Thursday, May 7, 2020

Doktrina i simbolika Lude u tarotu (autor Dorijan Nuaj)

Luda, Marseljski špil, početak XVIII veka
Le Mat, Il Matto, Mattello, Il Pazzo, Le Fol, The Fool, Misero.  

Prva stvar koju ćemo primetiti jeste usmerenje glavnog lika na karti, ide li u levo, desno ili pravo, kao i to da li se uopšte kreće ili je nepokretan. Ukoliko se ne kreće onda je indikativno u kom smeru gleda. Takođe, u nekim špilovima lik Lude gleda desno, (u većini slučajeva gledaju u desno) ali mu je zato telo okrenuto ka levo, što bi moglo ukazivati na opštu rastrojenost prikazanog lika (na primer lik Lude u Cary Yale Viskonti Sforca špilu). To su osnovna svojstva prikazanog lika koja predstavlja suštinsku ideju karte. Druga stvar jeste opšta atmosfera karte, što ostavlja mesta subjektivnosti u tumačenju, ali je svojstvo koje ne može biti obuhvaćeno tabelarnim prikazom. Vejtova Luda odaje utisak kao da je večno mlad. Poput zanesenjaka on bezbrižno korača sa glavom u oblacima. To je neko, na prvi pogled, uzvišen i čist, bezazlen kao golub i samim tim predstavlja izraz nebeskog devičanstva. Ova karta deluje kao da je izraz čiste misli i stvaralačkog daha te ukazuje na stanje predrođenja, na prvobitni haos, pa i prazninu. Osim toga što predstavlja misao, Vejtova Luda može ukazivati i na mnoštvo misli te nagoveštava stanje konfuzije ili neodređenosti. Slična značenja su zbunjenost, ludilo, jurodivost, ali to kod Vejtove Lude nije očigledno. U religijskom kontekstu to bi mogao biti neko opsednut ili nadahnut Svetim Duhom. Takođe u Vejtovoj Ludi prepoznajemo duh ali i životni dah. U društvenom smislu označava anarhiju i nedostatak reda, nastup ludila, glupost, bezumlje, a u ponašanju ukazuje na nedoslednost ili nepredvidivost.
Luda, Vejtov špil, početak XX veka
Po spekulacijama okultista, Luda u metafizičkom smislu označava pojam apsoluta, a u skladu sa tim i mudrost. Sa druge strane, Luda može označavati i stanje mentalne i mistične tišine, utihnuće uma, budući da prethodi Čarobnjaku, odnosno Žongleru / Opsenaru, sa kojim ima najviše sličnosti. Pošto je Čarobnjak vibracija, Luda je tišina iz koje vibracija proizilazi. U idealnom smislu niz velikih arkana započinje tišinom Lude i završava tišinom Sveta, a karte koje ih slede ili prethode predstavljaju prvu i poslednju vibraciju. To znači da je Luda izraz prvobitne tišine dok je Svet tišina postfestum, ili konačna tišina. Luda je izražena kao Nevinost i predstavlja silazak iz večnosti, odnosno ulazak duše u materijalno postojanje. Luda je duhovna esencija koja prolazi kroz sve faze života. Njen sunovrat u ponor u tom smislu jeste jedini način prelaska iz potencijalnosti u aktuelnost. Okultisti obično za Ludu vezuju element Vazduha, ali takođe to može biti i Voda, kao prvi koji se pominje u Svetom Pismu i kojim predstavljamo materijalni svet i ljudsku telesnost. Voda je u tom smislu metafora za prostor i vreme. Za Menli Palmera Hola je Luda poređena sa materijalnim svetom jer je, kako on kaže, smrtna sfera svet nestvarnosti. Niži, odnosno materijalni svet, kao i smrtno telo, samo je odora ili šareni kostim ispod koje se nalazi božanska supstanca. Lakrdijaš je otud samo senka te supstance.

