Monday, June 19, 2017

Radikalno zlo u službi revolucije

Jean Delville
Sasvim je u skladu sa današnjim mentalitetom tvrditi kako zlo ne postoji i da nema dobrih i zlih ljudi (ili loših) nego samo drugačijih. Dakle, zlo ne postoji, ali time nismo rešili naše probleme. Nema metafizičkog zla, a svako ispoljeno zlo je relativno, odnosno stvar percepcije i pogleda na svet. U današnjem svetu nema mesta nekakvom manihejskom pogledu na svet. Pa ipak, ako se osvrnemo malo oko sebe vidimo uništenje velikih razmera, vidimo ispraznost, brutalnost i nedostatak saosećajnosti u svim vidovima iskustva. Reklo bi se da je reč o posledicama nedostatka svesti, te da je problem u beslovesnim ljudskim bićima a ne nekakvim opskurnim arhidemonima, satanama i ahrimanima. Sva je odgovornost na čoveku, ali imajmo na umu da čovek, kao što može biti i uglavnom jeste, mediokritet, takođe može biti bog, ali može biti i arhidemon. Može, dakle, biti radikalno drugačiji, može biti konstruktivan ali i destruktivan. Hoćemo li i vođu genocidnih fanatika smatrati drugačijim, ali u suštini dobrim, jer je u pitanju ipak čovek, a svaki čovek je rođen dobar, odnosno nevin, samo ga je pogrešno vaspitanje, trauma u detinjstvu ili represivna kultura upropastila? Hoćemo li baš svako ljudsko biće smatrati mikrokosmosom, zvezdom, pa čak i onda kada taj predstavlja agens spram života neprijateljskih okultnih sila? Hoće li takav biti zao ili barem loš ili ćemo se i dalje držati toga da je taj neutralno i korektno drugačiji, ali u biti jednak ili ravnopravan sa ostalima a ne uljez, neprijatelj kojeg bi možda najbolje bilo ukloniti sa zemaljske ravni? Možemo biti fini i upotrebiti kakav drugačiji izraz tipa psihopata, sociopata, u svakom slučaju nešto empirijski merljivo, ideološki prihvatljivo, nešto što se može izlečiti. 

Svaki okultista mora imati u vidu postojanje bića koja se samo spolja čine kao ljudska a da u suštini to nisu. Postoje ljudi koji tehnički, odnosno merilima vulgarne nauke jesu ljudska bića, ali merilima okultne nauke nisu, nego je reč o bićima drugog nivoa koja su došla do ljudske inkarnacije. Ta bića mogu biti ovakva ili onakva, dobronamerna ili bezazlena, ali takođe mogu biti i predatorska. Sa druge strane imamo i ljudska bića koja su potpala pod vlast predatorskih okultnih entiteta ili su prosto zaposednuti. Dakle, imamo više nivoa raznorodnosti u okviru ljudskog obličja. Ove tvrdnje u današnje vreme zvuče fantastično, imaginativno, mitski, petparački, ali svako ko baštini nematerijalistički pogled na svet ne bi trebalo olako da odbaci takve mogućnosti budući da svako napredovanje u pravcu, da se tako izrazim, iza materijalne koprene, otkriva jednu drugačiju stvarnost. Skeptik bi rekao da je u pitanju nekakva galopirajuća uobrazilja, halucinacija izazvana nekim objašnjivim uzrokom, ali problem je u tome što vulgarni pogled na svet ono što vidi imaginacija ne smatra stvarnim. Naravno, nečijom imaginacijom se može manipulisati ali mora se priznati da su mogućnosti imaginacijskih uvida praktično neograničeni te mogu obuhvatiti i ono što se ne može objasniti niti pojmiti. Istina je da onog što nije prošlo kroz čula nema ni u imaginaciji, ali takođe je istina i da imaginacija u određenim slučajevima može biti čulo.

Za savremeni svet ne postoji nikakav bog ili bogovi, ništa izvan čula, a ako nešto postoji izvan čula to se ne može svesno opaziti, kao što ne čujemo zvuke ili ne vidimo svetlost ispod i iznad opsega naše uobičajene frekvencije. Osećam sve ovo već počinje da zvuči otrcano a zapravo ima za cilj opravdanje moje retrogradne retorike (u XXI veku!), koja koristi tako atavističke pojmove. U cilju ovog teksta, koristiću pojam zla kao zbirnu imenicu ili pridev kojim obuhvatam silu (i njene nosioce) čija ja je namera da uništi svetlo u čoveku, da uništi život, da nanese patnju, da rastrgne dušu, istrebi čovečanstvo. Nema smisla da takvo načelo imenujem nekim poznatim pojmom iz religije ili mitologije, ali podrazumevam nešto u toj meri čudovišno da ne trpi nikakve kompromise naročito ne sa ljudskim elementom i njegovom suštinom. Dakle, reč je o ontološkom neprijatelju svega što mi jesmo i što možemo postati. To svakako ne može biti ono što su abrahamske religije manje-više proglasile neprijateljskim ili lažnim, jer bi se i za te religije isto tako moglo iznaći mnoštvo argumenata koje bi njih predstavilo u istom tom neprijateljskom svetlu. Zato se u potrazi za tim imanentnim, ontološkim i metafizičkim zlom mora kopati dublje. Naravno, uvek će biti legitimno zauzeti stav kako je i to nešto radikalno neprijateljsko takođe izraz nečeg drugačijeg, ali to ne utiče na činjenicu njegove suštinske smrtonosnosti spram nas. Grubo rečeno, zlo je ono što nas teži uništiti, a nešto nas i te kako teži uništiti, te kako god to nazvali, time ne rešavamo taj problem. Nešto nas i dalje uništava. Zašto to onda ne bi bilo zlo? Zlo je otud fatalna drugost.
Neko bi rekao, a zašto bi smrt bila loša, negativna, zla? Smrt je promena koja nas vodi ka drugačijem, ka novom životu, jer biće ne može prestati da postoji. Mogao bih se složiti sa tim, ali takođe takvom gledištu može se suprotstaviti pitanjem koje isključuje promenu već samo ništenje, brisanje, pretvaranje u ne-biće. Oni bi rekli da je to nemoguće, ali tu već ulazimo u nategnutu spekulaciju. Ovde postuliram silu koja je oličenje apsolutne smrti, nešto poput druge smrti, večne smrti koja ne ostavlja nikakvu mogućnost reinkarnacije, bitisanja na nekog drugom nivou u drugosti ma kakva ta drugost bila. Konverzija bića u ne-biće jeste modus operandi takve sile. To već nije nezamislivo niti nemoguće. Jedini je problem terminološke prirode. Takvu silu nazvao bih zlom u njegovoj esenciji. Otud bi pojam dobroga predstavljalo esencijalno životvorno načelo. Tako dolazimo do dualizma nalik jinu i jangu. Teško je to zamisliti ali je moguće učiniti praktične korake koji dovode do iskustva sa čijih je pozicija moguće stvoriti pretpostavke imaginacijskog obuhvatanja apsolutnih pojmova (mišlju obuhvatih univerzum). 

