Sećanje na Jednu Zemlju

Zamisli svet u kome postoji samo jedna svest. Zamisli jednu planetu koja je živa i po dubini i po površini. Zamisli da je pokrivena bujnim životom i da je svako biće koje se tu nalazi samo na prvi pogled autonomno a zapravo nema posebnu svest nego je samo delić jedne opšte svesti sveta kome pripada. U takvom svetu nijedno biće ne može za sebe reći Ja a da to nije jastvo čitavog tog sveta. Zamisli da je taj svet sličan zemaljskom, da je bogat biljkama, životinjama, ljudima, ali da nijedna travka, nijedan mrav, ptica ili ljudsko biće nisu oblik nekakve autonomne struje života nego voljni izraz opšte samosvesti tog sveta. Zamisli sada da se nađeš u svojstvu posetioca jednog takvog sveta, usred obilja života i spoznaš da niko od njih nema svoje jastvo, niko od njih nije poseban nego su svi jedno, budući da predstavljaju izraz jedinstvene svesti planete koja ih je stvorila. I ako se obratiš jednom čoveku na jednom mestu, možeš nastaviti razgovor na istu temu i na nekom drugom mestu u okviru tog sveta sa nekim drugim bićem, ljudskim ili neljudskim. Možeš opštiti sa stenama, morem, drvećem, travom, životinjama. I tada uvidiš da si zapravo ti jedino autonomno biće koje postoji, da si stranac, ne uljez nego gost, u jednom čudesnom svetu koji je na višestruki način jedinstven. Uviđaš da je čitav taj svet jedno biće koje se pojavljuje u mnoštvu manjih oblika kojim iskazuje sopstvenu slojevitost. Čitava planeta je jedno veliko i jedinstveno jastvo, a ti si na njemu jedini drugi. Tada tvoj odnos sa čitavim tim svetom poprima gotovo kosmičke dimenzije jer postojite samo taj svet i ti. To je veličanstvena stvar, ujedno i zastrašujuća, jer jedno ograničeno biće stavlja u odnos spram gotovo beskrajnog obilja manifestovanja drugog bića, ogromnog i nespoznajnog. To je kao odnos Boga i čoveka: jedan Bog i jedan Čovek. Tako se osećao Adam u božanskog uroborosu edenskog stanja.

Zamisli jedan takav volšeban odnos u kome su sve i svako zapravo jedno u beskrajnom bogatstvu ispoljavanja. Taj svet je zapravo ovaj u kome bitišemo. To je Zemlja u idealnom stanju potpune nevinosti, jedan svet kakav više ne postoji budući da zemaljska svest više nije jedinstvena nego je isparcelisana na mnoštvo malih i skučenih delova. Naravno, sa stajališta takve skučenosti i podeljenosti mi danas možemo odbaciti takvu sliku sveta kao fikciju i pomisliti kako je tako nešto nemoguće te da je ovo oduvek bio jedan predatorski svet. Ali zar mi zaista to možemo znati? Zar mi zaista sa sigurnošću možemo da tvrdimo kako je ovozemaljski svet oduvek bio ovakav kakav je sada ili barem sličan te da nikada nije bio ovakav kakvim sam ga opisao i da možda nikada neće takav postati? Šta mi zapravo znamo o svetu koji prihvatamo zdravo za gotovo kao da smo mi njegovi gospodari? 

Imao sam priliku da odškrinem vrata trezora duboko pohranjenih sećanja na jedno takvo stanje u jednom neodređenom vremenu. Da, bila je to Zemlja ali posve drugačija. Raspored njenog kopna i vodenih masa bio je drugačiji, sve je bilo drugačije i sve je bilo moguće na jednoj takvoj Zemlji kakva ona nije sada, jer to je Zemlja iz nekog drugog vremena i drugog prostora. Čitava vizija došla mi je kao dar ili kao rezultat mojih nastojanja da spoznam Veliku Majku kao Zemlju. Da budem jasniji, spoznaja o tome došla je kao sećanje. Iznenada sam se svega toga setio kao što se sećam bilo čega u mom životu. Moje postignuće po tom pitanju upravo je to sećanje – živo i stvarno. Nazvao sam ga sećanjem na Jednu Zemlju.

