Legenda o Redu Zlatnog Centuriona (F.O.G.C.)

art by Nether Temple Design

Legenda o F.O.G.C. (Freemasonic Order of the Golden Centurium / Fraternitas Ordinis Aurei Centurii - Red Zlatnog Centuriona) predstavlja jedan od prilično uzbudljivih mračnih fenomena u istoriji evropskog okultizma. Sam F.O.G.C. je postao široko poznat zahvaljujući autobiografskom romanu Frabato čuvenog okultiste Franca Bardona, kao i spisima dr Adolfa Hembergera i istraživača vezanih za nemački red Fraternitas Saturni. Prema toj legendi, radilo se o krugu od tačno 99 bogatih industrijalaca, političara i članova elite koji su praktikovali čistu demonolatriju i magijsku tehnologiju sa jednim ciljem, a to je sticanje potpune moći, bogatstva i političkog uticaja. Red je bio pod okriljem stotog člana, kako se govorilo, a u tom smislu pominju se imena poznatih demona: Barzabel, Belijal, Asmodej i Astarot. Navodno, svake pete godine, ako niko od članova u međuvremenu ne umre, uoči Jovanjdana održava se žrebanje. U kutiji je 98 belih kuglica i 1 crna kuglica, pa onaj ko izvuče crnu mora popiti smrtonosni otrov tokom sastanka lože. Tada njegovo bogatstvo prelazi u ložu. Ako veliki majstor izvuče crnu kuglicu, može ponovo da žreba do tri puta. Takođe, svaki član je dužan ložinom demonu kroz zakletvu, krvni ritual i mentalni pakt. Iako na prvi pogled sliči, F.O.G.C. nema nikakve veze sa regularnim masonstvom, stepeni su samo simbolički, a sva tajna znanja se daju jednom prilikom inicijacije.

Bez obzira na to da li je F.O.G.C. u obliku koji opisuje Frabato postojao kao istorijska institucija (osnovana navodno 1840. u Minhenu) ili je reč o mitskoj amalgamaciji više mračnih redova, taj red nosi nepogrešiv pečat stvarne demonolatrijske strukture. Ako se zapitamo šta bi mogle biti preteče takve strukture u istoriji evropske ezoterije, odgovor otkriva da F.O.G.C. nije nastao u vakuumu, nego predstavlja sliku vrhunca evolucije organske veze između elita i demonskih hijerarhija. Ta veza se može pratiti u vekovima unazad. U tom smislu, izdvojio bih nekoliko ključnih istorijskih i ezoterijskih preteča strukturne demonolatrije poput F.O.G.C.-a:

Affaire des Poisons (Afera otrova) i Crne mise XVII veka

Ako tražimo eventualnu preteču ritualnog spoja visoke elite i demonolatrije, to je dvor Luja XIV u Francuskoj (krajem 1670-ih). Ovde imamo u fokusu visoku aristokratiju, grofice, vojvode i kraljevske ljubavnice (poput Madame de Montespan), u saradnji sa zloglasnom vešticom Catherine Deshayes (La Voisin) i raspusnim katoličkim sveštenikom Étienneom Guibourgom. Guibourg i La Voisin nisu izmišljali magiju iz hira, nego su vodili elaborirane Crne mise nad nagim aristokratkinjama. Tokom ovih obreda, demonskim silama (Asmodej, Astarot) žrtvovana su novorođenčad i odojčad radi dobijanja trajne kraljeve naklonosti, moći i političkog uticaja. Dakle, ovo je prvi istorijski zabeležen slučaj u predmodernoj Evropi gde je najneposrednija elita države sistematski učestvovala u demonskim paktovima i krvnim žrtvama radi očuvanja političke moći.

Hellfire Club (Klub paklenog ognja) XVIII veka

U XVIII veku u Velikoj Britaniji i Irskoj nastaju ekskluzivna tajna društva za političare, premijere i aristokrate, od kojih je najpoznatiji bio Order of the Knights of St. Francis of Wycombe, koji je vodio Sir Francis Dashwood. Članovi tog reda bili su kancelari, plemići, a zanimljivo je da se među učesnicima njihovih okupljanja pominje ime jednog od značajnijih očeva osnivača SAD, a to je pa čak i Bendžamin Frenklin tokom svojih boravaka u Londonu. Iako zvanična istorija često pokušava da podvede Hellfire Club pod paravan hedonizma, razvrata i pijančenja, njihovi rituali u opatiji Medmenham i podzemnim pećinama imali su izrazito parodijski i demonolatrijski prizvuk. Oblačili su se u monaške odore, prizivali Lucifera i izvodili obrede koji su spajali seksualnu magiju i podrugivanje hrišćanstvu. 

La Haute Magie Noire i satanističke lože XIX veka

Sredinom i krajem XIX veka u Parizu, Minhenu i Beču dolazi do procvata takozvanih divljih ili starih loža koje su odstupile od klasičnog masonstva. Jedan od takvih oblika je Hermetički Red Zore koji se vezuje za ime Abbé Boullan-a. Joris-Karl Huysmans u svom čuvenim romanu Là-bas (1891) opisuje satanističke krugove Pariza XIX veka okupljene oko rasčinjenog sveštenika Eugènea Boullana. Oni su praktikovali astralnu magiju, napade na daljinu (ono što će se u materijalima o F.O.G.C. kasnije nazvati borbenom telepatijom i upotrebom tepafona (aparata za magijsko zračenje) i seksualno-magijske paktove. U to vreme se razvijaju teorije o ložama koje ne traže duhovno prosvetljenje, već čisto materijalno ovladavanje svetom kroz prizivanje klipota i priklanjanje silama Saturna i Marsa. 

Nemački saturnijski okultizam (Fraternitas Saturni)

U kontekstu nemačkog govornog područja (odakle priča o F.O.G.C.-u i potiče), najvažnija karika jeste preplitanje telemitske magike i saturnijanskog okultizma početkom XX veka. Tako je red Fraternitas Saturni (osnovan 1926. od strane Eugena Grošea - Gregoriusa) nosio otvoren luciferijanski i saturnijanski pečat. Za razliku od engleskog Golden Dawn-a koji je balansirao između kabale i hrišćanskog misticizma, nemački magijski krugovi su bili mnogo radikalniji, eksperimentisali su sa seksualnom magijom, mračnim aspektima planetarnih inteligencija i egregorima. U tom smisli vredi napomenuti da izvori koji pišu o F.O.G.C. pominju da je taj red praktikovao stvaranje imagospuriusa, veštačkih magijskih bića (elementala / servitora) koje loža stvara i daje svakom novom članu kao duha pomoćnika koji ga štiti, ali i nadzire. Ova tehnika vodi direktno poreklo iz tehničke hermetike i praktične magije kakvu su razrađivali Rah-Omir Quintscher i Franc Bardon. 

F.O.G.C. struktura

Kada se uklone slojevi senzacionalizma i romanesknog ulepšavanja, F.O.G.C. je arhetipski model magijske kaste koja je inženjerski i nemački precizno institucionalizovala demonolatriju. Ovde demon više nije biće koje se priziva iz ma kog razloga, nego je tom smislu demon izvršni direktor (član br. 100), a magija je hladna tehnologija gde se svest članova vezuje krvnim zavetom, novac sliva u zajedničku kasu, a ljudske žrtve služe kao pogonsko gorivo za održavanje psiho-magijske mašinerije. Otuda je F.O.G.C. u okultnoj istoriji zapravo karika koja povezuje drevne hramovne kultove žrtvovanja sa modernim mračnim elitama delimično stvorenih kroz tehnologiju kontrole uma uvezane sa demonomagijom. Iz te perspektive F.O.G.C. je manifestacija arhontske strukture koja sistematski proizvodi provodnike za mračne sile.

