Thursday, April 21, 2016

Revolucionarne pretpostavke lurijanske kabale

Isak Lurija
povezani tekstovi:
Mesijanski demijurg istorije II
Mesijanski demijurg istorije I

Geršom Šolem kaže da pojava Mesije za velikog kabalistu iz XVI veka Isaka Luriju: 
„Nije ništa drugo do dovršenje kontinuiranog procesa obnavljanja, ili tikuna. Zato je prava priroda iskupljenja mistička, a njegovi povesni i nacionalni aspekti su tek pomoćni simptomi koji obrazuju vidljivi simbol njegovog ispunjenja. Iskupljenjem Izraela zaključuje se iskupljenje svega, jer ne znači li iskupljenje da su sve stvari stavljene na svoje pravo mesto, da je prvobitna mrlja uklonjena? „Svet tikuna“ je otud svet mesijanskog delanja. Dolazak mesije znači da je taj svet tikuna dobio svoj konačni oblik. U toj tački se stapaju mistički i mesijanski element Lurijinog učenja. Tikun, put što vodi kraju svega, takođe je put ka početku.“[1] 
Jevrejstvo, barem onako kako je to definisala lurijanska kabala, koja predstavlja gotovo revolucionarnu pojavu u jevrejskoj mističkoj misli, ima zadatak da obnovi prvobitni sklad, odnosno da popravi štetu nastalu Adamovim grehom i padom. Suštinska posledica te štete je svojevrsno lomljenje Božjeg Imena, odnosno rušenje prvobitnog sklada. Po Luriji, tada je u Božjem Imenu – IHVH nastao rascep otpadanjem dva poslednja slova. O misteriji „lomljenja“ Božjeg Imena, Danijel Gunter kaže da je u Krolijevoj knjizi Vizija i Glas predviđeno: 
„uništenje Krsta Patnje (prestola hrišćanskog Mesije) i razaranje Imena Jehova koje je pečatilo utvrđenje. Kubni Kamen o koga je ime Jehova razbijeno ima šest strana sa dvanaest linija i osam vrhova, čiji je ukupni zbor dvadeset i šest, ravnoteža elemenata u Tetragramatonu. Ali i više od ovoga, Kubni Kamen je Carev Presto.“[2] 
Carev presto koji Gunter pominje je onaj na koji je posađena figura vladara u prikazu tarot karte IV Car. Kroli kaže: „Zapečatite knjigu pečatima Skrivenih Zvezda: jer tokovi Reka su se spojili i Ime Hebreja je razbijeno u hiljadu komada (o Kockasti kamen).“[3] Reke koje se ovde pominju su četiri rajske reke o čemu Gunter kaže da je prema dogmatskoj kabali zapadnog misticizma, reka Naher je bila opisana kako iz rajskog vrta otiče u sefiru Daat koja predstavlja znanje, a koja se tretira kao lažna sefira. Iz Daata, ona se deli na četiri toka: Pison (vatra) koja se uliva u sefiru Geburah (Strogost, Mars), Gihon (voda) u Hesed (Milosrđe, Jupiter), Hidikel (vazduh) u Tifaret (Lepota, Sunce) i Frat (odnosno Eufrat, zemlja) u Malkut (Kraljevstvo, Zemlja). Bog je nakon Adamovog pada postavio četiri slova IHVH između opustošenog rajskog vrta i više božanske trijade predstavljene sefirama Hokmah (Mudrost), Binah (Razumevanje) i Keter (Kruna). Tako je tih četiri pomenutih reka formiralo krst na kome je drugi Adam, odnosno Hrist, Mesija – razapet.
Dakle, lomljenjem Božjeg Imena počinje vreme mitskog i mističkog progonstva Šehine, Božje slave, navodno ženskog aspekta Boga. Svetlost Šehine uvučena je u klipotski demonski svet tvoreći smesu dvojne prirode: od božanske svetlosti i klipotske tame. Popravljanje kosmosa znači razdvajanje iskri svetlosti od tame, tj. razlaganje univerzuma kakav postoji. Budući univerzum biće svet čiste svetlosti – večan i nepropadljiv. Povratak Šehine njenom gospodaru i njihovo sjedinjenje, po Luriji jeste prava svrha postojanja Tore. Rad na tom povratku i vraćanju svetskog sklada je svakako mesijanska misija za čitav jedan narod. To je svrha jevrejstva iz optike lurijanske kabale. Zbog toga je jevrejstvo svetlost sveta iako nekima deluje kao izvor tame, ali to je taj mesijanski paradoks. Madam Blavacki je verovala da Jevreji, tj njihove tajne mističke škole, poseduju ključeve onog što je ona nazivala tajnom doktrinom. Dodao bih, da ako je to zaista tako, onda istorijska misija odabranog naroda mora ući u svoje finale, a zadatak njegovih adepata je da obezbede puteve za to ostvarenje. Eon vladavine Saturna je pravo vreme za to ostvarenje.
Kao trenutak u istoriji, koji figurira kao konačna vododelnica kada su istorijske sile pokrenule svoj tok ka današnjem razvoju, jeste godina 1492, po mnogo čemu bremenita potencijalima koji su se kasnije ispoljili. Kao prvo, to je godina Kolumbovog otkrića Amerike što predstavlja suštinski zaokret u percipiranju sveta i ekspanziji Evropljana, utemeljivši ono što zovemo modernim dobom, novim vekom, kada su udareni temelji formiranja savremenog sveta. Sa druge strane ta godina je vezana za dve velike istorijske tragedije: američkih starosedeoca i španskih Jevreja. Takođe, osim 1492, simptomatične su i godine 1314 (mučenička smrt majstora templarskog viteškog reda Žaka De Molaja), 1517 (početak reformacije Martina Lutera), 1614 (objavljivanje manifesta Fama Fraternitatis, čime je otkriveno delovanje rozenkrojcerskog reda), 1776 (osnivanje reda Bavarskih Iluminata i proglašenje nezavisnosti SAD), 1789 (Francuska revolucija), 1848 (objavljivanje Komunističkog manifesta) i konačno 1904 (diktiranje Knjige Zakona Alisteru Kroliju od strane Ajvaza). Navedene godine su ključni događaji koji su značajno usmerili ili nagovestili oblikovanje onog u čemu živimo danas, ali i onog što će tek doći. Razjašnjenje značaja i uticaja svakog od navedenih događaja bio bi predmet čitave jedne knjige. U svakom slučaju, sve navedene godine i događaji, u neku ruku jesu ovaploćenje mesijanskog duha.