Mnogo toga što sam rekao povodom Vejtove Lude zaista je teško uklopiti u atmosferu kojom zrači lik sa karte nazvane Misero i označene rimskim brojem Jedan u Mantegna tarokiju. Ta karta sama za sebe govori i daleko od toga da predstavlja večnu mladost, glavu u oblacima, čistu misao i sve ostalo. Ono što je očigledno jeste siromaštvo i mizerija. Metodološki pristup Mantegna tarokija počinje od dna, od prosjaka i vodi do Boga. Umorni i stari beskućnik uzor je Lude. To nije duša na početku svog puta već na njegovom kraju. On je bos, obema rukama naslonjen na dugačak štap, među ruševinama, sa golim drvećem u pozadini i u prisustvu dva psa.
Misero (pandan Lude), Mantegna taroki, XV vek
U srednjovekovnim i renesansnim prikazima Lude njega često prate i deca koja mu se rugaju ili ga proganjaju. Takođe, istoričar tarota Pol Huson pominje da su srednjovekovne i renesansne gravure i knjige često prikazivale ljude i njihove aktivnosti u skladu sa vladavinom određene planete, kako bi bolje izrazili prirodu planetarnog uticaja na ljudske poslove, sudbinu i karakter. Luda se u tom smislu često pojavljuje kao subjekt pod vlašću Meseca. U srednjovekovnim dramama uloga Lude često nije bila napisana nego se njen tumač oslanjao na improvizaciju. Međutim, Luda je mogao imati svoje mesto i u visokom društvu, na dvorovima vladara i velikaša, nešto što nije svojstveno našem vremenu, ali zato gledamo mnoštvo budala u medijima i na internetu koji predstavljaju kolektivne lude (ili ludilo) opšteg društvenog sistema.