Naravno, opet bi neko rekao kako je neophodno uravnotežiti suprotstavljene tendencije u biću, uspostaviti balans. Tačno je to. Ali, dozvolite da upitam kako to učiniti? Kako se postiže ta ravnoteža? Na tom pitanju možemo zube polomiti i istupiti mačeve mlateći se oko toga koji je metod ispravan, odnosno bolji ili zauzeti mediokritetski stav kako je svaki metod koji vodi tom cilju dobar te da svako radi onako kako njemu najviše odgovara. Pa ima li gore močvare od toga? Ne, ja ovde ukazujem na opciju radikalnog delovanja. Ravnoteža se postiže njenim narušavanjem. To je načelo revolucije. Narušavanje ravnoteže podstiče delovanje nosilaca narušenih načela, a to je ono što želimo. Želimo uragan a ne mirno more. Želimo rat a ne mir jer revolucionarna promena je moguća jedino u uslovima rata. Međutim, valja u tome postupati mudro.

Dobro i zlo su, kako sam pročitao negde, dvojni ispljuvak duše, pa bi stoga trebalo ekonomisati sa dobrotom, s obzirom da mala dobrota izaziva malo zlo, a velika dobrota veliko zlo. Zato smatram, u praktičnom smislu, da se protiv zla, kakvo god ono bilo, može boriti na samo jedan način – ne boriti se! Ovladati zlom, ima smisla. Plastično govoreći, ako je zlo u Vatikanu, efektno je postati papa ili kakav prvi sekretar. Ako je zlo na finansijskom tržištu, postanite glavni berzanski tajkun. Ako je zlo u Beloj kući, uselite se u nju. Ako je zlo u nekakvim tajnim komisijama, komitetima i neformalnim kružoocima, budite glavni na njihovim sastancima. Ako je zlo možda u najvećoj masonskoj loži, postanite njen majstor. Ako je zlo u vlasti, osvojite vlast. Ako je zlo u novcu imajte ga najviše, ili pak kontrolišite njegove glavne tokove. Ako je zlo u moći, budite najmoćniji. Ako je zlo na Mesecu, idite na Mesec. Ako je zlo u Paklu, postanite gospodar Pakla. Ako je zlo u zlu, postanite zlo. Dakle, infiltracija a ne konfrontacija. To je način rada revolucionara. Efikasan pokret otpora se ne nalazi izvan nego unutar sistema protiv kojeg se bori. Gde god videli neko zlo, idite tamo, ovladajte njime. Nemojte ogoljavati i raskrinkavati zlo. Što je ogoljenije ono je sve veće. Ne uvećavajte zlo time što ćete izigravati pravednike i mučenike. Ono to i hoće, jer ono nije etično niti kontraetično, već je krajnje pragmatično. U tu svrhu ono će glumiti samo sebe. Ako smatramo da zlo ima rogove, ono će ih staviti, ali onda nećemo biti u stanju da to isto zlo prepoznamo tada kada rogove skine. Eto zadatka za posvećenike revolucije katastrofe: ovladajte zlom! Postanite zlo. To jeste borba, ali nije borba protiv zla, već borba u kojoj vam je ono partner, dok ste vi sami sebi protivnici. Učinite zlo vašim saveznikom jer vaš neprijatelj ste vi sami, odnosno vaš um. Ako ste ovladali zlom u sebi, ovladati zlom u institucijama, zlom u svetu, nije nikakav problem.
Sa praktičnog stajališta uvek možemo odrediti ili prepoznati zlo. Možemo reći, ovaj čovek je zlo, ovi ljudi su zlo, oni prizivaju zlo. Na fizičkom planu reći ćemo kako je zlo recimo kakav otrovni i smrtonosni agens. Na nivou metafizičkog uvek možemo reći za neki fenomen da pripada kategoriji zla, pa su otud zli oni ljudi koji se svrstavaju iza tog fenomena. Obično uz taj pojam ide nekakvo uništenje, ludilo ili ništeći princip. Međutim, kada se malo udaljimo, odnosno kada produbimo tačku gledišta, onda se nađemo u poziciji nekog pozitivnog manihejizma pa uviđamo kako je zarad kompletnosti i komplementarnosti sveta neophodno postojanje ahrimanskih sila, jer takav je red stvari. Onda se u toj mentalnoj poziciji uzdižemo, oštreći naše spoznajne moći i upinjući ka vrhu trijade iz koje se generiše „poznavanje dobra i zla“. Vrh te trijade ukazuje na nevinost. Na primer, Adam i Eva bili su nevini sve dok nisu spoznali dobro i zlo jedući plod sa Drveta znanja. To znanje je sposobnost razlikovanja stvari i ustanovljavanje diskriminacije. Likovi iz biblijske priče spoznali su zlo jer ono se očitava u odsustvu dobra. Moć diskriminacije ih je udaljila iz učešća u večnom životu. Podsetimo se, povodom toga, šta kaže Nuit u Knjizi zakona
"Let there be no difference made among you between any one thing & any other thing; for thereby cometh hurt." (I:22) 
A kako biblijska priča dalje ide, ta patnja stiže prvobitni par ne samo zbog osude na bitisanje u mukotrpnom zemaljskom životu, nego pre svega u izgonu iz rajskog vrta nediferencirane nevinosti. Odsustvo načela dobra znači gubitak nevinosti. Nevinost, u ovom smislu, možemo posmatrati svedenborgijanski, kao stanje volje koja je upotpunosti usklađena sa božanskom, pa taj neko ko je nevin nije svoj nego Božji. Otpadanje od Boga je akt inicijacije zla: okretanje sebi, egocentričnost. U tom smislu, čovek može zapasti u potpunu anti-nevinost, odnosno drugačiju ne-vinost a to je nevinost zaposednutog ahrimanskim entitetom, tj principom radikalnog zla. Da se razumemo, jer već čujem škrgut zuba, kada kažem Bog, kao što sam već naglasio, pre svega mislim na životni i životvorni princip a ne na moloha crkve i čudovište koje su stvorili ljudi nazvavši ga tim imenom. Ako je nekome lakše neka pod tim terminom podrazumeva na primer Ahura Mazdu. Dalje, biti opsednut Bogom, odnosno nevinost-u-Bogu, prepoznaje Božju volju u svemu onom šta radi, odnosno prepoznaje Božju volju kao sopstvenu a u krajnjoj liniji te spoznaje sebe vidi kao Boga. Isto tako, onaj opsednut radikalnim zlom, ne samo što ne prepoznaje volju dijabolične sile kao takvu niti je prepoznaje kao sopstvenu, nego ne prepoznaje ni samog sebe budući da prepoznaje sve drugo u apsolutnoj međusobnoj odeljenosti koja se proteže i na njega samog uništavajući celovitost njegovog bića, odnosno njegove zvezde. Veoma je teško takvom čoveku da sačuva koherentnost svog uma i svesti. Tako ahrimanska sila potpuno uništava ljudsko biće. Ne može se neko poistovetiti sa ne-bićem a da ne postane ne-biće. 
Steffi Grant
Radikalno zlo je delatno načelo ne-bića, ono koje se kao takvo manifestuje u univerzumu. Apsolutno zlo je ne-biće izvan univerzuma. Radikalno zlo možemo osloviti, imenovati, prizvati, usmeravati, kontrolisati ili postati njegova žrtva. Radikalno zlo je inteligencija diskriminacije i kao takvo je u korenu patnje. Ako sam već upotrebio izraz zlo, onda ću kakvog konkretnog nosioca zla nazvati đavolom iako se samnom neće složiti ne samo oni koji ne veruju u đavola nego i oni koji tu ideju smatraju najobičnijim đubretom. Međutim, takvima bih skrenuo pažnju da kada ja u ovom slučaju, promišljajući ovaj tekst, kažem đavo, ne mislim na ono što se pod tim pojmom uobičajeno podrazumeva niti što sam podrazumevao pišući neki drugi tekst. Mislim da sam ovde u priličnoj meri objasnio šta podrazumevam pod radikalnim zlom, pa otud u tom ključu valja posmatrati nosioca tog zla. U praktičnom smislu đavo nije nešto što ne postoji nego nešto što ne bi smelo da postoji. Dakle, reč je o privremenoj konfiguraciji ne-bića u univerzumu, privremenom uvođenju u postojanje nečeg što ne postoji uz pomoć energije poreklom od žive tvari. Pomoću tog privremenog i ograničenog ovaploćenja mag-revolucionar ostvaruje određene promene u skladu sa božanskom revolucijom karastrofe. 

Revolucionar nije ono što je Kroli podrazumevao pod terminom crni brat, ali nije ni beba bezdana, već nešto treće. On je onaj koji čeka na pragu a čijeg sam majstora identifikovao kao crnu mumiju u tekstu Razum revolucije i nazvao ga Azatotom u nedostatku boljeg izraza kojim bih ga opisao. Azatot je taj koji stoji na samoj granici prelaska iz bića u ne-biće u inkubaciji do svog povratka sa te granice u samo središte bića. To je izgnani bog koji će se vratiti. Revolucionar-mag svojim delovanjem obnavlja svet (sličnost sa procesom kabalističkog tikuna) a što podrazumeva povratak izgnanika. Šta to čeka ili koga čeka revolucionar jeste sila koja će ga prevesti preko ponora u apstrakciju. Velika kurva magijskog sestrinstva koja procesom invaginacije tka magijski lanac oko nosioca revolucije jeste živući ženski aspekt izgnanog boga, njegova živa i prisutna šakti koja stoji na raspolaganju adeptu božanske revolucije katastrofe. Njeno sestrinstvo je veštičji ženski svet u koji nijedan muškarac ne može imati uvid osim ukoliko ne postane žena magijskim putem a ne veštački.

