sacer sanctificatus et praecipuus manifestationis. Sveti i osveštani kamen manifestacije. Filozofski kamen? U pitanju je brdski kristal, alem kamen. Naime, glavni junak romana, istražujući svoje porodično poreklo, otkriva njegovu drevnost i korene na britanskim ostrvima (od velškog kneza Hoela Dhatsa), pa tako otkriva i činjenicu da porodični grb sadrži taj kamen. Upravo je taj kamen, koji je ujedno i vrh koplja, kako Mejrink lagano razvezuje misteriju, predstavljen kao posađen na zlatnu krunu Bafometa. Pritom, kod Mejrinka, figura Bafometa je povezana sa antičkim bogom Janusom, koji je imao dve glave, ili dva lica, od kojih svako gleda u suprotnom pravcu. Mejrinkov Bafomet je očito drugačiji od onog popularnog i opšteprihvaćenog Bafometa slavnog Elifasa Levija. Umesto baklje, koja kod Levijevog Bafometa stoji na njegovoj glavi, Mejrinkov pandan ima krunu sa sjajnim kamenom, odnosno kristalom. Uistinu, lampa, baklja, pentakl, jeste neka vrsta simboličke zamene za kristal. Duh iz lampe zapravo je duh koji se pojavljuje u kristalu. U knjizi se taj kristal pojavljuje u snu glavnog junaka kao svetleći objekat iz kojeg izlazi jedan poseban zrak koji osvetljava junakovo čelo.    

Alem kamen lebdeo je negde visoko nada mnom u tami. Jedan bledi zrak, koji je polaizo od njega, pogađao je moje čelo i jasno sam osećao da je između moje glave i kamena na taj način uspostavljena značajna veza.

Dok je Mejrinkov junak pokušavao da okretanjem glave izbegne zrak dogodilo se sledeće:

Jasno sam osećao kako moj potiljak plastičnu strukturu novog lica: polazeći od predela mog razdeljka izrasla bi mi nova fizionomija.

Možda nas ovde Mejrink navodi na pomisao kako se u jednom trenutku adept poistovećuje sa dvoglavim Bafometom / Janusom, te da cepanje percepcije uistinu jeste posledica tog poistovećenja. Cepanje je u funkciji postizanja jedinstva bića, odnosno hemijskog venčanja adepta. Bafomet je, dakle, onaj ko vidi napred i nazad, ovde i tamo, levo i desno, sada i nekada. Dragoš Kalajić, koji je napisao odličan pogovor ovoj knjizi, ideju Mejrinkovog Bafometa predstavio je na sledeći način:

Mejrinkova asocijacija Bafometa i Janusa nije izvedena iz puke figurativne sličnosti dvoglavosti već ona potvrđuje rang primordijalnosti i supremnosti principa oličenih u Bafometu kao specifičnoj temporalnoj i templarskoj verziji Janusa. Jer Janus je bog početka svih početaka; bez roditelja, Janus je bog izvora i primordijalnog zlatnog doba, te zato njegovo ime evocira prvi mesec nakon zimskog solsticija, dakle prvi period povratka Sunca.

Budući poput Drveta života, Janus, odnosno Bafomet, poručuje Mejrinkovom junaku: doživi sebe, pa ćeš doživeti mene, mene - Bafometa! Kalajić piše da je put metafizičkog ostvarenja označen kao put koji vodi Bafometu sa krunom od večito blještećeg kristala, i dalje:

Bafomet je inkarnacija načela coincidentia oppositorum, figurativno oličavanje principa jin-jang; to saznanje pojavljuje se u svesti junaka svojstvima vertikalne munje... put koji vodi kraljici. U pitanju je put prevazilaženja dualizma, put reintegracije Centru, koji možda reprezentuje ono treće, središno i skriveno lice Janusa ili Bafometa.

Svetlost, odnosno kristal se u Mejrinkovoj viziji, odnosno viziji / snu njegovog junaka, spušta odozgo ka njegovoj glavi, što njega podseća na silazak goluba na glavu Isusa Hrista tokom krštenja u reci Jordan od strane Jovana Krstitelja. Podsetiću, tada je Jovan bio svedok razotkrivanja Boga u tri oblika: kao Duha (golub), kao Oca (čuo je glas), i kao Sina (gledao ga je pred sobom u osobi Isusa Hrista). Mejrink nam ovde razotkriva jednu tananu simboličku činjenicu: duh je golub, a golub je kamen, odnosno sjajni kristal, tj. mistična svetlost. Golub = kristal = svetlost. Povodom silaska tog goluba na glavu posvećenika, Mejrink kaže kako se može osetiti kao da ledeno hladno gori. Taj kamen, piše Mejrink, nalazi se:

... u jednoj zemlji, u koju ni jedan smrtnik ne može da dođe, osim ako ga vodi jedan, koji je nadvladao smrt, a sa krunom od zlata i brdskog kristala na dvostrukoj glavi.

korice izdanja Književnih novina iz 1982. godine 

Taj koji je nadvladao smrt je Bafomet, odnosno adept na čiji se status referiše tim imenom. Bafomet je, dakle, simbol formule postignuća. Ne tvrdim da je time iscrpljeno značenje te tajanstvene figure, ali u kontekstu Mejrinkovog Anđela tako jeste. I konačno, Bafomet:

To je krunisani sa dvostrukim licem iz porodičnog sna, taj bog mog dede!... Ali, ko je Bafomet? On je tajanstveni simbol prastarog tajnog reda vitezova svetog duha. Prastranac, koji je vitezu svetog duha bliži od svega bliskog i baš zbog toga ostaje nepoznati bog. 

Prastranac! Neko drevan i star. No, ne smetnimo sa uma sveti duh. Bez posvećenosti svetom duhu ili od strane svetog duha, pomenuti prastranac ostaje samo okultno strašilo ili fetiš profanih. Oni kojima golub nije sleteo na glavu, sa svim onim što uz to ide, ne mogu ostvariti bliskost sa tim prastrancem. Setimo se kako je završio Žak de Molaj, veliki majstor vitezova na koje se ovde aludira. Na sličan način skončao je i Bartlet Grin, jedan od ključnih magijskih likova u romanu, vođa velške satanističke bande Gavranoglavih koja je delovala protiv papističke vlasti 1549. godine. Inače, kako primećuje Marko Markuloti, koji je inače napisao jedan tekst o ovom romanu, naziv Grinove bande ukazuje na alhemijsku fazu Nigredo, naročito na Caput Mortuum, to jest, Mrtvačku ili Gavranovu Glavu, koja sledi nakon kalcinacije početne materije u mutnu kašu punu „nečistoće“ koja zapravo sadrži čudesna blaga kraljevske umetnosti, odnosno alhemije. U alhemijskom smislu valja istaći da Gavranoglavi nisu bili obični pljačkaši ili pobunjenici. Jedna od ključnih ciljeva njihove potrage nalazio se u grobnici svetog Danstana, koja je skrivala knjigu alhemijskih uputstava i dve mermerne kugle: belu i crvenu. Markuloti o tim kuglama kaže da sadrže alhemijske ekvivalente tela i krvi Hrista, to jest materije koje igraju ulogu semena i menstrualne krvi, filozofski Merkur i sumpor. Malo pre prethodnog navoda čitamo sledeće:

Kome đavo silom ne okrene šiju na leđa, taj na nezadrživom putu u zemlju umrlih nikad neće sagledati izlazak svetlosti. Ko hoće da se uspne uvis mora dole da silazi, onda tek donje može da postane gornje.

Đavolje izokretanje šije posvećenika, jeste preduslov zadobijanja večnog života. To zavrtanje šije podseća na mistično obezglavljivanje adepta, kada ovaj doseže božansku svest i postaje bezglavi / akefale. Mada, zavrtanje šije nije isto što i obezglavljivanje, stoga zavrnuti biva onaj ko ne umire običnom smrću, međutim on još za života mora iskusiti infernalno. No, kako se to iskušava infernalno?

U svrhu predstavljanja iskušavanja infernalnog, Mejrink opisuje kako izgleda jedna inicijacija mračne magije povodom koje čak opisuje i lokaciju imenujući je kao Jama Svetog Patrika te je smešta u Škotsku, iako se ime Svetog Patrika vezuje za Irsku, jer je ovaj hrišćanski svetac poznat kao hristijanizator tog ostrva. 

Pre nego što se vrati iz Škotske u Irsku sveti biskup se pope na jedno brdo da bi postio i molio se bogu. Tada vide nadaleko i primeti da je zemlja puna zmija i otrovnoga gmaza. Podiže svoju biskupsku palicu i tako zapreti žgadiji koja se zapenušano i šišteći povuče. Zatim mu dođoše gore ljudi da bi mu se narugali. On govoraše pred gluvim ušima i zamoli boga za znak od koga će se ljudi uplašiti, pa lupi štapom o stenu na kojoj stajaše. I tada se otvori pukotina u steni, kao jama sva okrugla kao krug, a iz nje izbi dim i plamen. I otvori se jaz sve do srca zemlje i začuše se vika i psovke, to hosana prokletih prodre iz te jame. I tada se užasnuše koji to videše i shvatiše da je sveti Patrik pred njima otvorio vrata pakla. I reče sveti Patrik: ko tu siđe, tome više ne treba drugo pokajanje... jer vatra sudbine čisti ili spaljuje svakog već prema njegovom sastavu. 

I dalje vodi nas Mejrinkova naracija:

I to je jama svetoga Patrika, pa svako neka tu iskuša kakav je i da li može da izdrži krštenje đavola pre večnoga života. A među narodom se sve do dana današnjeg šapuće da je jama još uvek otvorena, ali videti je može samo jedan, koji je za to suđen i sređen i rođen prvog maja kao sin jedne veštice ili kurve. Pa kad crna ploča mladoga meseca stoji upravno nad jamom, onda se prema njoj uzidžu psovke prokletih gore iz srca zemlje kao usrdna molitva đavolskog iz jedne izopačenosti i padaju na zemlju kao njene kapi, ali čim dirnu tle od njih postanu crne, avetinjske mačke.

Upravo su te avetinjske crne mačke svete životinje sinisterne htonske krvave i mračne boginje koju je Mejrink nazvao crnom Izejis, ili Isais. Odmah se javlja aluzija na egipatsku boginju Izidu koja inače ima svoj mračni oblik. Da li je tu reč o autentičnom nazivu ovog božanstva iz davnina zabitih škotskih visova, gde se ona isprva pojavljuje, ili je Mejrink nešto drugo imao na umu, ne bih ulazio u dalju spekulaciju. Vratimo se na trenutak Jami Svetog Patrika. To je, po mom skromnom mišljenju, Mejrinkova aluzija na drevno svetilište pomenute boginje u Škotskoj, odnosno aluzija na onaj drevni skriveni okultni centar Britanije koji je Alister Kroli pokušao da ustanovi u Boleskinu. Navodno, Sveti Patrik ga je otvorio, ali jasno je da su takve stvari mnogo starije od hrišćanskog sveca. Biti deo posvećenja crne Izejis jeste stvar rođenja, odnosno pripadnosti određenoj krvnoj lozi, jer kako reče njen adept Bartlet Grin glavnom junaku romana:

Da, gospodine, ti si obeležen. I to si obeležen znakom Uzvišene boginje, a žive, nevidljive, u čije kolo niko ne može da uđe, jer ga još niko nije napustio, ko je rođen u njemu; jer niko  drugi ne može da nađe ulaz, sve do dana kraja krvi.

