Ehidna (Εχιδνα) je u grčkom mitu bila čudovišna drakaina sa glavom i grudima žene i repom uvijene zmije. Povezivana je sa mračnim kužnim mestima, močvarama i podzemnim arealom, a ponekad je bila poistovećivana sa čuvenim Pitonom, drevnim pred-apolonskim zaštitnikom proročišta u Delfima. Takođe, bila je smatrana suprugom Tifona (Olujni), koji je grčka varijanta starog boga Seta iz delte Nila. Ehidna i Tifon bili su roditelji mnoštva strašnih čudovišta kao što su Himera, Kerber, Hidra, Sfinga, zmaj Hesperiosa itd. Kako je Ehidna bila poistovećena sa Pitonom, to znači da ju je solarni Apolon i ubio. Za demonsku Ehidnu je dalje rečeno da je majka skitskog naroda. U drugoj varijanti mita, Skiti su nastali od Herkula i boginje Hore iz Skitije. Herodot pripoveda da su Skiti tvrdili da potiču od čudne veze. Naime, Herkul, čuvajući konje ili goveda, zalutao je u Skitiju i legao sa boginjom koja je bila polu-žena, polu-zmija. Pronašao ju je u pećini, sa donjim delom tela uvijenim poput zmije, a gornjim blistavim poput kraljice. Zadržala ga je i vratila mu prethodno ukradene konje i goveda tek nakon što je ležala s njim, a iz njihove veze potekli su prvi skitski kraljevi.
Međutim, teško je zamisliti da je čudovište moglo biti majka nekog naroda, makar ovaj bio i varvarski, pogotovo ne skitskog, kojima grčka mitologija dosta duguje. Iz tog razloga možemo pretpostaviti da je Ehidna bila mračni i dijabolični aspekt boginje koja je imala i svoju blažu stranu, iako bi neki cepidlački duhovi mogli insistirati da je reč o posve odvojenim božanstvima. Ta druga boginja je skitska Artimpasa, odnosno Argimpasa ili Aripasa „Čarobnica koja peva“, prva šamanka. Ova boginja je poput Ehidne, takođe bila boginja sa zmijskim udovima. Bila je poznata kao gospodarica zveri (potnia theron), boginja lova, ljubavi, plodnosti, vegetacije, obilja i muzičkog umeća. Ta veza sa zverima i lovom, ukazuje i na njenu sličnost sa Artemidom, osim toga što dele isti koren imena. Prvi deo njenog imena, kako je protumačeno na Kognarhiji, art / arti, ukazuje na indo-iranski koren arta, koji označava istinu i kosmički poredak (poput sanskrtskog rta ili rita). Isto tako, reč artem na nekim indoevropskim jezicima označava žito.
Ipak, fenomen Skita je verovatno dublji da bismo mogli izreči nedvosmislen sud o poreklu tog naroda, pod uslovom da je uopšte reč o jednom i jedinstvenom narodu. Otud bih mogao reći da su Skiti najverovatnije bili heterogeni nomadski skup, čiji je jezički i kulturni sloj bio pretežno indo-iranski, ali koji je takođe mogao uključivati ranije lokalne ili susedne elemente turanskog i ugro-finskog porekla. U tom smislu i boginja Artimpasa pripada skitskom svetu, ali njeno poreklo i funkcija nadilaze same Skite. Njeno ime jeste oblikovano u indo-iranskom jezičkom sloju, no ono što ona predstavlja jeste daleko stariji arhetip, a to je: gospodarica srednjeg sveta, čuvarica granice između života i smrti, zemlje i podzemlja, reda i haosa. Artimpasa je dobrim delom boginja prelaza, boginja praga.