Hajde da razmotrimo istorijske izvore i okultnu logiku koja stoji iza uvezivanja Barzabela, Belijala, Asmodeja i Astarota. U tom cilju pomenuću četiri ličnosti koje uopšte nisu bili nezavisni svedoci koji su slučajno naišli na istu priču, već akteri iz istog nemačko-češkog magijskog miljea u periodu od 1920-ih do 1960-ih. Prvi među njima bio je Eugen Groše (Master Gregorius). On je imao neposredan uvid u rad raznih ezoteričnih redova tog vremena. Pretpostavlja se da je priču o F.O.G.C.-u usmenim putem preneo mlađoj generaciji u okviru reda Fraternitas Saturni. Druga ličnost od interesa za ovu temu jeste Guido Wolther (Master Daniel), Gregoriusov učenik, koji je bio Veliki Majstor Fraternitas Saturni. Wolther je kasnije svedočio dr Adolfu Hembergeru o unutrašnjim strukturama F.O.G.C.-a, opisujući njihove obrede, upotrebu tepafona i demonskog egregora lože. I konačno, tu su Franc Bardon (Frabato) i Friedrich Wilhelm Quintscher. Bardon je dvadesetih godina bio učenik F. W. Quintscher-a (Master Rah-Omir), koji je bio u blizak sa nemačkim okultnim krugovima. Kada je Bardon u svojoj autobiografiji Frabato napisao detalje o F.O.G.C.-u, on nije prosto izmislio mit, nego ga je crpeo iz istog onog podzemnog rezervoara informacija i rukopisa koje su delili Quintscher, Gregorius i njihovo okruženje. 

Sve ove ličnosti nisu bili nepovezani svedoci, nego su bili deo jednog  intelektualnog i magijskog toka. Međutim, gde ima dima, ima i vatre, a to što su bili povezani ne znači da su izmislili F.O.G.C. kao bezazlenu priču, već da su prenosili svedočanstvo o postojanju stvarne Crne Lože (ili više njih) koja je delovala u Minhenu i Berlinu početkom XX veka pod tim mehanizmom.

F.O.G.C. i njihova veza sa Barzabelom, Belijalom, Asmodejem i Astarotom

Glavni i najstariji formalni pisani izvor koji eksplicitno navodi sva četiri demonska imena zajedno u kontekstu F.O.G.C.-a jeste dr Adolf Hemberger (profesor koji je tajno sakupljao građu o nemačkim mračnim redovima, pišući pod pseudonimom Dr. Klingsor) u saradnji sa Guidom Woltherom. Wolther i Hemberger su precizirali da F.O.G.C. loža stvara pakt pod okriljem demonskih matrica: Marsovog daimona Barzabela, starog bika-boga (ili demonizovanog arhetipa) Astarota, te Belijala i Asmodeja, kao 100. člana lože koji predstavlja sam demonski egregor. Bardon u Frabatu opisuje unutrašnji rad lože, ali Hemberger i Wolther prvi daju jasniju demonološku nomenklaturu koja stoji u pozadini.

Na prvi pogled, kombinacija demonskih kumova izgleda neobično: Barzabel je astromagijski planetarni demon (nije goecijski, već planetarni duh Marsa iz Agripline Okultne filozofije i planetarne magije), dok su Belijal i Asmodej visoko rangirani demonski kraljevi Goecije, a Astarot je veliki vojvoda.

Berzabela možemo povezati sa magijskom silom u užem smislu i pomenutom borbenom telepatijom koju su članovi F.O.G.C. primenjivali. Kao duh Marsa, Barzabel je Kamaelov demonski korelat. Barzabel nije izabran slučajno, jer F.O.G.C. je putem borbene telepatije (Kampftelepathie), uništavala neprijatelje na daljinu. U tom smislu korišćen je tepafon. Mars u svom mračnom aspektu nudi bezobzirnu snagu, agresiju, proboj i sposobnost da se energetski slomi tuđa volja ili izazove bolest i smrt. Barzabel u tom smislu pruža dinamičku silu i oružje.

Drugi demonski entitet je Belijal, jedan od najviših goecijskih demon-kraljeva, koji je, prema legendi, stvoren odmah posle Lucifera. Ime mu znači Bez jarma ili Bezvredni (za Boga). Belijal je gospodar zemaljskih kraljevstava, političkih titula, bogatstva i nepokornosti moralnom zakonu. Barzabel daje agresivno oružje, Belijal daje zemaljski status, moć i kapital. On je patron elitističkog uverenja da zakoni morala ne važe za izabrane.

Treći demonski entitet, Asmodej, takođe ima kraljevsku titulu u demonskoj hijerarhiji. On pokriva sferu seksualne magije, vezivanja članova kroz tabu i psiho-energetsku manipulaciju. On pretvara strast u oružje i osigurava da vitalna energija (koja se oslobađa kroz obrede i žrtve) bude usmerena u održavanje egregora lože. 

Dok prva tri demona pokrivaju silu / napad, političku moć / bogatstvo i seksualnu magiju / strast, četvrti demon Astarot, popunjava ulogu patrona mračnog znanja, iluzije, stabilizacije i astronumerološke strukture. Hemberger Astarota specifično naziva „stari bik-bog“ (der alte Stiergott). Demon Astarot u evropeizovanoj demonologiji nastaje demonizacijom feničanske i kanaanske boginje plodnosti, rata i zvezda Astarte. U okultnoj tradiciji, povezivanje sa bikom aludira na sazvežđe Bika, kojim vlada Venera, a gde je Mesec u egzaltaciji. Bik simbolizuje trajno bogatstvo, akumulaciju kapitala i zemaljsku stabilnost. U tom smislu Belijal daje političke titule i trenutnu moć, Astarot u vidu bika-boga daje F.O.G.C.-u kolektivnu materijalnu čvrstinu, tj garanciju da se bogatstvo žrtvovanih članova trajno sliva u kasu lože i da se imetak ne osipa. U klasičnim grimoarima (poput Goecije i Magusa Francisa Barretta), Astarot ima vrlo specifična svojstva. Kao veliki vojvoda pakla on otkriva sve tajne nauke, liberalne veštine, slobodne umetnosti i izumitelj je magijskih mehanizama. S obzirom na to da je F.O.G.C., sudeći po zabeleženim opisima, bio opsednut magijskom tehnologijom i radionikom, Astarot je mogao biti magijski inženjer lože. On pruža operativno znanje o tome kako prevesti astralne sile u fizičke i mehaničke sklopove.

U srednjovekovnim legendama (poput Zlatne legende i teksta sv. Bartolomeja), Astarot je opisan kao demon koji boravi u hramovima prerušen kao iscelitelj, stvarajući iluzije i vodeći sledbenike kroz proročanstva. U kontekstu F.O.G.C. Astarot pruža loži veo nevidljivosti i neprikosnovene obmane. Zahvaljujući njegovom uticaju, unutrašnji demonolatrijski obredi članstva ostaju potpuno skriveni iza fasade uvaženih građana, industrijalaca i filantropa. On je patron dvostrukog života članova lože. Sada biva jasnije da ovo nije popis nasumičnih imena iz grimoara, već specifična magijska formula za ovladavanje materijalnim svetom koju je F.O.G.C. instalirao kao svog unutrašnjeg pokrovitelja (Stotog člana).

Dodatak: tepafon

Instrument tepafon (Tepaphon / Tepa) predstavlja najstrože čuvanu tehnološku tajnu reda F.O.G.C. i jedan je od najpoznatijih predmeta mračne magijske inženjerije u nemačkom okultizmu. Prema zapisima F. W. Quintschera i navodima iz Bardonovog Frabata, tepafon je bio psihotronska mašina koja je emitovala mentalne zrake te je služila kao smrtonosno oružje za napad na daljinu, psihološku manipulaciju i energetska delovanja. U suštini, sudeći po opisima, tepafon je predstavljao spoj rane zapadne radionike, optike i ritualne magije. Osnovu instrumenta činila je modifikovana čarobna svetiljka (magic lantern, tj ranija verzija slajd-projektora). Imala je izvor svetlosti (visokoprocentni alkohol ili ulje dopunjeno posebnim tečnim magijskim kondenzatorom) i sistem optičkih sočiva. Svetlost iz sočiva bila je usmerena na bakarnu ploču okruženu namotajima bakarne žice. Na tu bakarnu ploču u žiži svetlosnog snopa stavljao se takozvani svedok ili uzorak žrtve, obično fotografija, rukopis, pramen kose, kap krvi i sl (simpatetička magija).