Luda u Cary Yale Viskonti Sforca tarotu takođe ne sija od sreće, nosi odrpanu žutu odeću (sa dugačkom belom košuljom ispod i nosi pojas) i ima tup izraz lica, mada je svakako u boljem stanju od onog u Mantegna tarokiju. U Sola Busca špilu luda je odrpan, ali ima gajde dok mu na desnom ramenu čuči gavran, što u krajnjoj liniji ukazuje na prisustvo duha. Pa kako se onda došlo do toga da umorni ili jurodivi stari odrpanac postane nešto tako uzvišeno i volšebno kao što je to slučaj u kasnijim tarotima, naročito u Vejtovom ili mitološka arhetipska figura kao kod Krolija? Ono što je vredno u starijim prikazima Lude jeste njegova duboka melanholija. 
Luda, tzv Cary Yale Visconti Sforza špil
Ovde bih naveo jednu kratku opasku Frensis Jejts (Veština pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2012, str 87): 
„Prema standardnoj teoriji o telesnim sokovima, kod melanholika preovlađuje crna žuč, a ona je suva i hladna, što se smatralo pogodnim za pamćenje, jer melanholici mnogo čvršće utiskuju u sebe slike i zadržavjau ih duže no osobe drugih temperamenata.“ 
Za više informacija o ovoj temi Jejts preporučuje Raymond Klibansky, Erwin Panofsky, Fritz Saxl, Saturn and Melancholy, Nelson, London, 1964. Nije mi poznato da li postoji prevod ove knjige na srpski jezik, ali postoji hrvatsko izdanje: Saturn i melankolija, studije iz povijesti filozofije prirode, religije i umjetnosti, Zadruga Eneagram, Zagreb, 2009.
Luda, Sola Busca špil, XV vek
Luda Mantegna tarokija, Sola Busca i Cary Yale Viskonti Sforca špila, po tradicionalnoj karakterologiji, jeste suvo-hladno melanholičan. U opisima i prikazima okultista, Luda je suvo-vruće melanholičan, odnosno intelektualan i nadahnut. Zapravo, usudio bih se reći, okultno shvatanje Lude reflektuje pogled okultista na same sebe. Tipičan predstavnik takve Lude jeste upravo onaj u Vejtovom špilu koji zagledan u oblake i obasjan suncem te držeći cvet u jednoj i štap sa povezom na vrhu u drugoj ruci, praćen psom, hita ka provaliji. Luda u Marseljskom špilu je negde na pola puta između melanholične Viskonti Lude i veselog Vejtovog. Pomenuti cvet je bela ruža, i kako to tumači poznati proučavaoc tarot simbolizma Robert V. O’Neill, ona ukazuje na rozenkrojcersko mistično putovanje, aludirajući na Vejtovu fascinaciju legendarnim Bratstvom Ruže i Krsta. U Vejtovom špilu ruže se pojavljuju na kartama Luda, Mag, Carica, Snaga i Smrt.
Luda, tzv Pierpont Morgan Bergamo Visconti špil, XV vek
Dakle, opšta atmosfera Lude doživela je preobražaj od one negativne ili loše (Viskonti, Sole Busca, Mantegna) preko veselog, ali očito maloumnog lika u Gringonneur špilu i onog blago nasmejanog u d’Este tarotu, do neodređenog, ali i dalje odrpanog Lude klasičnog perioda (Marselj, Vieville), sve do mističnog (Eteilla, Vejt, Kroli – sa izuzetkom Virta čija Luda prati klasičnu šemu). Ima li smisla pretpostaviti da su Eteilla, Vejt i Kroli svojim Ludama predstavili sami sebe, dok su stariji kreatori tarotskog imaginarijuma jednostavno kretali unutar konvencijom zadatih koordinata predstavljajući fenomen kakav jeste? S obzirom da Luda nije bio obeležen brojem, to ukazuje na njegovo mesto izvan društvenog poretka renesansnog i srednjovekovnog života. Luda je parija, poput kaste nedodirljivih u Indiji. Luda znamenitih okultista, naročito onaj Krolijev, jeste neko ko se sa samog dna uzdigao do božanskih visina. U tom smislu Luda je osa oko koje se okreće svet simbolički predstavljen kockom. 
Luda, Eteilla, sredina XVIII veka