Moje sećanje na Jednu Zemlju počinje scenom jednog velikog drveta raskošne krošnja ispod kojeg sam sedeo i posmatrao osunčanu livadu. U blizi se čuo huk potoka. Daljine su oslikavale obrise snegom pokrivenih planinskih masiva koji su se prostirali iza šumovitih zaobljenih brda. Zvuci prirode delovali su umirujuće dok su se sunčevi zraci probijali kroz krošnju tvoreći igru svetlosti i senke. Savršeni mir. Na tom mestu osećao sam se spokojno i bezbedno. Sedeo sam na travi i jednostavno pogledom upijao nestvarni mir ambijenta. Znao sam da odatle svi putevi i sve mogućnosti razvoja događaja vode u beskraj. Putevi odatle doveli su me ovde i sada. A sada i ovde dao bih sve samo da se vratim na to isto mesto i u to vreme.

Jesam li ja, bivajući ovde i sada, pao ili sam se razvio? Stanje svesti većine čovečanstva, koje biva ovde i sada, označiću pojmom zemlje, ali ne kao planete nego kao elementa, kao konkretnosti i suženosti svesti na svakodnevne ovozemaljske brige oko preživljavanja, želja, strasti i strahova. Povodom ovog pitanja pozvao bih se na Junga koji je ovo pitanje razmatrao u kontekstu sistema čakri u knjizi Psihologija kundalini joge. Jung za prvu, korensku čakru muladaru kaže da predstavlja naše svesno, lično i zemaljsko postojanje. Kako on slikovito kaže, bogovi su tu usnuli, ne čine praktično ništa, odnosno kundalini leži uvijena i uspavana. U toj svakodnevnoj, materijalnoj, ovozemaljskoj skučenosti moć bogova je nedelatna a njihovo prisustvo gotovo iluzorno. Naravno, sa pozicija viših čakri, odnosno uspinjanja svesti ka njima, materijalni, zemaljski svet muladare biva iluzoran.

Kako Jung objašnjava, muladara predstavlja, odnosno svest u muladari, privremeno, prolazno i polazno stanje, stanje klijanja iz kojeg počinje razvoj, odnosno uspon svesti. Dakle, tu je reč o početnom stanju u kojem postoje klice nekog drugačijeg oblika svesti. Ideja o padu čovečanstva ovde bi se mogla odnositi na svojevrsni sunovrat u muladaru, mada indijska misao govori o usponu iz životinjskih oblika ka ljudskom tokom niza reinkarnacija. Kakvo god stajalište po tom pitanju usvojili, da smo pali iz savršenijih ka manje savršenom stanju ili se od životinjskog uzdigli do ljudskog na putu ka božanskom, činjenica jeste da smo ovde i sada u stanju kakvom obuhvata pojam muladare te da jedini put vodi gore. Dakle, muladara jeste naša početna pozicija. O toj poziciji Jung kaže: 

"U velikom telu kosmičkog sveta muladara zauzima najniže mesto, mesto početka. Prema tome, ono što smatramo vrhuncem jedne duge istorije i duge evolucije bile bi, zapravo, samo jaslice; krupne stvari, značajne stvari nalazile bi se tada daleko iznad ovog plana i bile bi još u nastajanju." (Psihologija kundalini joge, Fedon, Beograd, 2015, str 81)

O buđenju kundalini Jung kaže: 

"Reč je o razdvajanju bogova od sveta kako bi oni postali aktivni, a upravo se time pokreće onaj drugi red stvari. Sa stanovišta bogova, ovaj svet je manje od dečje igre: zrno na zemlji, puka potencijalnost. Sav naš svet svesti samo je klica budućnosti. Ali, kada uspemo da probudimo kundalini i kada ona počne da izlazi iz puke potencijalnosti, tada nužno stavljamo u pogon svet koji se potpuno razlikuje od ovog našeg, svet večnosti." (Psihologija kundalini joge, isto, str 81-82)