U grčkoj percepciji severa, Skitija zauzima mesto srednjeg kosmičkog pojasa, odnosno prostora između poznatog sveta i mitskog nepoznatog. Severno od nje leži Arimaspea, ne kao stvarna zemlja, već kao mitološka zona u kojoj se gomilaju znaci drugosti: jednooki ljudi, grifoni, zlato koje čuvaju čudovišta. Arimaspea je severni pandan podzemlju; to je prag sveta, horizontalna projekcija htonskog. Grci su ime Arimaspi tumačili kao „jednooke“, ali iza tog motiva stoji njihovo specifično razumevanje skitsko-iranske složenice, verovatno povezane sa konjaničkim narodom. Jednookost nije anatomska osobina već mitološki znak liminalnosti, isto kao što su hibridna tela znak prelaza između nivoa postojanja. Grifoni, čuvari zlata Arimaspee, predstavljaju mitološku racionalizaciju severnih rudnih bogatstava i zatvorenih prostora zemlje.
U tom istom simboličkom polju pojavljuje se i Ehidna, zmijolika žena iz grčke mitologije, majka čudovišta i stanovnica pećina. Ona nije nezavisno božanstvo, već fragmentisana slika iste praiskonske gospodarice zemlje koju Skiti poznaju kao Artimpasu. Tamo gde Grci ne razumeju funkciju boginje, oni je razlažu na čudovišta: Ehidnu, Skilu, Lamiju. Svaki od tih likova čuva prolaz, stražari nad pragom ili prebiva u pećini, odnosno univerzalnom simbolu materice zemlje i ulaza u donji svet.
Astralni ključ za razumevanje ovog sistema jeste, kako je to pokazano u tekstu Artimpasa, Ophiuchus, and the Forgotten Origins of Artemis, sazvežđe Zmijonoša (Ophiuchus). U prastarim epohama, ono je bilo povezano sa žetvom, obnovom i znanjem o životnim ciklusima. Zmijonoša stoji između neba i zemlje, držeći zmiju, a to je isto ono mesto i motiv koji u mitološkom poretku zauzima Artimpasa. Ona je zemaljski izraz istog kosmičkog načela: sile koja reguliše prelaz, rađanje, smrt i ponovno vraćanje poretka. Tako se pokazuje da Artimpasa, Arimaspea, Ehidna i Zmijonoša nisu nepovezani motivi, već različite manifestacije jednog istog arhetipskog sistema. Ime Artimpasa je skitsko i indo-iransko, ali funkcija je starija od jezika: to je sećanje na prvu boginju zemlje i praga, sačuvano u mitu, geografiji i zvezdanom nebu.
Paralela Ehidna - Artimpasa
Dakle, uočavamo strukturalnu srodnost: polu-žena, polu-zmija. Ehidna je u grčkoj mitologiji gornjim delom žena, donjim delom zmija, stanovnica je pećina i graničnih prostora, te majka moćnih, liminalnih bića (Himera, Kerber, Hidra itd.). Artimpasa je takođe polu-žena, polu-zmija (ili zmijonoga), takođe povezana sa pećinama, podzemljem i prolazima između svetova, istovremeno je i „Majka“ (u mitskom smislu) ratnika, kraljeva ili celog naroda (Skita), a nalazimo je i u ulozi čuvarke kapije između Gornjeg, Srednjeg i Donjeg sveta. Ovo nije slučajna sličnost jer zmijoliki donji deo tela gotovo uvek označava htonsku moć, kontrolu nad plodnošću zemlje, starije božanstvo koje prethodi razvijenim teologijama i konačno vezu sa proročanstvom i znanjem koje dolazi „odozdo“. U tom smislu, Ehidna i Artimpasa dele isti arhetipski morfološki kod.
Ključna razlika između ovih boginja, ili oblika iste boginje, leži u funkcionalnoj transformaciji. Artimpasa je boginja suverenosti, gospodarica životinja, zaštitnica kraljeva i ratnica, boginja žita, poretka (arta) i inicijacije, šamanska učiteljica. Sa druge strane, Ehidna u grčkom mitu nije boginja, već „čudovište“, lišena je suverenosti i kulta, definisana prvenstveno kroz svoje čudovišno potomstvo, poražena ili marginalizovana u herojskim narativima. U tom smislu, lik Ehidne je tipičan helenski mehanizam mitološke redukcije po kome staro, prehelensko ili nehelensko božanstvo postaje htonski demon i protivnik heroja. Dakle, Ehidna je „razoružana“ Artimpasa: zadržan je oblik, ali je uklonjena kosmička i kraljevska funkcija.