Dan kraja krvi je dan kada će poslednji potomak zavetne loze umreti. Sa poslednjim nosiocima krvi nestaju i drevne misterije. Kroz ispovest adepta crne Izejis - Bartleta Grina, saznajemo koje su ključne odrednice posvećenja, jer: 

... sve dotle nisam znao da sve prvo mora da se dogodi u čovekovoj krvi, pre nego što će napolju da se usiri u stvarnost.

To je trenutak kada je Grin primio određeni dar od svoje boginje, tzv srebrnu cipelu koja ga čini neustrašivim i bezmalo neranjivim u brojnim okršajima. Mejrink kroz usta vođe Gavranoglavih opisuje devet simptoma inicijacijske inkubacije koje je osetio na svom telu, a to su: 1) dodiri nevidljivih vlažnih prstiju; 2) gorak ukus na jeziku; 3) osećaj da mu teme gori; 4) kao da ga nešto bode po tabanima i dlanovima; 5) kao da čuje mjaukanje; 6) pojava osipa na koži po obliku nalik hebrejskim slovima koji nestaju čim se izlože suncu; 7) pojačana požuda; 8) kao da čuje kukurikanje petla koje se podiže gore po njegovoj kičmi; 9) osećaj kao da po njemu pada kiša iako fizički nema kiše. To su simptomi unutrašnje promene posvećenika koji su slični bilo da je u pitanju sinisterna ili svetla magija. I konačno, odmah iza ovog opisa Mejrink kroz usta Bartleta Grina opisuje surovi drevni ritual Taighearm (ili Tajgarm) odnosno obred njegove inicijacije u misteriju crne Izejis. Tom prilikom zatičemo Grina kako stoji tik do tzv Jame Svetog Patrika. Inače, Taighearm je zabeleženi drevni škotski oblik divinacije koji podrazumeva obredno mučenje i ubijanje životinja ili ljudi. Mejrink opisuje kako je Bartlet Grin u Valpurgijskoj noći, pod mladim Mesecom izvršio ovaj ritual, nabadajući na ražanj pedeset crnih mačaka — jer su svete mračnoj boginji, jednu po jednu. Markuloti kaže da je svrha takvih krvavih rituala apotropejsko poistovećenje sa prvobitnijim paničnim strahovima koji leže u međuprostoru kroz koji protiču monstruozne struje života. Mačje zavijanje polako je formiralo hor:

... koji sam osećao kao duhove ludila koji uspavano leže u mozgu svakog čoveka, a probudili su se u meni i za sebe otkidali krpe moje duše. Nisu, međutim, ostajale u meni, nego su kao dah pirile iz mojih usta u hladni noćni vazduh i dizale se prema mesecu stvarajući blještavi krug oko njega.

Smisao Taighearma je:

Da sve što u tajnom korenju straha i bola postoji u meni kroz proceduru mučenja životinja, posvećenih boginji, crnih mačaka, pređe na nju, a takvih korenova straha i bola ima pedeset. Tako kao što je obrnuto Nazarećanin hteo da na sebe preuzme svu patnju kreature, ali je zaboravio na životinje. I kada kroz Taighearm sav strah i bol budu izvučeni iz moje krvi u spoljni svet - svet meseca - iz koga potiču, ogoliće se i moje besmrtno biće i zauvek će pobeđeni biti smrt i to što je prati, veliki zaborav ko sam jednom bio i gubljenje svake svesti.

Dakle, vidimo lep prikaz načina samooboženja i dosezanja besmrtnosti iz perspektive tzv Puta Leve ruke. Naravno, Bartlet Grin je obredno pečenje živih mački platio tako što je bio zatočen i mučen i londonskom kazamatu Taueru te na kraju spaljen na lomači jer - zakon na zemlji mora biti ispunjen. Njegov lik predstavlja opis sveca Leve ruke. On se uzdigao kroz nasilje i patnju, ali je, što je izuzetno zanimljivo, živeo praktično u nekoj vrsti prirodnog celibata jer je imao urođenu odbojnost prema ženama. Međutim, i u tom pogledu stoji mistični uzrok. Naime, Bartlet Grin je imao viziju boginje crne Izejis koja podseća na Kali. U toj viziji ona je imala mnogo ruku i držala je preslicu na kojoj je tkala ljudsko meso. Par kapi sa te njene preslice palo je na Bartleta, što predstavlja njegovo krštenje krvlju. Tada je on dobio srebrnu cipelu, odnosno bio je jasno obeležen srebrnkastim leproznim stopalom, što je praktično značilo njegovo oslobađanja od straha. Osim toga, smisao tog krštenja jeste da njemu bude otkriven njegov skriveni ženski deo, koji predstavlja ćerku boginje. Na taj način Grin, kao njen adept, poput Kibelinih sveštenika, biva uškopljen, ne doslovno, ali suštinski. On je svoju seksualnost, posredstvom svog ženskog dela, okrenuo ka iznutra, ka boginji, a ne spolja ka ženama. Nakon svoje mučeničke smrti, Grin je postao nevidljivi adept, baš poput oslobođenih adepata svetle staze Desne ruke, ali u drugom pravcu.

Nakon što je spaljen na lomači, Bartlet Grin, adept mračne magije i prorok demonske boginje crne Izejis, ukazao se Džonu Diju. Povodom tog događaja Mejrink je napisao da Bartlet Grin:

Ne dolazi ni iz kakvog drugog sveta, nego iz ovog našeg realnog, u kome nema sad samo stanuje sa suprotne strane, a jer i nema nikakvog "onog sveta", već svuda na životu samo ovaj jedan svet, iako on ima više, pa čak i bezbroj izgleda i prožimanja, pa je, doduše, njegovo biće (Bartletovo) nešto malo drugačije od moga (barona Milera).

Malo dalje, Mejrinkova teorija sveta kao jedinstvenog i međusobno prožetog multiverzuma, ima i svoj odgovarajući pogled na život / smrt.

Svako biće je besmrtno, samo ne zna ili zaboravlja kada dolazi na svet ili ga napušta, zbog toga ne može da se kaže da poseduje večni život... Ovaj svet ima svoj stražnji svet, ima množinu dimenzija, koje se ne iscrpljuju svetom našeg tela i našeg prostora.

U tom smislu možemo reći kako je ovaj svet, naš svet, samo onaj deo sveta dostupan našem iskustvu, pa budući da dobar deo tog sveta ostaje skriven za većinu nas, mogućnost da se neko pojavi nakon smrti i u domenu našeg svakodnevnog iskustva, nije nemoguća. Otud mi i ne umiremo već samo menjamo oblik svog postojanja. Takođe, besmrtnost, ili nadsmrtnost je sećanje. U smislu paralelnih aspekata ovog sveta, ili više svetova, kako god, Džon Di traga za onostranim Grenlandom u kome će zajedno sa Elizabetom on kraljevati. Bilo je potrebno vreme da on shvati da je taj grenland sa druge strane. To podseća na opise iskustava paralelnih svetova u knjigama Karlosa Kastanede. Kroz Dija Mejrink kaže:

I Grenland ima svoju refleksiju, baš kao i ja: - s one strane. Gren - Land? Zar to nije isto što i zelena zemlja? Nisu li moj Grenland i moja Amerika - s one strane?

Podsetio bih na mogućnost da pojam Zelene zemlje bude shvaćen alhemijski, u smislu prvobitne materije, ali ja nisam dovoljno kompetentan da se bavim tim upoređenjima, već samo mogu ukazati na paralelu. Mada, u knjizi je zelena boja prisutna u ključnim detaljima. Osim pomenutog grenlanda, pojavljuje se i zeleno ogledalo vizije, kao što je pojava samog anđela sa zapadnog prozora takođe u zelenom. Ipak, u pogledu paralelnih stvarnosti valjalo bi naglasiti još jedan detalj, a to je odredište ljudske težnje i potrage, posebno u ezoterijskom smislu. Obratimo pažnju na još jedan navod iz knjige, kada Džon Di priznaje da ga je Bartlet Grin vukao za nos i navodio na stranputicu ipak mu govoreći istinu ali na takav način da ona bude pogrešno shvaćena zbog ograničenja ljudske svesti:

A biće da je tako sa gotovo svim ljudima - da se ovde na zemlji opterete kojekakvim mukama, zaot što ne shvataju da tamo preko mora da se kopa, a ne ovde; nisu shvatili prokletstvo istočnog greha! Oni ne znaju da ovde mora samo da se kopa u smislu da se nađe tamo preko, s one strane. Meni je Bartlet namenio put duhovnog kvarenja kada mi je ulio misao da ovde na zemlji tražim plod svoje sujete, samo da ne bih zapazio da se kruna nalazi s one strane... S one strane, gde neoštećena kruna svih tajni i devičanska kraljica čekaju na svoga kralja.  

Mejrink opisuje kako njegov junak Džon Di magijski deluje da, između ostalog i pomoću posebnog ljubavnog napitka koji je spravila stara veštica iz močvara Uksbridža, osvoji srce buduće kraljice Engleske Elizabete I, olakšavajući joj i uspon na presto. Zapravo, na delu imamo ljubavnu crnu magiju, kada Džon Di, prizivajući Elizabetu, zapravo dobija magijsku suptituciju, odnosno, umesto duha, ili astralnog tela željene žene, njemu dolazi demon, sukuba, u Elizabetinom obličju sa kojom se on seksualno spaja. Evo kako Mejrink opisuje to iskustvo:

I našao sam da je njena ruka prvo bila hladna, ali se postepeno zagrejavala, kao celi njen lik, kao da moja krv prelazi preko u nju, što sam je duže dodirivao.

Ovde vidimo da je sukuba u suštini vampirske prirode. Ona pruža iluziju realne stvari koristeći se energijom prizivača. Pa ipak, nije da ona nije delotvorna, ukoliko je usmerena da pobudi požudu u osobi na koju se cilja takvim magijskim delovanjem, baš kao što Mejrink opisuje. Sukuba je u ovom smislu most koji povezuje dva bića na astralnom nivou a pritom ubira i svoj deo kao svaki posrednik. Mejrinkov Džon Di o tom događaju razmišlja na sledeći način:

Elizabeta se kasnije još jednom vratila, ali ja ni danas, posle toliko godina, ne znam da li je stvarno i zaista to bila ona lično. Zar to nije bila avet? Ona je tada sisala na meni - kao vampir. Dakle to ipak nije bila Elizabeta? Hvata me jeza. Da li je to bila crna Izejis?  

Anđeo sa zapadnog prozora se završava, u ezoterijskom smislu, veoma zanimljivim opisom primanja čoveka koji je nekada bio Džon Di, odnosno baron Miler, u mistični Red koji postoji sa druge strane. Di-Miler, čije su ličnosti tokom razvoja priče, praktično stopljene u jednu, biva uveden među adepte od strane svog prijatelja Teodora Gardnera / Gartnera, koji se takođe pojavljuje u dva oblika, u dva vremena, Dijevo i Milerovo. Trenutak kada je konačno, nakon više inkarnacija i mnogih demonskih iskušenja, baron Miler kročio u zemlju večnog života, Mejrink opisuje na sledeći način:

Osećam: preda mnom se širi zlatni lanac bića i svetlosti, jedna se karika razdvaja da bi mene, novu kariku, primila u niz. I takođe znam: nije to nikakav simbolični ritual, koji kao odsjaj sprovode ljudi zemaljskog carstva senki i tu i tamo vrše kao "misterije", već je stvarni, živi, životodavni događaj u jednom drugom svetu... Raširi ruke, ti, koji stojiš upravno!... Odmah zatim tu su ruke, zdesna i s leva hvataju moje i sa velikom srećom osećam kako se sigurno zatvara kolo... ko stoji u tom kolu ostaje nepovrediv; njega ne pogađa više ni jedan udarac, ne pada u bedu, a da celo kolo ne bi bilo pogođeno tim udarcem, palo u tu bedu. 