Vrativši se na sada na ono moje sećanje na Jednu Zemlju, na taj ambijent, sklon sam zaključku o tome kao o slici sećanja na davno prošlu budućnost od koje me deli jedan tren. To je bilo, jeste i biće jedno od tih stanja probuđenosti. Zato ne odbacujem niti jednu mogućnost ma koliko se apsurdno činila u mom umu.

O masoneriji

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Toliko toga je napisano na temu masonerije da je besmisleno čak i pomisliti šta bi moja malenkost mogla dodatno da primeti, podvuče, istakne ili otkrije! Ipak, tek nakon čitanja jedne nevelike knjige pokazalo se da je gomila prethodno pročitanih na tu temu bila od veoma male koristi, nevezano za to da li je imala argumente za ili protiv ovog istorijskog fenomena. Volter Lesli Vilmshurst, za koga kažu da je One of the World’s greatest Masons, deepest Mystics and Most perfect of English Gentlemen, napisao je sledeće redove:

„Prećutnim i potpuno neopravdanim sporazumom članovi Saveza izbegavaju da spomenu u svojim Ložama Hrišćanskog Majstora i ograničavaju se u čitanju i navođenju Svetog Pisma gotovo isključivo na Stari Zavet. Taj motiv, nema sumnje, potiče od želje da se održi zapovest koja traži uzdržavanje od verske rasprave i da se spreči nanošenje uvrede onoj braći koja možda nisu hrišćanske vere. Taj motiv je potpuna zabluda i porečen je činjenicom da „velika svetlost“, na koju se svaki član zaklinje i na koju mu se skreće ozbiljna pažnja od časa pristupa u Red, nije samo Stari Zavet, nego Sveto Pismo u celini. Novi Zavet jednako je bitan za njegovu pouku kao i Stari, ne samo zbog svog moralnog učenja, nego i zato što predstavlja spis Misterija u njihovom najvišem obliku, u istorijskoj kulminaciji. Sama jevanđelja su, kao i masonski stepeni, spisi pripreme i prosvećenosti, koje vode iskušenju smrti, iza koje dolazi uskrsnuće i postignuće Majstorstva. Oni izlažu i proces inicijacije doveden do najvišeg stepena, koji se uopšte može zamisliti kao dostižan. Novi Zavet je pun mesta sa masonskom terminologijom i nije mala ironija što moderni Masoni ne poznaju njegovu najveću važnost i upotrebljivost u svojim Ložama i što su, pošto je to tako, slični onim graditeljima za koje je napisano da su odbacili glavni Ugaoni Kamen. Trebalo bi, nadalje, da znaju da je Veliki Majstor i Uzor Masonerije, Hiram Abif, samo slika Velikog Majstora, Uzora i Spasitelja sveta, Božanski Arhitekt, koji je stvari načinio, bez koga nema ničega što je načinjeno i čiji je život svetlost ljudska.“

Walter Leslie Wilmshurst

Šta iz navedenog citata možemo zaključiti, odnosno šta sam ja odabrao da zaključim? Kao prvo, u prokazanom stavu i praksi masonskih loža njegovog vremena, na koju najdublji mistik i najsavršeniji engleski džentlmen ukazuje, mogu videti uzore današnje gotovo pandemijske pojave posve iracionalne političke korektnosti i doktrine tzv inkluzije. Želimo prihvatiti i u naše redove primiti one Druge, ali umesto da principijelno insistiramo na pravilima reda naše kuće, mi remetimo naš ustaljeni kućni feng šui u naivnoj nadi da će onaj Drugi to umeti da ceni te da će i on učiniti sličan korak. A sve to, ne bi li smo tako došli do istinskog i univerzalnog bratstva među ljudima različitih religija i kultura. Može biti da su pojedini među Drugima tako i postupili, ali takođe ne samo što može biti, nego i jeste, da su neki među njima upravo u tom ustupku videli ono o čemu je ovde zaista reč – slabost, dekadenciju i ispraznost onih Prvih. Ovi Drugi su u slučaju ne samo masonerije, nego i celokupne zapadne kulture, pre svega sledbenici proroka Mojsija i proroka Muhameda, a potom i ostali narodi i kulture neevropskog sveta.

