Svet će biti potpuno patetičan ako zli ljudi ne učine ništa.
Na delu je univerzalistički ideološki tribalizam u svetskim razmerama i ja to više ne mogu podneti. Molim lepo. Nježan sam cvet, osetljiv, potrebna mi je masaža...
Reakcija na tiraniju, u jednom trenutku postaje druga tiranija. Pravednici i moralne gromade postaju nova čudovišta. Pobednici bivaju oni čije će spomenike neko drugi sutra rušiti. Ogrnimo se najgušćom i najcrnjom tamom jer put do svetlosti vodi kroz zemlju senki.
Dokle više sa tom poštapalicom „klasična zamena teza“!? Taj silan polusvet koji se vrzma po javnoj sceni, čim se u nekakvom razgovoru oseti ugroženim, odmah se uhvati za tu famoznu KLASIČNU ZAMENU TEZA. Znači li to da ima i nekakva ne-klasična ili alternativna, pa i avangardna zamena teza? I kako se uopšte to menja teza voleo bih da mi neko objasni, ali bez da menja istu. Hvala unapred.
Poput one daleko poznate „klasične zamene teza“, tako se već decenijama kroz opšti medijski govor provlače nekakve opskurne i krajnje bizarne aktivnosti pojedinih javnih prostitutki okarakterisane kao „prikupljanje jeftinih političkih poena“. Kakvi su to JEFTINI POLITIČKI POENI? Dakle, ima ih i skupih, ali i onih običnih, ne? Znate, to su jeftini politički poeni! Tako kaže neka kurva kad hoće da pljune drugu kurvu - tuđim semenom. Valjda su pohađale isto semenište. Po čitave bogovetne dane oni prikupljaju te jeftine političke poene, i eto, za dvadeset godina prikupilo se tih virtuelnih političkih kriptovaluta na milione. Mislim, kakvo (glasačko) telo takvi i (politički) poeni.
Veće su zlo umereni mediokriteti nego ekstremisti bilo koje vrste. Paradoksalno, i ta famozna umerenost je po svemu sudeći oblik nekakvog ekstremizma. Ekstremisti su manje zlo jer ih manje ima. U eri vladavine kvantiteta to je veoma bitna činjenica. Otuda je znatno lakše sa ekstremistima izaći na kraj. Ni sam ne znam koliko sam puta čuo onu izanđalu frazu „borba protiv ekstremizma“, ali nikada ne čuh za „borbu protiv onih koji pozivaju na borbu protiv ekstremizma, a nikad na borbu protiv sebe samih“.
Ukoliko niste upoznati sa političkim okvirom neke situacije, onda vi uopšte ne možete razumeti datu situaciju. A ukoliko ne poznajete istorijske, kulturološke, geopolitičke i ekonomske determinante nekog političkog okvira, onda vi i ne možete razumeti taj politički okvir. A unutrašnji glasovi neprekidno mantraju: „Nama je potreban politički okvir!“ - „Nama je potreban politički okvir!“ - „Nama je potreban politički okvir!“ - „Nama je potreban politički okvir!“ - „Nama je potreban politički okvir.... naš nasušni“.
U duhu večne dileme kokoške i jajeta, pitam se šta je starije – politički okvir ili politička platforma? Ovako iskreno, među nama, čini mi se da je politički okvir stariji. Recimo, odnosni politički okvir porodio je prelepu političku platformu...
Čuj, „angažovani intelektualac“! O kakvoj je klasičnoj zameni teza ovde reč? Kakva je to vrsta - angažovani intelektualac? U čemu se ogleda njegov angažman? Tako što prdi po medijima i društvenim mrežama, po konferencijama za štampu i okruglim stolovima? I zašto je on tako volšeban? A zašto ne angažovani radnik ili seljak? A možda se lažne elite boje angažovanog radnika ili seljaka, pa im je, eto, dobro došao taj angažovani intelektualac koji samo serucka, čak i kada je protivan, ali motku ili nešto teže ne uzima u ruke niti mu je to opcija.
„A šta je onda neangažovani intelektualac?“ - Upita neko.
Neangažovan je onaj što prdi među svoja četiri zida, četvorozidni intelektualac.
A taj neko se opet napravi pametan: „A intelektualac, šta mu to onda dođe?“
Rekoh, onaj čiji je prdež nekako suvoparno-apstraktan, bez mirisa i ukusa.
Ovo je doba marioneta. Iza svakog stoji neko i tako po dubini gde iza svega i svakog stoji svega njih nekoliko, a iza kojih stoji jedino ništavilo. Ništavilo je vrhunska tajna svetskog ustrojstva. I tako dotaknuh to ništavilo veoma svesno i precizno.
Možda je ipak egzorcizam ključ rešenja za većinu političkih, ideoloških, ekonomskih i društvenih problema. Ništa ubeđivanje, ništa argumenti, čak ni batina, nego isterivanje zloduha.
Oduvek su mi bili odvratno-komični oni javni delatnici koji izjavljuju kako je neka tema politički osetljiva. I uvek kao opareni skaču na tu osetljivost demonstrirajući da su zapravo oni osetljivi kada neko zabada nos u tu „osetljivu“ teritoriju. Kao da su oni bogom dani volšebnici koji imaju prirodno pravo na bavljenje tom izuzetnom osetljivošću, pa samo oni umeju time da barataju dok bi svi ostali trebalo da ćute i ne usuđuju se.
Znate, to je veoma osetljivo pitanje i time vi ne bi trebalo da se bavite. „Osetljiva“ teritorija zvući potpuno erogeno!
Consciousness i awareness postala su mi dva najogavnija pojma, uglavnom zbog onih koji vazda nešto nekog rasvešćuju i opažljuju glede ne-znam-čega njima bitnog, ili što se njima čini kao bitno, ili je bitno radi održavanja njihove poze končsnjivača i averesnjivača.
Izraz „politički leš“ baš nekako zaudara. Neki ljudi, još dok su na vlasti, postanu politički leševi, ali se nekom vrstom nekromantije još uvek održavaju...
Posebno je patetičan onaj trenutak kada privilegovane i dobro pozicionirane individue sa izvanrednim karijerama i dubokim džepom javno najavljuju teška vremena, bolne reforme i pozivaju opštu populaciju na zajedništvo, solidarnost, odricanje. Kakav to zajednički interes imaju finansijski utovljene top birokrate i gomila koja jedva preživljava? Kada neko takav apeluje na „jedinstvo i zajedništvo“, na „solidarnost“, obično iza toga stoji namera ka upumpavanju javnog novca u programe i projekte parcijalnog interesa koji se predstavljaju kao opšti. Znate, dolaze teška vremena i tražimo od vas da se dodatno odreknete dela vaših crkavica kako bismo mi i dalje živeli u najboljem mogućem univerzumu koje stakleno zvono može obezbediti. Projekti...
