Neshvaćeni mediokritet je veća tragedija od neshvaćenog genija. Taj neshvaćeni genije je bezmalo kliše. Naravno da je neshvaćen kad je genije. Ali neshvaćenost mediokriteta mnogo dublje pogađa. Čemer i jad, nesnosna teskoba. Njegov trud da se uzdigne beslovesna svetina ne ceni, ne vrednuje. "Br'te mnogo filozofiraš, znaš!" Čuju se povici iz mase. Sa druge strane, kada pokuša da se približi sofisticiranijim duhovima, on nema taj kapacitet, njegove kržljave mentalne organele proizvode nesnosnu buku. Nailazi na podsmeh. Ne možete vi to shvatiti. To su teške stvari...
One koji previše ozbiljno predstavljaju sebe smatram neozbiljnim. Pre ili kasnije iz njihove uštogljenosti sevne kakva užasna i priglupa misao.
Kako nekom reći da je dosadan? Jeste, ti si odličan lik, dobar čovek, ali si nekako dosadan. Možda su to energetski vampiri, prirodni. A možda je dosada kojom zrače izazvana nekim dubljim razlozima. Zaista u ovom trenutku ne znam koji bi to razlozi mogli da budu.
Zatucani u sopstvenom mišljenju. Gledam ih, lepi, mladi, obrazovani, pametni, a zatucani. A tek ovi stariji! To se godinama zatucavalo, ostavilo tragove na licu, u fiziognomiji, u načinu kako klikće „lajk“ ili dodaje.
Previše olako shvataju da su olako shvaćeni. Jedino ko ih ozbiljno shvata jeste đavo onda kada dođe po naplatu.