Ovde nam je Mejrink otkrio kako izgleda pristupanje u nevidljivi Red oslobođenih adepata. Ta inicijacija ne odvija se na ovozemaljskom planu kao što to čine tajna društva, čiji je rad tek odsjaj one stvarne, nevidljive i većini ljudi nepristupačne tradicije. Ovde je jasno opisan jedan moćan magijski lanac koji deluje leđima okrenut ka kapiji večnog života, dok licem gleda Zemlju i bdi nad čovečanstvom, uvodeći one koji uspeju da prođu sva iskušenja kroz niz rađanja i umiranja. Borbu glavnog junaka sa demonskom boginjom možemo porediti sa iskušenjem nalik onome koje je Alister Kroli imao u alžirskoj pustinji 1909 godine, tokom suočavanja sa demonom Horonzonom. Pa ipak, borba koju Mejrink opisuje, iako ima taj vrhunac koji se može porediti, takođe obuhvata i napore tokom barem tri ljudska života.  

Heinrich Hussmann - cover and illustration to Der Engel vom westlichen Fenster 1927

sledi nastavak...

Dve glave okultizma

art by Goran Đurović

Napomena:

Ovaj tekst predstavlja neku vrstu nastavka dva prethodna koja sam objavio na ovom blogu a koja se dotiču pojave vampirizma. U prvom od tih tekstova, pod naslovom Inicijacijski vampirizam: N.D. Blekvud bavio sam se fenomenom inicijacijskog vampirizma u kome sam opisao okultni mehanizam njegovog funkcionisanja, trajanja i prenošenja. N. D. Blekvud, na čiji sam se rad u tom tekstu uglavnom oslanjao, kao posvećenik vampirizma, dao je zanimljivu perspektivu otvoreno crnomagijskog predatorskog okultizma, ali je na jednom mestu ukazao na sličan oblik magijskog delovanja koji se u skrivenom obliku nalazi u hinduizmu, budizmu, teurgiji, odnosno na strani Puta Desne ruke. U drugom tekstu po redu: Rozenkrojceri i astralni vampirizam Puta desne ruke, pokušao sam da, sledeći Blekvudov trag, proniknem malo dublje u temu energetskih predatora tzv. magije svetlosti. Taj trag vodi do tzv tajnih šefova o kojima sam takođe ranije pisao, ali iz drugačijeg ugla, u tekstu pod naslovom Okultna ideologija tarota i uloga tajnih šefova.

Uvod:

Cilj okultizma, nevezano da li je reč o njegovom mračnom ili svetlom obliku, jeste samooboženje, ili autoteozis. Po hrišćanstvu, Bog je postao čovek da bi čovek postao Bog. Međutim, po tom pitanju postoji razlika između stajališta hrišćanstva i gnosticizma, iz kojeg vodi poreklo moderni okultizam. Teozis je doktrinarni hrišćanski koncept koji označava proces postajanja sličnim Bogu ili sjedinjenja s božanskim: duhovnim uzdizanjem i oboženjem kroz blagodat Božiju. Dakle, put teozisa je kroz veru, molitvu i delovanje u skladu sa božanskim načelima objavljenim u Svetom Pismu, čime se postiže jedinstvo sa Bogom. Nasuprot tome, samooboženje je put dosezanja božanskog statusa soptvenim naporima, što je karakteristično za hinduizam, budizam, gnosticizam, hermetizam i sl. Tu imamo dva glavna cilja koja vode ka samooboženju, a to su prosvetljenje i spoznaja (iluminacija i gnoza). Prosvetljenje i spoznaja se postižu kroz praktičan rad na sebi, što predstavlja put samousavršavanja, svojevrsne duhovne alhemije, povodom čega brojne tradicije baštine razne oblike duhovnih praksi. 

Samooboženje je takođe cilj modernog okultizma i iluminizma, odnosno magije svetlosti (LVX). Sa druge strane, imamo mračnu magiju (NOX) čiji posvećenici takođe teže samooboženju. Razlika između LVX i NOX samooboženja je u metodologiji. Najprostije rečeno, adepti LVX poništavaju svoj ego i utapaju svoju svest u božansku, dok adepti NOX teže očuvanju ega tako što ostatak svog bića utapaju u demonsku prirodu. U samom središtu preovlađujućeg misterijskog i inicijacijskog okultizma nalazi se okultna teokratija kojom upravlja nevidljiva grupa tzv Tajnih Šefova. Ko su Tajni Šefovi, ili Tajni Majstori, odnosno članovi Velikog belog bratstva? O njima je poznata teozofkinja Ani Besant rekla da su u pitanju ljudi, posvećenici, koji su završili svoju ljudsku evoluciju, dostigavši ljudsko savršenstvo, te ostvarili ono što hrišćani zovu spasenje, a hindusi i budisti oslobođenje. Istaknuti član teozofskog pokreta, Alis A. Bejli ih je u jednoj od svojih knjiga predstavila kao stariju braću, pa ću ovde ukratko parafrazirati njene navode i tu i tamo dati neke komentare.  

Glavni među njima je zapravo kralj Sanat Kumara, za koga se kaže da živi u Šambali, mitskom ili mističnom centru u pustinji Gobi, u zapadnom delu Mongolije. On je Gospodar sveta i vrhovni inicijator (otelotvoruje kreativno kosmičko načelo). Oko njega figuriše trijada manifestacije koju čine tri majstora: 

Manu: upravlja ljudskim rasama tako što osniva, uzgaja, usmerava i razlaže rasne tipove, stvarajući one potrebne za planove Tajnih Šefova. On vizuelizuje ono što treba uraditi i kroz zvuk prenosi potrebnu stvaralačku ili destruktivnu energiju svojim pomoćnicima. Za njega kažu da živi u Šigaceu u Himalajima.  

Maitreja: inicijator misterija i oslobodilac, čija je specijalnost religija. Poznat je kao svetski učitelj. Takođe živi u Himalajima.  

Manahohan: manipuliše silama prirode i stvara civilizaciju po potrebi.  

Ispod njih rade Majstori Velikog belog bratstva, koji predstavljaju sedam zraka ili planetarnih aspekata Svetlosti. Oni kao regenti drže uzde upravljanja kontinentima i nacijama, usmeravajući njihove sudbine. Oni nadahnjuju i utiču na državnike i vladare; izlivaju mentalnu energiju na vladajuće grupe, postižući željene rezultate tamo gde se nađe saradnja i receptivna intuicija. Oni su:  

- Majstor Jupiter: živi u planinama Nilgiri. Drži uzde upravljanja indijskim potkontinentom.

- Majstor Morija: živi u Šigaceu, ali je radžputski princ. Radi sa mnogim ezoteričnim ili okultnim organizacijama, kao i preko svetskih političara i državnika, posebno utičući na one sa internacionalnim i kosmopolitskim idealima.  

- Majstor Kut Humi: živi u Šigaceu, ali je Kašmirac. Obrazovan je na britanskom univerzitetu, i utemeljen u savremenoj literaturi. Bavi se revitalizacijom određenih velikih filozofija i zanimaju ga filantropske agencije. Njegov rad se uglavnom odnosi na ljubav i buđenje ideje bratstva. Na Kut Humija su, kao i na Majstora Morija, bile upućene H. P. Blavatska, pukovnik Olkot i Ani Besant. Navodno, Majstor Morija je stajao iza Blavatske i pukovnika Olkota tokom utemeljenja teozofije. Pritom, Majstora Moriju je, po tvrđenju Blavatske, ona uživo upoznala u Londonu 1851. godine. Sa pomenutim Kut Humijem, kao i sa Maitrejom, bio je u kontaktu i Dr. Felkin, osnivač okultnog reda Stela Matutina, nastalog iz Zlatne zore.

- Majstor Isus: poreklom iz Sirije, obitava u Izraelu. Radi sa masama, a ne sa pojedincima; priprema put u Evropi i Americi za konačni dolazak Svetskog učitelja. Određeni velikodostojnici Anglikanske i Katoličke crkve su njegovi agenti.  

- Majstor Džval Kul: živi u Šigaceu, tibetanskog porekla, i naziva se Glasnik Majstora. Ima duboko znanje o zracima i planetarnim / solarnim uticajima, radi sa isceliteljima, humanitarnim i filantropskim pokretima.  

- Majstor Rakoci: navodno je mađarskog porekla i živi, što je zanimljivo, negde u Karpatima. Verovatno mu je čuveni Drakula komšija, a možda je reč o istoj osobi. Bio je poznat kao Grof de Sen Žermen, Roger Bejkon, a kasnije i kao Fransis Bejkon. Ima uticaj na okultne strukture u Evropi i Americi. Kao Grof de Sen Žermen bio je popularan krajem XVIII i početkom XIX veka. Nadahnuo je mnoge masonske i rozenkrojcerske organizacije, a poznati savremeni američki satanista E.A. Koetting tvrdi da je lično od njega dobio uputstva za izvođenje nekih meditacija. Dakle, Rakoci - de Sen Žermen, još uvek nije izašao iz mode, iako je pod ovim imenom sve manje poznat. Možda danas koristi neko drugo ime. Dakle, Majstor Rakoci je stručnjak za magijske tehnike, rituale i ceremonije. Za njega su Rudolf Štajner, Maks Hajndel i Gaj Balard tvrdili da je on zapravo mitski osnivač rozenkrojcerskog bratstva Kristijan Rozenkrojc. Elifas Levi je o Sen Žermenu pisao da je ispovedao katoličku veru i pridržavao se njenih običaja te da je živeo vekovima. Ne znam samo kakav je to hrišćanin, makar bio katolik, koji se bavi okultizmom i posledično živi neprirodno dugo, a da pritom ne uzima životnu energiju drugih ljudi, ili ko-zna-šta? No, da ne ulazim sada u cepidlačenje te vrste. Tek, on je od svojih učenika, kako kaže Levi, zahtevao besprekornu poslušnost, te im govorio da su pozvani u kraljevstvo Melhizedeka i Solomona, koje je zapravo inicijacijski sveštenički niz. Navodno je Sen Žermen, odnosno Majstor Rakoci, svojim učenicima govorio: "Budite baklja sveta; ako je vaša svetlost kao planeta, bićete ništa u očima Boga. Čuvam za vas sjaj u kome je sunčeva slava samo senka. Vi ćete upravljati tokovima zvezda, a oni koji vladaju carstvima biće pod vašom vlašću." Levi je za Sen Žermena rekao da su njegova načela rozenkrojcerska.  

- Majstor Hilarion: poreklom je sa Krita, ali obitava u Egiptu. Radi sa onima koji razvijaju intuiciju, a navodno stoji iza pojave spiritističkog pokreta u XIX veku. Osim toga nadgleda osobe sa razvijenim psihičkim sposobnostima (nešto poput osobe koja se pojavljuje u filmu X-Men).  

Osim navedenih imamo još dvojicu Majstora, a to su:

- Majstor Serapis: poznat je kao Egipćanin, živi u Velikoj Britaniji, vodi anglosaksonski svet i stoji iza levičarskih pokreta širom sveta. Osim toga, daje energiju muzici, slikarstvu, pozorištu, filmovima.  

- Majstor P.: on je irskog porekla i radi pod Rakocijem u Severnoj Americi. Njegova specijalnost, između ostalog, jeste ezoterično hrišćanstvo i mesijanske doktrine.  