Tepafon sam po sebi nije radio automatski na dugme, već je služio kao pojačivač i usmerivač magijske volje operatora. Dok bi aparat bio upaljen i usmeren na sliku žrtve na bakarnoj ploči, operateri lože (često okupljeni u krug oko aparata) fokusirali bi se i mentalno zgušnjavali element Vatre ili mračne astromagijske astralne uticaje. Kroz optiku, bakar i magijski kondenzator, stvorena destruktivna energija bi se pojačavala i odašiljala direktno u astralno i fizičko telo žrtve bez obzira na geografsku udaljenost. Prema okultnoj predaji i spisima koji opisuju F.O.G.C., tepafon je bio višenamensko oružje: za izazivanje iznenadne bolesti, visoke groznice, nervnih slomova, paralize ili čak otkazivanja srca kod protivnika lože. Mogao se podesiti na blaže frekvencije radi ubacivanja sugestija, izazivanja paničnih napada, prisilnih misli ili unutrašnjeg nemira. 

Bardon u Frabatu opisuje da je loža pokušala da ga ubije tepafonom tako što su fokusirali vatreni element na njegovu fotografiju, usled čega je njegovo fizičko telo počelo unutrašnje da gori od ekstremne toplote dok nije primenio suprotni vodeni element za neutralizaciju. Dakle, tepafon je fascinantan jer označava prelaz sa starog tipa ritualne magije (sveće, mačevi, krugovi na podu) na tehno-magiju i proto-radioniku XX veka. U priči o F.O.G.C.-u on služi kao materijalni dokaz njihove premise: da se ezoterični zakoni (poput astralnog elektromagnetizma) mogu kanalisati kroz fizičke instrumentske sklopove radi hladnog, inženjerskog učinka nad ljudskom psihom i telom.

Raspakivanje mita o F.O.G.C.

Na osnovu istorijskih dokumenata, zabeleženih spisa i istraživanja nemačkih okultnih krugova sa početka i sredine XX veka (pre svega radova dr Adolfa Hembergera), odgovor na pitanje ko je autor prvog pisanog i hronološkog izvora za mit o F.O.G.C.-u jeste Friedrich Wilhelm Quintscher (1883–1955), koji je pisao pod magijskim imenom Rah-Omir. Tek nakon njega u igru ulazi Eugen Groše, a potom i Franc Bardon i Guido Wolther. U svom delu Denu val Gumas (obljavljenom oko 1928. godine), Quintscher prvi u nemačkoj ezoteričnoj literaturi opisuje strukturu Zlatnog Centuriona (Golden Centurium), 99 članova i njihove tehničko-demonološke obrede. Quintscher je bio ključni učitelj Franca Bardona u Drezdenu tokom 1920-ih. Svi uveliko prihvaćeni koncepti, poput aparata tepafona, radijalnog zračenja i učenja o opasnim crnim ložama, u Bardonov sistem došli su upravo preko Quintschera. 

U drugoj fazi, Eugen Groše preuzima ove informacije i počinje da ih širi usmenim putem unutar svoje lože. Hembergerovi arhivi izričito navode da je Master Gregorius od usta do uva prenosio tajne F.O.G.C.-a unutrašnjem krugu Fraternitas Saturni (uključujući majstore poput Ptahotepa i kasnijeg Velikog Majstora Guida Wolthera). Dakle, Gregorius nije bio autor ovog mita, već njegov glavni distributer i teoretičar. On je priču o F.O.G.C.-u pretvorio u unutrašnje upozorenje i legendu u okviru saturnovske tradicije, održavajući mit živim u berlinškom i minhenskom podzemlju pre i posle Drugog svetskog rata.

U trećoj fazi, Franc Bardon u svojoj autobiografiji Frabato (napisanoj i izdata krajem 1950-ih) dramatizuje i populariše F.O.G.C. na svetskom nivou. Bardon je informacije o F.O.G.C.-u dobio od svog učitelja Quintschera još dvadesetih godina. U Frabatu, Bardon daje romanesknu formu, ali zadržava suštinsku strukturu: 99 članova, stoti član kao demonski egregor, borbena telepatija i ljudske žrtve. 

Četvrtu fazu čine Guido Wolther i Dr Adolf Hemberger (1960-e i 1970-e). Konačno, dr Adolf Hemberger (pedantni istraživač tajnih društava) u svojoj studiji o F.O.G.C.-u iznosi sve te dokumente na svetlost dana, prikupljajući materijale od navedenih izvora. 

Nulti pacijent

Dakle, ova istraga nas vodi do nultog pacijenta sage o F.O.G.C., odnosno do Quintschera, poznatog pod ezoteričnim imenima Rah-Omir, Ram Ophias, Chakum Kabbali i Fredo von der Welt. On je bio jedna od uticajnijih, ali i najkontroverznijih figura nemačkog okultnog podzemlja u prvoj polovini XX veka. Vredi pomenuti da je on bio ključni most preko koga su se spojile tradicije neopaganskog adonizma, saturnijanske magije i tehničke hermetike, tj tradicije iz kojih su izrasli sistem Franca Bardona i učenja reda Fraternitas Saturni. 

Friedrich Wilhelm Quintscher se predstavljao kao nemački okultni autor, osnivač nekoliko mračnih i inicijacijskih redova i praktičar visoke magije. Njegov životni put obeležen je neprekidnim radom u senci tajnih društava, sukobima sa drugim okultistima, i tragičnim krajem. Naime, uhapšen je pred kraj Drugog svetskog rata i pod nerazjašnjenim okolnostima izgubio život u maju 1945. godine. Njegov ezoterijski milje formiran je kroz nekoliko ključnih pravaca. Na početku svoje okultne karijere Quintscher je bio najbliži saradnik i učenik dr Franca Sättlera (poznatog kao Dr. Musallam), tvorca adonizma, tj neopaganskog, izrazito anti-hrišćanskog i luciferijanski usmerenog okultnog sistema koji je tvrdio da baštini pra-mudrost Bliskog istoka (izvora u Mesopotamiji, Halkedi, Jazidima i drevnom Nuristanu). Adonizam je delio univerzum na dobre i zle bogove. Tako su na jednoj strani bili su Adonis (Bel / Lucifer) i Ištar / Astarta, a na drugoj tiranski bog Moloh / Jehova. Adonizam je učio da ovladavanje magijom pruža čoveku nezavisnost od tiranskog boga, potpunu autonomiju i moć nad duhovnim silama. 

Nakon ljubavnog trougla i svađe oko novca sa Sättlerom, Quintscher je napustio Sättlerov krug, ali je zadržao i nadogradio temelje adonističke prakse i astromagije. Kasnije je osnovao više tzv. neregularnih loža koje su spajale slobodno zidarstvo sa praktičnom magijom: Orden mentalischer Bauherren (Red mentalnih graditelja), Afrikanische Bauherren-Loge (Afrička loža graditelja) i Erdbruderschaft (Zemaljsko bratstvo). Upravo unutar ovih unutrašnjih struktura i loža graditelja (Bauherren), Quintscher počinje da piše o F.O.G.C.-u. U svojoj knjizi iz 1928. godine, Denu Val Gumas (Magija volje ili tzv. Tajna knjiga graditelja), on po prvi put iznosi detaljne zapise o obredima, strukturi od 99 članova i opasnostima crnih loža.

Prilikom formiranja reda Fraternitas Saturni (1926), Quintscher je bio blisko povezan sa Eugenom Grošeom. Bio je član reda tokom kasnih 1920-ih i sa Grošeom je vodio obimnu prepisku. Iako se iz FS-a povukao već 1929. zbog finansijskih i nesuglasica oko rukovođenja, nemački saturnijski okultizam upio je Quintscherove koncepte (uključujući zapise o F.O.G.C.-u i astromagijskim formulama).

