Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE
Većina onih
koji su kročili stazom tzv zapadnog okultizma izvodila je Mali terajući ritual
pentagrama. Mnogi ga prihvataju zdravo-za-gotovo, u smislu da služi za čišćenje
aure, astrala, proterivanje klipota itd. Za neke je ta praksa izraz
konzervativnih, zastarelih ili prevaziđenih oblika magijskog rada, ali smatram
da ovaj ritual, koji je istovremeno i oblik aktivne meditacije, nije dovoljno
shvaćen od strane okultnog janvog mnjenja, pa i samih njegovih praktikanata.
Počnimo redom.
Pentagram je
kao oblik pre svega u vezi sa ženskim, sa zemaljskim, onim htonskim, a u
planetarnoj sferi sa Mesecom, Venerom i donekle Marsom, mada ova poslednja veza
proizilazi iz kabalističkog rezona. Ritual pentagrama skopčan je sa ženskim
načelom, sa elementarnom prirodom i mikrokosmosom. On uobličava energetsko,
odnosno svetlosno telo čoveka, služi za formiranje i formatiranje mikrokosmosa
i stvaranje adekvatne svesti koja je u skladu sa svrhom čitavog sistema čiji je
ovaj ritual deo. Njegovom primenom, odnosno upražnjavanjem svih varijanti
rituala pentagrama, čovek stvara suptilnu mat(e)ricu oko sebe koja ga porađa
kao probuđenog čoveka, kao onog ko je usavršio samog sebe, ko je spoznao svoju
volju i ostvario komunikaciju sa svojim unutrašnjim genijem. Unutrašnji genije
je u mikrokosmosu isto ono što je Bog u makrokosmosu. To je anđeo-čuvar,
unutrašnji bog.
Ovde moram
izneti jednu ogradu. Ne smatram da svako ljudsko biće ima svog anđela-čuvara
koji tu negde visi iznad njihovih glava dok oni spavaju, jedu, nužde, rade to
šta rade, mahom traćeći vreme. Teoretski, svako bi ga mogao imati, ali taj se
entitet mora prizvati. Na ljudskom biću je da učini prvi korak. Ako čovek to ne
uradi, onda ni sa druge strane neće stići nikakav odgovor. Anđeo-čuvar, dakle,
na neki način jeste deo čoveka, ali i nije. Zapravo nije, ali kada se uspostavi
kontakt onda kao da jeste. Posvećenik, između ostalog, ima zadatak da pažljivo
motri na svoj duhovni identitet, odnosno svog anđela koji je povezan sa
posvećenikovom zvezdom, tj. savršenom prirodom. Naravno, ovo ne znači da će
neko stupiti u kontakt sa svojim anđelom-čuvarem jednostavno izvodeći ovaj
ritual, ali će svakako za to biti pripremljen. Imajmo na umu da rituali poput
velikog i malog pentagrama, kao i velikog i malog heksagrama, imaju za cilj i stvaranje
mikrokosmičkog, a u ograničenoj meri i makrokosmičkog poretka zasnovanog na
istini. Reč je o negovanju, odnosno kultivisanju ljudske prirode, kao i prirode
elementarnih i planetarnih uticaja u, uslovno rečeno, materijalnoj dimenziji
postojanja.
Svrha rituala
pentagrama je, u krajnjoj liniji, izgradnja novog čoveka razgradnjom onog
starog. To je svrha materice Velike Majke, da razgradi staro, reciklira ga i
izluči kao novo. Taj novi čovek je primenom tog rituala u osnovi ovladao sobom,
odnosno elementarnim snagama u sebi; osvetlio je najprimitivnije slojeve psihe
izvlačeći ih iz arhetipskih ili atavističkih dubina nesvesnog, te nadvladao
negativni elementarni karakter ženskog principa (za koji Erih Nojman kaže da se
izražava u fantastičnim i himeričkim predstavama koje ne potiču iz spoljašnjeg
sveta). Nojman upoređuje načelo Velikog Ženskog sa kosmičkim jajetom pa ističe
da njegova tamna polovina rađa zastrašujuće figure koje iznose na videlo onu
mračnu, nedokučivu stranu života i ljudske psihe. Njena suprotnost je, po
Nojmanu, roditeljska i hraniteljska, tj. zaštitnička i utopljavajuća ženskost,
a koja se prizivnom varijantom rituala aktuelizuje u mikrokosmosu. Besprekornim
radom posvećenik na neki način vaskrsava iz samoga sebe, odnosno aktuelizuje telo
uskrsnuća u fizičkom telu. Tehnički rečeno, usavršava „etarskog“ dvojnika. Tada
posvećenik biva osposobljen za opštenje sa kosmosom budući da razvija svoja
astralna čula. To je preduslov za izmicanje silama sudbine kojoj su potčinjeni
oni sa nerazvijenim suptilnim čuvstvom.
