Većina
onih koji su kročili stazom zapadnog okultizma izvodila je Mali terajući ritual
pentagrama. Mnogi ga prihvataju zdravo-za-gotovo, u smislu da služi za čišćenje
aure, astrala, proterivanje klipota itd. Za neke je ta praksa izraz
konzervativnih, zastarelih ili prevaziđenih oblika magijskog rada, ali smatram
da ovaj ritual, koji je istovremeno i oblik aktivne meditacije, nije dovoljno
shvaćen od strane okultnog javnog mnjenja, pa i samih njegovih praktikanata.
Počnimo redom. Pentagram je kao oblik pre svega u vezi sa ženskim, sa zemaljskim,
onim htonskim, a samim tim i sa stelarnim. Pentagram možemo povezati sa
Mesecom, Venerom i donekle Marsom, mada ova poslednja veza proizilazi iz
kabalističkog rezona. Ritual pentagrama skopčan je sa ženskim načelom, sa
elementarnom prirodom i mikrokosmosom. Svrha tog rituala, ukoliko se pravilno
izvodi, jeste uobličavanje energetskog, odnosno svetlosnog tela praktikanta.
Takođe, služi za formiranje i formatiranje mikrokosmosa i stvaranje adekvatne
svesti koja je u skladu sa svrhom čitavog sistema čiji je ovaj ritual deo.
Njegovom primenom praktikant stvara suptilnu matricu oko sebe koja ga porađa
kao probuđenog, kao nekog ko je usavršio samog sebe, ko je spoznao svoju volju
i ostvario komunikaciju sa svojim unutrašnjim genijem. Unutrašnji genije je u
mikrokosmosu isto ono što je Bog u makrokosmosu. To je anđeo-čuvar, unutrašnji
bog. Ovo što sam opisao jeste nešto idealno, iako u praksi nije tako.
Ovde
moram izneti jednu ogradu. Ne smatram da svako ljudsko biće ima svog
anđela-čuvara koji tu negde visi iznad njihovih glava dok oni spavaju, jedu,
nužde, rade to šta rade, mahom traće vreme. Teoretski, svako bi ga mogao imati,
ali taj se entitet mora prizvati. Na ljudskom biću je da učini prvi korak. Ako
čovek to ne uradi, onda ni sa druge strane neće stići nikakav odgovor.
Anđeo-čuvar, dakle, na neki način jeste deo čoveka, ali i nije. Posvećenik,
između ostalog, ima zadatak da pažljivo motri na svoj duhovni identitet, koji
je povezan sa njegovom zvezdom, tj. savršenom prirodom. Naravno, ovo ne znači
da će neko stupiti u kontakt sa svojim anđelom-čuvarem jednostavno izvodeći
ovaj ritual, ali će svakako, u idealnom smislu, za to biti pripremljen. Imajmo
na umu da rituali poput velikog i malog pentagrama, kao i velikog i malog
heksagrama, imaju za cilj i stvaranje mikrokosmičkog, a u ograničenoj meri i
makrokosmičkog poretka zasnovanog na istini. Reč je o negovanju, odnosno
kultivisanju ljudske prirode, kao i prirode elementarnih i planetarnih uticaja
u, uslovno rečeno, materijalnoj dimenziji postojanja.
Svrha
rituala pentagrama je, u krajnjoj liniji, izgradnja novog čoveka razgradnjom
onog starog. To je svrha materice Velike Majke, da razgradi staro, reciklira ga
i izluči kao novo. Taj novi čovek je primenom tog rituala u osnovi ovladao
sobom, odnosno elementarnim snagama u sebi; osvetlio je najprimitivnije slojeve
psihe izvlačeći ih iz arhetipskih ili atavističkih dubina nesvesnog, te
nadvladao negativni elementarni karakter ženskog principa. Za ženski princip,
Erih Nojman kaže da se izražava u fantastičnim i himeričkim predstavama koje ne
potiču iz spoljašnjeg sveta. Nojman upoređuje načelo Velikog Ženskog sa
kosmičkim jajetom pa ističe da njegova tamna polovina rađa zastrašujuće figure
koje iznose na videlo onu mračnu, nedokučivu stranu života i ljudske psihe.
Njena suprotnost je, po Nojmanu, roditeljska i hraniteljska, tj. zaštitnička i
utopljavajuća ženskost, a koja se u idealnom smislu praktikovanja ovog rituala
aktuelizuje u mikrokosmosu. Besprekornim radom posvećenik na neki način
vaskrsava iz samoga sebe, odnosno aktuelizuje telo uskrsnuća u fizičkom telu.
