Opšte nuspojave

 

Ovaj tekst objavljen je u okviru moje zbirke Fejsbuk aforizama "Pokoškavanje"

Identifikacija

Geocentrizam je moje osnovno ideološko usmerenje iz kojeg izvodim sve ostale stavove, uverenja i vrednosne orijentacije.

O sudbini relativizatora

Evo zašto spadam među one najgore. Nisam negator, nego relativizator. Negator se može preumiti a relativizator teško. Dante je smestio relativizatore u poslednju i najdublju paklensku jarugu - jer ko zlo misli, mirno spava.

Izlazak iz kade

Mogu da se pravim kako me sve ovo zanima, ali zapravo me ne zanima. Jedino što me zanima jeste da vidim dokle će sve ovo ići, sve do trenutka kada i to bude prestalo da me zanima. U suštini, moj bade mantil je obična prostitutka.

O sistemu ludila

Ludilo vazda pobeđuje razum. Uvek prvo vidim ono loše. Moj pogled na svet je uglavnom negativan, hobsovski, levijatanski. Stanovište sa kojeg posmatram odnose i pojave je vazda nekako izopačeno. Stalno tražim neki skriveni pokvareni proces, neku zlobu, nečiju opaku nameru, skriveni sistem ludila. Sretnem čoveka i moja prva misao bude koja je njegova dijagnoza?

O mračnim mislima

Sada kada sam često obuzet mračnim mislima žalim što nisam intenzivnije uživao u mladosti, nego sam se prepuštao mračnim mislima. Kada još više ostarim i potpuno budem obuzet mračnim mislima u meri njihove opipljivosti, tada ću žaliti zašto sada, u srednjim godinama, ne uživam u životu nego uranjam u te teške pogane mračne misli. Kada umrem i sam postanem mračna misao, tada ću poput demonske senke opsedati nekog konačno uživajući u životu koji halapljivo ispijam. Ko uživa, ne žali ni za čim.

O dvosmislu govorenja istine

Govorenje istine vodi u konflikt. Budite dvosmisleni, izbegnite nepotrebno sukobljavanje. Ne govorite ono što mislite, jer sutra možete promeniti mišljenje dok izgovorena reč ostaje da zveči i opterećuje vašu budućnost, a zli dusi vazda pamte šta ste rekli. Bolje je ćutati ili govoriti ono šta majmuni žele da čuju. Kad god svinjama bacimo biser jedan deo nas umire. Iskrenost se mora zaslužiti pa se stoga može podeliti samo sa nekolicinom. Svi ostali zaslužuju laž.

O misaonim psinama

Ono kada te uplaše sopstvene misli, pa iznenada postaneš toga svestan i svakoj toj misaonoj psini nadeneš ime – da je zoveš onda kada ti je potrebna ili da je oteraš kada se opet pojavi.

U centru

Najbolje se osećam kada me ignorišu ili me uopšte ne primećuju. Pažnja je nasilje. Biti u centru nečije pažnje izaziva ekceme i kojekakve kožne fekalije. 

O smehu žaba

Ponekad sam baš licemer jer imam razumevanja za tuđe licemerje. Razumem vaš licemeran stav i ne zameram vam na tome. I tako kada razgrnemo svu tu maglu koja okružuje nečiji tabu, čovek se brani kao da si mu skinuo gaće i na videlo izneo njegovu smežuranu skromnu pišu. Smejale se žabe sve, kre, kre, kre, kre... 

O lakoći olakog shvatanja

Previše olako shvataju da su olako shvaćeni. Jedino ko ih ozbiljno shvata jeste đavo onda kada dođe po naplatu.

O tragovima genijalnosti

Biti zloban jeste izraz prosečnosti. Biti izopačen već naslućuje tragove genijalnosti.

O babskoj premudrosti

Istinita je ona izreka da sit gladnom ne veruje. Ima skoro tri sata da nisam jeo a već mi niko ništa ne veruje. Naravoučenije: ne besedi pred sitom publikom. Moja baba je govorila da su siti ljudi besni, sumnjičavi, ne slušaju i stalno nešto izvoljevaju.

