Zamisli
sodomsku dolinu. Prepuna je onih sadržaja zbog kojih je Vavilon proklet a Sodom
i Gomor spaljeni. Vide se raskošne, crnokose devojke. Valjaju se u lokvama
ispunjenim čudnom mešavinom blata, krvi, izmeta, mokraće i visokih, rogatih
muškaraca crvene puti, da, zelenookih, sa smeškom i minđušama u nosu.
Uspaljeni, znojavi, njišu se uz ritam nevremenih partitura jednog čuvenog
kompozitora. Niotkud, odasvud, takva muzika postoji samo u arhetipskoj sferi
ili na kakvom groblju istrošenih svetova. Ovo je jedno takvo, da li mesto, u
tvojoj glavi i da li samo u njoj. Hodaš prašnjavom stazom oivičenom na kolje
pobodenim ljudima. Uzdasi žena, vrisak onih koji se sa postojanjem rastaju,
lagano i scenski. Vrane, gavranovi, psi, sumporni vazduh, izlučevine... Suton večit
i nametljiv. Crveni oblaci, crvena zemlja. Gledaš u devojke, devojke mile i
pohotne, devojke iskušenja i zaborava, zajapurene u igri sa mužjacima rogatim.
Ne zastajkuj. Zasad ti si samo posmatrač.
Crni,
iskrivljeni hramovi u daljini. Sveštenici u crnom. Nemaju lica. Plaštovima
pokriveni zastrašujući su, neprimereni postojanju, neprirodno mršavi i visoki,
pogurenih leđa, ćutljivi, možda nemi. Uvek o kakvim iluzornim kulama sanjaju.
Svakom od njih san je da ima svoju vlastitu kulu, neprirodno visoku, usku i
nakrivu. Tu su i sveštenice, ogrnute kožama velikih mačaka. Nose bičeve i
pribor za kastraciju. Njihove usne jačeg su kolorita i od samog Sunca na
večitom umoru. Zločin je smisao. Svinje jure beskrajnim đubrištima. Pacovi,
bubašvabe, smrad i memla. Golemi pauk pretrčava put. Ideš dalje. Negde tamo,
gole planine, pune ko zna čega, puše se. Vulkanski dah, topot podzemlja.
Odjednom
grad! Polurazrušen, prljav u mračnoj udolini. Čuje se zveket, histerični smeh,
ples gnoma. Lica gnomska po zemlji keze se i krešte. Iznad grada dina, iza
dine, kao da iz nje izvire, stena, visoka i rudna, oštra, prava i zlokobna. Na
steni kula neviđenih razmera. Na kuli stube se zariva u oblake, na stubu...
Rekvijem! Pogled članova crnog bratstva ovde se zaustavlja. Zajednica univerzalnog
Reda Noći. Na vrhu stuba, malo iznad oblaka, proširenje. Na proširenju, tron.
Na tronu sedi moćnik leđima okrenut. Crni plašt i kukuljica. Na leđima izvezen
simbol univerzalne destrukcije – Sunce Enhatona. Iznenada tron se okreće,
kukuljica spada sa glave. Zaboga! Tron je zapravo bela i dražesna, sjajna,
izazovno obla i čista, udobna wc-šolja. Moćnik! Iznad oblaka nebo je crno i
beživotno. Budi malo moćnik. Proćelav si, tvoje loknice, plave i sede, vire
ispod esesovskog šlema. Cilindrične, ronilačke naočari. Desni deo lica
prekriven je crnom kožom odranom sa pornografskog spolovila nekog vraga. Levi
deo lica u ožiljcima. Ćosav, šepav na levoj nozi. Neizbežni lanci, nitne,
tesne, kožne pantalone sa otvorom za guzove, crveni učkur. Upotrebljeni prezervativi
u čmaru. Metalizirane čizme sa krampovima, pogodne za šetnju po dečijim
glavicama. Čuje se poj legionara:
„Slava
Majstoru Crnog Hrama!
Slava
Svetom Redu Njegovom!
Slava
Zajednici Univerzalnog Reda Noći!
Idu
zastave Pakla!“
To
su one slatke magline samoće koje govore: ko ima malo uzmi mu i to; ko ima mnogo
dodaj mu još. Jedan neurotični pesnik rekao bi: „čudovišno je disati u tom
strašnom očaju pohotne tmine.“ Lice moćničko napreže se. Taj trenutak je
najvažniji. Crveni učkur se otvara automatski i nenametljivo. Scenski i
teatralno, izlazi njegov obožavani falus, ljut i bezočan, prav i nervozan. Ne,
malo je nakriv. Drhti i muca. Tu je transdevojčica. Crnka. Osnovna škola. Sedmi
razred. Ljupka. Maniri. Velika, puna, vlažna usta. Harpije je donose ispred
moćničkog trona. Munje i gromovi! Arhitektonsko oko sa vrha trona sjaji. Novi
momenat u partituri. Devojčica u radnoj bluzi. Košuljica bela. Suknjica plava.