Veza postaje jasnija ako se Ehidna sagleda zajedno sa Skilom. Naime, Skila je polu-žena, polu-zmija, polu-pas, čuvarka prolaza, pećina i moreuza. Ono što je kod Artimpase suverenost nad granicom, kod Grka se cepa na Skilu (čuvarka prostora) i Ehidnu (majku čudovišta). U pitanju je, dakle, fragmentacija jednog arhetipa u okviru grčkog mitološkog sistema, koji nije mogao u potpunosti da integriše figuru ženske htonske suverenosti. Osim toga, Ehidna pripada preolimpijskom mitu. Ona je povezana sa Tifonom, prethodi Zevsovom poretku, i nastanjuje „praznine“ kosmosa (pećine, krajeve sveta). Artimpasa pripada još starijem sloju, tj neolitskom i vezanom za poljoprivredu, sazvežđa i precesiju, sa jakim šamanskim elementom. Grci nisu upoznali Artimpasu neposredno, već kroz razbijene fragmente njenog lika putem raznih akulturacionih procesa tokom kojih je uobličen lik Ehidne. Dakle, Ehidna je fragment jedne šire i potpunije celine koju obuhvata Artimpasa. U zaključku možemo reći da Ehidna i Artimpasa nisu isto božanstvo po imenu, već je Ehidna helenizovana, demonizovana senka istog arhetipa kojem Artimpasa pripada. Njihova veza je arhetipska, funkcionalna i ikonografska, a ne nominalna.
Arimaspea
Arimaspea (Ἀριμασπέα) je naziv izgubljenog epa (pripisivanog Aristeju iz Prokoneza ili Prokonesosa), i mitske zemlje na krajnjem severoistoku skitskog sveta. Arimaspi (Ἀριμασποί) su jednooki narod (μονόφθαλμοι), koji se bore sa grifonima oko zlata, i nalaze se izvan skitskog areala, ali u njihovoj orbiti. Herodot je skeptičan, ali kaže da je to skitska priča koju su Grci preveli u mitološki jezik. Dakle, Arimaspi nisu čisto grčka fantazija, nego grčka mitologizacija skitskog severa. Arimaspi gotovo sigurno nije grčka reč. Možemo je raščlaniti kao arima + aspa, gde je aspa zapravo konj a arima je jedan. Dakle, Arimaspi su oni koji imaju jednog konja ili jednokonji. Proces prevođenja jednokonjih u jednooke je tipičan za grčku recepciju: arima (jedan) + pogrešno shvaćen drugi element. Grci reinterpretiraju značenje: aspa (konj) u ops (oko) te tako nastaje motiv jednookih bića. Bio bi to primer etimološke mitologizacije. Postoje i drugačiji predlozi, Tako na primer arima se tumači kao „divlji“, „gorski“, „udaljeni“, ili čak etnonim. U tom slučaju Arimaspi su konjanički narod sa krajnjeg severa, bez ikakve veze sa jednookošću. Jednookost tada postaje čisto mitski marker drugosti. Iako ime Arimaspi najverovatnije jeste iransko-skitsko, ipak sasvim je izvesno da su Grci jednim imenom (Arimaspea) obuhvatili razne narode, kako indo-evropske Skite, njihove severne susede, pa i čitav pojas ne-indoevropskih naroda. U tom smislu Arimaspea je kategorija, a ne etnička oznaka pod kojom su podrazumevani i proto-uralski, proto-turkijski, i paleo-sibirski elementi. Ali imena kao što su Artimpasa i Arimaspea je prevedeno kroz skitsko-iranski filter.