Dakle, ovde smo nabrojali ukupno trinaest Majstora, u poretku 1 + 3 + 7 + (2 dopunska). Uveren sam da ovo nije kraj liste, odnosno da poslednja dvojica, koju sam označio kao dopunske, mada je to neadekvatan izraz, jesu deo šireg kruga. U skladu sa ezoterijskom simbolikom, rekao bih da je broj Tajnih Majstora ukupno 72, u poretku 1 + 3 + 7 + 13 + 48, što znači da je u pitanju petodelna hijerarhija koja nije sastavljena isključivo od muškaraca. Ipak, čitav ovaj pasus uzmite sa rezervom jer je u pitanju moja pretpostavka utemeljena na intuiciji. Takođe, na osnovu intuicije i indicija, snažno sam uveren da Majstori, odnosno njihovo tajno bratstvo, nadilazi uobičajene pretpostavke i iskustva onih koji dolaze sa strane puta Desne ruke, odnosno magije svetlosti. Iako sam povodom toga dugo imao određene slutnje, tvrdnja crnog maga inicijacijskog vampirizma N. D. Blekvuda, da je barem jedan od Tajnih Šefova legendarnog viktorijanskog okultnog Reda Zlatna zora niko drugi do mračni vampirski Majstor. To me je veoma iznenadilo kada sam saznao. Naravno, možemo sumnjati u reči nekog tamo samoproglašenog vampira, ali nakon višegodišnjeg iskustva delovanja i iščitavanja okultne literature, izgradio sam određenu sposobnost prepoznavanja gluposti od autentičnog štiva. Na osnovu svega toga usudio bih se izneti tvrdnju da je Veliko belo bratstvo, zapravo deo opšteg okultnog bratstva koje obuhvata kako svetlu, tako i mračnu stranu. I jedni i drugi su braća, i tako se međusobno priznaju i prepoznaju. U tom smislu oni čine dve skrivene glave okultizma. 

Zamislite sada sledeći scenario. Inicirani ste u neko tajno društvo. Dobili ste određena uputstva šta i kako bi trebalo da radite, koje vežbe samorazvoja da izvodite, rituale i meditacije, šta da čitate i slično. Učestvujete na sastancima društva, prilikom kojih se izvode određeni zajednički grupni rituali. Marljivo radite i vremenom primećujete kako ostvarujete određene rezultate i poboljšanja na nivou vaše lične energije, sposobnosti razumevanja, samokontrole, astralnog opažanja, lucidnosti itd. U trenutku kada se vaša svest podigne, Tajni Šefovi su u stanju da vas opaze na astralnom nivou. U tom trenutku oni stvaraju kanal do vašeg uma u koji onda projektuju misli i mentalne slike za koje vi mislite da su vaše. Oko tih podmetnutih ideja vi formirate izvedene ideje i tumačenja za koje takođe mislite da su prirodna, normalna i naravno vaša. Ne čudi vas što su i drugi koji rade sa sličnim energijama i po sličnim pravilima takođe došli do sličnih ideja i vizija. To poklapanje čak smatrate dokazom i nekom vrstom egzaktnosti primenjene metodologije, što vas još više uverava da ste na pravom putu. Što više duhovno napredujete to ste više pod uticajem ovih skrivenih faktora. Oni vas neprimetno usmeravaju opet kao u filmu X-Men. Kada postanete veoma napredni, oni vam se polako razotkrivaju, i to na način da ih vi opažate kao nešto intimno vaše, nešto što je deo vas, ali i nije deo vas. To čini da se na neki način osećate posebnim. Znate šta vam je činiti. Vaša poslušnost je besprekorna i tada bivate savršeni instrument. Kada jednom postanete takvi, onda oni u vas ulivaju deo svoje moći kako biste bili u stanju da mesmerizujete one na nižem nivou razvoja. Na sličan način, često i bez znanja onih na koje je usmerena njihova namera, Tajni Majstori mentalno i telepatski kontrolišu osobe koje nisu ni svesne tog uticaja, niti njegovog izvora. Tako Majstori vladaju čovečanstvom, tako se stvara istorija, rađaju se ideje, pogledi na svet, gnoze, izumi, opsesije, vizije, poruke onostranog itd. Ne znači da sve ideje potiču od Tajnih Šefova, ali nekako sam uveren da one preovlađujuće svakako da.  

Šta biva sa onima čija se svest izdigne u meri da postane jedno sa svešću Majstora? Tada polako stupa na scenu taj vampirski trenutak. Individualnost naprednog sledbenika biva poništena, a funkcionalna rezidua često prepuštena inerciji, ili je možda čak i do kraja njenog trajanja usmeravana ali bez značajnog upliva energije. U tom smislu, pogledajte u kakvom su stanju okončali svoje živote neke od poznatih ličnosti okultizma. U krajnjoj liniji, sličnu sudbinu dele i sledbenici mračnih inicijacija, ali je sled njihovih postupaka i koraka drugačiji. Sledbenici svetlosti izgube ego i individualnost, ali se utope u višu svest. Sledbenici tame sačuvaju ego i individualnost ali izgube dušu postajući deo egregora larvalnih ne-bića. Sledbenike svetlosti savlada starost, a sledbenici tame u punoj snazi, kao energetska larva ispunjena suštinom koja nije životvorna, napuštaju telo, odbacuju svetlost i menjaju oblik egzistencije.

Kabalistička arkana Isusa Hrista

Ovaj tekst je više skica jednog pokušaja kabalističkog tumačenja lika i dela hrišćanskog Spasitelja. Ukoliko pažljivo čitamo Jevanđelja, primetićemo određeni broj Isusovih uloga. On je Spasitelj, Reč, Kralj Jevreja, Revolucionar, Nekromant, Egzorcista, Iscelitelj, Opskrbitelj, Učitelj, Čudotvorac, Prorok, Sin Božji, i "onaj koji krštava Svetim Duhom". Verovatno sam nešto izostavio. Neki od tih epiteta su simbolički a neki su praktični. Na primer, Isus kao Reč jeste vibracija; vibracija je život; život je svetlo. Isus kao manifestovani Bog jeste vibracija, a vibracija je formula, odnosno proporcija. Isus = Sin Božji = Reč = vibracija = svetlo = proporcija = život = svetlo za ljude. U pitanju je, kako se navodi u Jovanovom jevanđelju, istinita svetlost koja osvetljava svakog čoveka, odnosno životvorna vibracija prožima svakog čoveka. Dakle, pred nama je jedan slojevit fenomen. 

 

Na koji način je Isus svetlost? Pogledajmo u reč: IHVH je tetragramaton (jod-he-vau-he), odnosno četvorodelno ime nevidljivog i transcendentnog starozavetnog boga. Umetanjem slova Š, odnosno hebrejskog šin, dobijamo IHŠVH, odnosno Jehošua. Upravo to umetnuto slovo, koje označava zub, a po kabalističkom spisu Sefer Jecirah to je vatreno slovo i odgovara vatrenom elementu te je pozicionirano u predelu glave. Slovo šin je i duh te predstavlja goluba koji se spušta sa visina iznad Isusove glave prilikom njegovog krštenja u reci Jordan od strane Jovana Krstitelja. Jovan je svedok, on svedoči za svetlost. Dakle, Jovan Krstitelj je Božji poslanik, odnosno onaj ko je prepoznao Bogočoveka, što znači da je izvan vlasti klifota. 

Svet je tama (klifot), a tama je smrt. U Jevanđelu po Jovanu piše da svet nije prepoznao svetlost, odnosno klifot ne prepoznaje ono što sadrži. Ljudi su u vlasti tame, odnosno klifota, pa otud ni oni ne prepoznaju svetlost, što rezultira odbacivanjem i neprepoznavanjem Isusa. Oni ne prepoznaju nosioca vibracije univerzalnog kreativnog principa, odnosno mističkog Oca. Na arkani Univerzum u Tot tarot špilu vidimo kako svetlost koja dolazi od oka probada zmiju. To je stari simbol probuđene kundalini i prikazuje kako se svest adepta utapa u božansku svetlost. U tom smislu Isus je oličenje osnovnog luciferijanskog načela: Deus est Homo, odnosno čovek je bog. Otud je Isus svetlost koja izvlači druge iskre svetlosti iz klifotskih posuda. 

U stihu 10:34, po Jovanu, Isus kaže: „Zar nije pisano u vašem Zakonu: Bogovi ste?“ Bogovi ste (elohim atem). Po teološkim tumačenjima taj stih je povezan sa Psalmom 82:6 koji glasi: „Ja rekoh: bogovi ste i svi ste sinovi Višnjega.“ Psalm 82 govori o Božjem sudu nad onima kojima je data vlast da upravljaju i donose pravdu, ali su je zloupotrebili. U tom smislu, ono bogovi se odnosi na sudije i vođe Izraela, kojima je poverena Božja reč i autoritet. Međutim, oni nisu ispunili svoju dužnost, zbog čega Bog izriče presudu. Dakle, po teolozima, izraz bogovi ovde ne označava božansku prirodu, već ljude kojima je data odgovornost da deluju u ime Boga. 

Sveti Atanasije Veliki (IV vek), jedan od najznačajnijih teologa, koristio je ovaj stih u odbrani Hristovog božanstva. On je ukazivao na to da ako su ljudi kojima je data Božja reč nazivani bogovima, onda je Isus, koji je istinski Sin Božji, s pravom Bog u punom smislu. Sveti Augustin (IV-V vek), tumačio je ovaj stih u kontekstu Božjeg prisustva u ljudima. On je naglašavao da izraz bogovi ste ne ukazuje na božanstvo po prirodi, već na uzvišenost koju ljudi stiču kroz zajedništvo s Bogom. Prema njemu, ljudi postaju bogovi kada primaju Božju blagodat i kada žive u skladu sa Njegovom voljom. Podsetiću, Božja blagodat je po kabali odraz jovialne sefire Hesed i svojstvena je Hristu, dok je sa suprotne strane dijagrama Drveta života - marcijalni Geburah, a koji se odnosi na Zakon i zabrane, svojstven Mojsiju. Dalje, imamo i Svetog Jovana Zlatoustog (IV-V vek), koji je govorio o ovom stihu kao o pozivu na odgovornost. Po njegovom mišljenju, Isus je ovim rečima isticao da je Božja reč osnažila ljude, ali da su oni zloupotrebili svoju moć. Ovo je povezano sa Psalom 82, gde su nepravedni sudije osuđeni jer nisu pravilno upravljali poverenim autoritetom. Naposletku, imamo Svetog Ćirila Aleksandrijskog (V vek), koji je ovaj stih posmatrao u vezi sa oboženjem (teozis). Po njemu, čovek nije bog po prirodi, ali može postati nalik Bogu kroz zajedništvo sa Njim. Hrist je došao da vrati čoveku izgubljeno dostojanstvo i da ga uzdigne ka božanskoj svetlosti.

Složio bih se da tu nije u pitanju božanska priroda već obavljanje dužnosti poverene od Boga. Pa ipak, pogledajte, kod Jovana 1:12, kaže se da su Sinovi Božji (beni elohim) postajali oni koji su verovali u Njegovo ime, dakle, prihvatili su vibraciju, odnosno životvornu svetlost koje to ime nosi sa sobom. To je ha-Šem sa Š u sredini! Zar se ovde ne želi kazati da vera u Isusa sa sobom nosi božanski preobražaj onog ko veruje? Tj, možda ne božanski, jer Sinovi Božji možda nisu bogovi, ili poput bogova, ali svakako jesu nosioci moći i autoriteta IHŠVH, a što ih čini, ako ne bogovima, onda baš poput bogova, bogolikima, u svakom slučaju izuzetnima i izuzetima od vlasti klifota.