Mali terajući
ritual pentagrama je priprema za rad koji će nadograditi posvećenika, pre svega
za Mali ritual heksagrama sa kojim će posvećenik tek steći muškost (u magijskom
smislu), zakoračiti ka makrokosmosu, jer će mu kapije viših inteligencija
planetarnih priroda onda biti dostupne. Zato je preporuka da se ritual
pentagrama izvodi svakodnevno čitavog života. Mora se izvoditi svesno, uz
nameru, precizno, odlučno, sa stilom, besprekorno, uporno. U krajnjoj liniji
praktikovanjem ovog rituala čovek uspostavlja komunikaciju sa arhetipskim
silama i njihovim predstavnicima u obliku arhanđela judeo-hrišćanske tradicije:[1]
Rafael na
istoku – koji isceljuje i podučava
Mihael na jugu
– koji štiti i usmerava
Gabriel na
zapadu – koji osnažuje i tumači
Uriel na severu
– koji prosvetljuje, tj uspostavlja svetlosni poredak u duhu i svesti
To su četiri
stožerne tačke magijskog univerzuma koje tvore telo sfinge: Bik na istoku, Lav
na jugu, Orao na zapadu, Anđeo (tj. Čovek) na severu. Lav predstavlja kandže
sfinge; Orao – sfingina krila; Bik – bokove sfinge; Čovek – glavu i grudi
sfinge. U tome prepoznajemo simbolizam četiri zodijačka znaka: Bik, Lav,
Škorpija i Vodolija. Četiri životinje su četiri oblika životinjskog atavizma
koja se ritualom mogu probuditi. Boginja Nuit / Nut, kao gospodarica groba,
prostora, ali i nebeskih životinja, odnosno zodijačkog kruga, takođe je
stožerna sila simbola pentagrama i rituala pentagrama. Upravo je oblik
pentagrama koji se u ritualu iscrtava u vazduhu prema svakoj od četiri strane
sveta, prstima ili magijskim oružjem, zapravo portal te komunikacije koji vodi
ka četiri ključne zvezde stubova neba, a to su Aldebaran, Regulus, Antares i
Fomalhaut.
Po Erihu
Nojmanu, tokom istorijskog razvoja muškosti i solarnosti ka patrijarhalnim
vrednostima, odnosno vrednostima muških božanstava Sunca i svetlosti, negativni
aspekt ženskog je potisnut. Zato se taj mračni vid ženskog danas javlja samo
kao nesvesni ili praiskonski sadržaj. Danas se upravo dešava eksplozija upravo
tih praiskonskih sadržaja koji na nekontrolisani način preplavljuju psihu mase
ljudskih bića. Povodom toga Kenet Grant je upozoravao da u današnje vreme
lunarna klipotska sila neometano prekriva planetu i preti ljudima uništenjem,
primanjem mnoštva elementalnih stvorenja u ljudske životne tokove. Po njemu, tu
vrstu bića privlači masa lunarne energije, koja haotično ključa oko Zemlje, dok
je adepata koji su upućeni u načine njenog magijskog korišćenja suviše malo da
bi je mogli organizovati i usmeriti na stvaranje nadljudske rase, što je
zapravo njen pravi zadatak i svrha. Naravno, tu Grantovu opasku o stvaranju
„nadljudske rase“ ne bih komentarisao. Simbolizam Malog terajućeg rituala
pentagrama ukazuje na mehanizam kojim bi se moglo odgovoriti na predočenu vrstu
opasnosti, pošto taj ritual ima sve elemente organizovanja i usmeravanja
lunarne sile. Da li bi cilj tog usmeravanja bilo stvaranje nadljudske rase,
kako to Grant misli, ili možda popravljanje postojećih ljudskih rasa, to je
pitanje drugog reda.