| Ravan | Gornje | Srednje | Donje |
|---|---|---|---|
| Geografija | Hiperboreja | Skitija | Arimaspea |
| Mitologija | Apolon | Artimpasa | Grifoni / Ehidnini potomci |
| Astralno | visoko nebo | Zmijonoša | podzvezdani prag |
| Funkcija | harmonija | prelaz | opasnost / čuvanje |
Ehidna, Tifon i Sfinga
Kod Hesioda (Teogonija) Ehidna i Tifon jesu roditelji čitavog niza htonskih i liminalnih bića: Kerbera, Ortosa, Hidre, Himere. Sfinga se u nekim kasnijim tradicijama (posthesiodske genealogije, sholiasti, mitografski kompendijumi) zaista dovodi u vezu sa Tifonom, ponekad i sa Ehidnom, ali to nije univerzalno kanonska verzija. Važno je, međutim, da Sfinga funkcionalno pripada istoj kategoriji: čuvar praga, čudovište znanja, biće pitanja i smrti. Dakle, i bez striktne genealogije, mitološka logika ih povezuje.
U pogledu veze Tifona i Seta, tu nije reč o modernoj spekulaciji. Još kod Herodota, a naročito kod Plutarha (Izida i Oziris), Tifon se izričito identifikuje sa egipatskim Setom. Za Grke kasnog arhaičnog i klasičnog perioda Tifon je sila haosa, baš kao i Set. Istovremeno, obojica su protivnici kosmičkog poretka (Zevs / Oziris–Horus), a takođe obojica su povezani sa sušnim, graničnim, severoistočnim ili pustinjskim zonama. Isto tako, Hiksi su u delti Nila, u Abarisu (Tell el-Dabʿa), uspostavili glavno svetilište Seta, koga su smatrali svojim zaštitnikom. Egipatski izvori eksplicitno navode da su Hiksi štovali Seta. Nakon proterivanja Hiksa, Set je u južnom Egiptu demonizovan, ali je u delti zadržao ambivalentan, pa čak i pozitivan status još dugo.
U smislu teze, na koju sam nailazio u literaturi, da su Skiti održavali vezu sa Egiptom, odnosno da su postojale veze između proročišta i svetilišta iz delte Nila sa pandanima u oblasti ušća Dnjepra, o tome nema dokaza. Dakle, nema materijalnih dokaza o direktnoj institucionalnoj vezi tipa „svetilište–svetilište“ između ušća Dnjepra i delte Nila. Ali postoji nešto suptilnije i važnije, a to je da još od bronzanog doba postoji kontinuitet nekakve komunikacije između severnog priobalja Crnog mora, Anadolije i Levanta sa deltom Nila. Takođe, Grci su taj koridor mitologizovali. Sve što dolazi sa severa i istoka dobija tifonsko-setovski karakter. U pogledu shvatanja Sfinge, imajmo na umu da je egipatska sfinga solarni i kraljevski simbol, dok je ona kod Grka htonska i smrtonosna. Ovaj preobražaj ima smisla ako se posmatra da je egipatski solarni simbol prenesen u egejski i severni kontekst te preoblikovan kroz tifonsko-setovski diskurs, i konačno vraćen u mit kao kćer haosa (Tifon) i zemlje-zmije (Ehidna). U tom smislu, Sfinga je mitološki fosil egipatskog simbola, ali u potpunosti reintepretiran kroz severno-htonsku optiku. Drugim rečima, ovde imamo na delu postojanje jednog mitološkog nerva koji povezuje Skitiju, Egipat i helensku interpretaciju oba prostora. Moguće je da su grčka tumačenja odjek stvarne veze između ovih oblasti, jer poznata je priča da su u jednom periodu egipatski faraoni ženili kraljevske kimerijske (skitske) žene. Otud, možda pomenuti mitološki nerv i nije bez osnova.