Thursday, June 15, 2017

Trimurti božanske revolucije katastrofe




Ovim rečima je Dragoš Kalajić opisivao fenomen antitradicije. U tom smislu, uloga božanske revolucije katastrofe je, rekao bih, puritanski antitradicionalna. Revolucija o kojoj govorim je ta koja će počistiti ljudski talog. Kalajić, u knjizi Uporište, a što sam već nekoliko puta navodio u različitim tekstovima, piše o tri načina delovanja uzvišenog čoveka, a to su samuraj, dendi i nihilista. Put Revolucije Katastrofe bi stoga predstavljao put nihiliste, a o čemu Kalajić kaže: 
Pred totalitarizmom sveta anti-Tradicije, pred stihijom zla, delotvorni nihilista hrabro ulazi u sred procesa katastrofe, nastojeći ne da bude savladan katastrofom, već da ovlada katastrofom, da je uveća, iscrpi u ishodištu tabula rasa… Svi oni koji se bore za dobro, bore se protiv njega, i ne čine drugo do usporavanja krajnje eksplozije”…. „Premda ova makijavelistička strategija nije u skladu sa načelima blistavosti čoveka, njena delotvornost se osniva upravo na poverenju u sopstvene snage, odnosno u nepomračenost unutrašnje svetlosti, pošto probuđene, izazvane sile zla ili stihije inferiornog psihizma, mogu poput bumeranga, ugroziti integritet podstrekača. Istovremeno, taj dualizam maske nihilista i lica graditelja, pomračenja koja donosi spoljna akcija i blistavost unutrašnje prirode, može osnažiti i učvrstiti diferenciranost i integritet našeg čoveka.“… „On nije posednut zlom, već poseduje zlo, koje se u njegovim rukama preobražava u sredstvo opšte ili lične katarze. Samo čovek koji poseduje zlo, može iscrpsti sve snage zla. Samo čovek koji izaziva zlo – poznaje zlo, može najbolje ukrotiti zlo. Iskušavanje zla tu poprima smisao ispita vrednosti samog čoveka.“… „Zlo nije neka suprotnost čoveku, već je virtualno ili aktuelno u samom čoveku kao slabost čoveka. Tu slabost treba iscrpsti, dovesti do onog limita podnošljivosti gde se bude energije dobra, gde se kroz satori slabost preobražava u snagu. Zato delotvorni nihilista ne pokušava da se suprotstavi buri, da od bogova izmoli smiraj vetrova, on stvara buru, on traži još bešnje vetrove koji će njegova jedra odvesti najdalje.“
Nihilista, samuraj i dendi imaju svoje revolucionarne antipode, ali antitradicionalistički delotvorne, u tri istorijske ličnosti, u tri strašna R, a to su kardinal Rišelje (1585 - 1642), Robespjer (1758 - 1794) i Natan Rotšild (1777 - 1836) kao glavni među petoricom sinova Amšela Mejera Rotšilda. Uslovno, eksperimenta radi, kardinala Rišeljea možemo izjednačiti sa dendijem, revolucionara Robespjera sa samurajem a Natana Rotšilda sa nihilistom. Dendi je oličenje načela stvaranja, samuraj uništenja a nihilista održavanja, mada su u primeru tri strašna R ovi principi u suštini okrenuti ka razaranju. I dalje, Rišelje je kao Brama, Rotšild je Višnu a Robespjer kao oličenje revolucionarne vladavine terora - Šiva. Ova trojica su idealna oličenja tripartitnog načela kali-juge koja je opisana kao vreme vladavine materijalizma, novca, nižih slojeva, slugu, niskih pobuda itd. Rišelje, Robespjer i Rotšild su poput kakvih avatara bogova kali-juge. Oni su ličnosti koji svojim istorijskim delovanjem simbolizuju stubove poretka i haosa današnjeg sveta. Istoričar Nil Ferguson parafrazira zanimljivu opasku pesnika Hajnriha Hajnea kojom nas uvodi u odlično sagledavanje istorijske uloge pomenute trojice, stavljajući u prvi plan revolucionarnu ulogu grada Pariza kao poprišta svetske revolucionarne promene: 
"Razvoj pokretne imovine u obliku renti i drugih državnih hartija od vrednosti bio je taj koji je pokidao vezu između bogatstva i zemlje, omogućavajući imućnim klasama da se sliju u Pariz. Još odavno je ustanovljen značaj ovog (zajedničkog) staništa najrazličitijih sila, ove centralizacije inteligencije i društvene vlasti. Jer, bez Pariza, Francuska nikada ne bi imala svoju revoluciju... Pomoću sistema obveznica, Pariz je mnogo brže postao Pariz." (Nil Ferguson, Kuća Rotšilda, I knjiga, Službeni list SRJ, Dosije, Beograd, 2002, str 263/4)
Zatim Ferguson daje originalni Hajneov citat:
"U Rotšildu vidim jednog od najvećih revolucionara koji su stvorili modernu demokratiju. Rišelje, Robespjer i Rotšild za mene su tri najstrašnija imena, koja obeležavaju postepeno propadanje plemstva. Rišelje, Robespjer i Rotšild su tri najstrašnija radikala Evrope. Rišelje je uništio suverenost feudalnog plemstva, i potčinio ga onoj kraljevskoj despotiji koja ga je ili svela na nivo dvorske posluge, ili pustila da se raspadne u prostačkoj lenjosti provincije." (Ferguson, isto, str 264)
kardinal Rišelje
O Robespjeru Hajne kaže:
"Robespjer je odrubio glavu ovom potčinjenom i nekorisnom plemstvu. Ali je zemlja ostala, i njen novi gospodar, novi zemljoposednik, ubrzo postaje novi aristokrata kao i njegovi prethodnici, čije težnje takođe nastavlja da ima, samo pod drugim imenom." (Ferguson, isto)
Robespjer
I na kraju:
"Zatim dolazi Rotšild i uništava dominaciju zemlje, usavršavajući do neuporedive moći sistem državnih obveznica, mobilišući na taj način imovinu i prihod, i istovremenu dajući novcu ranije privilegije zemlje. Istina je da je on na taj način stvorio novu aristokratiju, ali, ona, počivajući na najnepouzdanijem od svih elemenata - novcu - nikada više ne može da igra tako dugoročno regresivnu ulogu koju je imala ranija aristokratija, ukorenjena u zemlji, u samom tlu. Novac je mnogo fluidniji nego voda, mnogo neuhvatljivji nego vazduh, i čovek mirno može da oprosti nepotrebnost novog plemstva, kada ima u vidu njegovu beznačajnost. Ono će se rastvoriti i nestati u treptaju oka." (isto)
Natan Rotšild
Iz današnje perspektive možemo zameriti Hajneu da je prevideo žilavost i inventivnost nove vrste aristokratije utemeljene u tako nestvarnom elementu kao što je novac, ali svakako da promišljanjem ove njegove opaske možemo uvideti neke od glavnih uzroka današnje sveopšte civilizacijske krize. Možemo sagledati proces uspona novca čije je suštinsko obeležje kriza - finansijska, ekonomska, kulturna, civilizacijska, ekološka, politička, identitetska, kriza u svakom pogledu kao modus operandi savremenog sveta. Nil Ferguson sjajno sumira istorijsku ulogu rotšildovskog nihilizma čiji psihološki profil asketskog materijalizma efektno oslikava izopačeno višnuovsko načelo održavaoca stanja stvari:
"U multipolarnom svetu, u kome je pet velikih sila imalo jasan interes da međunarodne krize rešava ne upuštajući se u ratove, Rotšildi nisu u tolikoj meri osiguravali mir - njihova moć je bila mnogo manja - oni su se obavezivali da će ga izdržavati." (isto)
Ta uloga rotšildovske kaste i danas je aktuelna. Oni su održavaoci i tkači svetskog poretka, ali isto tako, kada i ukoliko neke nove revolucionarne snage krenu u preoblikovanje postojećeg, gospodari novca će radi samoodržanja pohitati da učine isto. Zato su oni potrebni političkoj, poslovnoj i drugim kastama moći, kako u XIX veku, tako i danas. Ta potreba je obostrana. Tako će biti dokle god je novac aktuelan. Međutim, ne smetnimo sa uma suštinsku prirodu novca kao agensa dominacije i moći. Iza posedovanja zemlje, nekretnina, pokretne imovine, nakita, dijamanata, zlata, umetnina, hartija od vrednosti, gotovog novca i svega konkretno ili apstraktno materijalno vrednog, stoji iracionalna moć. To su samo oblici koje zauzima moć. Eventualni pad novca sa sobom će odvući stare elite, čiji će neki delovi možda zauzeti svoje mesto u novom modalitetu dominacije, ali će svakako uspon novog oblika moći na površinu izbaciti drugačiji tip moćnika. Ferguson daje zanimljive uvide u pojavnost Natana Rotšilda, čija je zasluga u izgradnji svetske porodične finansijske imperije ključna. Osnovne osobine karaktera Natana Rotšilda su njegova memorija i samokontrola. Povodom toga Ferguson kaže: 
"Vrlo je malo njihovih savremenika koji su mogli da shvate da je tajna ogromnog uspeha Rotšilda bila brzina kojom je Natan mogao da napravi složene finansijske proračune, i lakoća s kojom ih je pohranjivao u pamćenju" (Ferguson, Kuća Rotšilda, isto, str 326)
Natanovi savremenici su često zapažali njegovu težnju da menja ponašanje iz hladnokrvnosti ka iznenadnom, uzbuđenom delovanju, a što podseća na ponašanje Šabataja Cvija. Ferguson navodi jedan citat u kome je Natanova pojava lepo opisana:
"Strogost i napetost njegovih pokreta naveli bi vas da pomislite, da već niste videli da je drugačije, da ga neko otpozadi štipa, i da se stidi ili boji to da prizna. Oči se obično opisuju kao ogledalo duše, ali ovde biste zaključili ili da su prozori zatvoreni ili da nema duše koja kroz njih gleda. Iz njih ne dopire ni trun svetlosti, niti, kuda god da pogleda, ima bljeska u njima. Celina njegove pojave izaziva utisak o iznajmljenom telu, i pitate se kako ono uopšte stoji ispravno, bez ikakvog sadržaja. Prilaze mu razni ljudi. On se pomera dva koraka u stranu, i najprodorniji pogled koji ste ikada videli... bljesne iz inače nepomičnih, olovnih očiju, kao kad izvučete mač iz korica. Posetilac, koji izgleda kao da je slučajno došao, a ne s namerom, zastane na sekund, u kome se razmenjuju pogledi, za koje biste rekli, iako niste sigurni zašto, da su veoma značajni. Vratnice očiju zatim se zatvaraju i njegovo obličje opet postaje kameno. Tokom jutra dolaze mnogi posetioci, dočekani i ispraćeni na sličan način; poslednji od svih, i on nestaje, ostavljajući vas u potpunoj nedoumici kakva je njegova priroda." (Ferguson, str 327)
Takav je, dakle, bio Natan Rotšild, sasvim zaokupljen pravljenjem novca i slabo zainteresovan za životna zadovoljstva, uživanje u luksuzu i prepuštanje hedonizmu. On je potpuno okrenut licem ka ništavilu, zaokupljen proizvodnjom iluzije čije je mazivo potrebno da bi točak istorije, točak modernog sveta uopšte mogao funkcionisati. Takav Natan Rotšild potpuno je inkarnacija, avatar duha vremena. Sledeći patrijarhalne tradicionalne obrasce svog porekla, religije, porodice, volju dominantne očeve figure, dolazeći iz jednog posve tradicionalnog ambijenta, braća Rotšild i njihova loza delovali su posve antitradicionalno, budući da je njihovo delovanje trasirano moćnim istorijskim i društvenim silama toga vremena. Kao takvi oni su avangarda bogova kali-juge. Oni su Saturn, Merkur i Mesec na delu. Robespjer je Mars i Venera. Rišelje je Jupiter i Sunce.