Onaj ko izvodi ritual pentagrama sebe stavlja u simboličku
mesijansku poziciju: deluje kao Oziris i kao Horus. Kao Horus (stav Ulazećeg)
on projektuje mentalnu silu kroz portal pentagrama, dok u drugom slučaju kao
Horus sa kažiprstom preko usana (znak tišine), koncentriše mentalnu silu u
jednu tačku. Kao Oziris, u pozi koja fizički oponaša krst, reč je o raspetom,
odnosno žrtvovanom Ozirisu (Hristu) koji obuhvata čitav univerzum mentalno
projektujući sjajni krst. U pozi sa prekrštenim rukama na grudima, reč je o
Ozirisu koji je vaskrsao.
Kako je to
ustanovio kurikulum Zlatne zore, vibratorna formula koja aktivira iscrtani
pentagram prema istoku je – IHVH, odnosno Jahve / Jehova, što predstavlja jedan
čudan sinkretizam paganskog i monoteističkog. Međutim, IHVH je ovde shvaćen kao
četvoropolna formula. Setimo se, u praktičnom smislu magisjkog rada, bogovi su,
između ostalog, i formule. Ritual pentagrama predstavlja osnovni obred
samopotvrđivanja praktičara i savlađivanja ženskih elementarnih sila. Nojman
ukazuje da sve inicijacije imaju za cilj da sačuvaju pojedinca od „razorne sile
groba“, odnosno od „proždirućeg Ženskog.“ Ritual pentagrama je otud osnovni
oblik inicijacijskog delovanja, odnosno neka vrsta samoinicijacije, kojom posvećenik
potvrđuje sebe u magijskom svetu, stavlja potpis posebne vrste na astralnoj
ravni. U suprotnom, kaže Nojman, da dok god stvaralački elementi nesvesnog –
elementi koji „teže svetlosti“ – ne uspostave vlastito svetlosno carstvo duha i
svesti, oni jesu, i ostaju, delovi podređeni nesvesnom.
Ritual
pentagrama ima i kosmogonijske, odnosno antropogonijske aspekte. U svojoj
strukturi on kazuje kako su stvoreni čovek i kosmos. Sama ta činjenica ukazuje
na terapeutsko svojstvo rituala, a terapija je slična egzorcizmu. Objekt / subjekt
tog egzorcizma je sadržaj Senke, odnosno Mračno Žensko, čiji je simbolički
izraz u tarotu karta Mesec, a u hermetičkoj kabali slovo kof, staza koja
povezuje sefire Malkut (Zemlja) sa Necahom (Venera). To je staza arhetipskog
Zapada. Po actečkoj mitologiji, dok još nisu postojali zemlja i ljudska svest,
sve je bilo sadržano u carstvu mrtvih na zapadu. Ovaj detalj podseća na premise
biblijskog stvaranja, ali i na situaciju u Rajskom vrtu, s tim što je ovde to
idealno stanje prapočetka smešteno na tom mitskom Zapadu koje je, kako Nojman
kaže – „uroboroska egzistencija nesvesne savršenosti“. Staza kof predstavlja
demonske sile praiskonske tame koje prate solarnog boga, odnosno Sunce na
njegovom putu kroz mračno podzemlje. Ovde valja imati na umu istovetnost
podzemlja i kosmičkih dubina. Te demonske sile su mahom ženske, pa se uz pomoć
simbola pentagrama i propratnog rituala one proteruju, ali i prizivaju,
primoravaju na pokornost solarnom suverenitetu posvećenika, koji deluje poput
Marduka koji pobeđuje drevnu boginju Tijamat i od njenog tela stvara svet.
Marduk uređuje svet, koji u ulozi kosmičkog zakonodavca svakoj sili određuje
večno mesto prema racionalnim zakonima koji odgovaraju svesti i njenoj solarnoj
prirodi. Nojman kaže da su ti demoni matrijarhalnog razdoblja takođe i demoni
kraja vremena koji će, kada se približi kraj sveta i kada se sudare Sunce,
Mesec i zvezde, progutati čoveka.
Staza kof ima
sličnosti sa mitskom planinom Kaf islamskog verovanja (verovatno starijeg
porekla), čiji vrh, oličen u smaragdnoj steni, predstavlja mesto na kome mistik
susreće svoju božansku prirodu, a što je Anri Korbin opisivao kao izlazak iz
zdenca koji vodi prema smaragdnoj steni i ka anđelu te koji započinje u tminama
noći. Kako Korbin kaže, na prilazima vrhu mistične planine svetli buktinja
ponoćnog sunca kao primordijalna slika unutarnjeg svetla. Upravo je to
svetiljka koju je nosio Hermes u središtu podzemne sobe. Geomantijska
atribucija staze kof je figura Laetitia koja prikazuje piramidalnu strukturu.