Vratimo se Jovanu Krstitelju, tj. Preteči, jer je onaj ko ide ispred Hrista i poravnjava put za njega, tako što ga najavljuje. On je taj koji je Isusa krstio vodom, kada se iznad njegove glave ukazao Sveti Duh. Svrha Isusovog krštenja jeste obeležavanje, da bi se kršteni pokazao svetu, tj. tami (klifotu). Jovan Krstitelj je čuo glas Boga u trenutku kada je krstio Isusa Hrista u reci Jordan. Dok je Isus izlazio iz vode, nebesa su se otvorila, Sveti Duh je sišao na Njega u obliku goluba, a čuo se glas Boga Oca koji je rekao: "Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji." Ovo se tumači kao potvrda Isusovog božanstva. Glas sa neba potvrđuje da je Isus Sin Božji, što je ključna poruka hrišćanske vere. Takođe, ovaj trenutak otkriva Oca, Sina i Svetog Duha, što je očigledna manifestacija Trojstva u Novom zavetu. Zato je krštenje Isusovo od značaja kao trenutak ispoljavanja Boga u tri oblika, pri čemu se Bog Otac ispoljio kao glas, vibracija. To je bila predstava, ili razotkrivanje Boga pred Jovanom. To razotkrivanje Jovan je kasnije i doslovno platio glavom, postajući akefale, bezglavi. U gnosticizmu bezglavi je onaj ko se oslobodio materijalnog sveta. Voda krštenja (mem) jeste živa voda, odnosno Duh (šin) koji "piju" oni što veruju u Isusa. Ovde vidimo komplementarnost dva majčinska slova hebrejskog alfabeta, jer upravo je voda bila element neophodan za manifestaciju Trojstva prilikom Isusovog krštenja.    

 

Za Isusa je rečeno da je on Zmija jer podseća na metalnu zmiju koju je Mojsije okačio na krst a koja je imala spasonosna svojstva. Kako goluba kao izraz duha možemo predstaviti slovom šin, tako je Isus kao zmija predstavljen slovom tet, što upravo znači zmija. Otud je Isus u svojstvu mesije zapravo šin-tet, odnosno Šet. Podsetiću, Mojsije je postavio bronzanu zmiju na stub kako bi zaštitio narod od ujeda otrovnih zmija. To se pominje u Knjizi Brojeva 21:8-9. U ovom odlomku, Izraelci su se pobunili protiv Boga i Mojsija, zbog čega su bili kažnjeni otrovnim zmijama. Kada su se pokajali, Bog je rekao Mojsiju da napravi bronzanu zmiju i postavi je na stub. Navodno, taj stub je bio u obliku krsta. I svako ko bi pogledao u nju bio bi izlečen. Ovaj događaj kasnije dobija mesijansko značenje u Novom zavetu, gde Isus u Jovanu 3:14 upoređuje svoje podizanje na krst sa podizanjem zmije u pustinji: "I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da bude podignut Sin Čovečiji, da svaki koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni." Teolozi su, između ostalog to protumačili da je zmija simbol greha (u Postanju), ali ovde je ona podignuta kao sredstvo spasenja, što pokazuje Božju moć da preobrazi ono što je prokletstvo u blagodat. Dakle, Bog spasava ljude, ne po njihovim delima, već kroz veru i milost.  

Na šta vas podseća ta predstava o podignutoj zmiji koja je, uzgred, sredstvo spasenja? Zmija (tet) se uzdiže uz stub (ili krst, tau), odnosno kičmu, kako bi se srela sa spasonosnim Duhom (šin, vatra). Otud zaista je velika slučajnost da su okultisti slovo šin dodelili arkani XX Sud koja predstavlja podizanje mrtvih radi suđenja na Božjem sudu. Uzdizanje kundalini zmije ima za posledicu stapanje svesti sa božanskim izvorom. To podseća na obezglavljivanje. Adept, po uzoru na Jovana Krstitelja, postaje akefale.

I konačno, Isus Hrist je nazvan Jagnjetom Božjim. Jagnje je žrtva, a žrtva se posvećuje činom žrtvovanja, što je u Isusovom slučaju - raspeće. Krst je oruđe posvećenja i oruđe svetlosti. Otud je u okultizmu i iluminizmu znak + izraz svetlosti, tj LVX, jer sadrži sva tri oblika: L, V, X. Ta tri slova su latinska verzija troslovnog imena drevnog boga IAO. To je raspeće, uskrsnuće i uznesenje. To su tri dana za Isusov vaskrs, nakon što je raspet. 

Ezoterijska pozadina vlasti Vladimira Putina i njegova istorijska misija

Prvi deo

(nešto što nema veze sa Putinom)

Godine 1888. u Londonu započeo je krvavi pir Džeka Trboseka, koji je navodno trajao do 1891, ali su se pet kanonskih Džekovih ubistava dogodila između 31. avgusta i 9. novembra 1888. Bilo bi zanimljivo proveriti kakva je bila zodijačka konstelacija u tom periodu. Iste te godine u Londonu, samo nekoliko meseci pre prvih ubistava, formiran je prvi hram Hermetičkog Reda Zlatna Zora pod imenom Izis-Uranija. Godinu dana nakon poslednjih ubistava pripisanih Trboseku, formiran je tzv unutrašnji red Zlatne zore koji podrazumeva više stepenove gnoze (i umrla je Blavatska). Glavni osnivač Zlatne zore bio je William Wynn Westcott, po zanimanju patolog. Zanimljiv sinhronicitet. Nije u pitanju uzročno-posledična veza nego je reč o podudarnosti koja izaziva podsticaje psihičke prirode. Fenomen je duboko subjektivan i ukazuje na krajolik čisto psihičke stvarnosti, a onda psihička stvarnost, u skladu sa datim utiskom, utiče na trendove duha vremena. Da bi se ovo shvatilo možda bi trebalo ispitati sličnu fenomenologiju za 1777, 1666, 1555, ali i pretresti podudarnosti za 1999, osim što su se svi plašili tzv milenijumske bube. Ali, budući da je „milenijumska buba“ kodna reč za čitavu tu godinu, onda bi u njenom rebusu mogli potražiti kakva je podudarnost tim izrazom označena. Dakle, tu je na delu obrazac ponavljanja od 111 godina, a što predstavlja solarni broj.

Godine 1777. u Nemačkoj je obnovljen Red Zlatnog i Ružinog Krsta, čiji je osnivač bio konspirativni lik poznat pod pseudonimom Hermann Fictuld, a koji je i umro baš te godine. Inače, Fictuld je bio poznat i kao alhemičar. Možda postoji a možda ne postoji poveznica ovog reda sa Rozenkrojcerskim društvom u Engleskoj (SRIA), a pogotovo sa Zlatnom zorom, koja svoj legitimitet crpi iz navodne (ili stvarne) povezanosti upravo sa nemačkom rozenkrojcerskom organizacijom, obnovljenom 111 godina pre Zlatne zore. I tačno 111 godina pre ovoga jevrejski lažni mesija Šabataj Cvi je zvanično prešao u islam – 1666, kada je pokrenut lanac događaja koji povezuje šabatajsku kabalu (koja je utemeljena na lurijanskoj kabali, ali izvlači neke drugačije varijacije) sa kabalom koju je učila Zlatna zora. Šabatajska tradicija u svom frankističkom obliku je do kabalističkog kurikuluma Zlatne zore došla posredstvom šizmatičke rozenkrojcerske organizacije poznate kao Azijatsko bratstvo, koju je 1780. godine osnovao član Reda Zlatnog i Ružinog Krsta – Hans Heinrich von Ecker und Eckhoffen. Azijatsko bratstvo je u to vreme bila jedina rozenkrojcerska organizacija koja je među svojim članovima imala Jevreje. Međutim, u ovom slučaju to su bili frankisti, odnosno članovi radikalne jevrejske otpadničke sekte Jakova Franka, koji je smatrao sebe inkarnacijom Šabataja Cvija. Istaknuti frankisti članovi ove organizacije bili su Ephraim Hirschfeld i Thomas von Schonfeld (tj Moše Dobruška). Upravo je Azijatsko bratstvo bilo jedinstveno među rozenkrojcerskim društvima po tome što je razvilo kabalističke oblike svog učenja. Njihova kabala je u priličnoj meri slična onoj kojoj je podučavala Zlatna zora. Poznati francuski proučavalac okultizma i ezoterizma Jean-Pascal Ruggiu pisao je da su mnogi članovi Azijatskog bratstva bili učlanjeni u masonsku ložu L’Aurore Naissante (Rana zora?) osnovanu 1807. godine u Frankfurtu. Upravo su u toj loži, po tvrdnji poznatog istraživača jevrejskog misticizma Geršoma Šolema, mnogi članovi bili frankisti. Suština šabatajsko-frankističkog učenja jeste u tome da božanske iskre uhvaćene u klipotsku strukturu materijalnog sveta, uz praktikovanje antinomijskih mističnih, ali i krajnje banalnih praksi, budu oslobođene.

Kad se već dotičem jevrejskog identiteta, posebnu zanimljivost ima činjenica da je 22. avgusta 1887. godine obešen Izrael Lipski, ubica čiji je rad prethodio Džeku Trboseku u istom delu Londona i da je patolog koji je u oba slučaja pregledavao žrtve bio Wynne Edwin Baxter. Zanimljivo je i to da je u to vreme londonski svet uzbuđivao i bizarni fenomen tzv čoveka-slona (Joseph Carey Merrick), koji se opet vezuje za ime patologa Bekstera. Dakle, to su sve znamenja rađanja jedne magijske struje: patolozi, čovek-slon, bestijalna ubistva, jedan tajanstveni i jedan razotkriveni ubica (čije je jevrejsko poreklo bilo okidač antisemitskih osećanja u britanskoj javnosti). I ne samo to, tzv čovek-slon je svojom bizarnom pojavom na sebe skrenuo pažnju šire javnosti pa je u tom smislu zabeležen i kuriozitet da mu je u posetu došla čak i Aleksandra od Danske, supruga kralja Edvarda VII koja pripada staroj severno-nemačkoj aristokratskoj porodici Oldenburg. I tu nije kraj zanimljivih kurioziteta vezanih za 1888. godinu u Engleskoj. Upravo je te godine odlukom kraljice Viktorije osnovan Red Svetog Jovana (The Most Venerable Order of the Hospital of St. John of Jerusalem) čiji je istaknuti član bio Sir Frederick Treves, prvi Baronet, poznati hirurg tog doba, inače u posebnoj milosti kraljice i prijatelj čoveka-slona. Krv nije voda, a čovek-slon je živo obeležje okultnih sila vezanih za krv i linije porekla. Nemojte pogrešno razumeti ove navode. Ovde nije reč o zaveri nego o delovanju okultnih sila koje su aktivni i sastavni deo duha vremena.

Na drugom simboličkom nivou 1888. godine, kada je otvorena Izis-Uranija loža Hermetičkog Reda Zlatne zore u Londonu, objavljena je i knjiga Tajna doktrina Helene Petrovne Blavatske. Jedanaest godina pre toga, Blavatska je objavila knjigu Razotkrivena Izida. Dakle, jedna Izida je ugledala svetlost dana 1877. godine a druga 1888. Zanimljivo, madam Blavatska vodi poreklo od druge severno-nemačke aristokratske porodice Han (u prevodu petao) čiji su članovi pripadali Nemačkom viteškom redu (Tevtonski vitezovi). Na kraju ovog naizgled nasumičnog niza, postavlja se pitanje: šta je i gde nastalo 1999. godine i gde su se desila ritualna ubistva povodom toga? Moraću razočarati čitaoce, jer u našem vremenu, za razliku od onog viktorijanskog, čiji je duh iznedrio lik i delo Alistera Krolija, godina 1999 ima drugačiji modus operandi. Nekako paralelno sa glavnim događajem koji je zaokupljao našu pažnju, a to je bombardovanje SR Jugoslavije od strane NATO pakta, slučaj američkog patologa i zagovornika eutanazije Džeka Kevorkijana razvlačio se po sudu i medijima. Navodno, Doktor Smrt, kako su ga zvali, pomagao je prilikom izvršenja 130 samoubistava. To je fenomen od tempiranog značaja i uticaja. Drugi događaj od kosmičkog značaja te godine bilo je potpuno pomračenje Sunca 11. avgusta. Par dana pre toga, u čisto političkoj sferi, odvio se i treći znakoviti događaj. Tačno 09. avgusta 1999. godine, Vladimir Putin, čovek koji je obeležio epohu, postao je premijer Vlade Ruske Federacije.