Rezon masonskog prauzora inkluzivnog društva bio je sledeći: da ne bismo obeshrabrili nekog mojsijevca ili muhamedanca da nam se pridruži (danas bi rekli da se integriše), mi ćemo sakriti hrišćansku prirodu naše kulture te ukloniti njene simbole, kako bi se nehrišćanin među nama osećao prijatno. Taj rezon je možda imao nekakvog smisla, mada uopšte nema smisla, samo kada su Jevreji u pitanju, jer je taj narod dugo deo evropske istorije, počev od antike pa do današnjih dana te predstavljaju integralni deo onoga što danas zovemo Zapadom. Evropa je pomislila da ako je već tako dobro integrisala Jevreje, koji su uprkos tome i dalje ostali isti i posebni, da će tako isto učiniti i sa muslimanima. Danas uviđamo tu zabludu, jer je jevrejsko prisustvo, ne samo u Evropi, nego u čitavom Zapadnom svetu, na nivou statističke greške, dok muslimane krasi izraziti demografski dinamizam i drugačija ideološko-religijska agenda. Čak i ako to ne bi bio slučaj i ako bismo stvari posmatrali sa gledišta masonskog učenja i prakse, ne mogu baš da uvidim šta to neki musliman može dobiti u bilo kojoj masonskoj loži što ne može u tekiji? Zapravo, ezoterijska i mistična superiornost sufizma u odnosu na masoneriju je očigledna, pa se pitam koji su to i kakvi muslimani koji ulaze u masonske lože? Isto tako mogu postaviti i pitanje čega to ima u masoneriji čega nema u kabali, pa otud slično pitanje ima smisla postaviti i svakom Jevrejinu koji traži svetlost u slobodnom zidarstvu? Odgovor na to pitanje je jednostavan – ljude nehrišćanskog porekla, baš poput onih sa hrišćanskim poreklom, u masoneriju vuče interes, a što predstavlja njenu glavnu slabost. Da bi neko zaista bio pravi mason, ne bi trebalo da bude ni judaista, ni musliman, ni hrišćanin, po najmanje ateista, već pre svega gnostik, a ako je gnostik, onda je njegovo versko i kulturno poreklo manje bitno pa otud nema smisla niti potrebe igrati skrivalice.

U pogledu pomenute inkluzivnosti, današnje migrantske mase, ka Evropi i uopšte ka Zapadu, vuče interes, potreba ili očaj, a ne želja da se integrišu, pa bi zato valjalo da neke mudre glave promisle načela svojih politika i svetonazora. U ime kakvog se to humanog i opštečovečanskog ideala neko mazohistički odriče svojih stvarnih ili pretpostavljenih privilegija? Zašto bi se neko ko drži do sebe odricao bilo čega u korist drugoga, u ime nedokazanog i tek pretpostavljenog društvenog napretka utemeljenog na neuhvatljivoj jednakosti? Ideal bratstva postoji samo u tajnim društvima i tu bi trebalo da ostane, jer izvan tih okvira taj ideal služi tek kao gorivo društvenog rasapa i krvavih versko-etničkih sukoba. Istovremeno, dok se nameće ideal načelne jednakosti, elite se ne odriču ni centa svojih bogatstava i privilegija koje ta bogatstva i položaji nose. Kome je onda ta jednakost namenjena i na šta se ona tačno odnosi? Evo šta bi veliki engleski džentlmen povodom toga imao da kaže:

„Razuzdani moderni svet, sa svojim perverznim demokratskim idealima jednakosti i jednoobraznosti, izgubio je svaki smisao za hijerarhijski princip, prema kome se, pošto je u upotrebi u višem svetu, treba vladati i u ovom. Masonerija čuva svedočanstvo za to stepenovanje i za postojanje odvojenih redova života u nebu, u simboličkoj podeli njenih naprednijih članova.“ Volter Lesli Vilmshurst, Značenje slobodnog zidarstva, Chrysopeia, Beograd, 1998, str. 112.