Šolem kaže da je kraj XV veka označavao kraj jedne faze kabalističke mistike, a da je iskustvo tragičnog španskog egzodusa, kao velike narodne traume, unelo novi vetar u razvoj kabale. Na osnovu tog iskustva, kroz njegovo promišljanje i pokušaj objašnjenja, rođena je nova kabala koju je uobličila tzv safedska škola, a naročito Isak Lurija. Kabalisti do perioda afirmacije lurijanske kabale uglavnom su delovali povučeno, tipično mistički, kako Šolem kaže – ne naročito raspoloženih da šire svoje ideje izvan uskih kabalističkih krugova. Oni nisu imali interes da menjaju način narodnog jevrejskog života. Sve se to menja sa nastupanjem lurijanske kabale. Raniji kabalisti su bili orijentisani na involutivno delovanje, odnosno u pravcu početka, izbegavajući mesijanske ideje i porive. Umesto na kraj sveta, bili su više usredsređeni na njegov početak, odnosno na povratak tom početku. Dakle, težili su povratku. Put napred značio je put nazad, u stanje primordijalnog sklada. 
Lurijanska kabala označila je preokret u misli mističara ka revolucionarnom prodoru unapred, usvajajući formulu zaključne faze svetskog procesa, forsiranje iskupljenja umesto dotadašnjeg stvaranja. To je pospešilo razvoj ideja o kreiranju istorijskih kriza i katastrofa, jurišanju napred. Šta bi to bilo ako ne utemeljenje formule novog eona, ali na jevrejski način, u skladu sa istorijskom misijom jevrejstva? To je idejna pretpostavka revolucionarnog mesijanstva, misaono gorivo moderne istorije. Naravno, nije to iz nebuha palo, nego se svakako oslanjalo na već postojeće kabalističke, gnostičke i hrišćanske smernice. Time se jevrejski duh spremio za novo vreme, ne samo da bude pasivan posmatrač koji se trudi da razume, nego aktivan činilac, smeštajući se u samo središte istorije. Evo šta Šolem kaže o tome: 
„Posle katastrofe španskog izgona, koji je tako radikalno izmenio, ako ne unutrašnji sadržaj kabale, onda svakako njen spoljašnji aspekt, na povratak polazištu stvaranja moglo se gledati i kao na način da se ubrza konačna katastrofa sveta, koja će nastupiti u trenutku kad veliki broj pojedinaca ujedinjenih u želji za krajem sveta, dovrši svoje putovanje. Pošto je došlo do velikog emocionalnog prevrata, samouranjanje pojedinačnog mistika moglo se svojevrsnom mističkom dijalektikom preobraziti u verska stremljenja čitave zajednice. U tom slučaju ono što je sada pritajeno u bezazlenom liku tikuna (težnja ka savršenstvu sveta) otkrilo bi se kao moćno oružje, kadro da zatre sile zla; a to zatiranje bilo bi ravno iskupljenju.“[4]
Na primeru ovoga vidimo kako katastrofa može biti okidač revolucije. Iskupljenje je revolucija, revolucija je oslobođenje, ali je cena katastrofa. Tako da kada prizivamo slobodu, mi zapravo prizivamo katastrofu. Slobodarski duh je katastrofičan, apokaliptičan, sklon je milenarizmu. Katastrofa nagoveštava kraj sveta, a to je jedna od temeljnih pretpostavki judeo-hrišćanskih doktrina. Katastrofa i predstava o kraju sveta nalaze se u korenu mesijanstva. Međutim, treba naglasiti suštinsku razliku između judeo-hrišćanske i ostalih paganskih religija. Naime, vreme u judaizmu i hrišćanstvu (dakle, i u islamu, osim možda u nekim njegovim izdvojenim manjinskim gnozama) ne teče u ciklusima koji obrću krugove i spirale, čak se i vraćaju, nego je linearan i nepovratan fenomen. Ono ima svoj početak i kraj, pa samim tim i univerzum. Vreme je jedinstveno, početak je jedinstven i kraj je jedinstven. Takva kosmološka predstava u skladu je sa osnovnim moralnim načelom judeo-hrišćanstva. 