O mladalačkim iluzijama

Ljudi stare, ali ne bivaju mudri. Mladalačke iluzije tokom godina pretvaraju se u senilno sujeverje. Na kraju, što bi prost narod rekao - umesto u refleksiji, umiru u perpleksiji.

O ljudskim nejasnoćama

Nisu mi jasni ljudi kojima nisu jasni ljudi. Kao, nije mi jasan ovaj ili nisu mi jasni oni koji rade ovo dok rade ono ili misle ovako ili onako.... Pa kako ti nisu jasni? Koliko imaš godina? Toliko si star a još uvek imaš nejasnoća u pogledu ljudskog ponašanja? Ma hajte!

O Geteovim noktima

Gete je rekao da je arhitektura kristalizovana muzika. Otud kada bacimo pogled na ove novije zgrade koje nas okružuju imamo osećaj kao da neko noktima grebe po pločama.

O žabama

I zaista, ko će potkovati svaku žabu što je noge digla? Ne može se udovoljiti svetu. Jedini pravi odgovor na besomučni lavež svetine jeste tišina.

Izgubljen u svemiru

Ako se čovek izgubi u makrokosmosu, to nije nerešiv problem, ali ako se izgubi u mikrokosmosu onda je stvarno izgubljen.

O zatucanosti

Zatucani u sopstvenom mišljenju. Gledam ih, lepi, mladi, obrazovani, pametni, a zatucani. A tek ovi stariji! To se godinama zatucavalo, ostavilo tragove na licu, u fiziognomiji, u načinu kako klikće „lajk“ ili dodaje.

O onostvarnosti

Kada ti nešto stalno ide na onu stvar, vremenom postaješ onostvaran. To je put ka onostvarnosti.

O neozbiljnosti ozbiljnih

One koji previše ozbiljno predstavljaju sebe smatram neozbiljnim. Pre ili kasnije iz njihove uštogljenosti sevne kakva užasna i priglupa misao.

O dosadnim ljudima

Kako nekom reći da je dosadan? Jeste, ti si odličan lik, dobar čovek, ali si nekako dosadan. Možda su to energetski vampiri, prirodni. A možda je dosada kojom zrače izazvana nekim dubljim razlozima. Zaista u ovom trenutku ne znam koji bi to razlozi mogli biti.

O kubnim milimetrima šansi

Njih je veoma, veoma mnogo, a ja sam samo jedan. Koga njih? Pitaju mentalni uhljebi. Njih, misli, knjiga, neorganskih žena, neosveštanih psihoaktivnih supstanci, vremenskih sekvenci, u krajnjoj liniji univerzuma. Ne može jedan protiv mnoštva osim ukoliko se to mnoštvo nekako svede na jedno. U tom slučaju mogući su kubni milimetri šansi.

Beseda o ćaskanju

Ne ćaskam, već besedim! Baš sam danas nešto fino besedio. Pustim gusle, zapalim cigaru, sipam rakijicu i tako besedim.

„Čiko, čiko šta znači broj 27 u emotivnoj sferi?“ Pita me jedna raskošna.

I onda ja krenem u besedu, znate broj 27 je uravnoteženost (ta pogana reč) u niskim strastima. Rekoh, ako ti se tvoj čo'ek u tom broju javlja, to je dobar znak jer će biti u stanju da se obuzda i ne meća ga koekude nego samo kod tebe, i to će raditi damn good. Tako je 31 broj duboke glave, ali i dubokog grla, pa ko kako uzme... i tako to.

 „Nemoj ćutati, tihuj!“ Dobaci mi jedan sporedni glas.

Tako je, nije ćutnja nego tihovanje. Onda tihujem glasno da se stene lome.

Tada neko uleti sa komentarom: „Neko kad ćaska besedi, ja kad ćaskam, bensedin.“

O transmastima

Kao mali mislio sam da su te opake transmasti zapravo produkt liposukcije transrodnih osoba.

Penzionerska zagonetka

Jutros krilati penzioner sleteo na moju terasu i u znak zahvalnosti što sam mu ostavio komadiće bajatih šahovskih figura postavio mi zagonetku: „Poleti golub, sleti vrabac. Gde je ostatak?“ 

Čitavo jutro mozgam ovu mozgalicu.