Kroli je izvrnuo sve tradicionalne ezoterijske formule naopačke, krčeći put ka uspostavljanju doktrine eona Horusa. Tako je Luda u mentalitetu novog doba izbio na prvo mesto, a što je simbolički predstavljeno njegovim povezivanjem sa hebrejskim slovom alef. Po sistemu atribucija koje sam pre u tekstu nazvao engleskim, Luda je povezana sa hebrejskim slovom alef, čija je priroda vazdušna, dok je u tzv francuskom sistemu ona povezana sa vatrenim slovom šin. Slovo šin na Drvetu života povezuje desetu sefiru Malkut sa osmom Hod, a alef prvu Keter sa drugom Hokmah. Tako je Luda dospeo na sam vrh Drveta života, odnosno bliže njegovim korenima! Zamišljeno simboličko kabalističko Drvo života postavljeno je naopačke u odnosu na fizičko drvo te ima svoj koren gore, na nebesima, dok se njegova krošnja nalazi u zemaljskoj ravni. Alef je prvo od tri tzv majčinskih slova hebrejskog alfabeta i, između ostalog, označava analogiju život / dah. Dakle, uz pomoć daha koji prethodi zvuku Luda oživljava sledeći lik u nizu velikih arkana – Čarobnjaka. U tom smislu Luda je simbol samog života, odnosno životne vitalne snage. Taj dah se, kako kaže Pol Foster Kejs, može povezati i sa pojmovima kao što su hinduska prana, hebrejski ruah, latinski spiritus, grčka pneuma, sve na osnovu pretpostavljene analogije Lude sa alefom (iz Sefer Jeciraha). Upravo sam od Kejsa pozajmio tvrdnju o večno mladom Ludi sa početka ovog poglavlja. U psu koji ga prati Kejs prepoznaje razum (pas razuma). Nevezano za Kejsa, ovaj detalj snažno asocira na stih iz Krolijeve Knjige zakona„There is great danger in me; for who doth not understand these runes shall make a great miss. He shall fall down into the pit called Because, and there he shall perish with the dogs of Reason.“ (II,27); Inače, u toj knjizi reč pas se pominje četiri puta u negativnom kontekstu i povezuje sa razumom i sunovratom u rupu ili ponor. Pošto je Krolijeva Luda bezmalo božanska figura, prokuženi pas razuma u njegovom špilu je proteran sa te karte udomivši se u obliku kerbera kod Pustinjaka. Doslovno je poslat na dresuru. U Kejsovoj prostornoj kocki ova karta označava zamišljenu osu koja povezuje gornju ravan (ukoliko zamislimo da se nalazimo u središtu zamišljene kocke) i donju ravan, odnosno karte Čarobnjak i Papesa.
Luda, Tot tarot Alistera Krolija
Po Kroliju, Luda simbolizuje negativne velove povrh Drveta života, kabalističku nulu, izvor svega. U tom smislu se Luda povezuje sa Ain Sofom čiji se velovi nalaze iznad prve sefire Keter. Tako ona na neki način dotiče beskrajnu svetlost koja ljudima izgleda kao neprobojna tmina. Otud utisak ludila ili haosa. To ludilo, haos jeste potencijal iz kojeg se pojavljuje um, koji u ovom smislu možemo shvatiti kao vozilo misli. Krolijeva Luda u sebi sadrži i Desetku diskova kao poslednju kartu tarota, a što je prikazano sadržajem Ludine vreće, čime se čitav niz karata spaja u jedan krug: ROTA. Po Kroliju, Luda je i otac i majka, u najapstraktnijem vidu tih pojmova. I on takođe, povodom ove karte, povezuje ludilo i svetost. Najupečatljivija osobina Lude je, kaže Kroli, njegova bezazlenost. On je u svom špilu, simbolizmu te karte pridodao i goluba kao Venerine ptice, jer je golub i simbol Svetog Duha, tj. kako on to kaže, falusa u najoplemenjenijem vidu. Time on objašnjava metafizičku istovetnost Oca i Majke. Golubom je, dakle, Kroli naglasio povezanost Lude sa duhom. Budući da je Kroli Ludu predstavio u zelenoj boji, time ga je povezao sa likom Zelenog čoveka iz svetkovina posvećenja proleća, keltskim Daluom (velikom budalom) koji, po njemu, oličava ideju Spasitelja, jer se spasenje ne može dobiti ni po koju razumnu cenu, budući da je razum ćorsokak, prokletstvo. Otud jedino ludilo, božansko ludilo, nudi izlaz. Spasitelj, po Kroliju, može da se pojavi jedino kao posledica nekog nesvakidašnjeg događaja, sasvim protivnog svemu normalnom (što nas podseća na antinomijsko delovanje Šabataja Cvija). U konačnici, Krolijev prikaz Lude, koji potpuno odudara od tradicionalnog, po njemu predstavlja glif stvaralačke svetlosti. Krolijeva Luda otud ima rogove Dionisa Zagreja i malo sunce-falus između nogu, za razliku od Vejtovog Lude čije sunce iz gornjeg desnog ugla obasjava lik na karti. Krolijeva interpretacija Lude je duboko mitološka i kabalistička. 

