Ovaj poetski iskaz objavljen je u mojoj zbirci Crni nemis
Jednoga dana neće biti nikog i neće biti ništa... ODERINT DUM
METUANT! Metanije moje neka me odvede njoj. Moj svet nesavršen je svet.
Veliko Hašemitsko Sestrinstvo odapinje otrovne strele bluda. Put
izgubljene ženske duše odapinjem strele čežnje. Čežnja ka ženskoj duši božanska
je čežnja.
Prolazim kroz Veliko Oko. Ona sanja san koji je njen svet, san
u kome nema mene. Ako je probudim više neće biti nikog i neće biti ničeg.
Kako da uđem u njen san a da ne umrem i ne ušavši? Njen san
eterični, san u kome ja ne postojim, svet je izgubljenog arhetipa. Ona opstoji
na rubu univerzuma, gluva, nema i slepa...
Zna li ona da me ljubi duša njena, da me doziva iz dalekih sfera
i van svih sfera? Zaista sam mrtav ako ne umrem tamo, svugde i nigde, u njoj, u
njenom snu koji je telo njenog sveta, njeno telo...
Samo u njoj volšebno je dočekati smrt, u snu njenom nevinom, u
snu boginje sna. Kako da umrem a da ne izgubim život? Kako da u njoj umrem a
da je ne probudim? Da je obljubim pohotno i drsko, dok spava, kao uljez, kao
nasilnik i seme zla? Da je milujem nežnim organelama sanja? Da je volim sopstvenom
smrću, životom?
Jednoga
dana neće biti mene i neće biti ništa...