Babske priče

Pričala mi baba, kako je njoj pričala njena baba, a ovoj njena baba da joj je baba pričala, kada je bila mala kako je u selu bila velika radost kada se rodi kadaverče. Juju, rodi se kadaverče, pa još ako je prvenac, to je bio veliki blagoslov za familiju i selo. Običaj je nalagao da se takav ne sahranjuje nego ga balsamuju i metnu ispod kućnog praga, hrane ga i poju mu. I onda kadaverče raste, bude krupan i snažan, radi za trojicu, a kada selo napadne kakva mečka onda izađe kadaverčina i pridavi je.

Ah

Ah, dinamizam infantilnosti u vremenu senilnosti...

O naopakim ljudima

Čovek je poput drveta, ali koje naopako stoji - sa korenom u vazduhu i krošnjom u zemlji. Otud je onaj koji „čvrsto stoji nogama na zemlji“ naopak.

O putu

Put do namera, popločan je najboljim paklom.

O negovanju mašte

Negujte maštu, da vam duša ne bi patila u suvoći razuma i plimi nepozvanih osećanja.

O mladim penzosima

Tako mladi a već ih vreme pregazilo. Zašto kažu zrelost a misle na pregaženost? Mnogi umiru oko dvadeset i neke, ali ih sahrane posle sedamdeset i neke. Vremenom ugaženi mlad je poput bačene cigare nakon samo par povučenih dimova. Znate kako kažu, maze mamine piju sok od slanine, a maze tatine piju od prostatine.

Još o ludilu

Ljudi su uglavnom nesposobni za svestan iskorak u ludilo. Pa kako onda mogu donositi valjane odluke? U sistemskom ludilu, jedini je izlaz vansistemsko ludilo.

O ljudskosti

„Budimo ljudi!“ Uzviknu neko. Neka hvala. Neka bude čovek ko hoće, meni je sasvim lepo kao nečoveku. Taj koji od nekog traži da pre svega bude čovek, zapravo misli na pretvaranje istog u kakvo goveče, domaću životinju. Zverad da budemo! Bolje zverad nego unezverad.

Inteligencij trenutka

Kada nešto spoznam kao da čujem aplauz nekakve nevidljive i apstraktne publike. To je taj Inteligencij trenutka. Oduvek sam bio u fokusu neprekinute pažnje te čudne nevidljive publike, kao da sam na sceni. Ponekad sasvim jasno čujem njihov tihi žamor, osmehe, aplauze. Katkad mi zvižde i dobacuju. Otkad znam za sebe ja ih zabavljam, sa njima delim šale i dosetke, njima obrazlažem svoje misli i ideje. Jao onom smrtniku ko čuje i vidi makar i delić te moje predstave namenjene nevidljivim likovima. Oni su strašno ljubomorni i ne vole da dele nešto što je namenjeno samo njima. Svest je čudna zverka.

O poslovima i danima

Sunce lagano klizi ka zapadu, noći smenjuju dane, a dani noći... Sve je u najboljem redu u mom svetu. Iz moje kule od slonovače posmatram ljudski svet.

Jedan glas kaže: „Siđi i umešaj se.“

Drugi glas poručuje da me se to ne tiče. Kada dođe trenutak - umešaću se, ali za sada trenutak još nije došao.

Psiho

Primećujem, postao sam veoma zao. Neka zlobost i mržnja otvrdnule su moje srce i odatle proterale gotovo svaku saosećajnost. U početku je to krenulo bezazleno, ljudski što bi se reklo. Počeo sam onako malo-po-malo da mrzuckam određene konkretne ljude. Zatim se to proširilo na čitave grupe, određene profile, fizionomije, oblike glave, način hoda... Potom je ta moja mržnja zahvatila čitave narode, a onda i celokupno čovečanstvo. Vremenom, primetio sam kako je sav živi svet počeo da mi ide na nerv, kuce, mace, leptirići, a ne samo dosadne muve i komarci, zatim rastinje, kamenje, neživa priroda. Moja mržnja ispunila je univerzum te naposletku obuhvatila i mene samog.