Tokom 1920-ih godina Quintscher je Bardonu preneo čitavu metodologiju tehničke hermetike: primenu magijskih ogledala, zračenja, rad sa elementarima, ali i detaljnu priču o opasnom F.O.G.C. redu i primeni tepafona. Quintscher nije bio teoretičar kabale iz fotelje, već tehničar praktične magije. Quintscher je bio zanesen idejom da se magijski uticaji mogu pojačati fizičkim i tehničkim instrumentima (otuda aparati za elektromagnetno i mentalno zračenje). 

U adonističkoj i saturnijanskoj magiji, grupa praktičara stvara svesno biće (egregora ili imagospuriusa) koje deluje umesto njih. Kod F.O.G.C.-a, Quintscher opisuje kako je taj egregor poprimio formu stotog člana, demonskog entiteta, hranjenog kroz žrtvu i krvni zavet. Kroz iskustva sa divljim ložama, Quintscher je izbliza svedočio kako su novokomponovani tajni redovi privlačili bogataše i političare nudivši im rituale za sticanje materijalnog uticaja bez ikakvih moralnih obzira. Imajući sve ovo u vidu, Quintscherov lik (Rah-Omir) jeste autentični nulti pacijent od koga potiču svi savremeni prikazi tehno-demonolatrijskih loža u zapadnom okultizmu. Uveren sam da je on bio upoznat sa sličnim konceptima, ali da je priča o F.O.G.C. u obliku kakav ušao u anale njegova izmišljotina koju je on naknadno pokušao da kroz pomenute divlje lože i Fraternitas Saturni oživi.

Dr. Musallam i adonizam

Dr Franc Sättler (1884 - oko 1942), poznat kao Dr. Musallam, predstavlja jednu od zanimljivijih ličnosti evropske ezoterijske scene međuratnog perioda. Njegov profil nije bio profil klasičnog kabaliste ili ritualnog maga koji prelistava grimoare u biblioteci, nego se radi o doktoru semitske filologije, špijunu, orijentalisti, avanturisti i borcu za seksualnu reformu. Njegov ključni formativni period i nastanak adonizma vezani su za Prvi svetski rat i 1920-e godine. Spajanjem svog akademskog znanja i turbulentnog života, Sättler je izgradio izuzetno radikalan okultni background. Za razliku od mnogih samoukih ezoteričara, Sättler je imao vrhunsko akademsko obrazovanje. Doktorirao je na Univerzitetu u Pragu iz oblasti filologije i orijentalistike, gde je bio koautor prvog nemačko-persijskog rečnika. Tečno je govorio arapski, persijski, turski, hebrejski, grčki i nekoliko evropskih jezika. Pre i tokom Prvog svetskog rata putovao je po Bliskom istoku radi filoloških istraživanja, ali i pod krinkom obaveštajnog rada. Iz tog perioda potiče i njegova tvrdnja da je u tajanstvenoj oblasti zvanoj Nuristan (hram Bit Nur) iniciran u tajni red Nizam el-Khaf, gde je preuzeo ime Dr. Musallam i dobio zadatak da obnovi pra-religiju čovečanstva. 

Prekretnica u njegovom životu dogodila se izbijanjem Prvog svetskog rata. Francuske vlasti su ga uhapsile pod sumnjom za špijunažu i internirale u logor blizu Lura (Lourdes). Međutim, zapovednik logora bio je strastveni teozof sa obimnom bibliotekom okultne literature, što deluje potpuno nestvarno. Tokom četiri godine zatočeništva, Sättler je detaljno proučio dela H. P. Blavatske, Čarlsa Lidbitera, Kamija Flamariona i gnostičke spise. Spojivši teozofsku kosmogoniju sa svojim poznavanjem bliskoistočnih misterija (Jezida i Nusajrija / Alavita), koncipirao je sopstveni ezoterijski sistem. Adonizam koji je Sättler zvanično utemeljio u Beču i Berlinu sredinom 1920-ih u okviru društva Adonistische Gesellschaft bio je za to vreme neverovatno smelo i radikalno učenje. 

Sättler je univerzum podelio na pet primarnih božanstava: Belus i Biltis (iskonski roditelji), njihovu decu Adonisa i Dido, i destruktivnog boga Molhosa (Moloh / Jehova). U tom smislu Molhos (monoteistički bog) predstavlja boga tame, mržnje, ropstva i represije. Prema Sättleru, Molhos je stvorio monoteističke religije (judaizam, hrišćanstvo i islam) kako bi porobio čovečanstvo i odvojio ga od vitalne energije. Nasuprot njemu, Adonis (Lucifer) predstavlja boga svetlosti, lepote, slobode, umetnosti i erosa. Sättler je otvoreno izjavljivao da je adonizam obožavanje đavola (Adonisa) sa erotskom pozadinom. Dok su engleski redovi (poput Golden Dawn-a) seksualnu magiju držali u strogoj tajnosti ili je u uvijenoj formi praktikovali tek na najvišim stepenima, Sättler je u adonizmu napravio direktan spoj ezoterije i seksualne emancipacije. Zagovarao je potpunu seksualnu slobodu, pravo na razvod, homoseksualnu i biseksualnu toleranciju i oslobađanje od hrišćanskog morala. Ritualna magija u adonizmu oslanjala se na korišćenje seksualne energije kao goriva za magijsku volju, što je direktno uticalo na Quintscherov rad, a kasnije i na Fraternitas Saturni.

Sättler je pod imenom Dr. Musallam izdao sedmotomno delo Zauberbibel (1925–1927), gde je izložio praktične instrukcije iz astromagije, rada sa ogledalima, prizivanja spiritističkih i demonskih sila, kao i vidovnjaštva. To je bio praktični priručnik iz koga je Quintscher uveliko crpeo tehničke detalje. Sättlerov rad bio je konstantno pod udarom zakona. Optuživan je za prevare, ilegalne finansijske poduhvate i razvrat u okviru lože Hekata. Dolaskom nacista na vlast, adonističko društvo je zabranjeno (kao i većina ezoteričnih redova). Sättler je uhapšen i gubi mu se svaki trag oko 1942. godine u nacističkom zatočeništvu. 

Sättler je u nemački okultizam uveo orijentalni gnosticizam u radikalno-luciferijanskom ruhu. U tom duhu on je demonizovao hrišćanskog boga (Molhosa), a rehabilitovao Lucifera / Adonisa kao donosioca moći i slobode. Osim toga, on je preneo operativne matrice Quintscheru. Takođe, bez Sättlerovog ideološkog okvira u kome se tradicionalni moral odbacuje radi ovladavanja iskonskim silama, Quintscher ne bi mogao da oblikuje teoriju o ložama poput Golden Centurium-a, gde se moć, tehnologija, seksualna magija i demonski pakt spajaju u jedno.

Tačka loma i dekonstrukcija mita

Upravo na toj tački, gde se lomi veza između marginalnih, finansijski nestabilnih okultista (Sättler, Quintscher) i priče o ultrabogatoj kapitalističkoj eliti koja navodno od 1840. godine upravlja ložom F.O.G.C., otkriva se prave priroda ovog mita, ali i mehanizam kako su takve strukture zapravo funkcionisale. Postoje tri ključna razloga zašto nešto tu ne štima i kako se ta praznina od 1840. do Sättlera / Quintschera zapravo popunjava. Ljudi poput Sättlera (Dr. Musallama) i Quintschera bili su izrazito inteligentni, ali materijalno nestabilni autsajderi. Sättler je stalno bio na ivici bankrota, suđeno mu je za prevare i finansijske malverzacije. U Vajmarskoj Nemačkoj i međuratnom periodu, magijski autori i vođe loža živeli su od članarina, prodaje tajnih instrukcija i privatnih konsultacija za bogate industrijalce, bankare i plemiće koji su bili opsednuti ezoterijom i alternativnom medicinom. U tom svetlu, priča o loži koja okuplja samo 99 najbogatijih i najmoćnijih ljudi i koja garantuje neslućeno bogatstvo bila je najbolja moguća reklama. Ako običnom članu ili potencijalnom bogatom patronu ponudiš priču o F.O.G.C.-u, ti mu ne prodaješ samo magiju, nego mu prodaješ ulaznicu u klub gospodara sveta.