Tehnički rečeno, usavršava „etarskog“ dvojnika. Tada posvećenik biva
osposobljen za opštenje sa kosmosom budući da razvija svoja astralna čula. To
je preduslov za izmicanje silama sudbine kojoj su potčinjeni oni sa
nerazvijenim suptilnim čuvstvom.
Osnovni
ritual pentagrama je priprema za rad koji će nadograditi praktikanta, pre svega
za Ritual heksagrama sa kojim će posvećenik tek steći muškost (u magijskom
smislu), te zakoračiti ka makrokosmosu, jer će mu kapije planetarnih priroda
onda biti dostupnije. Zato je preporuka da se ritual pentagrama izvodi
svakodnevno čitavog života, svesno, uz nameru, precizno, odlučno, sa stilom,
besprekorno, uporno, kreativno, disciplinovano, i bez pompe i velikih
očekivanja. Praktikovanjem ovog rituala uspostavljamo komunikaciju sa
arhetipskim silama i njihovim predstavnicima u obliku arhanđela
judeo-hrišćanske tradicije: Rafael na istoku – isceljuje i podučava; Mihael na
jugu – štiti i usmerava; Gabriel na zapadu – osnažuje i tumači; Uriel na severu
– prosvetljuje, tj uspostavlja svetlosni poredak u duhu i svesti. To su četiri noseće
tačke magijskog univerzuma koje tvore telo sfinge: Bik na istoku, Lav na jugu,
Orao na zapadu, Anđeo (tj. Čovek) na severu. Lav predstavlja kandže sfinge;
Orao – sfingina krila; Bik – bokove sfinge; Čovek – glavu i grudi sfinge. U
tome prepoznajemo simbolizam četiri zodijačka znaka: Bik, Lav, Škorpija i
Vodolija. Četiri životinje su četiri oblika životinjskog atavizma koja se
ritualom mogu probuditi. Boginja Nuit / Nut, kao gospodarica groba, prostora,
ali i nebeskih životinja, odnosno zodijačkog kruga, ključna je sila simbola,
kao i rituala pentagrama. Upravo je oblik pentagrama koji se u ritualu iscrtava
u vazduhu prema svakoj od četiri strane sveta, prstima ili magijskim oružjem,
zapravo portal te komunikacije koji vodi ka četiri ključne zvezde stubova neba,
a to su Aldebaran, Regulus, Antares i Fomalhaut.
Po
Erihu Nojmanu, tokom istorijskog pravca razvoja muškosti i solarnosti ka
patrijarhalnim vrednostima, odnosno načelima muških božanstava Sunca i
svetlosti, negativni aspekt ženskog je potisnut. Zato se taj mračni vid ženskog
javlja samo kao nesvesni ili praiskonski sadržaj. Danas se upravo dešava
eksplozija upravo tih praiskonskih sadržaja koji na nekontrolisani način
preplavljuju psihu. Povodom toga Kenet Grant je upozoravao da u današnje vreme
lunarna klipotska sila neometano prekriva planetu i preti ljudima uništenjem,
primanjem mnoštva elementalnih stvorenja u ljudske životne tokove. Po njemu, tu
vrstu bića privlači masa lunarne energije, koja haotično ključa oko Zemlje, dok
je adepata koji su upućeni u načine njenog magijskog korišćenja suviše malo da
bi je mogli organizovati i usmeriti na stvaranje nadljudske rase, što je
zapravo njen pravi zadatak i svrha. Naravno, tu Grantovu opasku o stvaranju
„nadljudske rase“ ne bih komentarisao. Simbolizam Rituala pentagrama ukazuje na
mehanizam kojim bi se moglo odgovoriti na predočenu vrstu opasnosti, pošto taj
ritual ima sve elemente organizovanja i usmeravanja lunarne sile.
