Thursday, July 28, 2016

Politika kao zavera

Politika je u samoj svojoj suštini zavera. Kako sakriti svoje planove, namere, lične strasti, strahove, ambicije i interese te interese i ambicije neke klike? Kako legitimisati sopstveni položaj? Kako tumačiti aktuelne političke, socijalne i ekonomske tokove? Kako opravdati svoja činjenja ili nečinjenja? Kako dospeti na vlast? Kako zadržati vlast? Kako postaviti nekog na vlast, nekog ko bi nam bio koristan? Kako podmititi vlast? Kako nekog srušiti sa vlasti? Kako nekome ograničiti vlast? To su osnovna pitanja i koren osnovnih laži politike. To je posebno vidljivo u naše vreme. Danas je sva politička retorika svojevrsno portparolstvo, demagogija izgovora kombinovana sa virtuoznom logikom obećanja. Nije ono što jeste i jeste ono što nije. Neko ko javno zastupa neki interes, uvek će nas ubeđivati u to. Politika, ipak nije samo javna delatnost. To što zovemo politikom samo je ono što smo odredili da bude politika, zaštitivši sferu privatnih interesa stvaranjem političke scene, kao da je reč o filmu ili pozorišnoj predstavi, a ne nešto što umnogome određuje živote svih nas. Hana Arent je rekla da je politika teatar. Ipak, dodao bih, da politika nije samo pozorište. Politika kao zavera i zavera kao politika, aktivnost je koja izvire iz najintimnijih sfera privatnosti zainteresovanih i upletenih pojedinaca i grupa. Politika viđena kao sveukupnost političkih odnosa, ogroman je ledeni breg čiji vrh i jedino vrh biva tretiran kao politika. Iz te perspektive sasvim je nebitno da li je neka vlast demokratska ili nedemokratska, s obzirom da je zaverenička.
Svedoci smo mnogih zavera, kako u prošlosti tako i danas. Zavera protiv Cezara. Zavera protiv hugenota. Nacistička zavera. Komunistička zavera. Revolucionarna zavera. Iluminatska zavera. Jezuitska zavera. Mafijaška zavera. Zavere tajnih službi. Zavera protiv predsedničkog protivkandidata. Zavera protiv ratnih neprijatelja, ličnih neprijatelja i suparnika. Mito. Korupcija. Potplaćene sudije. Zataškavanje afera. Teroristička zavera. Pučistička zavera. Zavera velikih korporacija za formiranje kartela. Zavera berzanskih tajkuna za obaranje berzanskog indeksa. Ekonomska špijunaža. Nameštanje igre. Montirani procesi. Iznošenje prljavog veša” u javnost. Zavera protiv javnosti. Zavera za ubistvo javnog tužioca ili glavnog istražitelja. Ministri pedofili. Pranje novca. Zavera protiv porodice, protiv supružnika. Zavera za ubistvo prestolonaslednika. Zavera pokreta otpora. Eskadroni smrti. Gerila. Zavera za preuzimanje kompanije, za navlačenje lakovernih, za stvaranje panike na tržištu. Utaja poreza. Etnička, nacionalistička, irendentistička, genocidna, rasistička zavera. Diskriminacija. Segregacija. Genocid. Etničko čišćenje. Propaganda. Satanizacija. Difamacija. Spletke. Spiskovi za likvidaciju itd. Sve to, i više od toga, jeste politika. Gde god da se okrenemo videćemo kako je naš život upleten u rasprostrte mreže raznih zavera. Svako je umešan, neko više, neko manje, dok neko učestvuje u više paralelnih zavera. Upletenost u određenu zaveru suština je društvenog života. No, nisu sve zavere zavereničke u pravom smislu reči. Kada kažem ZAVERA, bar na nekim benignijim društvenim nivoima, prvenstveno mislim na diskreciju koja prati svakodnevicu privatnih poslova i interesa. Lične tajne, porodične tajne, drugarske tajne, poslovne i službene tajne, bankarske tajne, policijske i vojne tajne, špijunske tajne, gangsterske tajne itd. Sve sam zaverenik u ratu svih protiv sviju, svakog protiv svakog i svako za sebe. Zavera je jedna od temeljnih društvenih pretpostavki.