Iz ugla marginalizovanog okultiste koji jedva sastavlja kraj sa krajem, mračni kapitalizam XIX i XX veka delovao je kao bezdušna, savršeno podmazana mašina. Legenda o F.O.G.C.-u bila je njihova psihološka i okultna racionalizacija: bogataši nisu bogati zato što su sposobniji, već zato što imaju pakt sa 100. članom i koriste borbenu telepatiju. Sličan kabalističko-okultni mit prati i poreklo bogatstva familije Rotšild. Tvrdnja da je F.O.G.C. osnovan 1840. godine u Minhenu ne nalazi nikakav trag u arhivima bavarskih ili nemačkih registara. Međutim, 1840. godina nije izabrana nasumično, jer ona predstavlja simbolički i istorijski marker za dva stvarna procesa u Evropi. Sredinom XIX veka u nemačkim zemljama dolazi do ekspanzije tzv neorozenkrojcerskih i divljih slobodnozidarskih redova koji su odstupili od regularne masonerije. Te lože (poput pojedinih ogranaka Memfis-Mizraima) bile su zloglasne po tome što su za visoke novčane iznose primale isključivo visoku aristokratiju, krupne trgovce i vojna lica, spajajući politiku i okultne obrede. 

Ako tražimo stvarnu preteču mrežne organizacije koja je prethodila Sättleru i u kojoj su se spajali novac, praktična magija i tajni nadzorni odbori, to je Hermetičko Bratstvo Luksora (H.B.L., osnovano oko 1880-ih, ali sa korenima iz sredine veka). Ova organizacija je funkcionisala, između ostalog, i kao poslovna preduzetnička mreža. Za razliku od Teozofskog društva koje je propagiralo odricanje i širenje duha, H.B.L. je svojim bogatim članovima davao praktične instrukcije iz seksualne magije, materijalizacije, sticanja novca i uticaja, povezujući mračne aspekte okultnog sa materijalnim uspehom. Sättlerov adonizam i Quintscherovi zapisi su u velikoj meri preoblikovani nastavak ideja koje su H.B.L. i slični redovi svojim kanalima širili krajem XIX veka. U tom smislu i rupa u poreklu i autoritetu pokrivana je standardnim okultnim mehanizmom XIX veka, tj pozivanjem na nevidljivi istočnjački autoritet. Kada je H.P. Blavatska trebalo da objasni odakle joj znanje, navela je mahatme sa Tibeta. Kada je Alister Kroli objašnjavao poreklo Liber AL vel Legis, naveo je entitet Ajvaza koji se pojavio u Kairu. Isto tako, kada je Dr. Musallam (Sättler) morao da objasni odakle mu adonizam i strukture mračnih loža, naveo je tajno društvo Nizam el-Khaf iz zabitog Nuristana i misteriozne arapske rukopise. Ovo je bio savršen paravan. Budući da niko iz Nemačke nije mogao da otputuje u zabiti Bliskog istoka i proveri postojanje Nizam el-Khaf-a, Sättler je time dao drevni autoritet nečemu što je zapravo bila njegova sopstvena sintetička kreacija, odnosno spoj orijentalne filologije, gnosticizma, seksualne magije i evropskih paramasonskih legendi.

Ako spojimo sve delove slagalice, istorijska istina o F.O.G.C.-u najverovatnije izgleda ovako. U Nemačkoj i Austriji su zaista postojale izrazito zatvorene, elitističke paramasonske lože bogataša i novčane aristokratije koje su praktikovale bizarne, hedonističke i mračne obrede (slično engleskom Hellfire Clubu ili francuskim tajnim krugovima). F. W. Quintscher i Dr. Sättler, kao magijski operativci iz više-srednje ili niže klase koji su poznavali članove takvih elita i njihovu želju za moći, uzeli su te stvarne kružoke i sintetizovali ih u jasan, strašan i tehnički precizan mit o F.O.G.C.-u. Oni su loži dodali novu tehnološku dimenziju (tepafon, borbena telepatija, 100. član kao egregor), čime su mračni kapric bogataša pretvorili u opasnu okultnu inženjeriju. Iz tih razloga ovaj mit se ne uklapa u anale zvanične istorije ezoterije i tajnih društava, jer F.O.G.C. kakav opisuje Bardon, nikada nije bio registrovana loža sa spiskom 99 bogataša, niti je bilo nekih bočnih izvora koji bi o njoj svedočili. Nema pomena F.O.G.C.-a u nezavisnim istorijskim izvorima o Minhenu XIX veka, nema policijskih izveštaja, nema novinskih članaka, nema članova koji su javno svedočili i sl. U pitanju je okultna projekcija mračnih elitističkih praksi XIX veka, koju su pisci poput Quintschera i Sättlera uobličili u najpoznatiji mit nemačkog satanizma. Naravno, sve ovo ne znači da među elitom nema demonolatrista i da oni nisu organizovani u okultne grupe, već samo ističem da za društvo kao što je F.O.G.C. prosto nema dokaza o postojanju.

Pod okriljem Moloha: ritualno žrtvovanje dece kao psihološko-demonska operacija

Ovo je jedna prilično delikatna tema i trudiću se da moja saznanja i slutnje povodom toga što jasnije iznesem na jedan staložen i, što bi mi moglo biti zamereno, na neosuđujuć način. Znam da su mnogi ljudi osetljivi (ili možda glume da su osetljivi) kada je ova tema u pitanju, ali moja namera jeste da ovim tekstom prvenstveno sebi razjasnim ko i zašto u moderno doba obredno žrtvuje i muči decu, ali i odrasle osobe, a potom da moje razumevanje prevedem na opšterazumljivi jezik. 

Otvoriću ovu temu iz jednog neočekivanog ugla, odnosno od nečeg što sam sanjao pre desetak godina, što tada nisam razumeo, ali sam sve potanko zapisao i ostavio u stranu neka čeka da moje spoznajne i intuitivne moći još sazru. Naime, obreo sam se u hotelskoj sobi sa Bilom i Hilari Klinton, koja je tada bila u predizbornoj kampanji. Gospođa Klinton me je pozvala radi parapsiholoških konsultacija vezano za njenu tadašnju predsedničku trku. U ovom opisu preskočiću dosta detalja i odmah ću reći kako sam primetio da se neko krije iza dugačkih zastora koji su zaklanjali prozore. Pitao sam gospođu Klinton ko je to, a ona je viknula Bilu da izađe. I zaista, Bil je izašao iz svog improvizovanog skrovišta sa saksofonom u ruci. Prišao mi je laganim nesigurnim korakom tiho jecajući. Pitao sam ga šta mu je, šta se desilo. Ništa nije govorio, samo je pokazao rukom u stranu, a ja sam pogledao u tom pravcu spazivši dečkića od nepune tri godine kako sedi na podu i pokušava da svira plastični saksofon igračku. Odmah sam znao da je to mali Bil. Hteo sam da mu priđem i pitam ga zašto plače, iako mali Bil uopšte nije plakao, nego je plakao veliki Bil, kada se veliki Bil zaleteo, dohvatio malog Bila i svom snagom ga tresnuo o pod tako da se mali Bil više nije pomerao. Iznenađen i zaprepašten, pogledao sam velikog Bila koji se histerično smejao i kliberio. Zatim sam se okrenuo ka Hilari, ona se smejala i srdačno mi se zahvaljivala, jer sam eto, nekako popravio Bila i sada će stvari opet biti kao i pre.

