Plašt nevidljivosti

Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE

Biti nevidljiv jeste prilično uvrežena tinejdžerska fantazija. Neću ovde ulaziti zašto je to tako. Priznajem da sam i ja neretko maštao o tome, naročito ukoliko je to bilo začinjeno erotskim motivima. U tom uzrastu čvrsto sam bio uveren da je moguće postati nevidljiv. U međuvremenu, nakon godina istraživanja i ličnog sazrevanja došao sam do zaključka da je nemoguće postići fizičku nevidljivost, ali biti fizički vidljiv ne znači ne biti nevidljiv. Postoje načini postizanja neke vrste nevidljivosti, što se svodi na baratanje veštinom stvaranja iluzije. Biti nevidljiv znači postići neku vrstu savršenstva u opsenarstvu. Dakle, ovde je reč o magijskoj a ne o fizičkoj nevidljivosti. U korenu magijske nevidljivosti jeste manipulacija ljudskom pažnjom. U tom smislu sasvim je moguće učiniti sebe nevidljivim a da pritom nije reč o kamuflaži niti o triku, nego je reč o čisto magijskom delovanju. Za tu svrhu razvio sam određene načine koji se postižu vežbanjem. Objasniću to na primeru ličnog iskustva.

Detinjstvo i mladost proveo sam u gradu koji nije bio ni veliki, ali ni mali. Imao sam dovoljno, ako ne i previše poznanika koji sam se javljao na ulici. Neki od njih bili su zaista dosadni i tražio sam načine nekako da ih izbegnem a da to ipak ne bude očigledno. Nisam želeo da ih svojim ignorisanjem uvredim. Iz te potrebe razvio sam određenu tehniku koju sam upornom praksom učinio u većoj meri efikasnom. U početku sam tu tehniku primenjivao noću. Naime, pre izlaska iz stana posvetio bih pet do deset minuta sledećoj vežbi koja u neku ruku dosta podseća na detalj sa nevidljivim plaštom iz jednog od filmova o Hariju Poteru. Za početak, zauzeo bih pozu poznatu kao „Znak tišine“ i trudio se da utihnem svaku misao. Potom bih zamislio kako se iznad moje glave nalazi tamna masa nalik velikoj zgužvanoj marami. Onda bih tu maramu u vizuelizaciji lagano spuštao preko glave sve dok me ona poput kakve želatinaste mase potpuno ne obuhvati. Proveo bih neko vreme u toj meditaciji a onda izašao napolje. Šetao bih normalno ulicom i kada bih spazio nekog ko ima običaj da mi se javlja vizuelno bih nabacio na sebe imaginarni tamni plašt, naravno, trudeći se da u meri koja je to moguća, utihnem misli. Zatim bih jednostavno prošao pored te osobe. U početku uspeh nije bio veliki. Kada bi me neko spazio, izvinjavao bih se i pravdao umišljenošću, kao zaneo sam se u misli, imam neke probleme i sl, što je društveno prihvatljiv izgovor za bezobrazno nejavljanje poznanicima.

Vremenom su me poznanici sve manje primećivali i to u meri da sam dozvolio sebi da ih netremice gledam u oči i neopaženo prođem na samo metar ili dva od njih. Kada sam se u tome izveštio počeo sam da praksu nevidljivosti primenjujem i danju. Naravno, moja efikasnost je u početku bila slaba ali se vremenom popravila, tako da sam ubrzo gotovo sustigao noćne rezultate. Ohrabren tim uspehom, pokušao sam da novostečeno umeće primenim u nekim ozbiljnijim poduhvatima: da se približim nekom i iznenadim ga, prvo noću a onda danju, da se ušunjam negde a da me ne primete. Osim toga, ova veština mi je koristila i u konvencionalnom smislu. Na primer, nađem se na kakvom skupu i spazim neke ljude koje bih hteo da izbegnem, ja brzo nabacim na sebe plašt nevidljivosti i oni me u tom trenutku nekako ne vide ili me spaze kasnije.

Ovakva veština je od koristi lopovima, kriminalcima, špijunima i beguncima, ali napominjem da ona ima svoja ograničenja jer mi nikako ne možemo postići fizičku nevidljivost, već samo da sebe činimo nedostupnim nečijoj pažnji. U mom slučaju to je uglavnom važilo za pažnju ljudi, dok je sa životinjskom pažnjom išlo veoma teže. Teško je, recimo, učiniti sebe nevidljivim za ptice, pse i mačke, jer oni osete vibraciju, bolje čuju, osećaju mirise. Moji pokušaji da se neopaženo približim životinjama bili su daleko ispod efikasnosti koju sam ostvarivao u odnosu na ljude, ali ne mogu poreći da taj trud nije bio baš bez rezultata. Isto tako, sumnjam da ovaj metod može imati bilo kakvu efikasnost kada su u pitanju nadzorne kamere.

Osim za skrivanje, plašt nevidljivosti ima još jedno svojstvo: pomaže nam kada hoćemo nešto da sakrijemo. Neki predmet tako možemo učinitim nedostupnim ljudskoj pažnji i sakrijemo ga naočigled svih. To je znatno teže izvesti ali pouzdano tvrdim da nije nemoguće. Naravno, teško je sakriti zgradu, ali predmet koji staje u ruku možemo magijski kamuflirati. Isto tako, plašt nevidljivosti može biti od pomoći ukoliko želimo da sakrijemo naše motive ili osećanja. Rečju, pomaže u laži, ali ne preporučujem ovu primenu budući da je priroda mehanizma plašta takva da on automatski počinje da skriva sve, što može stvoriti poteškoće onda kada nam je zaista stalo da uverimo druge u našu iskrenost. Tako je moguće da plašt od nas stvara sumnjivce u očima drugih onda kada mi to ne želimo. Moramo imati na umu da je svako magijsko sredstvo mač sa dve oštrice te se mora mudro primenjivati. Zato je potrebno postupati sa plaštom kao da je reč o materijalnom predmetu bez obzira što je zamišljen. Magija funkcioniše na takav način da nema mnogo razlike između stvarnog i zamišljenog a mapa u magijskom smislu jeste isto što i teritorija. Dakle, kada ga ne koristimo moramo ga vizuelno spremiti tamo odakle smo ga i izvadili. Ukoliko to izbegavamo da činimo posledica može biti takva da ljudi zaista, sami od sebe, prestanu da nas primećuju. Osim toga, biti nevidljiv ljudima znači izložiti sebe pažnji nekih drugih i drugačijih bića, što može biti krajnje neprijatno pa i opasno. Savet je: pravilna primena, bez velikog rizika i bez preterivanja.