Opet mi se u snu ukazala Lilit. Ovoga puta u jednom stanu u ulazu do mojeg starog stana u Prištini. Tu je, navodno, neki švajcarski antropozofski mambo-džambo iscelitelj, pseudorozenkrojcerski duhovni učitelj otvorio svoju -džinicu. Svratio sam prateći neke sredovečne gospoje koje su se uputile njemu na karmičko-antihisterične konsultacije. Češnjejši Švajcarac me nije ni primetio, ali ONA jeste, u dugoj zelenoj haljini, sa prorezom sa strane, sva u oblinama, bakarnog tena, duge crne kose i zelenih očiju. Oh, te demonesse umeju da budu veoma zanosne u izrazu svoje nestvarnosti. Kada sam je prvi put sanjao bila je u crvenoj haljini. Tada je bila zla. Unesrećila je neke ljude, a meni je nešto odbrusila u prolazu. Ovoga puta bila je ljubazna, zavodljiva. Pitala me je kakva mi je svetlost. Rekao sam, dobra je, ali ponekad ima tame. Stavila je kažiprst na moje čelo i iznenada me je oblila ćilibarna svetlost. U toj svetlosti ubrzo se pojavio jedan simbol. Kako znam da je to Lilit? Pa ne znam. Možda i nije. Možda bih ja voleo da jeste, ali uvek njena pojava nosi sa sobom miris kakve zveri i prateće događaje začinjene životinjskim atavizmima.
