„Dodir
u tami“ je pripovedanje sačinjeno od sećanja. Pišem o onome što
sam proživeo, čemu sam prisustvovao, čega se sećam i što me je temeljno
uzdrmalo te odredilo suštinski put moga bića. Moglo bi se reći da ovaj spis
predstavlja jedan poseban oblik ispovesti. Pripovedanje ne sledi uvek
pravolinijsku dimenziju. Ponekad ide napred, onda se vraća, povezuje pojave i
ljude u bližoj i daljoj prošlosti na različitim mestima: Priština, Beograd,
Beč, Bodensko jezero, devetnaesti vek, dvadeseti, dvadeset i prvi.
Knjiga je
uobličena po poglavljima od kojih svako predstavlja neki osobeni period ili
događaj. Poglavlja povezuje jasna nit jednog magijskog tkanja koje se proteže
na nekoliko pokoljenja i kroz više od stotinu godina. Tokom čitanja može se
steći utisak i dvoumljenje povodom toga da li je pisac izmislio, sanjao ili
uobrazio opisane događaje i likove, ili je možda bio žrtva nečije manipulacije.
Možda je pisac podvojena ličnost, a možda je bio pod uticajem neke takve osobe
velike lične moći. Osim samog pisca, koji
je glavni lik ovog ispovedničkog romana, kao druga ključna ličnost pojavljuje
se entitet koji se predstavio kao Amhazar,
zaposednuvši izvesnog Naima Suljejmanija koji se u tom trenutku nalazio na
marginama mog društvenog okruženja u Prištini početkom devedesetih. Tokom
perioda od 1993. do kraja 1996. bio sam izložen njegovom snažnom delovanju čiji je
cilj bio da me uputi u tajno učenje povezano sa nekim poznatim ezoterijskim
tokovima i usmeri me ka specifičnom obliku magijskog delovanja.
Pripovedanje počinjem postautohagiografskom beleškom
koja uvodi u jedan osobeni ezoterijski svetonazor. Dalje kroz knjigu, nit priče
obuhvata period osvešćivanja moje predodređenosti ka okultnom, opisivanjem
ključnih događaja iz raznih faza mog detinjstva i mladosti. Na to se
nastavljaju prikazi mog magijskog šegrtovanja, kao i period lutanja kroz razna
učenja, zatim događaji nakon završetka šegrtovanja, pa sve do skretanja u dalju
prošlost ka korenima magijske linije koja me je prihvatila. Kroz
naratorsku nit, osim fantazmičkog, magijskog, jezovitog ili natprirodnog,
provlače se istorijske, kulturne i društvene paralele. U to se uklapa opis
prilika svakodnevnog života u Prištini tokom devedesetih, etnički odnosi,
sukob, opšta zapažanja o duhu vremena. Međutim, kao jedan od glavnih motiva
čitave knjige prisutna je Velika Majka u raznim pojavnim oblicima. Okrenutost
ka magiji, ženskom načelu, ka htonskom, ka korišćenju raznih droga, ovoj knjizi
pridaje određeni satanski ili demonski utisak.
Za podneblje u kome sam odrastao i ovde gde trenutno
obitavam, nesvakidašnje ime i prezime koje nosim, između ostalog, u skladu je sa mojim neprianjanjem uz identitetska
poistovećivanja. Rođen sam i odrastao u gradu u čijoj sam napetoj ali čudesnoj atmosferi
postavio temelje jednog ezoterijskog svetonazora, o čemu svedoči ova knjiga pisana u obliku odeljenih
ispovesti i prisećanja na ljude, mesta, događaje, vizije i osećanja.
Iako se tako predstavlja, pisac ovih redova nije Dorijan Nuaj. Njegovo ime, ličnost i
pojava, samo su objedinjujući izraz za Nas koji nastanjujemo njegovu psihu.
Osoba Dorijan Nuaj privremeni je oblik naše pojavnosti, a Mi, volšebni i
nestvarni, postojimo sa one druge strane. Naše misli odzvanjaju kroz tunele vremena tvoreći
oblike kroz koje bitišemo. Krst presavijamo u kocku. Svemir sažimamo u tačku
koja spaja mikrokosmos i makrokosmos. Kroz tu tačku mi ulazimo i izlazimo.
Tačka našeg sažimanja istovremeno je i tačka našeg ispoljavanja. Mi nismo bića
niti nebića. Mi smo kodeks. Ne hodimo putevima Apsoluta već sledimo prirodni
tok.
Smatramo poželjnim i potrebnim proučavati ljudski svet, ali
suštinski ne bi trebalo da brinemo o tome. Duhovi poput nas ne bi trebalo da se
poistovećuju sa ljudskim rodom, muškarcima i ženama, barem ne onako kako to
nalažu opšteprihvaćene predstave i poimanja. Ne zanimaju nas „sudbine“, „karme“
niti „volje“ država, naroda, određenih grupa i jedinki. Sve je to zveket
mačeva, zemlja večnog rata i jalovljenja kojima nema mesta u našim traganjima i
delovanjima. Mi se ne mešamo, samo posmatramo. Pritom možemo praviti beleške.
Mi smo poput sociopata. Možemo se praviti da nas zanima i da brinemo, ali nas
zapravo nije nimalo briga. Nosimo masku zbog sveta a ne zato što nam je ona
zaista potrebna. Neka svet ide svojim putem. Jesmo deo sveta ali ne prianjamo.
Svet je kaleidoskop. Naš posao je da rastemo tako što ćemo privremeno iskusiti
postojanje u ljudskom obličju. Otud mi nemamo pravo da učestvujemo u
samoobmanama.
I tako, u sred moje sobe, jutros se iznenada pojavilo
ništa, sferičnog oblika prečnika oko metar. Prišao sam i polako stavio ruke u
to ništa i ruke su nestale. Zatim sam uvukao glavu, dobar deo tela i verovatno
da sam tako postao ništa. Ne sećam se kako sam se vratio, ali od tada, kada se
smejem, to se ne smejem ja već ništavilo, kada govorim to ne govorim ja nego
ništavilo, kada bilo šta radim to ne činim ja nego ništavilo... i to „ja“ tek
je smokvin list ništavila. Čitav život trudili smo se da ulovimo Pegaza a
zapravo je Pegaz lovio nas. Ulovljeni smo ne kada mi izgubimo svet, nego kada
svet izgubi nas. Tada nas vode u Ludnicu. Otud je zaista bio mudar onaj ko je
rekao: „Ne odriči se Zemlje, dosezanjem svetlosti iskusićeš najcrnju tamu.“ Mi, koji
ovo pišemo, a koji sebe nazivamo Pripovedačem, trenutno smo zaposeli osobu
znanu pod imenom Dorijan Nuaj. Kada ta osoba napusti ovaj svet promenićemo
oblik postojanja i zaposešćemo neko drugo biće iz kojeg ćemo delovati ka našim
ciljevima. Smrt osobe Dorijan Nuaj neće značiti kraj našeg rada i našeg reda.