„Čiko, čiko, koliko je sati?“ – upita me neki klinac.

„Avada kadavra, mrš!“

„Čiko, komad leba.“ – zaiska mi mali prosjak.

„Avada kadavra, mamicu ti, ti meni komad leba!“

Međutim, ni to nije bilo dovoljno. Moja mržnja okrenula se ka astralnoj ravni. Elementali, magična bića, anđeli, demoni, bogovi, entiteti – mrš! Osamio sam se i odsekao od sveta u kuli izgrađenoj od otrova. Kada koračam, ispod mene se ugiba zemlja da izbegne moj otrov. Groteskno lebdim u vazduhu ne dodirujući ništa. Naravno, spolja se to ne primećuje. Ljudi prolaze pored mene, poznanici mi se javljaju. Dobar dan, komšija, osmeh. A u sebi, dabogda ti se levi testis osušio, kadavra... Pogledam se u ogledalo, ono pukne. Moj pogled je nepodnošljiv. Pola komšiluka je iznenada odumrlo, porazboljevalo se, neki se odselili. Iznenada, stiže mi poruka, neko bi da se vidi samnom, pita šta radim, kako sam itd. Odgovaram da sam nešto bolestan, hajde sledeće nedelje... Dakle, nikada. Upalim TV, kad tamo – precednik! Razvukoh osmeh na licu, eto ga moj čovek! E neka ga! Ako, neka bude, neka vlada. Držim mu sliku na desktopu. Moja jedina radost u životu...

O ocvalim kurzivima

Pogledala me je tugaljivo rekavši da mi je kurziv nekako diskurzivan. Tako sam, zapanjen, ostao u raskoraku rakursa diskurziva samog kurziva. Ako je za utehu barem mi je fokus inkurzivan.

Kako se kalio čelik

Jedno je šta ja želim, drugo je šta hoću; treće je šta osećam, četvrto šta mislim a tek peto šta zapravo radim. Nekad želim nešto što mi se u suštini gadi, o čemu nemam određeno mišljenje, što svakako neću, ali sve to ignorišem jer radim nešto što je smešteno više na listi prioriteta. Onog trenutka kada se tih pet čimbenika usaglase nastaje situacija koja u jednom trenutku u budućnosti rezultira tekstom na blogu... Eto, tako se kalio čelik.

O eskapizmu

Postoji jedan kutak u svesti, rekao bih pre položaj, udoban i zaštićen, koji predstavlja izraz mog unutrašnjeg psihičkog eskapizma. Suočen pred izazovima i užasima sveta, ja se povučem u taj kutak, dok ostatak bića prepustim automatskim pilotima. Iz tog ugla, nedodirljiv i neuznemiravan, samo posmatram sve ono što ljude uznemirava, užasava, rastužuje, brine. I taman kada pomislim da sam potpuno odvojen, da besprekorno ne prianjam, uhvatim sebe kako se naslađujem nelagodom i nemirom koju u nekim ljudima izazivaju goleme svetske, društvene i lične nepravde i zulumi. Ta naslada je dokaz da moj eskapizam zapravo nije besprekoran jer dozvoljavam sebi smešak na uglu usana. Ipak, ja sam samo čovek...

O šizofreničnim entitetima

Moju svest nastanjuju razni entiteti. Ne mogu baš tačno reći da li oni tu prirodno obitavaju ili se nekako moje biće prepliće sa njima. Nikada ne mogu biti siguran jesu li oni posebne pojave ili su deo mene, a možda su i jedno i drugo, ili ništa od toga. Neki od tih entiteta su korisni, neki gledaju svoja posla, ali ima i onih drugih. Ponekad me iznenadi i posve zatekne trenutak njihovog surovog i zastrašujućeg ispoljavanja. Tada se zapitam jesam li to ja ili...? 