O eshatologiji judeo-hrišćanstva Mirča Elijade kaže da predstavlja trijumf svete istorije, jer će kraj sveta: „otkriti religioznu vrednost ljudskih činova, a ljudi će biti suđeni prema svojim delima... Reč je o poslednjem Sudu, o selekciji: jedino će odabrani živeti u večnom blaženstvu.“[5] Biće spašeni oni koji su u dodiru sa prirodom ovog sveta ostali verni nebeskom carstvu, odnosno onom nevidljivom. Svet će nakon katastrofe biti obnovljen u božanskom poretku i trajaće večno u blaženstvu. To je drevna i reklo bi se univerzalna ideja – kraj sveta kome prethodi postepena, dugotrajna i mučna degradacija, da bi ishodište na kraju bilo novo stvaranje, novi početak, novo savršenstvo, za koje znamo da je uvek vezano za početak. I ideja o savršenstvu početka je tako drevna i reklo bi se univerzalna.
Teoretski može biti povučena paralela između katastrofičnog scenarija i krolijevskog eona Horusa, kao nosioca destrukcije. Takođe, iz perspektive apokaliptičkog scenarija, eon Horusa je u svojim antinomijskim naznakama sličan opisu vladavine Antihrista u Apokalipsi. Tek bi u eonu boginje Maat (predstavlja ravnotežu, pravdu), koji proriče Knjiga Zakona, a koji sledi nakon eona Horusa, nastupilo doba slično onom koje se nagoveštava judeo-hrišćanskim doktrinama o postapokaliptičkom svetu, kada se povrati prvobitni sklad, kada bude stvoreno novo Nebo i nova Zemlja. Eon Maat podrazumeva ukidanje podele u ljudskom biću izazvanog stvaranjem zasebne seksualne prirode. Odnosno, kako to i Hrist najavljuje, u carstvu nebeskom neće biti ni muško, ni žensko, niti će biti ikakve suštinske razlike između njegovih stanovnika. To znači povratak čovečanstva u androgino stanje koje podrazumeva individualnu potpunost i aseksualna dovoljnost svakog ljudskog bića bez potrebe za drugima u tom smislu. Bafomet, iako na prvi pogled karikaturalan, jeste simbolički prototip te eshatološke projekcije koji podrazumeva ekspanziju svesti ljudskog bića uz prateće simptome tog preobražaja o kojima su u suštini optimistično pisali Kroli i Grant: 
„Sve veći broj nervnih i mentalnih poremećaja, rastuća manija za abnormalnim iskustvima, koja su često izazvana drogom, predstavljaju znake razređivanja vela između područja materijalnog i nematerijalnog, što će, konačno, dovesti do snažne ekspanzije svesti.“[6]
Da se vratim na glavni tok ove teme. Posledice izgona španskih Jevreja 1492, naglašava Šolem, nisu bili ograničeni samo na njih, nego se ta trauma i svest o katastrofi širila po celoj jevrejskoj dijaspori tvoreći jedno novo raspoloženje. Taj proces je trajao čitavo jedno stoleće, proces čije su: 
„nesagledive implikacije tek postepeno zahvatale sve dublje predele bitka. Taj proces je doprineo da apokaliptički i mesijanski elementi judaizma srastu s tradicionalnim aspektima kabale. Poslednja era postala je jednako važna kao i prva; umesto da se osvrću za osvitom povesti, bolje reći za metafizičkim događajima koji su mu prethodili, nova učenja su naglašavala završne faze kosmološkog procesa. Patos mesijanstva prožeo je novu kabalu i njene klasične izražajne forme na način potpuno stran Zoharu;[7] između početka i kraja uspostavljena je veza.“[8] 
Širenje takve duhovne atmosfere izazvalo je poplavu mesijanskih očekivanja, osećanja, zanosa. Kraj sveta je postao aktuelan. Kao i u slučaju izgona Adama i Eve iz rajskog vrta, tako i u jevrejskom slučaju propast počinje progonstvom, ali ovoga puta propast sveta počinje progonstvom Jevreja. Kao što su Adam i Noje odgovorni za sav živi svet na Zemlji, tako su i Jevreji, (posebno Mesija kojeg oni očekuju), odgovorni za celokupno čovečanstvo. Otud nije ni čudo što se upravo u jevrejskom narodu pojavio Isus Hrist sa univerzalnom misijom spasenja, ne samo Jevreja nego svekolikog čovečanstva do kraja vremena. Naravno, vulgarno tumačenje, da ne kažem klipotično, ovog naglašavanja odgovornosti čoveka za sav ostali živi svet, podrazumeva i da je priroda na neki način vlasništvo čovekovo od Boga dato. U praksi se to svodi na vlasništvo nekih ljudi. Doktrina ljudske odgovornosti implicira izuzetnost čoveka, ali i izuzeće. On je izuzet od prirode, pa samim tim i iznad prirode kao Božji namesnik na Zemlji. Shodno tome su i oni ljudi koji se u samopercepciji, ili u percepciji baštinika ovakvog gledišta, nalaze nekako stopljeni sa prirodom, kao deo prirode, takođe objekti odgovornosti, vlasti ili vlasništva onih koji sebe postavljaju iznad kao izuzetne ili izuzete. Takvo gledište je bilo karakteristično recimo za kolonijalizam.