Ocenjujući značaj Rišeljeove uloge u istoriji Henri Kisindžer ističe da je dvesta godina nakon Rišeljea Francuska bila najuticajnija zemlja Evrope, a da je čak i do današnjih dana ostala značajan činilac u međunarodnoj politici. Rišeljeova glavna zasluga je uobličavanje doktrine državnog razloga koji u suštini nije imao ograničenja, što je korak koji vodi ka apsolutizmu a što se dalo otelotvoriti u vreme vlasti kralja-sunca Luja XIV. Kisindžer piše: 
"Ukoliko se državnik procenjuje na osnovu toga da li je ostvario ciljeve koje je sam sebi postavio, Rišelje se mora upamtiti kao jedna od najznačajnijih ličnosti savremene istorije. Jer, on je za sobom ostavio svet u potpunosti drugačiji od zatečenog i inicirao je politiku koju će Francuska slediti naredna tri veka." (Henri Kisindžer, Diplomatija, Knjiga I, Verzalpress, Beograd, 1999, str 47) 
"Rišelje je bio otac države u savremenom smislu. On je zastupao doktrinu državnog razloga koju je neumorno sprovodio u korist svoje zemlje. Pod njegovim pokroviteljstvom, ta doktrina je zamenila srednjovekovnu ideju o univerzalnim moralnim vrednostima i postala načelo na kojem je počivala francuska politika." (Kisindžer, isto, str 42) 
Rišelje je francuski nacionalni interes stavio iznad crkvenih interesa, a doktrinom državnog razloga opravdavao eventualne zločine države počinjene u ime višeg interesa.