Društvenost, iako je ljudska potreba, tek je oblik mimikrije. Suština, to sam Ja. To što smo se mi udružili protiv drugih (povodom nekog cilja), samo je odlaganje našeg međusobnog obračuna za onaj trenutak kada će naši sadašnji neprijatelji biti eliminisani. Svi smo mi zajedno, ali svako kalkuliše zasebno. U političkim relacijama, dakle u društvenom životu, etičnost i moralnost je manje-više dobro ili loše odglumljena predstava, svakodnevno prenemaganje. To je društvena praksa. Teorija je sjajna i nadasve humana. Hobs i Makijaveli su sasvim u pravu. Makijavelizam je antropološka činjenica. Sve je to politika. Kao takva, politika totalno prožima društvo, ne ostavljajući ništa van svog dometa. Ono što je izvan nje jeste duboka privatnost. Politika kao javna stvar, res publica, samo je fokusna tačka politike kao tajne stvari. 

Bez obzira na svu racionalnu proračunatost i kalkulisanje njene praktične i  verbalne forme, politika je posve iracionalna stvar. Ona ima svoj razlog, ali je taj razlog sakriven u dubinama intimnih htenja, želja i strahovanja političkih činilaca. Politički jezik jeste oruđe političkog opsenarstva i iluzionizma svakodnevne društvene prakse, agens magične hipnoze kojom politički opsenari manipulišu uspavanim medvedom javnosti. Pogledajmo tek idiotsku, egocentričnu logiku političkih javnih iskaza. Obično su to relacije: mi smo ili ja sam u pravu, oni su u krivu; mi smo moralno i praktično bolji od njih; mi smo iskreni i dosledni za razliku od njih; mi manje grešimo, ako grešimo uopšte... Političari idu okolo i ubeđuju svet kako su oni zapravo super te bi zato trebalo da uživaju naše poverenje. Nije tu reč samo o političarima, već o svima koji učestvuju u javnoj, pa i u poluprivatnoj, odnosno profesionalnoj sferi, bilo da je ta sfera ekonomska, intelektualna, institucionalna, medijska itd. Političari, takvi kakvi jesu, dakle ljudi koji se bave javnim poslovima, reflektuju mentalitet čitavog društva, onakvo kakvo ono jeste, samo uz malo više glumatanja, pošto oni ipak uzimaju u obzir javnu fokusiranost na sebe same. Ako nešto nije u redu, oni prvi bivaju prozvani. Politički mentalitet, u domenu dnevne politike, odnosno svakodnevnih ljudskih poslova, svakom svojom rečenicom i u svakom trenutku pravda i hvali sebe. Ubeđuju nas kako su baš oni u aktuelnom trenutku - koji je uvek nekako ključan, sudbonosan, težak, preloman, istorijski – (a koji trenutak to nije), od svih koji se tu nude, jedini ispravni, sposobni, podobni, te stoga i pozvani da preuzmo to preteško breme odgovornosti upravljanja ili vladanja, uz mnoga usputna ali nezaobilazna lična odricanja. Svi bi oni da pomognu, da se žrtvuju za opštu dobrobit, uz vazda prisutno maksimalno ulaganje napora, a kad god žele da se ograde od neke javno inkriminisane pojave protiv koje ne žele ili nisu u stanju ništa da učine, oni to najoštrije osuđuju ili pak nemaju dovoljno informacija o tome itd. Politički magovi, uz pomoć magije reči, pokreta, imidža, uglavnom nastoje da legitimišu sami sebe. Legitimacijom oni stiču moralni i svrsishodni kredibilitet, politički kredit, koristeći se trikovima i marketingom. Politika, u njenom manifestnom vidu, nije ništa drugo do vašar taštine, fakirsko (samo)zavitlavanje mase. 
