painting by Vanessa Lemen
Objavljeno u okviru poetske zbirke Crni nemis koju u PDF-u možete skinuti OVDE
Iza tog vodenog pogleda podatnosti ne krije se ljudsko oko. Negde
u dubinama onog iz čega odašiljem svoj pogled, isto tako nije ljudska duša.
Kako se to ljubi Neljudsko? Kakva je to ljubav ili neljubav? Pitaše
me svedoci u obliku onih koji bar za tren u meni spaziše jezu praznine koja me opseda,
i koja neumoljivo, neizbežno i kobno vreba.
Neki se prepadoše. Drugi, zgađeni, odmahivaše rukama, okrećući
glave. Oni ozbiljno načeti grohotom se nasmejaše groteski. Velika perverzija! Zagraktaše
žreci Praznine.
Ko to priziva bezobličan i sveobličan fetiš naših Misterija, koji
držimo u najstrožijoj tajnosti, toliko tajnoj da smo i sami zaboravili šta to
beše i šta mi to čuvamo, ali čuvamo!
Na te reči žreca Praznine, neko skriven se nasmeja. Ko se to
smeje? Pitaše se volšebnici pakla svakolikosti.
Kako da im kažem da me privlače Gnusnost i Izopačenost, i sve
ono što uneređuje svakodnevnost svakolikosti? Kako da im kažem da me zanima pornografija
zločina, da se naslađujem usporenim slikama svršavanja praiskonskog Zla svemirskih
bezdana, čija ogromnost okružuje pritvornost svetlosti?
Kako da im kažem da me privlače opskurna topografija i
speleologija kloaka svakojake opsednutosti i manijačke sreće?
Kako da im kažem da ničeg vrednog u ljudskosti nema do
nakaznog lika demona što čoveka čovekom čini i povremeno uradi da se probudim
ovlažen između nogu?
Kako da im kažem da život uopšte nije drugačiji od smrti, te
zato nije tužno umreti, niti je smrt manje lepa ili užasnija od života?
Kako da im kažem da ubih samoga sebe iz težnje za Salomom
Slobode? Kako onda da ljubim Ništa u ženskom (bez)obličju, kad budući i sam
Ništa, koje postoji skriveno u ljušturi muške ljudskosti, čeznem za samim
sobom?
Nisu li ove reči spomenici koje Praznina podiže Ništavilu u
čoveku koji ih pomisli i zapisa? Sva moja nauka je hula, lavež pobesnelog crva,
zveket lanaca u tamnici očaja.
Ove reči su krici koji iz mojih usta smrde kao što smrdi iz
olupina bezdanskih duhova. Zube moje potamnele svetlosti roni šećer opsene koju
nazvah „mojom doktrinom“.
Moje svete knjige škrabotine su demonskog nadahnuća koje nažvrlja
zgrčena leva ruka. Pogureno moje telo; bolest, bledilo, kolutovi podočnjaka oko
moje savesti. Jadni dragi moji, u ništa se pretvaraju.
Ko mi je dozvolio da budem čovek? Ko mi je dao da budem tumor
koji gnjili na telu jedne sreće? Već sam u Paklu. Od laži sam sazdan, i sve moje;
moje misli; vera moja zlehuda. Gorljiva gordost i očaj…
Najveći si u Univezumu! Rekoše mrtve duše koje krunisaše moj
blud kao vrlinu, rastakanje kao snagu moju. Muve lete oko moje glave. Žao mi je
dok gledam kako se krv moja u ništa pretvara. Ja – to je samo očajni urlik u
velikoj mračnoj sobi.
Na obodu svemira, u kloaki sveta, kolac poboden u zemlju. Zemljana
krv i seme skrnavitelja vanvremenog mira dubokih Spavača, tvore fetus
bremenitog Ludila. Sam oplođen sobom rađam samoga sebe.
Rupa u Zemlji je rupa u Umu. Rupa u Umu rupa je u esenciji
Bića. Rupa u esenciji Bića je rupa u Rupi. Rupa u Rupi je Rupa Kroz Koju Sve
Otiče I Kroz Koju Se Sve Vraća. Velika Crna Buba izlazi iz Rupe. To je Buba
Gnusnosti i Užasa, Buba simetrije Bezdana i pučina Dubina. Njen sluzavi pipak
ponire u tresetišta moje gnojave mašte.
Miris gnoja opija Filozofe otpora potpunog predavanja mog
bića čeljustima neizrecivih Nečeg i Ničeg. Za trenutak, čeljusti bivaju usne. Vlažan
poljubac...
Rekla je: Uzbuđuju me incest i x-filija, proliveno seme u
prljavoj vodi. Moja utroba je močvara neugaslih želja... Imao sam svega pet
godina.
Dunuh u drevnom prašinom grobnice prekriven natpis: Knjiga
Vizija i Spoznaja Saheb Hiram Prvog Abif Mešugaha, vrhovnog žreca feničanske tajne
Gnoze.
Ona koja kaza da je uzbuđuju incest i x-filija beše njegova
tajna nerođena sestra, koju gnusni vrači još pre njenog rođenja oteše iz utrobe
majke, te je baciše u pećinu gde življahu akrepi iz kakvih ćupova, koji za
vrače činiše čuda i niskost svakojaku.
Iz čitanja te čudnovate stele trgnu me glas koji beše moj, ali
prevarno moj, i kao da beše ženski; glas pun miline, čiji bi blagi eterični
dodir po kakvim krutim preponama doveo do ispuštanja semena u prljavu vodurinu
močvare neugaslih želja.
Ja sam Sukuba Bezdana, a to što pišeš je glupost, korisna za
prisećanje da u Tvojoj glavi živi Rupa, u Rupi živi mrtva Buba, a Ja sam tu da
Te blago dodirnem po kakvim krutim preponama...
Beleška iz
dnevnika vrhovnog žreca feničanske tajne Gnoze: Negde duboko, duboko, postavih
granitni tron i na tronu granitnog sebe. Sada, duboko, duboko, sedim i čekam da
se granit izmrvi u komade.
photo by William Mortensen