O milosti sveca

Nikada ne ispoljavam ono što osećam. Besprekorno sam skriven iza lažnih vimena i sasvim neproziran za spoljni svet. Ako se ponekad ispoljim onda to smatram da sam nekome ukazao posebnu čast i svetačku milost. Međutim, ne očekujem od drugih ono što na sebi primenjujem. Otud neka se drugi slobodno ispoljavaju, moje je da budem uzdržan od bilo kakvog ispoljavanja pred drugima, osim pred onima koje sam odaberem.

O temeljnim pitanjima identiteta i položaja u svemiru

Kada me neko pita čime se bavim, ko sam, šta sam, šta su moja interesovanja, šta volim, šta ne volim, kakva su moja opredeljenja, koje vrednosti zastupam, kom „pravcu“ u nečemu pripadam i slične koještarije tzv profesije, etike, politike, verovanja, emocija i identiteta, ja prosto ne znam šta da kažem. Ni u čemu nemam ništa konkretno. Nemam jasne odgovore na ta opšta pitanja određivanja sopstvenog položaja u univerzumu. Danas imam jedno objašnjenje, sutra neko sasvim drugačije. Zašto bih se tako čvrsto držao nekog stava po bilo kom pitanju? Iz tih razloga se i ne družim sa ljudima, izuzev sa onima koji znaju da je sasvim bespredmetno pitati me tako nešto, a kada se družim sa nekim izvan tog uskog kruga, onda izbegavam jasne odgovore, pojednostavljujem stvari ili prosto lažem. Istina je da je ono što me mahom preokupira nešto sasvim apstraktno i van bilo kakve relacije sa ljudskim svetom i ja nemam načina niti volje da to nekom objašnjavam ili približavam. I kada to nekada pokušam, taj često zaključi da to šta ja radim veze s mozgom nema.

O doslednosti

Da bi čovek bio i ostao to što jeste, mora strogo voditi računa da ga ne primete kanibali.

Iskorak u neodređenost

Iskoračivši u nepoznato i neizvesno, našao sam se na polju neodređenosti, i to one neodređenosti koja čini temelj jedne poštene izvesnosti.

O bestidnim dlakama

Mnogi ljudi su poput bestidnih dlaka koje rastu po stidnim mestima. Srećom, zakazao sam depilaciju za sutra.

O spremnosti

Koju ste cenu spremni da platite zarad opstajanja u vašim uverenjima i stavovima? Dokle ste spremni da idete u zastupanju onoga što smatrate ispravnim? Šta ste spremni da istrpite kako biste bili na pravoj strani? Uverenja? Stavovi? Ispravno? Prava strana? O čemu vi to pričate? Tri puta sam upotrebio reč spremni. Dakle, sprem' te se spremni, bili vi spremni ili ne! Nihilista nema nikakvih uverenja niti mu je išta sveto ili ispravno, pa ipak vazda je spreman. 

Sexy m.f.

Nisam više zainteresovan da budem pametan. Sada mi preostaje samo ta pijedestalna izopačenost bizarnih iskušenja... Ona svetli u tami, a tama je ne obuhvati.

O zombibusu

Imam 51 godinu, nisam više mali. Ipak, obreo sam se nedavno u Beogradu na liniji 77. U busu malo više od dvadesetak duša. Odmerio sam svakog od njih i zapanjio se shvativši da sam ja najmlađi u vozilu, uključujući i vozača. Vitalniji sedamdesetogodišnjaci ustaju kako bi seli oni zombiji višeg ranga. Zna se red. Odmeravaju moje mlado telo, mojim mladim mesom psihički se krepe. Na prvoj stanici izjurio sam iz vampirskog zombibusa da stresem ektoplazmičnu inficiranu štroku sa aure i udahnem okrepljujući miris svežeg smoga umesto vonja kiselog staračkog znoja.

O proklijavanju

Bilo bi zanimljivo kada bi se ljudi razmnožavali preobražajem, odnosno proklijavanjem poput luka. Odjednom, penzioner se ukoči, počne da truli i iz njega polako klija novorođenče ili dva. I tako rahmetli babo postane novi momčić... ili curica.

Opsesije

Neke reči su opsesivne. Lako ulaze u um. Isprva se um poigrava sa tim rečima, a onda se one poigraju sa samim umom.