Naposletku, Maksimilijan Robespjer je oličenje jednog pogleda na svet koji predstavlja neku vrstu dualističkog moralističkog fatalizma, kao da je reč o ateističkom maniheizmu. Izraz takve paradigme je giljotina kao prethodnik svih kasnijih satiranja i zatiranja, genocida i koncentracionih logora. On je spojio moralnu vrlinu i brutalnost terora u nužnost revolucionarnog delovanja. U tom teroru vidimo prethodnike komunističkog, nacističkog i fašističkog terora XX veka.
"Već smo, sa velikim razlogom, zaključili da je Francuska revolucija pre ta koja vodi ljude, a nisu ljudi ti koji nju vode... I nikada Robespjer, Kolo ili Barer nisu mislili da supostave revolucionarnu vladu i režim Terora. U njih su ih, malo po malo, uvele okolnosti, a oni sami tako nešto slično nisu mogli ni da sanjaju. Ovi ljudi, izraziti mediokriteti, na jednoj naciji koja nosi krivicu iskazali su najstrašniji despotizam koji istorija pamti i sigurno je da su u kraljevini oni bili ti koji su najviše zapanjeni sopstvenom moći." (Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, Gradac, Čačak, 2001, str 74/75)
Tri strašna R stvorio je duh vremena, uspevši da odabere prave ličnosti koje su bile nosioci specifične istorijske revolucionarne misije. U svojoj polaznoj tački niko od njih nije imao nameru da ostvari ono do čega su ih okolnosti dovele. Tako je utemeljena istorijska podloga jednog svetskog sistema zasnovanog na ideološki opravdanom teroru (iz moralnih razloga), politici državnog razloga (ili nacionalnog odnosno svetskog interesa) i globalizovanog finansijskog kapitala. Ličnosti koje su predstavljale nosioce tih principa iskočili su iz okvira tradicije koja ih je odgojila - iz jedne tradicionalne jevrejske porodice, iz Crkve, naposletku iz emancipatorskog učenja Žan Žaka Rusoa. Oni su prekršili početna pravila, ali ih i nisu prekršili, nego su načela polaznih osnova rastegli i prilagodili ih zahtevima duha vremena i svojim ambicijama.

Sada je red da obratimo pažnju na načela i zakonomernosti budućeg revolucionarnog delovanja u kontekstu božanske revolucije katastrofe. U ovom trenutku teško je prepoznati koje su to karakteristične ličnosti čije delovanje predstavlja ovaploćenje duha vremena kojim se projektuje buduća istorija. Ko to upravo trasira tokove budućnosti jednostavno jureći za svojom ambicijom, sledeći viziju sopstvenog uspona na imaginarni tron uspeha i opstanka? Lako je uprti prstom u bogate i moćne, ali pitanje je koliko oni prosto slede već trasirane tokove ili pak krče nove. Priznajem sopstvenu nemoć da to u ovom trenutku uvidim i spoznam, da li je to pokojni Dejvid Rokfeler, Bil Gejts ili kakav slični notorni bogataš čija ambicija teži da iznađe nove i do sada neviđene puteve sveopšte moći kroz kontrolu hrane, klime, novca, informacija, drugo je pitanje. Teško je uprti prst u nekoga i reći da to je taj čije će delovanje odrediti način funkcionisanja sveta u naredna dva veka. Međutim, ono što želim da naglasim jeste modalitet delovanja onih koji će činiti nove izabranike duha vremena. Pokušaću definisati konačni trimurti božanske revolucije katastrofe, mada nisam baš sasvim siguran da li je uopšte reč o trimurtiju što se budućnosti tiče. 