Crvene čarape. Na bluzi amblem škole. Majka akutna levičarka, otac biseksualac
i pedofil. Ona prilazi, smeši se. Zubi veliki, zdravi i beli. Raspušta kosu
srednje dužine, ravnu i izrazito crnu. Kleči i primiče usta opasno blizu uvaženom
i obožavanom falusu.
Sada
nakratko postaješ on. Govoriš: „Budi perverzno nežna.“
Uporedo
sa tim, sa mukom se polako oslobađaš suštastvenog tereta zidova crevnih. Tvoj
moćnički falus gnječi se između povesnih usana, tih gumenih obronaka ekstaze,
juniorke vanvremenskih takmičenja i tročetvrtinskih uzdaha. Obliz. Smrdljivi
putnik kritično visi na putu izvesnog pada u grotlo vanserijski lepe toaletne
školjke. Testisni blagi ugriz. Putnik uranja u biserne vode. Istovremeno, tvoji
divlji, beli, repati sluzavi jahači jurišaju ka ždrelu nadasve odlične učenice
elitne gradske škole u kojoj su generacije...
Probudi
se, ovo je ne-znamo-koja anno domini. Naši ukusi samo su naizgled sočni.
Njegovo Mračnjaštvo lagano ustaje sa trona. Oblaci su toliko gusti i masni,
neprobojni, tako da on slobodno gazi po njima. Sa njegove desne strane, držeći
ga pod ruku, zajedno sa njim korača transdevojčica u plavom. Ona ima narav
rusalke, gleda ka zemlji. Njene oči, dragulji su crni, hladni i bremeniti
prazninom. Zemlja se tu i tamo kroz oblake nazire, obasjana opskurnim bakljama.
Krici, tresetišta, močvare, pustinje i dine, kamen, sumporna mora. Moćnik zalud
traži bilo šta na tom crnilu, na svodu od nihila. Agonija! On hoda i hoda, ona
ga kao usud njegov nemo prati. Na njegovom levom ramenu stoji veliki gavran i
nemušto zbori. Levo od njega, malo podalje, tek što je otprhnuo, lešinar, koji
bio je ko zna gde, ko zna šta. Kandže gavranske podsećale su Moćnika da RED
MORA DA POSTOJI! Ali gde? Kako? Na Crnom Suncu behu ispisane svete formule:
GUST MRAK GUTA REĐI MRAK... (tama je atma)...
Iznenada,
kao iz kosmičkih prapočetnih dubina, zadunu vetar, hladan i otrežnjujuć. U
glavama ljudi nastade tišina. Slika velika, dva sa tri i po metra,
zaprepašćujuće oživljava: prozor u svet, tako nam blizak, mada nepoznat.
Primordijalno A-U-M zapara prostor, sliku, umove prisutnih, naposletku čitav univerzum.
Bića Vazduha, hor elementala, mantra jedva čujnom frekvencijom:
„F-O-N-K-A-L-A-J-A-N“. Svako „F“, a naročito „K“ odjekuje nutrinom svakog od
prisutnih stotinak posetilaca nadistoricističke izložbe, sve samih uglednika.
Slika nastala po ideji jednog čuvenog Leonida, ima četiri figure. Vidimo leđima
okrenutog muškarca u crnoj kukuljici. To je zapravo kaput mrtvog oca. Sa
njegove desne strane, pod ruku ga drži crnomanjasta mlada devojka u teget
plaštu. Na njegovom levom ramenu stoji gavran, koji kao da mu nešto šapuće na
uvo. Levo, malo podalje od njih, raširenih krila, prikazan je lešinar kome krik
tek što se prolama iz kljuna. Čovek u crnoj odori i devojčica stoje na gustim,
neprobojnim, olovnim oblacima. Ona gleda negde dole, kroz pukotinu u njima. On
uzalud traži bilo šta, kakvu tačku ili promenu nijanse na crnom, beživotnom
nebu bez ijedne zvezde, kapi svetlosti ili daška vetra. Sve što postoji ispod
je stravičnih oblaka koji škripe kada se pomeraju. Na leđima, čovek u crnom ima
izvezen drečavo crveni znak, simbol koji je milione odveo u smrt, univerzalni
simbol destrukcije. Ispod oblaka prostire se nepregledna sodomska zemlja čiji
se stanovnici klanjaju kuli kojoj vrh dopire do iznad oblaka. Klanjaju se
njenom jedinom stanaru kojeg retko ko je video i čije se užasne moći svi boje.