Biće da je u pitanju neka vrsta ideološkog zagađenja duha masonstva, jer kako to kaže drugi masonski učenjak i engleski džentlmen, Albert Čurčvard:

Thus we shall see later in this book that the only difference between the Aboriginal Tribes and the present-day Socialists is, that the Aboriginal Tribes first and only Tribal Ethic was for the Tribes or Totemic Clan alone into which the aboriginal was born, or belonged, but he believed in a Supreme Being and a life hereafter. In the case of the Socialists it embraces, or would do so, all the Tribes of the world, but with no belief in a Supreme Being or a life hereafter. In Socialism, Ethics becomes political, and Politics become Ethical, whilst Religion in the end is consigned to be absorbed in a corporate social consciousness of which the telos is the final purpose of Society, thus implying that there is no life hereafter or spiritual second life. Albert Churchward, The Origin And Evolution Of Freemasonry Connected With The Origin And Evolution Of The Human Race, George Allen & Unwin Ltd, London, 1920, str 34-35.

Hrišćani i masoni čitaju iz iste knjige, pa ipak njihovi putevi se razlikuju. Uobičajeno je reći da je hrišćanstvo VIA CRUCIS a masonstvo VIA LUCIS. Gnostik bi trebalo da zna kako nema poodvajanja između Svetlosti i Krsta. Svetlost dolazi od Krsta, odnosno putem Krsta, jer Krst je simbol i oblik Svetlosti. Zapravo, u ezoterijskom smislu Krst sadrži Svetlost. Povodom ove teme postoji analogija u jednom detalju iz Krolijeve „Knjige zakona“: The Khabs is in the Khu, not the Khu in the Khabs. Worship then the Khabs, and behold my light shed over you! 1:8,9. Zamenite reč Kabs rečju Krst, a Ku rečju Svetlost i dobićete istu stvar. To je izraz istog odnosa. Obožavajte stoga Krst i Svetlost će se prosuti po vama. Krst je Nuit. Takođe, valjalo bi imati na umu i sledeće:

„Većina tradicionalnih doktrina simbolizuje ostvarenje Univerzalnog Čoveka jednim znakom koji je svuda isti, pošto je, kao što smo rekli na početku, od onih koji se neposredno nadovezuju na Primordijalnu Tradiciju: to je znak krsta, koji veoma jasno predočava način putem kojeg je to ostvarenje postignuto potpunim objedinjavanjem svih stanja bića, harmonično i skladno svrstanih u hijerarhiju, integralnim prostiranjem u oba smera širenja i uznošenja.“ Rene Genon, Simbolika krsta, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str 19.

Genonov univerzalni čovek je nešto što možemo porediti sa egipatskim samousavršenim, Asar-un-neferom, odnosno Osoronofrisom, a što bi trebalo biti ciljem masonskog reda – da svakom svom članu omogući put do tog cilja kroz – kako kaže Vilmshurst – regeneraciju, jer je, po njemu, masonerija instrument regeneracije. Taj instrument, po njegovom priznanju, potpuno je bez dejstva. Zašto je to tako? Pozovimo se opet na Vilmshursta:

„Otkako su Misterije u šestom veku potisnute, njihova tradicija i učenje nastavljali su se u tajnosti i u različitim skrovištima i tom nastavljanju treba pripisati naš današnji masonski sistem... On je sastavljen i projektovan pre dva do tri veka, kao elementarni izraz stare doktrine i inicijacijskog metoda, od strane jednog skupa umova, koji su bili daleko dublje upućeni u staru tradiciju i tajnu nauku nego što su oni koji se danas njihovim delom koriste, ili, pak, nego što kazuje tekst masonskih rituala. Ako su ostali opskurni i anonimni, tako da istraživanje modernog studenta nije u stanju da ih identifikuje, to se jedino i moglo očekivati.“ Vilmshurst, isto, str 118.