Njena planetarna priroda je jovialna, u znaku Riba, što je mesijansko obeležje.
Kof je, dakle, jedan od puteva mesijanskog delovanja. Tama koja okružuje Mesiju
ili posvećenika u njegovom mističko-okultnom pregnuću jeste predstavnik, da
kažem velikog Zapada, metafizičkog Zapada, koji atmosferu staze kof, planine
Kaf, arkane Mesec, čini zloslutnom, mračnom, pa i demonskom. Otud valja imati
na umu Korbinovo upozorenje da usmerenje prema polu, kosmičkom severu, određuje
ono dole i ono gore. Otud, pomešati to dvoje značilo bi smetenost. Čovek koji
je izgubio svoju „polarnu dimenziju“, odnosno usmerenje prema metazifičkom
Velikom Istoku, koji je pomešao Dole i Gore, upada u kandže dvojne prirode
Vremena, satiruće smene dana i noći, koja mrvi svest i potire svetlost
spoznaje. Međutim, osim o prostornim oznakama, moramo voditi računa i o
vremenskim, odnosno razlikovati sakralno od vulgarnog vremena. U sakralno vreme
ulazimo aktivacijom svesti tokom obreda, a preko posebnih oznaka (gnomona)
pravimo uslove za skok svesti iz vulgarnog u sakralno vreme. Ti gnomoni su
simboli drevnih magijskih sila prikazani geomantijskim figurama koje
predstavljaju ključeve razumevanja odnosa solarnih i lunarnih uticaja u
inicijacijskom delovanju posvećenika. Uz pomoć njih otkrivamo kakav je kvalitet
određene sekvence sakralnog vremena u koji nameravamo da uronimo.
Korbin ukazuje
na dihotomiju sakralnog i vulgarnog vremena, odnosno ezoternog i egzoternog,
kroz odnos egzoternog dana i inicijacijskog svetla ezoterne noći. On ističe da
svest mahom ne pravi razliku između njenog dana i njene noći. Ponoćno sunce
nagoveštava kraj ove dvoznačnosti. I Mirča Elijade naglašava kako je sveto ono
vreme u kojem se obavlja neki obred, a to vreme se suštinski razlikuje od
uobičajenog, svetovnog vremena u koje smo uronjeni. Obredno vreme otud
predstavlja oblik izlaska iz te uronjenosti. To na neki način označava i obnovu
čoveka tokom izvršavanja obreda, u ovom slučaju rituala pentagrama. Svakodnevno
ponavljanje ovog rituala, ili bilo kog drugog koji ima specifičnu sakralnu
težinu, stvara određeni kontinuitet bitisanja svesti u svetom vremenu, koje je
Elijade nazivao Velikim Vremenom. Sa druge strane, Veliko Vreme, jeste period
mogućnosti hijerofanija, ukazivanja božanske prisutnosti onome ko u obrednom
svojstvu boravi u tom vremenu, koje u slučaju rituala pentagrama pretpostavlja
mitsko vreme stvaranja čoveka. Istovremeno, kako to naglašava Elijade,
korišćenje mitskog vremena, odnosno njegov obredni priziv, Veliko Vreme
pretvara u sadašnjost, kako bi ga živući čovek mogao iskusiti i boraviti u
njemu. Stoga, može biti korisno pre izvođenja rituala pentagrama čitati
biblijsku sekvencu stvaranja čoveka, ili taj isti motiv iz nekog drugog
mitološkog izvora. Tako će posvećenik u svojoj svesti oživeti mitske trenutke
antropogeneze. Kako Elijade naglašava, istovremenost s velikim mitološkim
trenutkom je uslov neophodan za delotvornost svakog magijsko-verskog obreda.
Svaki put kada se ponavlja neki obred ili važan postupak, ljudi podražavaju
arhetipski čin Boga ili pretka, čin koji se dogodio u početku vremena, to jest
u mitsko doba. Dakle, ritualom pentagrama raščišćavaju se duboke podsvesne
naslage koje stoje između čoveka i Tvorca. Upravo te mračne naslage prete da
proždru solarno seme svesti u ljudskom biću čiji je makrokosmički izraz naša
zvezda – Sunce. Doslovno, ritualom pentagrama isteruje se đavo iz čoveka,
odnosno posvećenik se, poput Mesije, oslobađa od vlasti Zmija i priprema za
svoj povratak u svet (u heksagram).