Nisko na horizontu ogromna statua mitskog vuka Fenrija drži u ustima crveno, na
umoru, ipak živo Sunce. Zbog toga nad tom zemljom, stranom i strahovitom, vlada
večiti suton, a nebo iznad oblaka je crno i prazno. Bog je svrgnut, nemoćan ali
živ, jer je večan, bez obzira na svu tamu i prokletstvo Ragnaroka. Međutim, na
stranu svi užasi tog sveta, na stranu i strašni vuk koji, iako kip, itekako je
živ i moćan, bez obzira na ogromnu moć ćudljivog stanara kule bez prozora i na
sva vekovna prokletstva, stanovnici tog sveta najviše se plaše tog pretećeg
ništavila iznad oblaka. U njihovim apokaliptičnim snoviđenjima često se pitaju
šta drži taj svod od ništavila da ne padne i proguta ih. Kada se kojim slučajem
masivni oblaci razgrnu na nekom mestu, otkrivajući nevremeni užas ne-bića, u dušama
tih ljudi javlja se nespokoj i teška, turobna zabrinutost. Onaj koji je pao,
dok je bio dole, a Sunce na nebu, brbljao je i jako hulio. Sada, kada se konačno
popeo na nebo, izgradivši opscenu kulu, zaćutao je.
Anonimni
ali znameniti gospodin fon Kalajan, mada nije ni započeo, dubokim,
autoritativnim i raspuklim glasom nastavlja sa objašnjavanjem svoje slike:
„Ova
slika predstavlja ivicu sveta. Kao što vidite, iza te ivice nalaze se preteća
usta ništavila. Ovo je pedagoška opomena o izvesnoj nam sudbini ukoliko
nastavimo sa ceđenjem svetlosti vlastitih bića i ukoliko i dalje uzgajamo
kultove degenerativnih procesa. Ako dozvolimo da prvi izgnanik sa nebesa svrgne
Boga u nama, naše postojanje podvešće se pod znak pitanja i biće veoma krhko i
krajnje sumnjivo. Ludilo uzeće maha i raspršiće naše umove u neznano, u milione
malih komadića koji će se lagano gasiti. Moćnik koji gazi oblacima jeste moćan
i veliki je vladar četverostrukog kraljevstva strana sveta, ali prevareno je
moćan i moć njegova iluzorna je.“
„Ko
su gavran, lešinar i devojka?“ Upita neko.
„Gavran
i lešinar dolaze od onog tamnog i strašnog neba. Oni su ništa u obliku gavrana
i lešinara. Oni opominju čoveka u crnoj kukuljici da je probio opasne granice i
ukoliko bude išao dalje, ništavilo, izazvano tako silnom arogancijom, spustiće
se i progutati ga. Ono malo svetlosti u njemu nepovratno će se ugasiti u tami
gušćoj i od same crne boje. Umiraće večno, u agoniji beskrajnog užasa. Prizori
ništavila neizdrživo su užasni. Njegovo postojanje biće izbrisano gumicom.
Majka njegova nije ga rodila. Otac mu nije otac. Čak i neprijatelji to mu nisu,
jer kako neko može voleti ili mrzeti nekog ko nikada nije ni postojao? Zvezde,
ljudi! Vidite li zvezde? Bojim se za nebo iznad ovog grada...“
Isprekidani
grohotni smeh kontroverznog i kontraperverznog slikara zapara salu. Užasnuti,
posetioci počeše da beže, zabrinuti nad tako ciničnom pretnjom kao što je
nepostojanje. Oni žure u svoje male ili velike hramove da se mole nekim
malim-velikim bogovima, ne bi li ih oni spasili tako grozne kobi iščeznuća i
nečeg što neko davno nazva Gmižući Haos. Fon Kalajan, samozadovoljan i smeo,
nakon kraćeg prekida zbog uspaničene gungule pobožnih i ateista, desničara i
levičara, zagledan u zlatni presek ko zna čega, zausti:
„Devojka...
Ona je poslednja stanica, sredstvo uzdizanja i pada i ko zna čega još. Ona
čoveka može učiniti vrećom svakolikog smrada ili pak bogom, ukoliko...“
Te poslednje reči čuo si još samo ti. U originalnoj verziji
ove priče, te reči čuo je još neko, ali to sada nije važno. Ovo je tvojih pet
minuta. Ovo je pripovedanje o životnom putu tvog bića, pa ćemo stoga tako i
završiti. Le olam amen.