Ovaj san tada nisam razumeo, ali u svakom slučaju nipošto nije bio proročanstvo u doslovnom smislu, već arhetipska slika koju je moja podsvest složila iz fragmenata kolektivne svesti, kao što Jung kaže, snovi su kompenzacije za ono što svesni um odbija da vidi. Tada se govorkalo po društvenim mrežama o pedofilskim lancima, o satanističkim žrtvovanjima dece, ali to se uglavnom stavljalo u koš teorija zavera. Barem ja tada nisam čuo ni za kakvog Džefrija Epstina. Sada kada je sve to isplivalo, ali još uvek u prilično skromnom obliku, jer ne samo da nije razotkrivena čitava Epstinova operacija, nego, što je najvažnije, još uvek većina ljudi misli da je tu reč samo o nekakvoj pedofilskoj mreži ili lancu maloletničke prostitucije. Manji broj ljudi ima osećaj da se tu radi o nečemu mnogo dubljem, ali to se sve nekako podvodi pod neodređene predstave koje obuhvata prilično nejasna i uopštena odrednica satanizam, kojom se više prikriva nego što se otkriva prava pridoda te pojave. Dodatnu konfuziju povodom ovoga stvaraju i paraokultni tumači koji u igru ubacuju opet prilično nejasne reptile, čiju prirodu nikako da uhvatimo: jesu li to astralna ili materijalna bića, ali jesu nekakvi drevni vanzemaljci itd. 

Moje gledište jeste da iza svega toga stoje samo ljudi, nikakvi nad-ljudi, nikakvi vanzemaljci, reptili ili bilo šta natprirodno. Međutim, ono što u svemu tome ima prizvuk natprirodnog, spada u okultni domen demonologije i klipotske kabale, budući da se entiteti tih okultnih disciplina savršeno uklapaju i prirodno nadovezuju na opštu atmosferu i modalitet takvog delovanja. Kao što mi je san sa malim i velikim Bilom pokazao, to su ljudi psihološki i energetski oštećeni. Oni nose duboke traume, jer su i sami žrtve zlostavljanja, a njihova energija je teška i mračna, te su stoga, da tako kažem, na istoj frekvenciji sa demonskim i klipotskim silama. Ukoliko bismo svest poredili sa vibracijom, rekao bih da njihova svest vibrira na način koji privlači demonske uticaje a te ljude čini podložnim tom uticaju. Neću ovde tvrditi da su demonske sile zle same po sebi, nego bih čak tvrdio da su moralno neutralne, a da njihov odnos sa ljudima prvenstveno zavisi od samih ljudi. Teškim i mračnim psihama ove sile će otvoriti puteve i vidike koji vode još dublje u tamu. Takvi ljudi će na svom mentalnom ekranu dobijati slike koje će ih voditi ka još većim i izopačenijim uzbuđenjima i otkrivaće puteve još intenzivnijeg olakšanja od strahova koji ih progone od detinjstva. Jer, ključni paradoks je sledeći: oni koji su kao deca bili žrtve (bilo fizičkog, emocionalnog ili seksualnog zlostavljanja) često, kada odrastu, ne beže od uloge žrtve, već je internalizuju i projektuju. Oni postaju mučitelji kako bi izbegli da ponovo budu mučeni. Njihova psiha funkcioniše po principu: ako ja kontrolišem bol, ako ga ja namećem drugima, onda me bol ne može iznenaditi niti obuhvatiti. 

Sa psihološkog nivoa, to je mehanizam poistovećivanja sa agresorom, koji je u psihoanalizi dobro poznat. Međutim, sa okultne tačke gledišta, u tome prepoznajemo čin demonske inkorporacije. Mučitelj ne preuzima samo ponašanje svog nekadašnjeg zlostavljača, već postaje fizička ljuštura kroz koju se inkarnira sama klipotska matrica Taumiela. Njegova volja se predaje klipotskom pra-obrascu kako bi izbegla patnju, menjajući svoju ljudsku dušu za klipotsku ljušturu. Imajmo na umu da se ovo dešava na kolektivnom nivou, unutar zatvorenih kasta. I tu dolazimo do suštinskog uvida da ovo nije stvar pojedinačne patologije, već sistemske demonsko-klipotske arhitekture. Tako je izgrađena moderna elita, i iza toga stoje vekovi rada. Podsetiću, klipot Taumiel (Blizanci Boga) predstavlja sferu večnog rascepa, dvojnosti i negacije Jedinstva. Demoni ove sfere su Satan i Moloh. Stoga, ovako oblikovana elita moći ne služi samo Molohu, već načelo Taumiela zahteva rascep svesti na dve neprijateljske polovine (što se u mom snu ogleda u velikom Bilu koji ubija malog Bila).

Zamislite generacije ljudi rođenih u porodicama gde je moć valuta, gde su emocije slabost, a gde se ljubav meri kontrolom. Dete u takvom okruženju ne uči da veruje, nego se uči oprezu. Dete generacijski moćne porodične loze uči da je svet bojno polje, a da su drugi ljudi puka sredstva koje valja koristiti ili prepreke koje je potrebno ukloniti. Prirodna empatija takvog deteta, ona iskonska sposobnost da oseti bol drugog, biva sistematski potisnuta jer bi ga inače učinila ranjivim. Umesto toga, razvija se alter-ego, persona koja je hladna, proračunata, predatorska i sposobna da isključi osećanja poput prekidača. Međutim, taj alter-ego nije celovito biće, nego zapravo oklop iz kojeg plače ranjeno dete. I što je dete više bilo zlostavljano, bilo direktno ili kroz zanemarivanje, to je njegov unutrašnji svet više fragmentisan. Psiha mu liči na palatu sa bezbroj tajnih hodnika, od kojih većina vodi u podrume gde su zaključani bol, bes i strah. Ovakva psiha je, da tako kažem, podesna za određenu frekvenciju. Ona je usklađena sa onim što bismo mogli nazvati arhontskim silama, ne samo kao polubožanskim ili superdemonskim suptilnim entitetima, već kao moćnim psihičkim strukturama koje su starije od individualne svesti, a koje Jung naziva arhetipovima. U dubinama kolektivnog nesvesnog leže slike: Strašna Majka (koja proždire), Okrutni Otac, Žrtva koja vapi, Moć koja se hrani patnjom itd. Ljudi sa teškim traumama ne kontrolišu te arhetipove (ili psihoenergetske blokove), nego postaju njihovi provodnici.

Ipak, jaku vezu generacijama moćnih porodičnih loza sa demonskim arealom ne možemo prenebregnuti. Povodom toga, imajmo na umu da demoni nisu samo duhovi u bočici, već kraljevi, kneževi i infernalni velikodostojnici koji upravljaju specifičnim strastima, kontrolom uma i kraljevskom moći. Na primer, goecijski demon Bael, koji nosi kraljevsku titulu, jeste entitet koji veoma rezonuje sa elitom moći, budući da je njegova glavna magijska osobina nevidljivost i sposobnost preobražaja (pojavljuje se sa glavom čoveka, mačke i žabe). Upravo je Bael referentna priroda koja se može uzeti u obzir kao oličenje upravitelja onih klipotskih struktura koje deluju iz potpunog mraka, dajući vladarima moć da proždiru nevine, podređene, bilo koga ko im se nađe na putu, ili iz sadističkog zadovoljstva, tj vampirske potrebe, a da ostanu nevidljivi za pravosudni i moralni sistem sveta. Ne kažem da oni u svojim privatnim kućnim oltarima drže Baelov kip i klanjaju mu se, nego ukazujem na analogijske veze. 

I tu dolazimo do ključnog pitanja, zašto obred? Zašto ritualno, a ne samo obično zlostavljanje? Zato što obred ima tehnološku funkciju i nije samo izraz sadizma, već metod za postizanje specifičnih psihičkih stanja, kako kod žrtve, tako i kod učesnika. Za žrtvu, ritualizovano nasilje stvara disocijaciju, cepanje svesti koje detetu omogućava da napusti svoje telo dok se bol dešava, tj da se astralno projektuje. Ova disocijacija nije samo odbrambeni mehanizam nego predstavlja vrata kroz koja se u psihu žrtve mogu ugraditi sugestije, programi, trajne fobije ili lojalnosti, odnosno demonski entitet. Ovo se naziva programiranjem, tj stvaranje unutrašnjeg robota koji će se aktivirati na određeni znak. U psihijatrijskom rečniku, to je indukovani disocijativni poremećaj. Tako se stvara budući pripadnik privilegovane kaste slugu. To su oni koje viđamo: top birokrate, tajkuni, političari, verske vođe, članovi upravnih odbora, dok se elita njihovih vlasnika, tj onih koje ne vidimo, stvara na drugačiji način, unutar davno ustrojenih mehanizama porodičnog odgoja u kome nema mesta modernim sanjarijama o emancipaciji, pravima deteta ili feminizma. Međutim, šta se dešava na obredima koji uključuju decu koja nisu odbrana da budu programirana za neke buduće uloge? Takvu decu ubijaju na najsvirepiji mogući način i obredno ih konzumiraju. Dakle, postoji trijaža: od nekih stvaramo buduće vođe, dakle visokopozicionirane sluge, od drugih pak, stvaramo ubice, robotski poslušne pse i telohranitelje, treće usmeravamo da budu seksualne i sadističke igračke, a četvrte obredno ubijamo i kanibalizujemo (aspekt Moloha). Povodom stvaranja ljudskih poslušnih pasa, u tom procesu prepoznajemo prirodu demona Glasja-Labolasa kao zapovednika klanica i ubistava. Goecija navodi da on podučava sve nauke, ali i da podstiče krvoproliće i ubistva, te nosi moć da stvori nevidljivost kroz zločin. Ubice koje su pod zaštitom ovog demona nikada ne bivaju uhvaćene, a neretko ostaju i neotkriveni. Oni volšebno zaobilaze zemaljsku pravdu.