U fantastičnom i mračnom aspektu, ova Luda se može dovesti u vezu sa lavkraftovskim entitetima Njarlatotepom ili ludim bogom-demonom Azatotom. Luda je najbliža mračnoj praznini i notabilitetima bezdana te je možemo tretirati i kao medijuma. Uostalom, poznato je da bi se čovek bavio crnom magijom prethodno zaista mora biti lud. U tom smislu Luda je, kako neki kažu, dijabolična senka Pustinjaka. Za Keneta Granta staza Lude je staza Deteta, Hoor–paar–Krata (aspekt božanstva iz Krolijeve Knjige zakona), odnosno Bebe u Jajetu, čija je elementarna atribucija akaša predstavljena crnim jajetom čiji je izraz krokodil Sebek. 

Za Osvalda Virta, Luda nije svoj, ne pripada sebi, već je zaposednut, nebiće, igračka u rukama okultnih sila. On je nula jer ne postoji u intelektualnom i moralnom pogledu, već je vođen slepim instinktima. On nema slobodnu volju i buduči submisivan može predstavljati objekt nečije zloupotrebe ili izraz ropstva. U dubljem smislu Luda izražava sve ono nedostupno razumevanju. Virt je sve velike arkane povezao sa konkretnim sazvežđima, pa je tako Ludu doveo u vezu sa Kefejom i Eridanusom. Kefej je u grčkoj mitologiji etiopski kralj, suprug Kasiopeje (arkana II) i otac Andromede (arkana XVII). 

Po mom skromnom mišljenju, jedan od doktrinarnih faktora koji je dao snažan zamajac preobražaju Lude, iako možda to i nije bila njegova namera, bio je Elifas Levi. Po njemu ova karta simbolizuje divinaciju, odnosno veštinu proricanja, koja, kako on objašnjava, predstavlja znanje o skrivenim stvarima. Vidovnjak čita u astralnom svetlu a ne saznaje iz analize ponašanja ili prethodnog znanja. Proricanje budućih događaja je moguće, kaže Levi, samo u slučaju kada se njihovo ostvarenje na neki način već sadrži u uzroku, a uzrok je vidljiv u astralnom svetlu. Astralno svetlo je, kako je govorio Levi, velika knjiga proricanja. Sposobnost čitanja iz te knjige je urođena ili stečena, pa otud vidovnjak može biti neko upućen ili sa instinktom. Proročka vizija deluje samo u ekstatičkom stanju koje je moguće umirivanjem misli. Dakle, bez prekida unutrašnjeg dijaloga, kako bi to rekao Kastanedin učitelj Don Huan, nema vidovnjačke vizije. Bez mentalne tišine Luda je samo izraz unutrašnjeg ludila. Prorok je, po Leviju, uzvišen i misteriozan. On ume da unapred sagleda posledicu sadržanu u uzroku i da čita u astralnom svetlu. Zato je divinacija duhovna spoznaja, a ključ te spoznaje je univerzalna i magijska doktrina analogije pomoću kojih se tumače vizije. Dakle, Levi je Ludu promovisao u vidovnjaka, što nije bez osnove ukoliko uzmemo u obzir tradicionalnu nekonvencionalnost proroka i vidovnjaka, ali da li je Luda tarota izvorno bio baš taj tip?

Usmerenost lika: Načelno je kretanje ili usmerenost ka levo tumačen u negativnom kontekstu, što je najvidljivije u liku Misero Mantegna tarokija. I Vejtova Luda se takođe kreće ka levo prema provaliji, ali tu postoji jedan pozitivan detalj koji biva jasniji tek ukoliko se uzme u obzir položaj Sunca na toj karti. Naime, Vejtova Luda se kreće ka istoku, s obzirom da je Sunce postavljeno visoko iznad njegove glave u krajnjem gornjem desnom uglu karte, odnosno u tački zenita. To ukazuje na kretanje ka večnom Istoku, ka večnom životu, pa otud utisak da je Luda večno mlad. Takođe, nije beznačajno pomenuti i biblijski kontekst leve i desne strane, a što možemo uzeti u obzir i prilikom razmatranja usmerenja i drugih likova tarota.
Luda, Papusov špil, kraj XIX veka
U starozavetnoj knjizi Propovednik, 10:2, piše: „Srce je mudrome s desne strane njegove, a ludome s leve.“ Jevanđelju po Mateju, na početku glave 20 piše: „Jer je kraljevstvo nebesko slično domaćinu koji iz rana jutra iziđe da naima poslenike u svoj vinograd. On se pogodi s njima po dinar na dan, i posla ih u svoj vinograd. Izišavši u treći sat, vide druge gde stoje besposleni na trgu, i reče im: Idite i vi u moj vinograd, i što bude pravo daću vam. I oni pođoše.“ Ovde je izraz pravo upotrebljen u smislu desno. I dalje, u istom jevanđelju, glava 25, stih 31 i dalje: „kada dođe Sin čovečji u slavi svojoj, i svi sveti anđeli s njime, tad će on sesti na presto slave svoje. Pred njim će se sabrati svi narodi, i on će razlučiti jedno od drugih, kao što pastir razlučuje ovce od jaraca; i postaviće ovce s desne strane sebi, a jarce s leve. Tada će reći kralj onima što mu stoje s desne strane: Hodite blagosloveni Oca moga, prmite kraljevstvo koje vam je spremljeno od postanja sveta.“ I u stihu 41 kaže se: „Tada će reći i onima  što mu stoje s leve strane: Idite od mene prokleti u oganj večni, pripravljeni đavolu i anđelima njegovim.“