Drugi deo

U trenutku kada vršim reviziju ovog teksta, napisanog 2020. godine, Putin je još uvek predsednik Rusije. U čemu je njegov značaj i zašto ga uopšte pominjem? Počnimo od njega kao čoveka na onom čisto pojavnom nivou. Kao prvo, Putin je nesumnjivo čovek izuzetne lične energije, veoma aktivan i vitalan, inteligentan, informisan, fokusiran, promućuran, odmeren u ponašanju i izjavama, održavanog tela i uma. Krasi ga izuzetno strpljenje, diplomatska veština i imaginacija, a što mu sve omogućava da održava ravnotežu i donosi odluke koja svaka vodi ka jačanju njegove moći kroz oblik koju on naziva vertikalom vlasti. U svom političkom delovanju on se ne vodi emotivnim i pi-ar reakcijama na trenutačne prilike, već biva očigledno da on poseduje stratešku agendu koju u hodu razrađuje i primenjuje. Kada je postao premijer Rusija je bila na ivici ekonomskog, društvenog i uopšte državnog i organizacionog kolapsa. Danas se ta država, sa njime na čelu, nalazi u epicentru oblikovanja novog svetskog poretka. Navikli smo da se divimo neverovatnom kineskom ekonomskom i civilizacijskom usponu, ali smo, vođeni predrasudama, prevideli rusko čudo koje je eskaliralo od početka vojnog sukoba u Ukrajini. Kina i Rusija su osnovale jezgro snažne geopolitičke i ekonomske gravitacije oko koje će se kristalizovati novo svetsko ustrojstvo nakon polumilenijumske dominacije tzv Zapada. I to se sve dešava u veoma kratkom vremenskom periodu, počevši od Putinovog dolaska na vlast. Od tog trenutka, imamo jedan mukotrpan, ali kontinuirani uspon i uspeh. Dokaz Putinovog uspeha preobražaja ruske države vidimo u činjenici da nakon tri godine rata i intenzivne ekonomske blokade od strane zapadnih sila, ta država beleži ekonomski rast i vodi svetsku politiku. Kako to? To možda više govori o slabosti Zapada nego o snazi Rusije, ali to je neka druga tema. 

Kada malo proširimo vremenski kadar, uvidećemo ključne događaje koji prethode Putinovoj zvezdi. Donosioci odluka na Zapadu su odlučili da ukinu zlatnu podlogu za američki dolar. Taj čin je od dalekosežnog istorijskog značaja i u osnovi razotkriva nedemokratsku suštinu zapadnog sistema, jer o tome nisu odlučivali američki glasači. Naime, ta odluka je zvanično doneta 15. avgusta (opet avgust) 1971. godine kao akt predsednika Ričarda Niksona. Naravno, povodom toga nije se Nikson prethodno povukao u pećinu i meditirao o tome, nego je on samo potpisao dokument koji je strateški osmislio i doneo neko drugi na nekom drugom mestu. Posledica toga je niz događaja koji je proizveo tekuću svetsku situaciju. Doslovno je novo istorijsko poglavlje napisano potezom pera državnog službenika legitimisanog kao predsednik SAD. Od tog trenutka pokrenuto je nekoliko uporednih procesa:

1. deindustrijalizacija SAD; 

2. jačanje evropskih integracija, odnosno pretpostavke utemeljenja EU (1979. uveden je evropski monetarni sistem i održani su izbori za Evropski Parlament);

3. demontaža Sovjetskog Saveza i istočnog bloka;

4. industrijalizacija Kine;

5. uspostavljanje neokolonijalnog sistema eksploatacije zemalja Trećeg sveta;

6. podizanje islamističke ideologije i svetskog džihada (tada je okončan vijetnamski a počeo je avganistanski rat); 

7. počinje globalizacija u užem smislu.

Zastanimo kod ovih sedam pojava, iako bismo mogli pobrojati još mnogo čega. Svi ovi procesi i događaji koji ih oblikuju potaknuti su ukidanjem zlatnog standarda dolara i formiranjem petrodolara. Razvezivanje dolara od zlata omogućilo je oblikovanje globalizacionih odnosa u korist svetskog kapitala koji se tada nalazio u rukama zapadne finansijske oligarhije. Dakle, svih sedam procesa nisu proizvod nekakve beslovesne istorijske inercije, pukog sleda događaja, nego su ciljano projektovani. I tako polako dolazimo na teren onoga što se naziva teorijom zavere, jer ne možemo prevideti osnovni iluminatski modus operandi. Oni deluju putem načela solve et coagula. Kao što na adeptskom nivou deluju tako što zgušnjavaju i rasplinjuju astralnu svetlost, tako i na mundanom nivou oni stvaraju i rastvaraju organizacione, ideološke, političke i geopolitičke oblike. Braća su stvorila Sovjetski Savez, braća su ga rastvorila. Brat sa bradicom ga je stvorio, a brat sa belegom na čelu ga je rastvorio. Braća su takođe stvorila Jugoslaviju, braća su je rastvorila. Braća su stvorila EU, braća će je... Oni vazda stvaraju, rastvaraju pa nanovo stvaraju ali na drugom nivou, pod drugom ideologijom, ali opet sa istom svrhom konačnog zidanja koji sledi stratešku zadatost. Braća na tom poslu koriste one na nižem nivou posvećenja, pa otud u dekadentnoj fazi nekog projekta vidimo karikaturalne i nemoćne likove kako zauzimaju ključne položaje. Tako u Americi i Evropi vidimo zombifikovanog Bajdena, klovnove Trampa i Borisa Džonsona, vidimo mediokritetske EU komesare, glupače tipa Analena Berbok, Kaja Kalas i Kamala Haris, komičnog Makrona, histeričnog Starmera itd. Nasuprot toj plejadi vidno neartikulisanih likova stoji ruski predsednik koji demonstrira kontrolu lične energije svojstvenu posvećenicima, jer on očigledno nije "ka-ge-beovac Putin", iracionalni ludak ili psihopata. Ne, on je adept. Njegova astralna zaštita je bezmalo neprobojna.

Putin je inicijant orijentalnog iluminizma. Mnogi ljudi misle da su iluminati i iluminizam zapadni fenomen, ali suština je da su iluminatske doktrine gnostičke i mističke te da zapravo potiču sa Istoka. Kada malo bolje razmislim, Putin, iako je javno izložena ličnost, o njemu se malo zna. Njegova biografija je očigledno dorađena, a privatnost dobro čuvana. Ponaša se kao da unapred zna ishod, pa otud njegovo iritantno strpljenje koje neki vide kao slabost, neki kao neodlučnost, a ima i onih koji u tome vide nešto zlokobno. Pred njime gotovo u podređenom položaju stoje patrijarh i episkopi, rabini, uleme, muftije i lame, a pritom on nije poput mongolskog kana, tatarskog kagana, nije poput turskog sultana, arapskog kalifa, persijskog šaha, vizantijskog vasilevsa ili ruskog cara. Ne, on je običan predsednik. Kada umre, njegova grobnica biće mesto hodočašća. Kažu, njegova vlast je autoritarna. Sa stajališta iluminatskih ciljeva autoritarno i demokratsko samo su oblici koje oni stvaraju i rastvaraju. Stoga, Putin sada, sa drugim manje-više autoritarnim vođama, ali i sa nekim demokratskim, zida jednu tvorevinu posve masonskog naziva - bricks (cigle). Baklja ujedinjenja čovečanstva sada je u rukama istočnog krila bratstva. Sve što vidimo samo je prelazni performans.

Ta tvorevina o čijem nastajanju svedočimo ima za cilj da usmeri civilizacijske i kulturne tokove do avgusta 2111. godine (što je u ovom slučaju razlika od 112 a ne 111 godina, ali u pitanju je milenijumski prestup). Dakle, ono što se sada zida imaće efekta u narednih 86. godina, počevši sa 1999. Setimo se, 1888. na vlast u Nemačkoj došao je Vilhelm Drugi, čija je ličnost imala ključnu ulogu za oblikovanje okolnosti koje su dovele do oba svetska rata i ustanovljavanje svetskih odnosa koji su određivali naše života sve do sada. Krajem XIX veka, Sjedinjene Američke Države prolazile su kroz značajne ekonomske promene, koje su oblikovale modernu industrijsku ekonomiju. Period oko 1888. godine bio je obeležen brzom industrijalizacijom, širenjem železničke mreže i rastom monopola u ključnim sektorima poput nafte, čelika i železnice. Jedan od ključnih faktora bio je uspon velikih korporacija, poput Standard Oil-a Džona D. Rokfelera i Carnegie Steel-a Endrjua Karnegija. Ove kompanije su koristile vertikalnu integraciju kako bi kontrolisale proizvodnju od sirovina do finalnog proizvoda, što im je omogućilo dominaciju na tržištu. I zanimljivo, u Velikoj Britaniji je 13. avgusta donet Zakon o lokalnoj upravi, koji je uspostavio okružne savete i omogućio ženama pravo glasa na lokalnim izborima. Počinje emancipacija žena! Jedan ciklus ranije, 1777. godine, Kongres SAD usvojio je dizajn zastave sa zvezdama i prugama, koji je postao zvanično nacionalno znamenje američke republike. Godine 1666. dogodio se Veliki londonski požar, koji je trajao od 2. do 5. septembra i uništio veći deo Londona, uključujući katedralu Svetog Pavla, a u geopolitičkom smislu, Drugi anglo-holandski rat prevagnuo je na englesku stranu, što je omogućilo zamah britanskog kolonijalnog carstva i svetsku istorijsku ulogu Ostrva. Svi ovi događaji pokrenuti su neumoljivim i upornim delovanjem posvećenika iluminizma koje je ezoterijsko i višeslojno, transgeneracijsko te sledi jedan jasan kontinuitet i cilj. 

Hajde sada da zamislimo svet 2111. godine oslanjajući se na naše poznavanje stvarnosti koja nas okružuje. Možemo li u trenutnim događajima da prepoznamo iskre budućih dešavanja? Pokušajte i shvatićete koliko zapravo slabo poznajete ovaj svet. Pritom ne mislim na prirodu, nego na opšte društvene i istorijske tokove. 

Univerzum u mrežastim čarapama

Glava I – Kula od slonovače

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. U njemu obitavaju suvoparni koncepti ukalupljeni oko vlažnih ideja. Povrh svega, sa moje planete vidljiva su dva meseca, noćni i dnevni, koji se preklapaju u praskozorje i suton. Na njima obitavaju samosvesna ogledala. Kada se moje misli u njima ogledaju diže se vetar.

Univerzum je glupa reč. Zapravo nije, ali je ljudi glupo koriste. Otuđio sam se od ljudi i sagradio Kulu od slonovače koja lebdi u međutrenucima što brzo iščezavaju čim neko pokuša da ih osvesti. Međutrenuci su sačinjeni od refrena popularnih šlagera zvezdane prašine. Ponekad čujem te šlagere. U suštini, to nisu šlageri, ali nevidljiva publika čiji su pogledi vazda uprti u moje biće to tako doživljava. Dešava se da me ponese ta melodija i tada opažam kako Univerzum zaista nosi mrežaste čarape.