Razumevanjem
prirode ovog rituala ulazi se u predvorje razumevanja kosmogeneze i
antropogeneze. Elijade kaže da je kosmogonija uzor svake vrste delovanja jer je
kosmos idealni arhetip za svaku stvaralačku situaciju i za svako stvaralaštvo.
Razlog tome je, kako naglašava Elijade, zato što je kosmos božansko delo te je
kao takav posvećen u samoj svojoj strukturi. Stvaranje čoveka i sveta, o čemu
govori struktura rituala pentagrama, ukazuje na ženskog tvorca – prvenstveno
zbog samog pentagonalnog oblika koji pokazuje savršeni sklad četiri elementa:
Vatre, Vode, Vazduha i Zemlje – ujedinjenih dominantnom pozicijom petog
elementa. Po učenju Zlatne zore ti elementi odgovaraju rasporedu prvih pet
sefira kabalističkog dijagrama Drveta Života: Zemlja – Malkut (10, Zemlja);
Vazduh – Jesod (9, Mesec); Voda – Hod (8, Merkur); Vatra – Necah (7, Venera) i
Duh kao peti element – Tifaret (6, Sunce). Dakle, solarni duh je na vrhu
simbola pentagrama.
Objašnjavajući
smisao poistovećivanja egipatske boginje Hator sa četiri kardinalne tačke i
četiri strane sveta, koje su od suštinske važnosti za naš ritual pentagrama,
Nojman te tačke imenuje velikim boginjama: Nehbet, Uathet, Bastet i Neit. Po
Nojmanu, četvorstvo Hator sa navedenim boginjama predstavlja simbol Velikog
Ženskog kao celine koja upravlja svetom u svim njegovim vidovima. Nojman
ukazuje da se razdvajanjem ženskog totaliteta, odnosno mitskih praroditelja
kosmosa, rađaju svetlost, sunce, svest, a sa njima i razlikovanje. Otud boginja
Nuit u Krolijevoj „Knjizi zakona“ poručuje: „Neka ne bude razlike među vama
između bilo koje stvari i neke druge stvari; jer od toga sledi patnja.“ Velika
Boginja ne pravi razliku između svoje dece, ali deca sama sebe razvrstavaju,
proizvode diskriminaciju, bilo na umetnut ili prirodan način. Neko je na višem
nivou od nekog drugog, ili barem misli tako, pa ipak, na kraju, svi postaju deo
mističnog i mitskog Jednog, rastakanjem sveta pri završetku jednog velikog
ciklusa. Takođe, ovaj princip ukazuje na mogućnost poistovećenja posvećenika sa
bilo kojim segmentom mikrokosmosa ili makrokosmosa, nekom životinjom,
božanstvom, biljkom, predmetom, zvezdom itd.
Ako bismo sada pomenute egipatske
boginje projektovali u pentagramu, tako bi se Uathet (zmija) našla u donjem
levom kraku sa severne strane, predstavljajući element Zemlje; Bastet (mačka),
zauzima gornji levi krak pentagrama, istok i element Vazduha; Neit (krava ili
žena), zauzima gornji desni krak, zapad i element Vode; Nehbet (lešinar) je na
donjem desnom kraku ka jugu, predstavlja element Vatre. Na vrhu pentagrama i u središtu
je boginja Hator (krava). Njeno dete je sam život, kako Nojman kaže, poput ribe
koja večno pliva u njoj, kao što zvezde plivaju u nebeskom okeanu. Ženski
princip se prvobitno pojavljuje kao tama, bilo da je reč o noćnom nebu, zemlji,
podzemlju, praokeanu ili neodređenom haosu.
To podseća upravo na početnu situaciju biblijskog stvaranja:
„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom
beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ Tama, bezdan, pusto, prazno,
vode... to su sve svojstva uroboroske boginje prapočetka, Velike Majke, odnosno
Velike Boginje Noći, koja je, kako to pominje Nojman, kao takva retko
neposredno predmet obožavanja – sve do, napominjem, objave u „Knjizi zakona“,
kada se ona, u obliku Nuit, ponovo javlja i postaje objekat neposrednog
obožavanja. Nesvesno sada postaje svesno kroz proces obožavanja i otkrivanja
Nuit prepoznavanjem njenog kontinuiteta. Zbog toga formula malog terajućeg (ili
prizivnog) rituala pentagrama, da bi bila delotvorna, mora biti prilagođena toj
činjenici.
[1] Korespondencije
strana sveta i elemenata u Zlatnoj Zori izvedene su iz sistema tzv enohijanske magije
Džona Dija a ne direktno iz kabalističke tradicije.
