Neki ljudi mi objašnjavaju nešto a ja ništa ne razumem. Postavljaju neodređena i nejasna pitanja koja u sebi sadrže logičke nedoslednosti i očekuju precizan i opširan odgovor. A meni ruka visi nad blok opcijom jer je katatonija uvek bolje rešenje od kakofonije. Hvataju se za svaku reč i traže što konkretnije iskaze, a kada ih dobiju ne uviđaju kakav sam put morao preći da uzvišenu stilsku figuru, kao plod visokih dometa imaginacije, svedem na banalnost njihovog razumevanja. Naravno, tada se razočaraju, umesto da kontempliraju o slici kao bremenitom simbolu jednog apstraktnog razumevanja. A onda mi pukne film i stvarno kliknem blok. Posle mi se jave sa drugog profila ili na mejl onako uvređeno: „Zašto si me blokirao?“ Pa zbog nesnosne gluposti i lenjih mentalnih creva!
Neki misle da ako znam ponešto to bi značilo da znam baš sve, pa i ono što bi oni da me priupitaju, a ja baš to ne znam. Kada im kažem kako ne razumem šta me pitaju i nemam odgovor na njihovo pitanje, oni se nadure, misle namerno izbegavam odgovor, ili sam prosto folirant i odmah me optuže da nisam ono za šta se predstavljam. Pitam a kako se to ja predstavljam, onda oni tajanstveno - znaš ti dobro... I ja odmah kliknem opciju „blok“ i začudim se samome sebi zašto sam uopšte prihvatio zahtev za prijateljstvom od dotične osobe i kako nisam odmah primetio kosmičku konfuziju u tom umu?
Razvoj virtuelnih društvenih mreža otvorio je nebrojene mogućnosti razmahivanja onih malignih psihičkih mehanizama koji bi u drugim okolnostima lakše bilo sanirati. To je cena progresa. Pripadnici malignih psihičkih mehanizama uvideli su krucijalni trenutak društvenih mreža, a to je ujedinjenje u njihovoj dijagnozi. Ne časeći časa, udružiše se u više velikih malignih celina. I umesto da dele terapiju, oni dele kosmičku konfuziju, koja po prirodi stvari, zbog sve većeg pridolazećeg broja jedinki, biva sve veća i veća...
Kažu, imam jedno pitanje, a onda ispišu pasuse i pasuse prepune grešaka i nedorečenosti, često nakon par rečenica demantujući prethodno rečeno... i nigde pitanja. Onda prođe neko vreme, naljute se i zahtevaju nekakav odgovor. Odgovor na šta? Komentar na njihov tok misli? Nema boga tamo gde sam ja!
U vremenu postkomunikacije, bilo je pitanje trenutka kada će se pojaviti ozbiljni šumovi u porukama koje elita emituje ka masama. Na delu je raspad dominantnih narativa, a što je pojava koja ima globalnu tendenciju. Ljudi sve manje razumeju šta im to poručuju ovi sa vrha. Dinamika situacije nadilazi dosadašnje „neurolingvističke“ šeme. Idealno vreme za one koji govore na takav način da ih svi razumeju.
Osećam nadolazak post-fake-news doba. Uskoro će svi mediji sjajiti nepatvorenom svetlošću post-istine u postkomunikaciji...