Ludino kretanje u desno je konvencija Marseljskog špila koju su usvojili Eteilla i Virt, a što bi našeg Ludu stavilo u kontekst vremena, odnosno solarnog puta. U tom smislu Luda koja ide levo je poput derviša koji se vrti nasuprot vremenu, već gleda na onu stranu, bilo u smrt ili transcendenciju. Luda koji ide desno jeste onaj od ovoga sveta, prepušten struji života. Isto tako, ukoliko se lik kreće udesno to ima značenje okretanja budućnosti, dok levo ukazuje na prošlost. Naposletku, Luda postavljen frontalno, nema nikakvu intenciju, zaustavljen je u vremenu, kao trenutak tišine ili zanesenosti. Ko bi znao šta se dešava u njegovoj ludoj glavi? Krolijeva Luda je posve ekstatičan lik sa sve četiri u vis. Nije posve jasno da li on skače od nekakve čudnovate radosti ili pada u neodređeni ambis. To je upravo taj uhvaćeni trenutak, zamrznuti kadar, koji je isto tako osoben za Ludu Sola Busca špila uhvaćenog u raskoraku. Nasuprot njima, statična Luda u Pierpont Morgan špilu je tipičan idiot, odrpan, snužden, na neki način odsutan, čiji pogled odaje jednu namučenu dušu i ograničen um. Naposletku, imamo Ludu tzv Gringonneur špila, takođe uhvaćen u trenutku, dok se zabavlja sa zvečkom u pratnji četiri minijaturna ljudska lika spram kojih on deluje kao div. Gringonneur Luda je velika budaletina u centru pažnje svetine, što neodoljivo podseća na motiv žrtvovanja. Sprdaju se s njim, odaju mu kraljevske počasti, da bi ga na kraju ubili.
Luda, špil Šarla VI ili Gringonneur špil, početak XVI veka