Onaj ko izvodi ritual pentagrama sebe stavlja u
simboličku mesijansku poziciju: deluje kao Oziris i kao Horus. Kao Horus (stav
Ulazećeg) on projektuje mentalnu silu kroz portal pentagrama, dok u drugom
slučaju, kao Horus Dete sa kažiprstom preko usana (znak tišine), prikuplja mentalnu silu u jednu tačku. To
prikupljanje odvija se u tišini i praznini. Kao Oziris, u pozi koja fizički oponaša krst, reč je o raspetom,
odnosno žrtvovanom Ozirisu (Hristu) koji obuhvata čitav univerzum mentalno
projektujući sjajni krst. U pozi sa prekrštenim rukama na grudima, reč je o
Ozirisu koji je vaskrsao. Kako je to
ustanovio kurikulum Zlatne zore, vibratorna formula koja aktivira iscrtani
pentagram prema istoku je – IHVH, odnosno Jahve / Jehova. Ovo mešanje jevrejskih
i egipatskih religijskih imena u Ritualu pentagrama jeste zanimljiv sinkretizam
paganskog i monoteističkog. Međutim, IHVH je ovde shvaćen kao četvoropolna
formula. Setimo se, u praktičnom smislu magijskog rada, bogovi su, između
ostalog, i formule.
Ritual
pentagrama predstavlja osnovni obred samopotvrđivanja praktičara i savlađivanja
ženskih elementarnih sila. Nojman ukazuje da sve inicijacije imaju za cilj da
sačuvaju pojedinca od „razorne sile groba“, odnosno od „proždirućeg Ženskog.“
Ritual pentagrama je otud osnovni oblik inicijacijskog delovanja, odnosno neka
vrsta samoinicijacije, kojom praktičar potvrđuje sebe u magijskom svetu,
stavlja potpis posebne vrste na astralnoj ravni. U suprotnom, kaže Nojman, da
dok god stvaralački elementi nesvesnog – elementi koji „teže svetlosti“ – ne
uspostave vlastito svetlosno carstvo duha i svesti, oni jesu, i ostaju, delovi
podređeni nesvesnom.
Ritual
pentagrama ima i kosmogonijske, odnosno antropogonijske aspekte. U svojoj
strukturi on nemušto pripoveda kako su stvoreni čovek i kosmos. Sama ta
činjenica ukazuje na terapeutsko svojstvo rituala, a terapija je slična
egzorcizmu. Otud ono „proterivanje“ u punom nazivu rituala. Objeakt tog
egzorcizma je sadržaj Senke, odnosno Mračno Žensko. Po actečkoj mitologiji, dok
još nisu postojali zemlja i ljudska svest, sve je bilo sadržano u carstvu
mrtvih na zapadu. Ovaj detalj podseća na premise biblijskog stvaranja, ali i na
situaciju u Rajskom vrtu, s tim što je kod Acteka idealno stanje prapočetka
smešteno na tom mitskom Zapadu koje je, kako Nojman kaže – „uroboroska
egzistencija nesvesne savršenosti“. Staza qoph na kabalističkom dijagramu
Drveta života, sa kojim povezujemo Senku, između ostalog, predstavlja i
čudovišne sile praiskonske tame koje prate solarnog boga, odnosno Sunce, na
njegovom putu kroz mračno podzemlje. Ovde valja imati na umu istovetnost
podzemlja i kosmičkih dubina. Te mračne sile su mahom ženske, pa se uz pomoć
simbola pentagrama i propratnog rituala one „proteruju“, ali i „prizivaju“,
primoravaju na pokornost solarnom suverenitetu praktikanta, koji deluje poput
Marduka koji pobeđuje drevnu boginju Tijamat i od njenog tela stvara svet.
Marduk u ulozi kosmičkog zakonodavca svakoj sili određuje večno mesto prema zakonima
koji odgovaraju svesti i njenoj solarnoj prirodi. Nojman kaže da su ti demoni
matrijarhalnog razdoblja takođe i demoni kraja vremena koji će, kada se
približi kraj sveta i kada se sudare Sunce, Mesec i zvezde, progutati čoveka. U
međuvremenu, praktičar Rituala pentagrama nalazi se u ulozi solarnog boga.
Njegova volja je zakon. Njegov krug je beskrajan.
Staza
qoph ima sličnosti sa mitskom planinom Kaf islamskog verovanja (verovatno
starijeg porekla), čiji vrh, oličen u smaragdnoj steni, predstavlja mesto na
kome mistik susreće svoju božansku prirodu. Anri Korbin je to opisivao kao
izlazak iz zdenca koji vodi prema smaragdnoj steni i ka anđelu što započinje u
tminama noći. Kako Korbin kaže, na prilazima vrhu mistične planine svetli
buktinja ponoćnog sunca kao primordijalna slika unutarnjeg svetla. Upravo je to
svetiljka koju je nosio Hermes u središtu podzemne sobe. Geomantijska
atribucija staze qoph je figura Laetitia koja prikazuje piramidalnu strukturu.