U sistemu revolucionarne vladavine Razuma, izvođenje radova društvenog inženjeringa, socijalni arhitekta prepušta onima koji su za to pozvani i sposobni. Dakle, prepoznajemo arhitektu revolucije. To je neki mislilac, filozof, adept. Međutim, arhitekta ne učestvuje direktno u pravljenju istorije nego u stvaranju pretpostavki da neko drugi svojim aktivnim učešćem to učini. Arhitekta je u poziciji vladavine a ne vlasti. Vladavina je solarno načelo dok je vlast planetarne prirode (planetarne u smislu ezoterijskog shvatanja). Vladar je vizionar, kreator, u neku ruku kosmotvorac, te se kao takav nalazi van svoje kreacije. Njega ne zanima čak ni sopstvena sudbina. Vlast filozofa je promašaj, jer filozof filozofira, to je njegov posao. On je kontemplativni a ne delatni tip. Možemo ga porediti sa bogom koji se odmara (deus otiosus). Tako dolazimo do operativca, a taj uopšte nema filozofsku crtu. Operativac će prigrabiti učenje filozofa, ali će ga izokrenuti ne bi li ostvario sopstvene ciljeve jer je to jedino tako i moguće učiniti. Odavno sam pokušao da sačinim rudimentarni profil revolucionara katastrofe (Božanska revolucija katastrofe). Operativac-revolucionar magijske revolucije koju zagovaram i predviđam, ima drugačije idejne i psihološke pretpostavke od imenovanih trojice R. On nastupa sa pozicija krajnjeg nihilizma magijske prirode u čemu je projektovao svoju magijsku volju. Dakle, deluje svesno i sa namerom. Nije puki instrument duha vremena nego u to delovanje ugrađuje svoju nameru sasvim svestan svrhe procesa koji je pokrenuo. U tome je značajna razlika. Revolucionar deluje mesijanski a sama revolucija je u neku ruku zavera.
U Doktrini satanizma sam zapisao da nijedna revolucija do sada, ma koliko brutalna bila, nije bila dovoljno radikalna niti dovoljno temeljna. U praksi se desilo to da je jedna grupa primitivaca smenila drugu. Tačnije, nova elita je primitivnija od prethodne. Zadatak novih revolucionara jeste da ubiju istorijskog čoveka u sebi, čime ga sprečavaju da bude primitivan. Zato je neophodno stvoriti novog - ezoterijskog čoveka. Zapravo, tu uopšte nije reč o stvaranju novog nego o obnavljanju starog, prvobitnog, idealnog. Zadatak revolucionara jeste ta obnova u čemu oni polaze od samih sebe. Kada se to desi univerzum će dati ključni podsticaj i podršku a volji revolucionara niko neće reći ne.

Saturday, June 10, 2017

Razum revolucije

Antiguos cuentos de Brujas Fernando Falcone
U knjizi Doktrina satanizma (i u njenoj prvoj verziji pod nazivom Božanska revolucija katastrofe) izneo sam ideje o revoluciji čija je priroda magijska pa i religijska, a koja cilja ka promeni osnovnih modaliteta kulture, civilizacije i ljudske svesti. Ono što me je nagnalo da zauzmem tako radikalan stav jeste moje viđenje trenutnog (i budućeg) stanja te položaja ljudskih bića u ovoj dimenziji postojanja u izuzetno lošem i destruktivnom svetlu. Uz iscrpne argumente naveo sam kako smatram da čovečanstvu preti (samo)uništenje te da je potrebno preventivno delovanje na magijski način, što podrazumeva formiranje moćnog magijskog lanca na načelima koje sam izneo u tom spisu te dobrim delom i na ovom blogu. Obrazovanje tog magijskog lanca nije samo nešto što ja predlažem i za šta se zalažem, nego se na osnovu mnogih pokazatelja usuđujem da predvidim njegovu pojavu u svim smerovima vremena. Njegove aktere nazvao sam božanskim revolucionarima katastrofe budući da će oni u tome imati podršku božanskih sila ili da se izrazim poetičnije - podršku duha vremena. Ovde neću ulaziti u prirodu te podrške i prirodu sile koja tu podršku pruža nego ću se usredsrediti na jedno od osnovnih revolucionarnih načela a to je vladavina Razuma. Taj pojam je izuzetno značajna i velika filozofska i istorijska referenca tako da se ovde ne bih udubljivao u njene izvore, tumačenja i značenja. Namera mi je da osvetlim poseban fokus u kontekstu revolucionarne doktrine kao katastrofe izazvane specifičnom intervencijom odabranih ljudi koji u tu svrhu imaju podršku univerzuma. U smislu vladavine Razuma božanske revolucije katastrofe - razum je shvaćen kabalistički, kao ovaploćenje lažne sefire Daat, koja predstavlja znanje. Taj razum je lanac, jer razum u neku ruku i jeste lanac.

Ovim obznanjujem postojanje još jednog činioca revolucionarne strukture a koji sam zaobišao u tekstu gde je predstavljena magijska pozadina božanske revolucije katastrofe. U tom tekstu sam postavio pitanje kako svet može biti uništen i nakon toga popravljen te kako neka opskurna magijska struktura to može učiniti? Odgovor koji sam pokušao da uobličim je mnogo manje nego polovičan i svakako nedovoljan. Zapravo, odgovor nije moguće dati ukoliko se ne uzme u obzir novi momenat koji uvodim u razmatranje ovim tekstom. Međutim, da bi taj momenat bio uveden u ovaj pokušaj interpretacije, potrebno je još jednom osvetliti pojam magijskog lanca, njegovog formiranja a sve to u kontekstu jedanaestog i petnaestog ključa tarota - Snaga/Strast i Đavo. Taj đavo nije onaj đavo crkve, nego đavo uzet kao Bafomet (više o simbolizmu androgina i Bafometa vidi u tekstu: Androgin i ženska moć). U knjizi Doktrina satanizma đavola sam predstavio u stilu hrišćanskog učenja sa gotovo ahrimanskom crtom, ali sam svejedno zagovarao pakt sa tom silom, čisto da bih naglasio specifičnost delovanja revolucije koja operiše sa nečim zaista opakim. To ne znači da u mom umu đavo postoji na takav način. Đavo je za mene Bafomet, koji predstavlja formulu, a za silu sa kojom se paktira radije bih upotrebio lavkraftovski izraz - Azatot. Ovo navodim kao kompromis tek da ne bih rekao koje je zaista pravo ime izvora operativne moći božanske revolucije katastrofe, odnosno koja je formula u opticaju među revolucionarnim posvećenicima. Naposletku, sugerisao bih čitaocima da pomisle kako mistifikujem stvari jer zapravo ni sam nemam pojma o kakvom je imenu reč.