Sledeća stvar na našem spisku jeste Ludin štap ili štapovi. U Marseljskom špilu Luda se, dok hoda, desnom rukom oslanja na dugačak štap, dok levom rukom pridržava drugi štap koji mu neprirodno stoji na desnom ramenu i na čijem je kraju privezan zavežljaj sa njegovom skromnom imovinom. Samom činjenicom da prikazani lik levom rukom pridržava štap na desnom ramenu, umesto da mu štap bude na levom, što bi bilo prirodnije, kreator Marseljskog špila poručuje da je njegov Luda nelogičan, glup ili malouman. Zapravo, taj štap na Ludinom ramenu je velika kutlača. Isti patern ponavlja se i kod Virtove Lude. Luda Vieville špila takođe ima dva štapa sa istom svrhom kao i Marseljski, ali je položaj štapa koji nosi na ramenu prirodan. U Pierpont Morgan špilu Luda nosi štap preko ramena, ali nema zavežljaja, nema drugog štapa za ispomoć u hodanju. Sve u svemu, problematika Ludinih štapova odnosi se na to da li je taj lik prikazan sa dva ili jednim štapom. Da bismo malo bolje osvetlili od kakve je to važnosti, moramo pogledati koji još likovi tarota imaju štapove (ako izuzmemo dvorske karte vezane za štapove). Takođe, trebalo bi tom prilikom uzeti u obzir samo dugačke štapove, a ne kratke, poput Opsenarovog, ili žezla koje nose Car i Carica, ili Hijerofantovog štapa. U Marseljskom špilu jedini lik koji ima štap na koji se oslanja, poput Lude, jeste Pustinjak. Isti je u slučaj i kod Virta, Vievilla, Eteilla, Cary Yale Viskonti Sforca i Pierpont Morgan špila. Vejtova Luda nema štap za hodanje već samo onaj preko ramena, ali zato Pustinjak ima dugačak štap. Sola Busca je u tom smislu specifičan, jer gotovo svi likovi velikih arkana tog špila imaju štapove ili koplja, pa ipak, primećujemo da lik na karti označenoj brojem XII, koju smo povezali sa kartama Pustinjak (i / ili Obešeni) nosi štap na isti način kao i Pustinjak standardnih tarota. Kod Krolija, Luda umesto štapa nosi oganj koji oblikom podseća na štap, s obzirom da je štap oruđe čija je elementarna priroda Vatra. U Mantegna tarokiju, osim lika na karti Misero, štap ima i Saturno kojeg smo povezali sa kartama Pustinjak i Smrt. U kontekstu simbolizma štap za hodanje bismo mogli poistovetiti i sa štakom, koja predstavlja Saturnovo obeležje, a koja povezuje Ludu i Pustinjaka, čime bismo onda obojicu mogli podvesti pod okrilje te planetarne prirode, s tim što Luda ima i primesu lunarnog a Pustinjak merkurovskog. Ludin i Pustinjakov štap je više oslonac nago što ima nekakvu mističnu ili magijsku ulogu. Kao takav štap ukazuje na slabost, koja može biti stvarna ili prevarna. U poznatom Rečniku simbola  rečeno je da štaka ima i značenje noge kao simbola duše, čija je nemoć spoljašnja oznaka unutrašnje nemoći. U poznatom Rečniku simbola, (J. Chevalier, A. Gheerbrant), pod odrednicom Štaka dalje piše: 
„Štaka može imati i pozitivno značenje: pomaže nam da se krećemo napred, simbol je volje koja ne želi prihvatiti zadanu situaciju a da je ne izmeni; simbol je i vere (u Jevanđelju, pošto se zbilo čudo, bogalj odbacuje štake); simbol je duhovne svetlosti koja vodi nesigurne korake.“
Uopšteno, štap je oruđe, magijsko oružje, oslonac ili osa sveta. Podsetimo se, Kejs je u svojoj prostornoj kocki upravo od Lude načinio osu sveta poistovetivši je sa alefom. Luda i Pustinjak imaju sve te potencijale.
Luda, crtež O. O. Spera
Kapa je obeležje identiteta. Svojim oblikom, ukrasima ili veličinom iskazuje poreklo, društveni status, zanimanje, etničku ili plemensku pripadnost njenog nosioca. Ludina kapa je smešna, neretko ima velike uši i druge slične dodatke koje ukazuju da je u pitanju nesvakidašnja osoba. Neke od tih kapa imaju perjane ukrase, ali recimo Luda Cary Yale i Pierpont Morgan špilova, umesto kape nosi krunu od belog perja. Upravo za krunu od perja Rečnik simbola pod odrednicom Pero, stavka 4, daje zanimljivo objašnjenje:
„Pero je takođe simbol moći. Kruna od pera, kojom se uresuju kraljevi i kneževi, podseća na venac sunčevih zraka, na oreol što ga nose izabrani. Obred krunidbe srodan je obredima poistovećivanja s bogom-suncem ili onim na koga je prenesena nebeska moć. Pera na vladarevom ili papinom baldahinu, što stoje na sva četiri ugla i u produžetku stupova, označavaju vrhunsku vlast, nebeskog porekla, što se prostire na sve četiri strane kraljevstva ili zemlje; ta je vlast obuhvatala i izvršavanje pravde.“
Malo dalje, u stavki 5 iste odrednice rečeno je da neki tumači u peru vide i simbol žrtve. Upravo je ta žrtva ono što karakteriše Ludu kao obrednog privremenog kralja kojeg uzvisuju, služe, tretiraju ga kao istinskog vladara, da bi ga na kraju ritualno žrtvovali. Isto tako, sudbina Lude, koja u nekim špilovima hita ka provaliji ili se nalazi pored kakve ruševine, sasvim jasno ukazujući na njegovo stradanje, može označavati i kraljeubistvo.