Njena planetarna priroda je jovialna, u znaku Riba, što je mesijansko obeležje.
Qoph je, dakle, jedan od puteva mesijanskog delovanja. Tama koja okružuje
Mesiju ili posvećenika u njegovom mističko-okultnom pregnuću jeste predstavnik,
da tako kažem Velikog Zapada, metafizičkog Zapada, koji atmosferu staze qoph,
planine Kaf, tarot arkane Mesec, čini zloslutnom, mračnom, pa i demonskom. Otud
valja imati na umu Korbinovo upozorenje da usmerenje prema polu, kosmičkom
severu, određuje ono dole i ono gore. Otud, pomešati to dvoje značilo bi
smetenost. Čovek koji je izgubio svoju „polarnu dimenziju“, odnosno usmerenje
prema metazifičkom Velikom Istoku, koji je pomešao Dole i Gore, upada u kandže
dvojne prirode Vremena, dinamike smene dana i noći koja mrvi svest i potire
svetlost spoznaje.
Međutim,
osim o prostornim oznakama, moramo voditi računa i o vremenskim, odnosno
razlikovati sakralno od vulgarnog vremena. U sakralno vreme ulazimo aktivacijom
svesti tokom rituala, a preko posebnih oznaka (gnomona) pravimo uslove za skok
svesti iz vulgarnog u sakralno vreme. Ti gnomoni su simboli drevnih magijskih
sila uz čiju pomoć otkrivamo kvalitet određene sekvence sakralnog vremena u
koji nameravamo da uronimo. Korbin ukazuje na dihotomiju sakralnog i vulgarnog
vremena, odnosno ezoternog i egzoternog, kroz odnos egzoternog dana i
inicijacijskog svetla ezoterne noći. On ističe da svest mahom ne pravi razliku
između njenog dana i njene noći. Ponoćno sunce nagoveštava kraj ove
dvoznačnosti. I Mirča Elijade naglašava kako je sveto ono vreme u kojem se
obavlja neki obred, a to vreme se suštinski razlikuje od uobičajenog, svetovnog
vremena u koje smo uronjeni. Obredno vreme otud predstavlja oblik izlaska iz te
uronjenosti. To na neki način označava i obnovu čoveka tokom izvršavanja
obreda, u ovom slučaju Rituala pentagrama. Svakodnevno ponavljanje ovog
rituala, ili bilo kog drugog koji ima specifičnu sakralnu težinu, stvara
određeni kontinuitet bitisanja svesti u svetom vremenu, koje je Elijade nazivao
Velikim Vremenom.
Sa
druge strane, Veliko Vreme, jeste period hijerofanija, odnosno ukazivanja
božanske prisutnosti onome ko u obrednom svojstvu boravi u tom vremenu, koje u
slučaju Rituala pentagrama pretpostavlja mitsko vreme stvaranja čoveka.
Istovremeno, kako to naglašava Elijade, korišćenje mitskog vremena, odnosno
njegov obredni priziv, Veliko Vreme pretvara u sadašnjost, kako bi ga živući
čovek mogao iskusiti i boraviti u njemu. Stoga, može biti korisno pre izvođenja
Rituala pentagrama čitati biblijsku sekvencu stvaranja čoveka, ili taj isti
motiv iz nekog drugog mitološkog izvora. Tako će praktikant u svojoj svesti
oživeti mitske trenutke antropogeneze. Kako Elijade naglašava, istovremenost s
velikim mitološkim trenutkom je uslov neophodan za delotvornost svakog
magijsko-verskog obreda. Svaki put kada se ponavlja neki obred ili važan
postupak, ljudi podražavaju arhetipski čin Boga ili pretka, čin koji se dogodio
u početku vremena, to jest u mitsko doba. Dakle, Ritualom pentagrama
raščišćavaju se duboke podsvesne naslage koje stoje između čoveka i Tvorca.
Upravo te mračne naslage prete da proždru solarno seme svesti u ljudskom biću
čiji je makrokosmički izraz naša zvezda – Sunce. Figurativno, Ritualom
pentagrama isteruje se đavo iz čoveka, odnosno praktikant se, poput Mesije,
oslobađa od vlasti demonskih zmija i priprema za svoj povratak u svet (u
heksagram). U idealnom smislu, Ritualom pentagrama stvaraju se uslovi za
svrstavanje mikrokosmičkih sadržaja u poredak saobrazan volji praktikanta.