Dakle, masonerija danas ne može da identifikuje svoje očeve osnivače i kao takva predstavlja neku vrstu živog spomenika o čijoj pravoj prirodi i poreklu oni koji u tome učestvuju malo znaju i malo mogu znati. Pa zašto masonerija uopšte postoji?

„Dobro je rekao jedan pisac od autoriteta u tom predmetu, da su oni izneli na videlo sistem spekulativne Masonerije kao jedan eksperiment na umu vremena i sa ciljem da barem malom delu javnosti, koja živi u vremenu velike tame i materijalizma, pruže dokument o doktrini regeneracije, koji bi trebalo da posluži kao svetlost onima koji su bili u stanju da se njime koriste. Ako je ta teorija istinita, na prvi pogled se može činiti da je njihova namera osujećena kasnijim razvojem događaja, tokom kojeg je stvorena jedna organizacija svetskih dimenzija i sa mnogobrojnim članstvom, nesumnjivo oduševljena uglavnom vrednim idealima, koja u izvesnoj meri vrši dobročinstva, ali zato potpuno previđa svoju istinsku i prvobitnu svrhu, svrhu Reda koji treba da promoviše nauku o ljudskoj regeneraciji i koja nije svesna da su zbog tog nedostatka njena velika dela u drugim pravcima od male, ili nikakve vrednosti.“ Vilmshurst, isto, str 118.

Arhitekte masonskog sistema su svakako bili mudri i mogli su pretpostaviti da će njegovo omasovljenje dovesti do profanizacije, pa ipak bili su spremni na tu žrtvu jer je sistem zapravo u svojoj suštini genijalan i neproziran čak i za one koji se njime koriste, a sa druge strane od pomoći onima koji su dovoljno otvoreni da to u njihovoj svesti pokrene neke imanentne mehanizme. Povodom toga Vilmshurst kaže:

„Ali bi širi i mudriji bio onaj pogled na situaciju koji, uviđajući da se uveliko rasipa energija za sadašnji mali cilj, vidi takođe da se, na duge staze i u širem vremenskom okviru, ta energija ne rasipa, nego konzervira. Da, osim što tu i tamo unapređuje pojedince sposobne da se istinski koriste Redom, ona čuva svedočanstvo i održava goruću svetlost večnih Misterija u mračnom veku. Kao što se svetlost Majstora nikada sasvim ne gasi, tako i u danima najveće svetske tame svetlost Misterija nikad sasvim ne iščezava i Bog i put k Njemu nisu ostavljeni bez svedočanstva. Ako je, u poređenju sa drugim svedočanstvima, Masonerija samo sjajni zrak, a ne moćni stub svetlosti, ona zbog toga nije manje istinski zrak...“ Vilmshurst, isto, str 118.

Priroda masonerije je zapravo luciferska, ali ne u nekakvom satanističkom smislu, nego kao svojevrsnog nosioca svetlosti koja šifrovana leži skrivena u grobnici (ili sarkofagu) koju čine živi ljudi, njihovi obredi, hijerarhija, struktura. Naravno, to je čini idealnom u rukama kontrainicijacije.