Istovremeno, izvan jevrejstva, ako izuzmemo katastrofu vizantijskog kulturnog kruga koje je potpalo pod osmanlijsku vlast, rađalo se novo doba. Otvarale su se nove perspektive za nastupanje zapadnog čoveka, na užas i žalost ostatka čovečanstva. Napredak novog doba širilo je ropstvo i smrt, i tako neprekidno od 1492 do današnjih dana. Paralelno s tim procesom snage jevrejstva su gradile sopstveni put, tj. put iskupljenja i okupljanja za centralni i konačni događaj – dolazak Mesije. Taj put prolazio je kroz razna iskušenja, raskole, jeresi, emancipaciju, pogrome, migraciju, holokaust, cionizam te formiranje države Izrael kao krune milenijumske želje jevrejskog naroda da se u slobodi konačno sabere u obećanoj zemlji. Ta težnja je imala posebno ubrzanje upravo potaknuta katastrofom iz 1492. To je stvorilo poseban mistički mentalitet na koji su idejne tendencije spoljašnjeg sveta svakako uticale, ali i koje su često bile pod uticajem jevrejskih mesijanskih ideja i delovanja. Međutim, shvatanje da se u progonstvu ne može živeti skladno, odnosno po zakonu Tore, cionističkim projektom nije potvrđeno, jer i svet, i Izrael, i jevrejski narod, daleko su od sklada, daleko od neposrednog, tj. utelovljenog prisustva Mesije.
Lurijanska kabala je fokus sa mistične svetlosti Božjih emanacija pomerila na dušu i njene „iskre“, što veoma asocira na prvu premisu Krolijeve Knjige Zakona: „Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.“ Slično pomeranje metafizičkog fokusa desilo se i na hrišćanskom Zapadu. Isticanje mikrokosmičkog faktora, luče mikrokozme, iskre, duše, zvezde, nagoveštava suštinsku promenu u ezoterijskom mentalitetu, što nije bez posledica na egzoterijskom planu. Time su udareni idejni temelji razvoja moderne psihologije. Udaren je temelj revolucionarnim tokovima i rađanju individualizma novog doba, koje je na paradoksalan način isprepletan sa modernim oblicima kolektivizma, počevši od ideoloških pokreta, političkih partija, nacionalnih država. Taj ezoterijski manevar u epicentru istorije trasirao je glavne tokove formiranja i formatiranja budućnosti.




[1] Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006, str. 249.
[2] Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str 93.
[3] Alister Kroli, Vizija i Glas, Esotheria, Beograd, 1995, str. 26.
[4] Geršom Šolem, isto, str. 224.
[5] Mirča Elijade, Mit i zbilja, matica hrvatska, 1970, str. 62.
[6] Kenet Grant, Alister kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 73.
[7] Zohar je jedna od temeljnih knjiga kabalističke literature koja se prvi put pojavila u XIII veku u Španiji i čiji je uticaj na kabalističku i uopšte jevrejsku misao od ogromne važnosti. Autorstvo ovog dela je nepoznato. Po legendi autor ove knjige je prorok Ilija, ali teško je pouzdano tvrditi bilo šta po tom pitanju.
[8] Geršom Šolem, isto, str. 225.