Kada se nekom pojedincu, ponudi nešto, neki položaj, neki vid vlasti ili moći, prvo šta on u tom trenutku pomisli, prva slika koja mu se automatski javi na mentalnom ekranu, to je njegov cilj, talisman, scena kojoj teži i u kojoj nalazi maksimalno zadovoljstvo i ispunjenje. To je oblik kroz koji pojedinac iskušava onaj volšebni, mistični osećaj moći. To je vizija moćnog sebe. Veliko Ja! Mojih pet minuta! Prva mentalno projektovana scena u trenutku kada se otvara neka perspektiva položaja moći osnovni je motiv, ideja vodilja koja nesvesno uslovljava i usmerava misli, delovanje i ponašanje našeg junaka. Ta mentalna slika teži da misli, ponašanje i delovanje izabranika moći i vlasti usmeri u pravcu njenog realizovanja i stalnog ponavljanja dok se ne pojavi neka još privlačnija, još moćnija slika koja nudi intenzivnije zadovoljstvo i koja preuzima primat u razmišljanju/maštanju, ponašanju i delovanju datog pojedinca. Ovde bi trebalo naglasiti da su sva inteligencija i razum pojedinca u funkciji date mentalne projekcije koja se nalazi na vrhu liste prioriteta.

Motivi ljudskog delovanja, koje čini sveukupnu društvenu, a samim tim i političku praksu, su uglavnom iracionalni. Radi ostvarenja svojih ambicija ili nauma bilo koje vrste, ljudi u politici, a i celokupnoj društvenoj praksi, deluju racionalno, smišljeno, proračunato, međutim njihova dela govore o suštinskoj neracionalnosti ljudskog ponašanja. Pojedinačnom analizom lako bi se moglo doći do iracionalnih motivacionih korena nekog mišljenja, ponašanja i delovanja. Otud su svi napori političke demagogije usmereni da iracionalnim delovanjima i ponašanjima daju privid razumnosti, legitimiteta, s obzirom da legitimitet počiva na logičnosti, tj na nizu iskaza koji neki oblik društvenog ponašanja (ili društvene pojave) interpretiraju u okvirima logičke, smislene strukture. Razum prihvata kao razumno samo ono što je logično, dakle logično uklopljene argumente. Samo ono što je logično može biti opravdano kao svrsishodno, stvarno, pozitivno, dobro, od Boga dato, narodnom voljom izabrano ili odobreno, itd.
O iracionalnoj utemeljenosti svakolike politike posebno govori činjenica da njome često rukovodi faktor X”. Dajte nekom čoveku vlast ili veliku moć i misterija je pred nama. Naučnici uglavnom mogu pretpostaviti kako će se ponašati inferioran mladi majmun ukoliko iznenada iz čopora uklonimo dominantne mužjake. Ali šta je sa čovekom? Tada do izražaja dolazi faktor X o kome govorim. Faktor X čoveka čini nepredvidljivim i mističnim. Budući da svako u manjoj ili većoj meri nosi taj faktor u sebi, otud je svako misterija. Naš mentalitet je navikao da ljudsko biće uzimamo olako. Mi sami sebe uzimamo olako. Mi smo navikli da čitav svet tako posmatramo. Zbog čega bi onda politika bila izuzetak? Koliko je puta faktor X uticao na političke i opšte društvene i kulturne tokove, to nikada nećemo znati. Nikada nećemo znati koliko je naših ličnih odluka (ukoliko smo u stanju da uopšte donosimo odluke) doneto racionalno, a koliko pod pritiskom tog famoznog faktora. Naše lične male politike, ili politike lokalnih, regionalnih, nacionalnih i internacionalnih razmera, budući da su u funkciji neke namere, imaju svrhu, kreću se ka određenom cilju sledeći imperativ određenog interesa, tj racionalizovanog iracionalnog motiva. Taj motiv je višestruk, ali za potrebe ovog teksta istakao bih kako je taj motiv usmeren ka moći. Dakle, interes izvire iz racionalizacije osnovnih zakona moći, a to su:
a) moć teži samoodržanju;
b) moć teži uvećanju;
c) moć teži legitimaciji (i legalizaciji), odnosno teži potvrđivanju;
d) moć teži korupciji pojmova (iskrivljenju značenja jezika) – što načelno olakšava proces njenog legitimisanja putem zamagljivanja prave prirode društvenih odnosa koje ona održava ili čija preimućstva uživa, a što doprinosi njenom održanju i uvećanju.