Nesumnjivo, masonska formula jeste ona umirućeg boga, čime se ona kvalifikuje kao jedna od doktrina doba Riba. Kao takva, ona je zaključana tom formulom i besmislen je svaki napor da se prilagodi načinima delovanja ere Vodolije. Čak i ako bi to nekako bilo moguće, masonerija više ne bi bila to što sada jeste nego nešto drugo. Temeljna legenda masonstva jeste ona o ubistvu Hirama Abifa legendarnog graditelja Solomonovog hrama. Hiram je Sunce. Trojica Hiramovih ubica koji se pominju u legendi predstavljaju tri znaka u zodijaku: Vagu, Škorpiju i Strelca. Ubica koji predstavlja Vagu udara Hirama štapom za merenje, odnosno lenjirom (poravnanje, jesenja ravnodnevnica). Drugi ubica, Škorpija, udara Hirama gvozdenom šipkom, odnosno uglomerom. Treći ubica, Strelac, udara maljem. Nakon toga, Hiram biva sahranjen na brdu Morija, odnosno Sunce nakon Strelca ulazi u znak Jarca gde se nalazi u hibernaciji tokom zimskog solsticija i čitave zime, koju obeležavaju znaci Jarca, Vodolije i Riba. Potraga za Hiramovim grobom i podizanje njegovog tela potpada pod ostale zodijačke znake. Takođe, trodelnost sunčevih dnevnih faza mogu predstavljati i trojedinog boga, odnosno boga u tri oblika, kao jutarnje sunce na istoku, ono je Otac; sunce u zenitu je Sin; kao zalazeće sunce na zapadu, ono je Sveti Duh ili Velika Majka. Takođe, postoji snažna veza i sa osnovnom trijadom masonskih stepenova: Učenik (Sunce na istoku) – Pomoćnik (južno podnevno Sunce) – Majstor Mason (zalazeće Sunce na zapadu). U svakom slučaju, prauzor masonske doktrine i uopšte zajednički predak te doktrine i hrišćanskog nauka, jeste egipatska „Knjiga mrtvih“. Pre nego što načnemo tu temu, vredelo bi dati Vilmshurstove navode o odnosu VIA CRUCIS i VIA LUCIS:

„Prva uči posredstvom uha, druga posredstvom oka i identifikovanjem tražioca sa doktrinom, propuštajući ga, lično i u dramskoj formi, kroz simboličke rituale, u očekivanju da će ih on prevesti iz ceremonijalnog oblika u subjektivno iskustvo. Kao što pokazuje patristička literatura, prvobitni metod Hrišćanske Crkve nije bio onaj koji je sada u upotrebi i po kome se religijske službe i učenje daju svima podjednako i to tako da se pretpostavlja zajednički nivo doktrine za sve i jednaka moć shvatanja kod svakog člana kongregacije. To je bio, naprotiv, stepenovani metod poučavanja, identičan s masonskim sistemom stepena, koji je upotrebljavan prema zasluzi i sposobnostima... Članovi Hrišćanske Crkve prolazili su kroz tri inicijacijska rituala, identična po intenciji s onima današnjeg Saveza. Odnosna imena onih koji su davali kvalifikacije u tim ritualima bila su: Katehumeni, Liturgisti, Sveštenici ili Prezviteri. Oni se, opet, mogu izjednačiti s našim Učenicima, Pomoćnicima i Majstorima. Njihov prvi stepen bio je stepen ponovnog rođenja i čišćenja srca. Drugi stepen odnosio se na prosvećivanje inteligencije. Treći stepen odnosio se na potpunu smrt greha i novo rođenje u pravednosti, u kome je kandidat umro sa Hristom na krstu, kao što kod nas treba da podražava smrt Hiramovu i da uskrsne u onaj viši red života, koji je Majstorstvo.“ Vilmshurst, isto, str 116-117.

Last but not least, Vilmshurst daje opštu ocenu stanja:

„Kad je hrišćanstvo postalo državna religija, a Crkva zadobila svetsku moć, materijalizacija njegove doktrine brzo je napredovala i kroz vekove samo rasla. Umesto da je postalo sila koja ujedinjuje, kakvom su ga njegovi vođi zamislili, njegovo spajanje sa svetovnim posedovanjima završilo se tako da je postalo sila koja razjedinjuje. Zloupotrebe su odvele u raskole i sektaštvo. I dok praustanova, u obliku Grčke i Rimske Crkve, još uvek poseduje i ljubomorno čuva sva originalna verovanja, tradicije i simbole u svojim sjajnim liturgijama i ritualima, veća važnost se pridaje spoljašnjoj ljuski njegovog nasleđa, nego njegovom jezgru i duhu. Protestantske opštine, međutim, kao i takozvane slobodne crkve su se, na nesreću, sasvim odvojile od originalne tradicije i njihova uobražena sloboda i nezavisnost jesu, ustvari, samo robovanje vlastitim idejama, te nemaju nikakve veze sa prvobitnim saznanjem (gnosis) i nikakvog razumevanja za one Misterije, koje uvek moraju ležati dublje nego spoljašnja popularna religija jednog datog perioda. Regeneracija kao nauka bila je dugo, a to je još i danas, potpuno izvan područja ortodoksne religije. Tvrdnja Hrišćanskog Majstora: Vi se morate nanovo roditi, smatra se samo skromnim savetom za neograničeno popravljanje vladanja i karaktera, a ne kao uputstvo za drastičnu naučnu revoluciju pojedinca, na način kakav imaju u vidu rituali inicijacije propisani u Misterijama. Popularna religija može doista stvarati dobre ljude, već prema datom svetskom standardu dobrote. Ali ona ne stvara, niti može stvoriti divinizovane ljude, obdarene svojstvima Majstorstva, jer ona ne zna za tradicionalnu mudrost i metode kojima se taj cilj može postići.“

Po Vilmshurstu, masonerija i istorijsko hrišćanstvo bi trebalo da insistiraju na drevnom učenju o obnovi i oboženju ljudske duše, ali u hrišćanstvu ta je doktrina pomračena teološkim i drugim primesama stranim glavnoj svrsi religije, dok u masoneriji ona ostaje nezapažena jer njen simbolizam ostaje neobjašnjen. Da bismo se približili nekakvim smernicama učenja o obnovi i oboženju, pozvaćemo se na egipatsku „Knjigu mrtvih“ i njeno tumačenje od strane Džeralda Masija. Treće poglavlje njegove verzije ove knjige počinje tvrdnjom da se Ritual otvara uskrsnućem, ali ono se ne dešava na večnom nebu, nego u Amenti, podzemnom, odnosno svetu mrtvih, što mnogi danas poistovećuju sa astralnom ravni. Masi kaže da za ljudsku dušu razvijenu na zemlji, nakon života, sledi uskrsnuće u Amenti, zemlji večnosti. Tamo su se težnje za uskrsnućem u duhu i večnim životom na nebu morale ostvariti pomoću dugih i bolnih vežbi i mnogim vrstama pročišćenja kojima se duša mogla usavršiti kao uvek živući duh. Po njemu, izranjanje ili pojavljivanje u Amenti, predstavlja izlazak duše iz kovčega u neko obličje osobnosti predstavljeno pticom sa ljudskom glavom. Dakle, spasenje je obnova za drugi život, ne u smislu reinkarnacije, kako je to danas popularno (i vulgarno) shvatati, nego je reč o drugom, večnom životu koji je potpuno drugačiji oblik postojanja od ovozemaljskog. Ta se obnova dešava nakon smrti u Amenti a ne u fizičkom svetu, i ne tiče se fizičkog tela, već je vezana za stroga pravila Obreda. U fizičkom svetu, za života, čovek se priprema, kako bi njegovo buđenje u Amenti bilo olakšano. U slučaju da nastavi da spava, ili ako se nepripremljen nađe u Amenti i samim tim bude ga nemoguće probuditi, čovek, odnosno njegova duša, umire po drugi put (tzv druga smrt). Shodno tom prvobitnom uzoru, doktrina pripreme za to buđenje u Amenti jeste ono što bi trebalo da bude tajna masonerije. Onaj ko zadobije život večni, pridružuje se bogovima i ugrađuje sebe kao uvek živući i savršeni kamen u večnu živu božansku građevinu čiji smisao izmiče poimanju smrtnika.