Džejms Frejzer je mnogo stranica ispisao o drevnim i primitivnim običajima ubijanja božanskih kraljeva, bogova ili polubogova, navodeći brojne primere iz različitih kultura i epoha. Frejzer je, u njegovoj čuvenoj Zlatnoj grani, pokušao objasniti razloge zbog kojih su drevni i savremeni primitivni ljudi povezivali sudbinu svojih zajednica, porodica, država, sa snagom i vitalnošću vladara. Zato je kraljeubistvo bilo povezano sa sprečavanjem opadanja njegove snage, što bi, u skladu sa verovanjima, sprečilo opadanje plodnosti i vitalnosti njegovih podanika. Drevni ljudi verovali su da se vladarska nemoć preslikava na opšte stanje naroda, države i prirode, jer ako je kralj nemoćan i bolestan, onda će takav biti i narod. Iz tih razloga je bio ustanovljen običaj ubijanja kraljeva nakon određenog vremena, ne bi li se sprečilo da prirodno opadanje njihove snage zbog starenja ili usled bolesti, ne utiče na vitalnost podanika i poredak u prirodi od čijih pravilnih i cikličnih ritmova društvo ili zajednica opstaje.

Dakle, u svemu ovome prepoznajemo snažnu indiciju o Ludi kao obrednoj žrtvi. U krajnjoj liniji Luda je žrtveni jarac, što ovu kartu približava karti Smrt. U prilog tome govori i prisustvo psa ili pasa u Ludinoj pratnji, kako je to prikazano u većini špilova. Pas je, kao što je poznato, povezan sa podzemljem, odnosno svetom mrtvih, što mu pridaje saturnalno-lunarni i merkurovski prizvuk. Takođe, u ovom smislu, stavljanje psa u kontektstu mentalnih psina ili razuma, ne bi bilo pogrešno. Međutim, temeljna je uloga psa kao magijskog bića, kao psihopompa, odnosno vodiča duše. Na kartama pas obično juri za likom Lude ili ga ujeda, ali ga ne vodi, što ukazuje na izgubljenost Ludine duše. Njegova je sudbina zapečaćena samim tim što mu je u životu uskraćen razum. Ono što je tipično merkurovsko u prirodi psa, po Rečniku simbola, jeste njegovo posedovanje isceliteljskih sposobnosti. Ipak, teško da prisustvo ove životinje u ovom slučaju ima takvu svrhu. Pre će biti da je njegova uloga da Ludu otprati na onaj svet. Osim toga, pas kao simbol, može imati i značenje bludničenja, opscenosti ili prokletstva, a to u neku ruku jeste svojstvo Lude.

Prisustvo provalije ili polurazrušene građevine takođe može biti stavljeno u kontekst prokletstva ili bede jer dočarava atmosferu karte. Ruševina je ambijent Ludine materijalne i duhovne bede. Taj aspekt, iako je prisutan samo u nekim špilovima, ipak ukazuje na mogućnost veze između Lude i Kule. Luda u Mantegna tarokiju, star, poguren i oslonjen na štap stoji usred ruševina. U špilu Eteilla, Luda kao da izlazi iz razrušene građevine čiji poveći komad možemo videti pored, lagano koračajući napred, desno, kao da za sobom ostavlja prethodni život i odlazi dalje, tražeći svoje mesto pod suncem. Provalija, ruševina, kamenje, golo drveće ili sitna oskudna vegetacija, deo su melanholične atmosfere. Prisustvo planine u Vejtovom i Eteilla špilu imaju drugačiji smisao i one ukazuju na značenja duhovne i mistične prirode. 

Simbolizam pojasa je složene prirode, ali u kontekstu Lude mogli bismo ga uzeti kao izraz njegove sačuvane časti. Iako je izgubio razum, pristojnu odeću, dom, ipak je sačuvao svoje dostojanstvo, odnosno nije potpuna propalica već ima svoje mesto u poretku. Pojas je njegovo poslednje uporište i zaštita, istovremeno bivajući simbol blagoslova i prokletstva.