O obnovi sveta

Jedna mala ali uporna tačka na zidu moje sobe donosi mi neizmerne radosti. Često buljim u nju bez ikakve posebne namere. Toliko me zanese ta tačka da potpuno izgubim osećaj za vreme a svet se rastoči po obodima mog vidnog polja. Iščezne svaka moja misao, svest o svemu izuzev o beskraju te tačke koja me potpuno usisa. Kako obnoviti svet? Eto tako, njegovim svođenjem na tačku. 

Ognjene zore

Jutarnja doza katabazičkog hedonizma: Neskafe Gold sa surutkom od kozjeg mleka. Em štetno, em zdravo, bogato ukusom. Zimzeleni alefi u mojoj bašti uvek cvetaju.

O babe mantilu

Moj bade mantil nije običan sredovečni mantil. Nasledio sam ga od pokojne babe. U njenu čast, jer me je kao mladog branila od narkomana, povremeno ga nosim kada sam u stanju inkubacije novih ideja. Otud to nije BADE mantil (peignoir de bain) nego BABE mantil (peignoir de grand-mère). La vie est un prélude qui mène à de nouvelles créations.

Dilema

Vrednosti su interesi. Percepcija je prevara. Sedim u bade mantilu, nemam ništa ispod, i dvoumim se: da se vratim na fejs ili i dalje glumim odsutnost...

U uglađenosti 

Neki ljudi nisu u stanju da sakriju svoju mržnju. Možda je tako poštenije, ali moja malenkost ipak više preferira one uglađene mrzitelje, koji nisu besne životinje, već umeju fino da balansiraju, vešto skrivajući svoje vampirske nagone. U društvu piju V-sok, a kada ih niko ne gleda onda halapljivo sišu krv. Cenim tu vrstu gospodstvene dvoličnosti. Takve rado primam u društvo iako dobro znam ko su i šta su. Važno je da ne opterećuju i da njihova bestijalnost nije sirova i očigledna.

O genijalnim mračnjacima

Ideje nekih zaista genijalnih ljudi u umovima mediokriteta izazivaju pometnju, pa tako oni na kraju ispadnu upamćeni kao mračnjaci. Ideje nekih mediokriteta u umovima drugih mediokriteta izazivaju ushićenje tako da oni na kraju ispadnu veliki umovi.

O večnom životu

Neštavilo – ništavnost u nečem. Gore nego ništavilo. Ljudi projektuju svoju neštavnost u beskraj i to nazivaju večnim životom.

O praktičnom nihilizmu

Nihilista ne učestvuje, ne podržava, ne protivi se, ne osuđuje, ne zagovara, ne nameće svoj stav. Onda kada njegovo bitisanje postane nesnosno prosto promeni oblik postojanja. Kada bi svi ljudi odustali od učestvovanja ništa se ne bi dešavalo, vladao bi trajni mir. Sadite luk. Jedna od mojih omiljenih pisaca kaže da ukoliko naga žena, koja ima menstruaciju, pred svitanje prošeta usevima koje napadaju štetočine, to će učiniti da štetočine nestanu, ali mora napustiti polje pre nego što se sunce pojavi. Eto, zar to nije bolje od učestvovanja u tzv društvenim gibanjima koja u krajnjoj liniji obavezno vode u katastrofu? 

Šaputanja na jastuku

Čuvši moje poetsko kazivanje, jedan prijatelj mi je rekao da zvučim nekako kao psihopata. O ne, pa kako ću takav na podcast!? Kako ću na pesničke večeri? Imam tikove, čudan govor tela, glas, dikciju... Potpuno za ne pokazati se! Freak show. No, no, bad, bad... P.S. Nikad me ne zovite negde javno. Može samo tajno. 

O pravilima i ljudima

Oni imaju pravila. Ljudi sa pravilima. Kod njih se sve zna, postoji procedura, načini, putevi. Onda upoznam jednog od njih i ne mogu se čudom načuditi kako se to desilo da su tako volšebna udruženja, moćna udruženja, prihvatila i uzvisila takvu budalu. To više govori o njima i njihovim pravilima, procedurama, disciplinama, jasnoćama. O budali svakako ništa ne govori.