Tako peva onaj koji vidi

"Serpentes" Paulo B. Negrao

Iz moje poetske zbirke Crni nemis 

Kada šapat stigne do naših duša ove će senke daleko biti.

O postojanje, kako smo bliski za smrt smo reski i ubojiti.

Zar je strah vredan srca?

Zar je usud ostvarenje?

Kuda su nestali delići pažnje?

Ljubav nije sažaljenje.

Nije li tu ona sakrivena?

I ako jeste zašto bi se krila?

Zar radost njena nije u našoj ekstazi?

Zbog čega si se, o ljubavi, zamračila?

Zbog pogleda nečistog sveta?

Zbog surevnjivosti svakodnevne?

Zbog užasa ljudskih obzira?

Zbog osude vreve gnevne?

Zar su ljudi takav užas?

Zar je vreme ovo epopeja?

Ne, ovo je vreme ograničenja.

Granice su jaram strašni.

Zemlja je prokleto breme.

Zbacimo tamu sa grudi njenih.

Neka ona zasja u punini.

Nek obasja prazninu, prizove tišinu.

Kada tišina uđe u naša srca, naše oči postaće dubine.

Neka mi bude sladak zagrljaj smrti.

Vinuću se u visine.

Premeriću sve širine.

Tako peva onaj koji vidi.