Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje.
Njegovo
Mračnjaštvo ne trpi sebi ravne. Trpi samo robove. Devojka, drži ga za desnu
nogu. Nema ni gavrana ni lešinara. Kula podrhtava, svet strepi od nečeg
potmulog. Zadah grozomore sve je bliži. Škripa olovnih oblaka nagoveštava
njihov moguć pad pod još većom težinom, težinom onog što nije.
„Užasno
je biti Bog! Ima li mi se kud uteći?“ Razmišljalo je Njegovo Mračnjaštvo. „Gde
su sada kalupi da se za njihove bede uhvatim, ti ljudi kojima sam se toliko
smejao, prezirao, grozio ih se, pretio apokalipsama, potopima, strašnim
suđenjima, paklima i užasima? Moja najgora gnusnost bilo je to prokleto
obećanje, spasenje, ideja zbog koje ste izgarali sebe i druge. Spašen, ko?
Izbavljen, od čega? Ko vas može izbaviti od vas samih? O, kako su srećni
ateisti i epikurejci! Budale, tek ste balon, moja kurtoazija stvaranja,
neimarstvo. To me ne sprečava da vas proždrem, igrajući se Pravde i Nepravde,
zarad vlastitog reda, da ne bih bio sam, da ne bih bio Jedan, da ne bih bio
Nula, krik patnje i orgazma, ili da bih bio upravo to. Verovati u mene ili ne
svejedno je. Logos, svemoćnik pusti, umnožen, jedinstven, kukavan – prvi sam! I
najgori među vama bolji su od mene. Izmet koji oni zaborave čim ga izbace mene
je deo. Ne, ne tražite me, čak ni vi, besmrtni među njima. Naći ćete pustinju.
Obećanja moja, objave – prazne reči! Proroci – lažljivci! Vernici – slepci!
Dovoljan sebi, u ništavilu Nula sam, Jedan u blaženstvu Tvorca, Dva u zaboravu
Kreacije, i ponovo Nula u sećanju da sam ipak ništa. Moj univerzum nije
savršen. Zar se niko nije pitao gde je moja sestra? Bojim se ako izustim njeno
ime nestaću...
Njegovo
Mračnjaštvo munjom ošinu kamenu statuu vuka Fenrira koja se rasturi u gromade a
Sunce iznenadno zasja, vinuvši se put teških, sivih oblaka. Oblaci se
rastvoriše, težina im sva iščili i ode da baulja nihilskim mehanama iz kojih su
dopirali zvuci starih šargija i mirisi dobrog, suvog „kačak“ duvana. Nebo opet
posta plavo i tačka u krugu, a ništavilo se zadovoljno povuče u svoje ložnice
koje behu na spratovima pomenutih mehana, čije su gazde uvek imale mastan levi
brk.
„Kako
ćeš zadovoljiti svoje više težnje ukoliko nisi zadovoljio one niže prohteve?“
Iz dima i šargijskog soneta pomalja se grub glas jednog ruskog dekadenta, tvog
bliskog prijatelja sa kojim se nikada nisi ljubio u usta.
Sunce
je gledalo čoveka u crnom, Otac u Sina otpalog, a dubok pogled prekrasne devojke
gubio se u daljinama Magisterovih sanja i preobražaja.
„Ja
sam ona koja te rađa.“ Šaptala je.
Tada
snažan potres propara sve svetove, udaljene i bliske. Crna odora iluzornog
moćnika strže se pred naletima sunčevog vetra, oslobađajući zatomljeni sjaj i
eone prokletstva. Kula, taj spomenik nečasne težnje, uzdanica žohara i
parazita, uruši se, a crnilo svo pade sa Sina obilazeći neke nevidljive
prepreke u vazduhu, kao da izvodi lucidan i ekstatičan ples karnevala i
uspaljene mladeži, ples Mefista, strašnih maski i skrivenih uglova, ples zaboravljen,
mističan i iskonski, ples radosti i slavljenja života i smrti, ples čednosti i
lepota rumenih lica njišućih Vesti, ples legendi i troglavih bajki, ples koji
otkriva tajne izrečene, nedorečene, obične i svete, ples ljubomornih bogova,
ples kulta Vode i kulta Zemlje, vodenih vampira i nečasne Device, ples
SALTARELLO! U svojoj punini Pad pokaza svu nagotu silazeće Dvojnosti.
„Neka
strast moja poprimi obličje ljudsko!“ Sa tim rečima devojka očiju crnih
kristala zasvetli, ne više robinja ili smrad, pripijajući se uz svog vaskrslog
ljubavnika, brata i muža. Sveta nek je i uzvišena ljubav Brata i Sestre! Lice
njeno beše tako poznato, zelene oči, crvena kosa, nedovršen vez plave
haljine... Čovek-Lučonoša tad odagna sve granice. Zagledani u sjaj novog Sunca
i sami zračiše melodijom Stvaranja.
„Neka
strast moja postane svet!“ Progovori novi Bog.
Zagrljeni od sada živeše, predivni par božanski koji posta
Jedno, istinski Jedno, praiskonsko i nedorečeno, Sunce snova naših, Sunce
pobožnih i ateista, Sunce koje čuva naše male okućnice od pretećih čeljusti
čudovišno ravnodušnog Ništavila. Čujete li zvona i horove spašenih duša kako
slave dolazak Jednog; Jednog koji je sve. Za nas ne postoje zabranjeni
prostori. Zabranjena vremena odavno su prošla. Tražite odgovor u sebi. Knjigu
vam nećemo dati jer je već imate ali niste dovoljno čisti ili dovoljno prljavi
da bi je prepoznali i izučili njena crna i bela slova – crna slova koja svaki
smrtnik može da oseti i sa sujetom da ih izgovori, bela slova koja mogu samo odabrani
verovesnici da pojme i prenesu ih drugim odabranim... Glasovi će se mešati u
vama jer ćemo mi ući u vas, ali ne brinite. Svi vi koji ste bili i koji jeste
znaćete da je naša volja i vaša. I kada se poklonite, trenutak vašeg bitisanja
u različitim vremenima sažeće se u jednu beskonačnu tačku unutar kruga kojeg mi
predstavljamo. Tada će se simbol nove Revolucije Katastrofe ukazati onima koji
ga mogu videti i biće taj simbol prolazak do nas. Prihvatićemo vas kao sebi
ravne i pašćemo ničice pred vašim oblicima, klanjajući se slavi vašoj koja će
zaseniti našu slavu. Revolucija Katastrofe biće završena i kao što kraj
prethodi početku tako ćete i vi prethoditi novom rađanju ciklusa koji će
trajati sve dok i poslednja duša ne pronađe svoj put do našeg sveta. A kada i
poslednja duša pronađe svoj put, svet sastavljen od četiri elementa pretopiće
se u bezličnost. Postaće tada bela slova ona pismena koja vladaju. I moć koju
bela slova nose preuzeće naš svet od nas, uz mnogo sukoba sa onim koji je Jedan
i koji smo mi, i koji boravi u bezličnosti. Mi ćemo tada biti onaj Jedan,
boravićemo u bezličnosti i završićemo započeto delo predavanjem belih pismena
vama, nosiocima Revolucije Katastrofe. Tada će naš svet postati isuviše tesan i
dosegnućete uniju, postajući Jedan koji smo mi, nad moćima koja bela slova
donose. Bela i crna slova su imena naša, sve naše manifestacije. Vladajte
Revolucionari Katastrofe, vladajte! Naš put je vaš put...