Razumevanjem
prirode ovog rituala ulazi se u predvorje razumevanja kosmogeneze i
antropogeneze. Elijade kaže da je kosmogonija uzor svake vrste delovanja jer je
kosmos idealni arhetip za svaku stvaralačku situaciju i za svako stvaralaštvo.
Razlog tome je, kako naglašava Elijade, zato što je kosmos božansko delo te je
kao takav posvećen u samoj svojoj strukturi. Stvaranje čoveka i sveta, o čemu
govori struktura Rituala pentagrama, ukazuje na ženskog tvorca – prvenstveno
zbog samog pentagonalnog oblika koji pokazuje savršeni sklad četiri elementa:
Vatre, Vode, Vazduha i Zemlje – ujedinjenih dominantnom pozicijom petog
elementa. Po učenju Zlatne zore ti elementi odgovaraju rasporedu poslednjih pet
sefira kabalističkog dijagrama Drveta Života: Zemlja – Malkut (10, Zemlja);
Vazduh – Jesod (9, Mesec); Voda – Hod (8, Merkur); Vatra – Necah (7, Venera) i
Duh kao peti element – Tifaret (6, Sunce). Dakle, solarni duh je na vrhu
simbola pentagrama.
Objašnjavajući
smisao poistovećivanja egipatske boginje Hator sa četiri kardinalne tačke i
četiri strane sveta, koje su od značaja za naš Ritual pentagrama, Nojman te
tačke imenuje velikim boginjama: Nehbet, Uathet, Bastet i Neit. Po Nojmanu,
četvorstvo Hator sa navedenim boginjama predstavlja simbol Velikog Ženskog kao
celine koja upravlja svetom u svim njegovim vidovima. Nojman ukazuje da se
razdvajanjem ženskog totaliteta, odnosno mitskih praroditelja kosmosa, rađaju
svetlost, Sunce, svest, a sa njima i razlikovanje. Otud boginja Nuit u
Krolijevoj „Knjizi zakona“ poručuje: „Neka ne bude razlike među vama između
bilo koje stvari i neke druge stvari; jer od toga sledi patnja.“ Velika Boginja
ne pravi razliku između svoje dece, ali deca sama sebe razvrstavaju, proizvode
diskriminaciju, bilo na umetnut ili prirodan način. Neko je na višem nivou od
nekog drugog, ili barem misli tako, pa ipak, na kraju, svi postaju deo
mističnog i mitskog Jednog, rastakanjem sveta pri završetku jednog velikog
ciklusa. Takođe, ovaj princip ukazuje na mogućnost poistovećenja praktikanta sa
bilo kojim segmentom mikrokosmosa ili makrokosmosa, nekom životinjom,
božanstvom, biljkom, predmetom, zvezdom itd.
Ako bismo pomenute egipatske boginje projektovali u pentagramu, tako bi se Uathet (zmija) našla u donjem levom kraku sa severne strane, predstavljajući element Zemlje; Bastet (mačka), zauzima gornji levi krak pentagrama, istok i element Vazduha; Neit (krava ili žena), zauzima gornji desni krak, zapad i element Vode; Nehbet (lešinar) je na donjem desnom kraku ka jugu, predstavlja element Vatre. Na vrhu pentagrama i u središtu je boginja Hator (krava). Njeno dete je sam život, koji je, kako Nojman kaže, poput ribe koja večno pliva u njoj, kao što zvezde plivaju u nebeskom okeanu. Ženski princip se prvobitno pojavljuje kao tama, bilo da je reč o noćnom nebu, zemlji, podzemlju, praokeanu ili neodređenom haosu. To podseća upravo na početnu situaciju biblijskog stvaranja: „U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ Tama, bezdan, pusto, prazno, vode... to su sve svojstva uroboroske boginje prapočetka, Velike Majke, odnosno Velike Boginje Noći, koja je, kako to pominje Nojman, kao takva retko neposredno predmet obožavanja – sve do, napominjem, objave u „Knjizi zakona“, kada se ona, u obliku Nuit, ponovo javlja i postaje objekat neposrednog obožavanja. Nesvesno sada postaje svesno kroz proces obožavanja i otkrivanja Nuit prepoznavanjem njenog kontinuiteta. Zbog toga formula Rituala pentagrama, da bi bila delotvorna, mora biti prilagođena toj činjenici.
Steffi Grant - vizija Horusove projekcije