Vratimo se učesnicima tih obreda. Za njih, obred ima kohezivnu funkciju, jer zajedničko učešće u nečemu što je krajnje tabu stvara vezu jaču od krvi, a to je veza kroz zločin. Oni više nisu samo poslovni partneri ili politički saveznici, nego su saučesnici. Svaki od njih zna da ako jedan padne, povući će i druge. Ovo je ultimativni vid kontrole, ne kroz spoljašnji nadzor, već kroz unutrašnju kompromitovanost. Ali postoji i treći nivo, onaj koji najteže opisujemo rečima, a to je energetski aspekt. Ukoliko prihvatimo premisu da su emocije, posebno snažne poput straha, bola, užasa, ali i ekstaze, oblik energije koja se može sakupljati, onda obred postaje mašina za proizvodnju goriva. Deca, sa svojom neiskvarenom vitalnošću i prirodnom povezanošću sa izvorom života, predstavljaju najčistiji izvor te energije. Njihova patnja, ritualno izazvana i usmerena, stvara ono što su neki drevni kultovi nazivali krvavom rosom, tj supstancom kojom se hrane sile koje leže izvan ljudskog moralno-perceptivnog univerzuma. 

Naravno, ukoliko je nekome tako lakše, ovo ne mora shvatati doslovno nego kao metaforu za psihičku dinamiku, jer počinioci, hraneći se patnjom drugih, zapravo pokušavaju da utole sopstvenu unutrašnju prazninu. Oni su poput vampira koji isisavaju vitalnost koju su izgubili. Svaki ritual je pokušaj da se povrati ono što im je oduzeto, ali na pogrešan način, koji samo produbljuje prazninu. Sa čisto okultne tačke gledišta, ovde je na delu alhemija inverzije. Vitalna energija novorođenčeta ili deteta (neiskvarena prana ili luš) u trenutku ekstremnog užasa prolazi kroz fazu radikalne transmutacije. Pod uticajem entiteta poput Lilit (Lamaštu) i Asmodeja, ta astralna krv se zgušnjava u supstancu kojom se hrane klipotske ljušture elite. To je crna alhemija, lučenje adrenalina i eteričnog fluida koji služi kao pričešće za one čiji je duhovni izvor presušio. Aktivnost prikupljanja ili žetve krvave rose spada u domen Ga’ag Šeklah, jupiterovskog klipota, koji izvrće načelo sefire Hesed (Milosrđe) i povezano je sa proždiranjem, isisavanjem i vampirizmom. Takođe, Asmodej, nije samo demon požude, već demon koji kvari iskonsku čistotu i pretvara seksualni čin u oružje kontrole i disocijacije. Ovaj demon rezonuje sa procesom u kome se nevinost žrtve prlja i prevodi u sadizam. 

Vratimo se mom snu. Mali Bil nije samo Bil Klinton. Mali Bil je arhetip ranjenog deteta koje živi u svakom od onih koji su postali mučitelji. Kada veliki Bil tresne malog Bila o pod, on ne ubija dete, nego (privremeno) ubija sopstvenu ranjivost. On ubija onaj deo sebe koji još uvek oseća, koji još uvek plače, koji još uvek žudi za ljubavlju koju nikada nije dobio. Međutim, there is no cure for pain, pa stoga smrt malog Bila nije konačna. Zato se rituali ponavljaju. Svaki put kada se žrtvuje dete, simbolički se ponavlja ubistvo unutrašnjeg deteta. I svaki put, na trenutak, dolazi olakšanje, histerični smeh velikog Bila, zahvalnost Hilari što su stvari opet popravljene. Ipak, olakšanje je kratkotrajno, jer mali Bil ne može biti ubijen zauvek. On se vraća, iznova, u snovima, u nesvesnim pokretima, u onim retkim trenucima kada alter-ego popusti. I zato je Hilari zahvalna, ne zato što je Bil popravljen, već zato što je ponovo funkcionalan, jer funkcionalnost u njihovom svetu znači sposobnost da se potisne sve ljudsko i da se nastavi sa igrom moći.

Možda najstrašnija istina nije da postoje ljudi koji žrtvuju decu, već da je ta sposobnost za zlo usađena u svakome od nas, a razlika je samo u tome da li imamo hrabrosti da pogledamo sopstvenog malog Bila i priznamo njegov plač. Društvo koje negira sopstvene senke, kapitalizam kao sistem predatorske konkurencije, kult mladosti i moći, mediji koji slave nasilje, politika koja se vodi iza zatvorenih vrata, takvo društvo stvara plodno tlo za ovakve obrede. Oni nisu izuzetak nego ekstremna verzija onoga što se svakodnevno odvija na suptilniji način. Ritualno žrtvovanje dece u tom smislu nije anomalija, već ogledalo u kojem se društvo ogleda, ali odbija da prepozna sopstveni lik. 

Programiranje kroz disocijaciju

Disocijacija je prirodni odbrambeni mehanizam uma. Kako sam već rekao, kada je bol, fizički ili emocionalni, prevelik da bi se podneo, svest se odvaja od tela i od događaja. To je onaj osećaj gledanja sebe odozgo, astralna projekcija itd, koji mnogi opisuju nakon teških nesreća, traumatičnih iskustava, paralize sna i sl. U normalnim okolnostima, to je privremeno stanje koje prolazi nakon što opasnost mine. Međutim, u ritualnom kontekstu, ova sposobnost se ciljano izaziva i produbljuje. Žrtva, najčešće dete, biva dovedena u stanje ekstremnog straha, bola ili bespomoćnosti. U tom stanju, svest postaje plastična, pa upravo u tom trenutku, manipulatori utiskuju određene sadržaje. Poznate su brojne metode koje se koriste, često u kombinaciji, a to su:

• Fizičko mučenje: Bol različitog intenziteta i trajanja, često praćen periodima lažnog smirivanja kako bi se stvorio ciklus nade i očaja.

• Zastrašivanje smrću: Dovođenje žrtve u situaciju gde veruje da će umreti, gušenje, držanje pod vodom, pretnje oružjem.

• Upotreba supstanci: Droge poput ketamina, skopolamina ili drugih disocijativa koje hemijski razbijaju koherentnost svesti.

• Psihološka manipulacija: Ubedljivo lažno uveravanje da je žrtva loša osoba, da zaslužuje kaznu, ili da roditelji žele da se to dogodi.

• Kombinacija ekstremnih senzacija: Naizmenično izlaganje vrućini i hladnoći, zatamnjivanje i zaslepljujuće svetlo, glasni zvukovi i potpuna tišina, sve to dezorijentiše i slabi granice ega.

• Ritualni okvir: Ponavljanje istih obrazaca iznova stvara uslovljeni refleks, tj žrtva počinje da ulazi u disocijativno stanje čak i pri samom nagoveštaju rituala.