Međutrenutačna Kula od slonovače je pozorište mojih opsesija i teatralnih raspeća. Nevidljiva publika obožava kada teatralna raspeća nose maske. Kažu maskarada podstiče atavizme šavova mrežastih čarapa Univerzuma, ali ja to nikako nisam osetio, niti bih umeo prepoznati takav preobražaj. Zašto si se otuđio od ljudi? Pitaju me dobronamerne zluradosti nevidljive publike pod dejstvom pobuđenih atavizama šavova mrežastih čarapa Univerzuma. Na to pitanje pružam nemušte odgovore, ali se koristim pokretom kako bih naglasio plastičnost mog otuđenja. Atavistička nevidljiva publika se vrpolji i tiho žamori.

U dramatičnom trenutku na scenu izlaze Vasceli Pokreti, Usmereni Dahovi, Umišljeni Zamišljaji i Istančani Oseti. Publika ih pozdravlja kubičnim aplauzom koji odjekuje sve do samosvesnih ogledala noćnog i dnevnog meseca. Čuje se hor Bečkih uopštavanja koji peva: Otuđen od ljudi, otuđen od sna, otuđen od svega onog što spaja međutrenutke... Jesam li živ? Pita se Vasceli Pokret. Usmereni Dahovi kruže po podovima i svodovima međutrenutačne Kule od slonovače. Umišljeni Zamišljaji odsutno blude ka praznini lunarnih preklapanja. Istančani Oseti kolaju od jedne do druge treperave nutrine.

Znate, promuklim glasom moja otuđenost pokušava da uobliči zavežljaj smislenosti, u mladosti sam bio ekstrovertan, a onda je pala klapna. Govor opet postaje naracija, a kosa slova bivaju zamenjena pravim. Kula je i tamnica. Pobočna Dama je nastojnica zgrade. Često mi gleda u karte. Hm... mrmlja zadubljena u otvoreni raspored i stiska usne kao da prebira po rečima koje u nizu silaze sa gornje trake što od jednog beskraja vodi ka drugom beskraju. Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Šta to reče ženo božja!? Na ovo moje „ženo“, a pogotovo na ono „božja“ zatresoše se dveri opsedajućih atavizama. To se dešava svaki put kada Oko pogleda Kulu.

Znate, Oko u Kuli istovetno je Oku van Kule iz kojeg sevaju munje. Kada se njihovi pogledi susretnu čuje se muzika sfera. Orfonos i Orfonostris. To su imena preludijuma, mada je glupo tako ih zvati. U nedostatku boljeg određenja upotrebio sam te čuvene „preludijume“ kako bih nečim odredio zavičajnu dobrohotnost Orfonosa i Orfonostrisa. To nisu dva uglađena i nagizdana istorijska visokourbana gospodina već procesi naših čuvenja i čuvstava. Orfonos je unutrašnji glas koji dolazi od Oka u Kuli, a Orfonostris je onaj od spoljašnjeg velikog Oka. Oko se okom mije, Oko se oku raduje! Zapevaše podmladci Bečkih uopštavanja.

Sa ovim poslednjim napevom, dođosmo do velike tajne. Pobočna Dama izvuče Đavola. Hop, evo ga Đavo, ecce diabolos! U tom trenutku rodi se Diabolatrija i poče da mekeće glasom apokaliptičkog Jaganjca. Pobrkao sam jare i jagnje. Sada mogu očekivati strahotnu osudu Ra Hoor Khuita! Srećom, spazih da i Đavo ima oko. Ne znate vi koliko je Univerzum srdačan. Na tu moju izjavu Nevidljiva publika zapljeska đonovima. Čitava situacija mi zaliči na mehanu pod kodnim imenom „Kod tri oka“. Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Tako glasi lozinka za ulaz. Mehanu je bio glas čađavih misterija. U nju se ulazi kroz kockasti pod a brava je u obliku slova Q.

Ako su Orfonos i Orfonostris glasovi Oka dva, kako se zove glas Oka trećeg? Upita me koleginicina koleginica. Hiperborejski sladoled skliznu mi niz kornet. Preludij u brzini uhvati šav univerzumske čarape, Kula se zatrese a nevidljiva publika začas se ozbilji. Ozbiljilo se sve šta je trebalo i šta nije trebalo. E to se dešava kada pokušavamo da otključamo stvari koje čine svako prenemaganje manje teatralnim a više božanstvenim. Pobočna Dama tiho van scenarija izusti: takve su reči. Uvek sam voleo dobre improvizacije.

Glava II - Uskrsnuće

Na volšebnim stazama onostranosti naiđoh na situaciju u katakombama. Beskrajne nautičke milje lavirintskog podzemlja pružale su se u dogled. Pogled je stajao blagovestan u iščekivanju nove vibracije. Prvi put sam začuo vibraciju kada je moja senka odbila poslušnost. Jednostavno, više nije htela da sledi moje pokrete. Bila je to razdelnica, praktično razmeđe, bezmalo zemljouz kada je nastala prva mreža na čarapama Univerzuma, jer rečeno je kako Univerzum nosi mrežaste čarape.

Stajao sam u senovitom hodniku obasjan blagom svetlošću nedostižnog. Orfonostris je svojim tananim nitima probudio Orfonosa. Znate, oni su poput blizanaca, ali jedan je smrtan a drugi besmrtan. Pobočna Dama je izvukla Smrt. Tako sam se obreo u katakombama. Povorka skeleta se u zanosu kretala noseći zastave kružnog ushićenja. Pridružio sam im se. Pevao sam njihovu pesmu i sanjao njihove snove. Treperenje me je nosilo. Odeven u nudističku pudlicu i šraf šepurio sam se gnojištem opscenosti. To je ta pesma koju slušaju domoroci Utrehta. Tada sam prvi put navukao mrežaste čarape i postao Univerzum. I tada, u magnovenju večnog povratka, ritam koji me je sve vreme nosio postao je ritam koji me pritiska. Pakao! Kosti! Pakao! Hoću meso. Dajte mi mesa! Neka zubi trnu od sladosti. Ne prijatelju. Težio si svetlosti. Kosti su svetlost. Sada ih glođi! Meso je za one zanesene bezobalnim obličjima. Hteo si istinu. Glođi do srži jer u srži je istina. Večnost, kosti, meso, srž, istina. Lice Demona kezilo se sa baklji koje su nosili skeleti svetaca.

Ne želim istinu. Ne mogu ovo. Kakva je ovo Smrt? Zašto si mi ovo izvukla? Pobočna Dama je sedela i pućkala dugačku lulu. Stiskala je usne i mrmljala jedini tekst koji joj je dodeljen: Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Nema više mesta mističnim improvizacijama. U tom trenutku začuše se vaskrsne trube. Iznenada me obasja podnevna svetlost jer svima je znano da Pan dolazi u podne! U vaskrsnoj pozi poleteh visoko iznad katakombi put sunčevog auditorijuma. Nevidljiva publika zatreperi, a čestitari-vaskrsari dojuriše da mi tucaju jaje. Hristos voskrese! Vaistinu voskrese! Tuc-tuc...

Sunce je lavirint koji se talasa kao zamašćeno jaje na oko u tiganju. Čim sam stigao, odmah me misaone nužnosti uputiše ka Udruženju golubara čiji je legendarni veliki majstor bio poznat kao izumitelj recepta za višeslojnu golublju čorbu. Penzioneri u prizemlju lenjo su vukli poteze po izbledeloj šahovskoj tabli. Kurve na spratu pojale su pesme slaveći dolazak nekog njihovog heterskog božanstva koje će ih tada načiniti plešućim devicama čija će sećanja biti ulivena u Pehar Dostojanstva.

Dobar moral kali se u poštenim bordelima. Izustilo je jedno slovo koje je nenametljivo tihovalo ispod svih oralnih baklji koje se trude da jednoga dana (na Suncu je uvek dan) postanu protuberance. K-a-l-i-s-e. Ponovilo je, ali ovoga puta malo glasnije i kao da speluje. Bilo je to slovo nalik latiničnom F. Kaljeno, prekaljeno, F se polako uzvisilo i u stavu dostojanstvenika samouvereno selo na stolicu pored moje zagledavši se u kartezijansku muvu koja se davila u mojoj čorbi od goluba patrijarha. Zatim se iznenada izvilo u zmijoliku figuru umetnuvši se u izgovorenu reč. Sada sam KaliseF. Dijabolična buba mog uma nije mogla a da ne izvitoperi ono što se prolamalo svim čudnim uglovima po kojima su ćoškarile vaskrsne trube. FeKalis! Uzviknula je buba, a mene je prodrmala uporna zvonjava kugličnog stajališta.

Glava III – Poziv

Pozvonio je telefon, onaj starinski, na žicu, od bakelita, prekinuvši moje buljenje u prazno kroz stakleni zid neogotskog biznis insajder nebodera. Blenuo sam u blještavilo urbanih horizonata koji su razvlačili ljudska stada put kamenih ploča nužnosti i ozbiljenja vremena. Mikrosekunde su važne. Iz grafikona sevaju munje. Upravo su mi potvrdili rezervaciju apartmana u Gradu Piramida. Sve što je u međuvremenu potrebno da uradim jeste da se prepustim i čekam. Prozvaće me kad bude moj red.

Na kosmodromu me je dočekala lepuškasta kama-tantra. Pokazivala mi je nekakvu propusnicu na kojoj je pisalo: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Išao sam iza nje i blenuo u njene mrežaste čarape. Primetio sam da je primetila moje primećivanje istovetnosti naših čarapa sa čarapama samog Univerzuma. Da, to je taj put kojim se ređe ide. No, nisam tek tako stigao na odredište. Ne može se mimo katedralne zajednice. U univerzumu postoji veoma složena birokratija. Za sve se pitaju šefovi katedri do kojih se ne može doći osim ukoliko imate zakazano, a da biste zakazali morate ići preko njihovih kvazikabalističkih asistenata koji pasu na dijametralnim livadama suštastva. Hajde majstore, čik da te vidim doskoči do tih livada. Kerberi Svetog Jovana pomno i neumoljivo motre na pitoma stada kvazikabalističkih asistenata od kojih svaki ima po jedno crveno i plavo zvono umesto mažoretskih učkura.

Red Kerbera Svetog Jovana je nadaleko čuven po upražnjavanju discipline zvane Višeslojna Besprekora. Opet ta višeslojnost... Kako bih predupredio gama zrake iz njihovih delta redovničkih insignija, morao sam otići na hodočašče u Grad Senki. To nije običan grad, a nije ni neobičan. Teško da je grad u uobičajenom smislu reči, ali jeste nekakav grad. I Grad Senki je sačinjen od nadrazumskog rešetkastog piramidalnog poretka te predstavlja mračnog blizanca Grada Piramida. No, ni Gradu Senki se nije moglo pristupiti bez uputstava i posvećenja, što je bila kosmička besprekora Pustinjaka Grotosa.

Pobočna Dama napući usne i izvuče Pustinjaka. Ćutimo. Već znam šta će reći. Isto tako znam da Četvorka Diskova vreba iz prikrajka. U trenutku se začu rezak zvuk plavih zvona kvazikabalističkih asistenata. Na ulazu u podzemna tajanstva Pustinjaka Grotosa stajao je natpis: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Krivudavi puteljak vodio je do šume. Isprva retka a potom sve gušća i mračnija, šuma je uobličavala jednu jedinu usku stazu do mračnog ulaza u pukotinu svesti. To je kao da raspeti Mesija nije uskrsnuo nego je nekako nakrsnuo, nakrivio se na stranu i tako stvorio rupu u Umu. Rupa u Umu rupa je u esenciji Bića. Rupa u esenciji Bića je rupa u Rupi. Rupa u Rupi je Rupa kroz koju sve otiče i kroz koju se sve vraća. U mojoj glavi živi Rupa, a u toj Rupi živi Mrtva Buba. Ni Pustinjak Grotos nije bez cene. Rekoh: Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Uhvatih se za kvaku Q. Dveri se otvoriše. Demon zausti: Kastapolas Katastolas. Prvo je ključ drugo je brava.

