Od malih nogu natežem se sa smrću, pokušavam da pregovaram, ako može ovako-onako, još samo ovo da dovršim, potrebna mi je podrška za ovo ili ono, još malo vremena za utvrđivanje nečeg itd. Sve vreme ja upućujem neke projektne predloge i to za sada - da čuknem u drvo - prolazi. Smrt je izuzetno kooperativna, tolerantna i rekao bih dobra. Beskrajno je strpljiva i uvek je lepo raspoložena. Izuzetno je voljna da ispunjava ljudske želje, jer je to veoma zabavlja, ali po njenom priznanju, tokom jednog našeg razgovora, rekla mi je da joj se slabo ko obraća sa konkretnim predlozima i molbama.
Santa Muerte della salute!
Odoh u Had a tamo me sačekaše seni žena umrlih na porođaju. One se pretvaraju u strašne utvare bez očiju. Pa ipak one mogu mnogo toga učiniti za žive, dobro ili loše. Stara je to magija, starija od svih bogova čija imena znamo. Eto kakvi mi snovi dolaze kad spavam glavom okrenutom ka zapadu. Ima u tom zagrobnom ahetipskom Zapadu izvrnuti pupak sveta, oličen velikom lobanjom. Ta lobanja, stalno poprskana svežom krvlju, nasađena je na jednu stenu i drži osu donjeg sveta.
Jednostavno, kad umremo, naši zemni ostaci ostaju Zemlji, ali ono što njoj ne pripada odlazi recimo na Mesec, odakle se sortira dalje ili vraća nazad. Problem nastaje u slučaju kada ono što je namenjeno Mesecu ostane da i dalje nekako tumara po Zemlji ili u njenoj atmosferi. Međutim, čak ni to nije veliki problem koliko onaj redak slučaj kada se to što je namenjeno Mesecu zavuče u kakve zemne šupljine, pećine ili uroni u morske dubine.
Sanjao sam da sam vaskrsao. U snu nisam bio ni svestan da sam mrtav sve dok nisam čuo glas Ozirisov, više vibraciju, koja me je pozvala i ja ustadoh, više kao senka nego kao čovek. I dugo nakon tog sna nisam mogao da iz usta i nozdrva izbacim taj dah smrti, koji me je čitavo pre podne opsedao, kao da sam jeo leševe. Tom prilikom, neke prostodavne bioničke narikače jecale su i jaukale moje vaskrslo ime. Važno je da živi počivaju u miru, a mrtvi neka se šećkaju...
Živeti večno i posmatrati patnju sveta. To je taj vampirski ideal. Pre ili kasnije, taj pogled se okrene ka praznini i postane praznina.
I eto baš se sada podsetih kako je lako prepustiti se osećaju besmrtnosti. Niko nas ne sprečava da usmerimo svest u tom pravcu. Za početak to je jednostavno lelujavo maštarenje, ali ko to zaista čini?
Biti normalan znači umreti običnom smrću. Umreti običnom smrću znači umreti u potpunosti. To je ta leva noga na koju sam večeras ustao.