Kada je disocijacija postignuta, svest žrtve nije više jedinstvena celina. Ona se razbija na delove, poput ogledala koje je puklo u hiljadu komadića. Ovi delovi se nazivaju alteri (alternativna stanja svesti). U psihijatriji je to poznato kao disocijativni poremećaj identiteta (ranije višestruka ličnost). Ono što psihijatrija naziva alterima, u demonomagiji i egzorcizmu nosi naziv Legion (Jevandjelje po Marku: 'Ime mi je Legija, jer nas je mnogo'). Kada se trauma dovede do tačke loma, svest napušta telo, a u nastalu prazninu ne ulaze nasumične psihičke strukture, već Horonzonove čestice ili potčinjeni duhovi kojima komanduju viši demoni poput Vinea i Glasja-Labolasa. Svaki alter jeste zapravo konstruisani servitor ili manji klipotski entitet ugrađen u prazninu razbijene duše. U telemitskoj i enohijanskoj magiji, Horonzon je Stranac, demon raspada, fragmentacije i opsene koji obitava u Bezdanu (Abyss). U tom smislu Horonzon je samo oličenje disocijacije. Kada svest prsne pod mučenjem, ona ne ulazi u prazninu, već u polje Horonzona, tj u areal razbijenih ogledala gde svaki fragment stvara lažni ego (alter).

Programiranje se odvija u nekoliko faza:

1. Stvaranje altera: Svaki jak emocionalni naboj, strah, bol, bes, ali i lažna uteha ili nagrada, može stvoriti čvorište oko kojeg se kristališe novi alter. Na primer, alter koji ne oseća nastaje tokom fizičkog mučenja, i preuzima bol kako bi glavna ličnost preživela. Alter koji mrzi nastaje kada se žrtvi nameće ideja da je ona kriva; taj alter internalizuje bes i postaje agresivan prema sebi ili drugima. Alter koji voli mučitelja nastaje kada se nakon mučenja pruži uteha (tzv lažna ljubav) i tako se stvara patološka vezanost za počinioca.

2. Ugrađivanje sadržaja: Kada alter postoji, on postaje kontejner za određene informacije ili komande. To mogu biti specifična znanja (šifre, lozinke, načini ponašanja, diplomatske tajne, što spada u domen klipota Samaela, čija je priroda merkurovska, ali u izopačenom vidu); emocionalni programi (da žrtva oseća strah od određenih boja, zvukova ili reči, što se kasnije može koristiti za kontrolu, što spada u oblast što je oblast marcijalnog klipota Golahab koji predstavlja gnev i nasilje, ali takođe spada i pod modus operandi venuzijanskog klipota A’arab Zarak, koji korespondira sa neobuzdanim strastima i osećanjima); komande za delovanje (da izvrši određene radnje na dati znak, od sitnih pokreta do ubistva, što je takođe Golahabova oblast); i seksualni programi (da reaguje na određene stimulanse na način koji je počinilac nametnuo, što je oblast kako  A’arab Zaraka, tako i lunarnog klipota Gamalijela koji predstavlja nečiste, neutažene i neutažive seksualne želje i fantazije).

3. Ugradnja okidača (trigera): Svaki alter se vezuje za određeni okidač, odnosno za specifični signal koji ga aktivira. To može biti, recimo vizuelni okidač (određeni simbol, boja, predmet); auditivni (određena reč, muzika, ton); taktilni (dodir na određenom mestu), miris (parfem, dim, krv), situacioni (određeno doba dana, godišnje doba, vrsta prostorije). Kada se okidač pojavi, alter izlazi na površinu, preuzima kontrolu nad telom i ponašanjem. Žrtva nema svest o tome šta je radila dok je alter bio aktivan. To je kao da je neko drugi živeo u njenom telu.

4. Stvaranje načina zaštite: Da bi se sprečilo da žrtva svesno otkrije ono što joj je ugrađeno, stvaraju se čuvari, alteri čija je jedina funkcija da spreče pristup zabranjenim sadržajima. Oni mogu izazvati fizičku bol kada žrtva pokuša da se seti nečega, mogu izazvati panične napade ili mučninu, mogu obrisati sećanja neposredno nakon što se dogode. U najekstremnijim slučajevima, ovi čuvari mogu naterati žrtvu na samoubistvo ako pokuša da otkrije tajnu. U okultnoj anatomiji, ovaj mehanizam odgovara klipotskoj sferi Satariel (Skrivači), kojom vlada silovita matrica Lucifuge Rofokalea, demona koji beži od svetlosti i čuva trezor Pakla, tj deluje kao ključar. Za razliku od Lucifera koji donosi svetlost, Lucifuge Rofokale je gospodar onoga što mora ostati skriveno u tami. On je zakonodavac pakta ćutanja (omerta). Satariel je klipot koji odgovara Saturnovoj sefiri Binah (Razumevanje / Forma), ali u svojoj inverziji predstavlja guste oblake koji zaklanjaju istinu, načelo apsolutnog skrivanja, duhovnog slepila i tamnice svesti. Ukoliko je pretnja od razotkrivanja suviše velika i ako svesni um uspe da probije veo Satariela, čuvari aktiviraju destruktivni potencijal marcijalne klipotske sfere Golahab, odnosno unutrašnji oganj autoimunog užasa koji podstiče nepodnošljiv poriv za samouništenjem. Žrtva biva naterana na samoubistvo ne iz sopstvene želje, već zato što je u njenoj psihi aktiviran samoubilački protokol. Čuvari unutar psihe pale unutrašnju vatru užasa i nepodnošljivog bola, pretvarajući vlastito telo u pakao, čime nagone žrtvu na samoubistvo kako bi se sprečilo curenje tajne u spoljašnji svet. Dakle, unutrašnji stražar radije uništava čitav hram (telo i život) nego što dozvoljava da se tajna kulta ili počinioca kompromituje.

Zašto se ovo radi? Šta je svrha programiranja? Postoje tri glavna nivoa svrhe:

• Operativni nivo (praktična kontrola), kada programirana osoba postaje savršeno oruđe, može se koristiti za špijunažu i prenošenje informacija; izvršavanje političkih ili kriminalnih zadataka; seksualnu eksploataciju bez otpora; kompromitovanje drugih ljudi (žrtva koja je programirana da učestvuje u ritualima postaje svedok koji se ne seća, ili ako se seti, niko joj ne veruje), itd.

• Za počinioce, programiranje je vrhunski vid kontrole, jer oni ne samo da zlostavljaju dete, ili odraslu osobu, oni zapravo preoblikuju svest te osobe, tako da ona ostaje trajno vezana za njih, čak i kad fizički nisu prisutni. To je oblik duhovnog posedovanja, ali izveden psihološkim tehnikama.

• Konačno, imamo okultni nivo na kome se disocijacija smatra otvaranjem vrata između različitih nivoa stvarnosti. Razbijena svest žrtve stvara pukotine kroz koje mogu proći entiteti ili energije koje inače ne mogu ući u materijalni svet. Programirana osoba postaje, medijum, most, odnosno živi portal koji služi za komunikaciju sa drugim dimenzijama. U neku ruku, svaki alter je zapravo gost iz drugog sveta, koji koristi telo žrtve kao privremeno boravište.

U suštini, ono što nazivamo programiranjem jeste monstruozni spoj psihologije, tehnologije i okultnog znanja. To je način da se ljudsko biće pretvori u objekat, u neku vrstu živog homunkulusa ili zombija. Povodom toga najciničnije je to što ponekad žrtva i dalje voli svog mučitelja, oseća lojalnost i privrženost, jer je taj osećaj ugrađen u neki od njenih altera. Dakle, to je vrhunac kontrole, ne samo nad telom, već nad dušom. Zato je važno razumeti da ove tehnike nisu izmišljene juče. One su stare koliko i ljudska civilizacija, počev od drevnih inicijacija u misterijske kultove, plemenskih ratničkih inicijacija, preko srednjovekovnih veštičjih suđenja, do modernih operacija kontrole uma. Načelna svrha svega toga jeste duboko psihološka i okultna i uvek se tiče održanja nečijeg položaja i nečije moći, pošto u korenu svega stoje strahovi, traume i psiha izopačena tokom niza naopako odgojenih pokoljenja.