Prilikom ulaska u čađavu mehanu zapahnuo me je ustajali vonj neurotičnih pleonazama, kockasti pod i čokančići rakije sa verodostojnim brcima. Sedam za prvi slobodan sto. Karirani stolnjak, piksla, čokanče, sevdalinka i baba koja peva fado. Naručujem pohovane molebane i pogledom bludim po masnim zidnim dlakama po čijim su krajevima upletene sifilistične orhideje partijskih raspri. Nedugo zatim, prilazi stariji mršavi i pogureni gospodin. Ćelav, bled, veliki podočnjaci, tanke usne, lice gotovo bez dlaka, naherenog osmeha, u crnom kaputu zakopčanom do grla. Crne pantalone, crne lakovane cipele. Lik ni uredan niti neuredan. To je Pustinjak Grotos. Nudim mu da sedne. Neko vreme ništa ne govori. Vadi zavežljaj iz kaputa i odmotava ga. Prolaze kilometri beznačajnih stanki. Fado baba drema u uglu i hrče. Muva joj sleće na mladež iz kojeg viri dlaka. Pauk sa dlake hitrim skokom grabi muvu, a iz zavežljaja ubrzo iskočiše brava i ključ. Prepoznajem te instrumente. To su osetljive organele veoma mračne magije. Konobar donosi pohovane molebane. Napomenuh mu da donese još jedan pribor, na šta ga Pustinjak Grotos zaustavi i reče da bi on više voleo običnu kuhinjsku paradigmu, neceđenu, bez portfelja i ako može sa kreativnom rupom u sredini. Konobar nešto promrmlja i ode da zaliva halucinogene opsesije hijerofantskog posrnuća.

Noći polako postaše jutra, a jutra smeniše vulgarna podneva. Svetina je zajahala kubične muve, a mastan burek cedio se sa olovnih novina koje su izveštavale o najnovijim dometima japanske pornografije. Zatim je konobar, odeven u prijatno veče, doneo sveže uštrojenu kuhinjsku paradigmu, naceđenu, bez portfelja i sa veoma kreativnom rupom u sredinu. Pustinjakove oči se zacakliše i u tom trenutku obreh se u časnim odajama njegovog tajanstvenog vavedenja.

Glava IV – Pustinjakovo gnezdo

Nije bilo lako doći u Pustinjakovu jazbinu. Sećam se da sam stajao na pustom raskršću dva utabana seoska puta, u sred ravnice, pod mesečinom u opadanju. Duvao je pristojan vetar. Visoka trava je talasala i glasno šuštala tako da ništa pošteno, a kamo li pristojno, nisam mogao čuti. Nigde nikog. Izvadio sam šareno varalo, zauzevši pritom borbenu pozu za goecijsko jodlovanje. Abraset Zamran! Započeo sam inkantaciju. Nevidljiva publika, koja je sve to posmatrala udobno zavaljena u međunožna zvezdana sedišta, halapljivo je plevila imaginacijsku baštu mojih kuraži. Ja sam Jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ dran neodran, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen. Zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac! Utatata...

Obožavam dodire, ali samo kada su osveštani. Obožavam svetost koja dolazi tada kada svetlost isčezne, a u duši ostane potpuna tama. Takve su reči kojima me je dočekao Pustinjak Grotos, nakon što su me njegove dražesno-groteskne izvidnice odvele sa raskrsnice čim je vetar postao nesnosan. Do njegovog gnezda vodi kružni zemljoder od jedanaest spratova. Svaki sprat ima trinaest soba, pa računajte. U svakoj sobi po jedna večnost tumara od jedne do druge beskonačnosti. Dva meseca ukupno imaju 143 faze.

Ovo pripovedanje stoji na samoj ivici ponora pada u besmisao i sumanuto rasplinjavanje. Ipak, dozvolite da napravim malu pežorativnu digresiju. Ne znam zašto sam upotrebio taj stranojezični pridev, ali reči same otpadaju od tih traka koje vise sa zvezdanog svoda pećine Pustinjaka. Postoje svetovi sasvim pogodni za ljude gde je atmosfera puna psihoaktivnih isparenja. Tamo sve može i ništa nije sveto – jer je sve sveto.

Mladiću, video sam tvoje snove. Obratio mi se P. Grotos nekim promuklim a ipak siktavim glasom, kao da se muči da govori. Njegova katedra sjajila je miljeničkim dražima neugaslih alhemijskih kristala Sekundarne Materije ćele Lampe. To je čitavoj prostoriji davalao plavičasti sjaj. Stajao sam na ulazu uznemiren čudovišnom pojavom nečoveka koji se hrani vremenom. Visok, koščatog grotesknog lica sive boje, sa kolutovima tamnih podočnjaka, tankih usana, bez bilo kakve dlake na neprirodno glatkoj koži, blago poguren te pokriven crnim plaštom. Njegove bizarne šake, duge i koščate, plavičaste i naoružane oštrim krupnim crnim noktima. Mogao je dirigovati kamernim orkestrom ali on je odabrao put vetrovitih ponoćnih raskršća.

Pokazao mi je znak da sednem u gostinsku fotelju koja je sva uzdrhtala od uzbuđenja što će neko, nakon toliko ispraznih eona, konačno sesti u njeno devičansko krilo. Prvi mi se ukazao velečasni Morgan Frimen, nosilac reči prelaska kroz središte krsta na znojavom baptističkom jugu. Crni pastori su se tresli u magnovenju jahanja duha. Gospod je pastir moj! Analfilaktička gonoreja nije moj kredo. Tajna reč je LAHEMA. Zatim su došli na red Gedeovi sveštenici i njihove grobljanske krvne žrtve. ONIRU, ONIRU, ONIRU. Nedugo potom, dok sam stajao na balkonu svetlosti i posmatrao vihor Gejine dece koji izvire iz prostodušnih jaruga onovečnosti, dotrčao je mladi karipski rob Žan. Oprezno mi je prišao a njegove zaposednute beonjače prošaptahu AKULA MUNANA. I konačno, na glavnoj promenadi jednog davnog nežnog predvečerja reverend ŽanPjer, praćen ljudima sa pepelom preko lica, sagnuo se i na trotoaru iscrtao veve, mahnuvši rukom u pravcu jednog rasno mešovitog para. Abomination. Prošaputao je. Kada je sve utihnulo, duh u kristalu ispisao je isti taj veve, a ja sam mogao pročitati tajnu poruku: LASEE.

Pustinjak Grotos je ćutke posmatrao kako se odmotavaju zavežljaji sa trakama mojih snova. Mladiću, progovorio je, ali ovoga puta u tetra intonaciji i kubikaži, kada sanjaš crnce, to su duhovi. Ključevi za ulazak u Grad senki gostili su se užeglim močvarama mog zaborava. Imao sam sve šta je neophodno.

Glava V – Grad senki

Ispričaću vam o jednom gradu van svih mapa u kome obitavaju sve srećne toge ovog univerzuma, a i šire. U kristalnoj biblioteci tog grada družio sam se sa crvenom i plavom knjigom. Crvena knjiga ispisana je smaragdnim slovima, a plava rubinima. Lako sam čitao i mastio spoznajne kolutove prženog luka. Oh kako su zanosne inkantacije crvene i plave knjige, pa ipak zaboravio sam sve što sam pročitao. Ni sam ne znam kako, obreo sam se u podzemnim odajama.

U mračnom lavirintu dočekao me je samohodni oltar na kome je stajala crna knjiga sa hijeroglifima od svetlećeg kristala ćilibarne boje. To je zla knjiga. Pornor knjiga. Horor-porno. Porn-Hoor. Pornohorornomikon. Na njenim otvorenim stranicama stajala je ljubičasta ruža svih tunela i njihovih čipkanih minotaura. Crna knjiga mi je tiho prošaputala: „Večno prokletstvo je takođe život večni. Naučiću te kako da prokletvo pretvoriš u ekstazu.“ Čitanje je i dešavanje. Ne može se iz te knjige tek tako čitati a da pročitano ne krene da se obistinjuje. Ona stvara ono što se iz nje pročita. Bio sam zapanjen otkrivši da se zone porno i horor stripova preklapaju na mestima urlikanja ponoćnih pasa uzanih puteva koji od dubokih jaruga vode ka mesečini. Na prvoj strani te opake knjige prepune preispoljnih zuba onih monaha koji su podlegli demonskim iskušenjima stajao je natpis: Neznanje je izdaja.

Ištahar je sabejska princeza i sedma konkubina trećeg vladara jedanaeste elamske dinastije. Bila je upućena u tajne poznavanja zvezda. Prorekla je tačan datum moje smrti. Takođe, rekla mi je kako je ambis vremena samo stanje percepcije i da će ona uvek biti tačno na onom mestu gde smo se rastali... Ne znam odakle sada ovaj detalj, ali zaista se osećam da pripadam Katedralnoj zajednici i svim njenim asistentima. Dočim su se trenuci izgubili u tami. Čekaj, kako su se to trenuci izgubili u tami? Šta hoćeš ovim da kažeš? Jednostavno, to je tama koja se cedi niz stubove svetla. Cedeći se, ona ponire u beskraj, sama bivajući beskraj, jer ona jeste beskraj. Nije bilo trenutka u večnosti kada ona nije bila beskraj. O kako strasno ljubio sam taj beskraj, sav okićen od ničeg, nagizdan kao Bogorodica. Tada sam shvatio da je ovaj čovek lud ali na jedan kanalisan način.

Sada, kada sam postao Građanin Monade, a što je volšebna titula koja se dobija kada neko postane deo Katedralne zajednice i njenih kvazikabalističkih asistenata, nakon što je dobio blagoslov Pustinjaka Grotosa te propušten u postojanje od strane Reda Kerbera Svetog Jovana, putevi ka Gradu Piramida dobili su nadrealan smisao. I zaista, tama mora umreti. Živuća tama je nešto neprirodno i destruktivno. Smrt je njeno prirodno stanje. Smrt je tama i tama je smrt. Otud, smrt ne može biti svetlost, pa ipak svetlost se krije u smrti, a to je teško uočiti. Svetlost smrti - lux mortis, jeste ona tvar od koje je sazdana kapija večnog života. Njeno ime je ad abab: magla koja cveta.

Niti večnosti izlaze iz mojih prstiju i dopiru do samog beskraja. Njihovo preplitanje tkanje je sveta. Tkanje sveta je moć. Vibracija tog tkanja je pesma bogova. O sine večeri, izađi na balkon pobednika i istkaj pesmu od koje ćeš sačini pokrov nezaboravne noći. 

Finis

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. Kao Građanin Monade imam pravo preče svesti u Gradu Piramida. Lepu su noć stvorili oni koji stvaraju i razaraju. Neka se ovaj pehar ispuni krvlju neba, krvlju noći. Neka se tom krvlju posvete zemlja i onaj ko posvećuje. Neka zemlja primi darove neba. Neka zemlja primi moj dar. Neka me zemlja čvrsto drži. Ne odričem se zemlje i u smrti živeću.

nu pel barasa

ta barasi e isarabi

er gaal

a anu kri

kri nu

er kri nu

avana sata

satanaha

er avana esa daranu

er avana esa darai

er avana raq hut

an avana

moros eluto