NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Nije znano kako bi svet danas izgledao
da je Tijamat pobedila Marduka a Meduza Perseja. Ono što znam jeste da
zagovornici današnjih tendencija pre imaju na umu preuzimanje glavne uloge,
recimo sa Zevsa na Heru, u kontekstu već postignutog poretka Zevsove pobede nad
Titanima, nego neznane perspektive i dubine vladavine Magna Mater i
aktuelizacije načela Tijamat, Lilit, Hekate ili Kali. Otud je njihova stvar,
čitava njihova borba, izraz jedne obmane utemeljene u inferiornim podrumima
psihe. Njih pokreće mržnja na Zevsa i njegov poredak, ali bi ipak, ništeći
njegova načela i ustanove, paradoksalno hteli zadržati onaj red i sigurnost
koju taj poredak pruža. Oni bi Zevsa, po principu tzv pozitivne diskriminacije,
zamenili Herom, ali da nekako zadrže udobnost života proizašlu iz tog sistema.
Oni bi pljunuli na Zevsove metode, osudili bi sva njegova nepočinstva i
zločine, ali bi sačuvali svoje fotelje na Olimpu. Oni ne bi rušili Olimp nego
bi ga radije uzurpirali i odatle zračili mrakobesjem ludila koje ih pokreće. Na
njihovu žalost to nije moguće. Mislim, nije moguće da, vođeni jednim izopačenim
pogledom na svet i gonjeni infernalnim silama, uzurpiraju Olimp a da isti odmah
ne potone u dubine Tartara. To više ne bi bio Olimp, ali ne bi bio ni nešto što
je postojalo ikada pre, jer ludilo nikada nije bilo osnovno načelo religije ili
zajednice.
Ideje su poput živih bića, mogu biti
podmukle, parazitske, veličanstvene ili moćne. One nemaju telo, ali zato imaju
domaćine koji ih nose. Ponekad, neke zaista dobre ideje, kada se nađu u
malignom umu, mogu napraviti pustoš. Kao što reče Entoni Hopkins, u ulozi
Odina, u holivudskoj pseudomitološkoj limunadi pod imenom Ragnarok: „Asgard, to
nije mesto, to su ljudi.“ Ta izjava jeste istinita, ali samo ukoliko se ima u
vidu ljudska zajednica koja drži do olimpsko-asgardskih vrednosti i vrlina.
Svedenborg bi rekao, Raj to su anđeli, a anđeli su bivši ljudi. U tom kontekstu
danas je na delu isplivavanje desakralizovanih, profanizovanih i izopačenih
oblika potisnutog htonskog mentaliteta. Ono što je nekada bilo kanalisano,
danas je sve slobodnije. Ono što je bilo uklopljeno u hrišćanske formule,
raspadom snage hrišćanskog stiska u svesti Zapadne civilizacije, sada poput
kakve slepe sile besomučno luta psihičkim univerzumom. Imajmo na umu da i
širenje hrišćanstva u Evropi predstavlja treći talas asimilovanja neindoevropskih,
bliskoistočnih i mediteranskih kulturnih, religijskih, običajnih i
mentalitetskih obrazaca. Prvi talas akulturacije usledio je nakon pokoravanja
ne-indoevropskih etničkih slojeva Evrope od strane indoevropskih osvajača.
Drugi je učinjen uvozom bliskoistočnih bogova u antici, dok je treći oličen
kroz hrišćansku ekspanziju, još jedne doktrine nastale na Bliskom Istoku. Svaki
put je status quo uspostavljan na sve nižem kvalitativnom obliku ravnoteže, na
štetu indoevropskog elementa. Otud nije ni čudo što su neindoevropski sadržaji
isplivali u krajnje izvitoperenom obliku onda kada je srušen poslednji oblik
ravnoteže oličen u srednjovekovnom panevropskom sistemu. Međutim, bilo bi
pogrešno tvrditi da je sve indoevropsko uransko i patrijarhalno, a neindoevropsko
htonsko i matrijarhalno. Ta podela stvara snažan polaritet i onemogućava
uravnoteženo sagledavanje ne samo istorijskih i religijskih tokova, nego i
aktuelnih procesa. Tako je ono što iz nesvesnih dubina na naše oči isplivava,
ne samo povratak potisnutog neindoevropskog, samo na jedan iščašen način, nego
je i takođe iščašeno oživljavanje onog načelno titanskog, neasgardskog i
neolimpijskog, nemardukovskog i nehorusovskog, bez obzira da li je taj sadržaj
poreklom iz indoevropskih ili neindoevropskih tradicija i mitologija.
Tzv njuejdžeri, pa i oni koji se s gnušanjem odriču takvog određenja, ali koji zastupaju nešto duhovno novo ili ponovljeno, greše što prekidaju svaku nit sa hrišćanstvom. Oni uglavnom dolaze iz okrilja hrišćanske kulture i revolucionarnim činom presecanja svake veze sa tom „krvavom religijom mračnih vekova“, smatraju da očišćeni ulaze u novo doba, novi eon, novu paradigmu duhovnog. I zaista, kako je njuejdžizam zapadnjačka moda, svakako da ima više Zapadnjaka koji to postaju nego ljudi iz tzv trećeg sveta, osim onih pozapadnjačenih. Oni u to ulaze iz ruševina hrišćanske kulture čije ostatke, poput kakvih ostrašćenih fanatizovanih talibana, u bestijalnim žarom satiru uvek i na svakome mestu. Ne možete biti nešto novo ukoliko najpre niste bili ono što bi ta inovacija trebalo da nadilazi? Ukoliko u doktrine novog eona ulazi neko iz jevrejskog ili muslimanskog kulturnog miljea, zar nije prirodno da taj prethodno bude mojsijevac ili muhamedanac, ili barem da bude upućen u osnovne koncepcije tih religija? Na posthrišćanskom Zapadu polaznici novoeonskih kultova mahom u to ulaze ne poznajući i prezirući staroeonske formule svojstvene kulturnom miljeu iz kojeg potiču. Hrišćanstvo je tu, fizički prisutno, ne samo kroz još uvek živo sveštenstvo, nego i kroz građevine, crkve, katedrale i manastire, kipove i ikone, brojnu literaturu, kroz orgulje i liturgiju. Upravo je liturgija najbolji način dodira sa hrišćanstvom, jer se sluša. Liturgija je formula evokacije anđela kroz koju se ukazuje misterija Božjeg Suda (doktrina dvadesetog ključa tarota). Dakle, energija se može osetiti a smisao dotaći.
Energiju novog eona možete uhvatiti ukoliko prethodno uhvatite energije starog eona. Ne možete uhvatiti nit novog eona ukoliko u taj eon uskačete iz duhovnog ništavila raspadnutog kulturno-religijskog ambijenta. Ni iz čega se ne uskače u nešto, nego iz nečeg u nešto drugo. U hrišćanstvu leže odgovori šta sve ne valja sa ovim svetom koji su ljudi stvorili, jer hrišćanstvo je još uvek, najveća svetska religija, ne samo po broju vernika u sadašnjosti i prošlosti, nego i u celokupnosti svoje zaostavštine. Kao takvo, upravo je hrišćanstvo uticalo na oblikovanje sveta u kome danas živimo. Ključevi razumevanja staroeonske doktrine dati su u tzv Egipatskoj Knjizi mrtvih i novozavetnoj Apokalipsi. Zato bi Knjigu mrtvih, Apokalipsu i Krolijevu Knjigu zakona, trebalo izučavati uporedno. Otud te tri knjige, daju tri različite poruke, metafizički usklađene, ali koncipirane tako da druga prevazilazi prvu, a treća drugu.