Svi koji teže uvećanju svoje moći u društvu, položaja u čoporu, uvećanju uticaja, bogatstva, vlasti, slave, privilegija i sl., jesu primitivci. To jeste primitivizam. O tom primitivizmu Bela Hamvaš piše: 
„U odnosu na Tolteke, na drevne Kineze, na Ehnatonove Egipćane, na Orfejeve Grke mi smo svi varvari. Jer šta to znači varvarin? Nasuprot egzistenciji muza visokog ranga, čovek i narod lišen muza, jezik i mišljenje bez muza, moral, odevanje bez muza – taj narod, zajednicu, društvo i čoveka, gde nedostaje tanana draž koju zahteva Konfučije, gde se ne ume igrati, gde su ljudi na životinjski način gramzivi i zavidni, ne znaju da vladaju sobom, jer ne poznaju divotu lepog života, neučtivi su i neuljudni, neuglađeni, zlobni, neotesani i besramni. Grci su varvarinom nazivali onoga koga Muze nisu dotakle.” (Velika riznica predaka, Službeni glasnik, Beograd, 2012, str. 366) 
Taj primitivizam, neraskidivo povezan sa onim paušalnim faktorom X, jeste suštinski faktor koji politiku te celokupnu aktuelnu društvenu praksu čini destruktivnom, iracionalnom, primitivnom. U postmodernoj (pseudo)civilizacijskoj formi taj primitivizam uzima oblik neoprimitivizma. Taj novi primitivizam je glavna kulturološka i antropološka tekovina novovekovnog civilizacijskog razvoja. Iz razloga da polaze sa neoprimitivističkog stajališta, pseudocivilizacijska plutokratija/oligarhija, počev od najvišeg ka najnižem nivou, emituje maloumne i primitivne političke i društvene vizije. To iz razloga što se oni sami nalaze u središtu tih vizija kao glavni likovi fantazmagorične predstave u moći i uspehu. Njihove vizije usko su skopčane sa njihovim položajem. Zato su kratkog dometa, egocentrično orijentisane i nevidničke. U njihovim vizijama i stremljenjima jedino je bitan taj krucijalni momenat njihove moći. Ostalo je sve deo sklopa okolnosti i uslova u kojima se ta moć manifestuje. Sve je podređeno tome. Te vizije je nemoguće sprovesti izostavljajući njih same – vizionare, a što njihovo vizionarstvo čini nefunkcionalnim te u potpunom neskladu sa imperativima ljudske vrste i svakog ljudskog bića posebno. Ukoliko nekim slučajem, te socijalne, ekonomske i političke ideje prevazilaze svoje primitivne tvorce, dalja realizacija tih ideja i intencija prelazi na njihovu mladunčad, odabrane ili rođene naslednike, odnosno istaknute sledbenike. Krvne veze, nasledstvo, posed, bogatstvo, moć, uticaj, ambicija. Sve to stvara koloplet političkog univerzuma koji pojedinačno skriva iza opšteg, što predstavlja suštinu svakojake i svakolike društvene, odnosno političke zavere i zavereništva. Zavera je prevara, a skrivanje pojedinačnog ili interesa kakve manje grupacije iza opšteg jeste prevara. To je sveprisutni i opšti modus operandi.


No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.