U tekstu o tarot arkanama, opisujući kartu XV Đavo, napisao sam da je Bafometova desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum (Iz mnoštva jedno), odnosno solve et coagula (širenje i skupljanje). Pluribussolve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo ekspanzije ali i disperzije, budući da širi i rasteže magijski lanac. Proces solve je označen simbolom opadajućeg Meseca. Načelo Bafometove leve ruke je unumcoagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje. Coagula je označena simbolom rastućeg Meseca. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To podrazumeva uzemljenje, odnosno učvršćenost u Zemlji, bilo da je reč o Zemlji shvaćenoj kao element ili kao planeti. Otud glava Jarca i povezanost arkane XV sa astrološkim znakom te životinje. Otud pentagram na čelu Bafometa nije obrnut, nego uspravan, koji je, za razliku od obrnutog, operativni simbol namenjen radovima koji imaju za cilj zgušnjavanje, konkretizaciju nečega. Obrnuti pentagram razređuje ono što je konkretno te je namenjen radovima koji operišu malo suptilnijim ravnima. Odnos između obrnutog i uspravnog pentagrama je istovetan pomenutoj formuli solve et coagula - obrnuti je solve, uspravni je coagula. Dakle, imamo niz: desna ruka koja pokazuje ka gore - solve - pluribus - opadajući Mesec - obrnuti pentagram; leva ruka koja pokazuje ka dole - coagula - unum - rastući Mesec - uspravan pentagram. Zato je rastući Mesec na slici figure Bafometa postavljen na nižoj a opadajući na višoj poziciji, budući da je rastući Mesec bliži zemaljskom, bliži ovaploćenju, materijalizaciji, odnosno ostvarenju neke namere / procesa. Mesec je u kabalističkom smislu - Šekina, da se tako izrazim jahveovska šakti, njegova snaga, tj kamuflirana boginja a što ima svoj muški pandan u imenu Boga lunarne sefire Jesod - Šadaj. Arhanđeo te sefire je Gabrijel, odnosno snažni. Vidimo kako je sve usklađeno sa načelom Hermesovog zakona. 
Đavo / Bafomet je temeljna figura božanske revolucije katastrofe, jer predstavlja glif njenog magijskog lanca. Šta je magijski lanac? U Marseljskom špilu na karti Đavo prikazana su dva demonska lika, muški i ženski, koje na lancu drži đavolski lik. Lanac nije zategnut jer se likovi ne otimaju već krotko pristaju na položaj. To su duše uhvaćene ili upletene, dobrovoljno ili protiv svoje volje, u magijski lanac. Evo kako to objašnjava Elifas Levi, govoreći o trostrukom lancu: 
"Stvoriti magijski lanac znači proizvesti struju ideja koja stvara sudbinu i privlači veliki broj volja u dati krug aktivnih manifestacija. Dobro obrazovan lanac jeste vrtlog koji usisava i guta sve. Lanac se može uspostaviti na tri načina - znacima, govorom i dodirom. Prvi lanac se uspostavlja usmerenim razmišljanjem o znaku koji će biti prihvaćen kao predstavnik sile... Magijski lanac govora, drevni su predstavljali lancem od zlata koji je izlazio iz Hermesovih usta. Govor tvori najviši stepen inteligencije među najtupljim masama... Neposredno držanje za ruke upotpunjuje harmoniju raspoloženja i zbog toga je ono znak simpatije i intimnosti" (Elifas Levi, Transcendentalna magija, poglavlje Trostruki lanac, Esotheria, Beograd, 2004, str 252/3)
Lanac sam po sebi predstavlja Snagu i otelotvoruje određenu strast, pa otud veza sa jedanaestim ključem tarota. Tako dolazimo do pitanja ko to stvara magijski lanac božanske revolucije katastrofe, odnosno ko ili šta je njen pokretač? Pre nego što odgovorim na ovo pitanje podsetio bih na neke moje tekstove o Šabataju Cviju, kao o duši u mesijanskoj inkubaciji koja obitava u ambisu, mesijanska zmija mučena zmijama, situacija slična crnoj mumiji (vidi: O mesijanstvu Šabataja CvijaMesijanski demijurg istorijeRevolucionarno šabatajstvo i iluminizamRevolucionarne pretpostavke lurijanske kabaleMerkur, mesija, Hrist i Sveti Duh). Šta je ta zmija? Zapravo, ko je ta zmija? Zmija u mesijanskoj inkubaciji je lepo predstavljena kartom XII Obešeni čovek u Krolijevom špilu. To je onaj skriveni u vodenom ambisu a koga sam u vizijama nazvao crnom mumijom, Azatot. Taj entitet/stanje/inkubaciju delimično sam opisao u knjizi Lucifereza (parafraza): 
"Crna mumija predstavlja večno prokletstvo, beskrajan poljubac Druge smrti na dnu dna, truljenje... Sve se odigrava u jedanaestoj sefiri kabalističkog Drveta Života, u alhemijskom procesu fermentacije koji se sastoji od putrefakcije i spiritizacije, razapeta između ta dva procesa, pritešnjena svom težinom svih svetova, beskrajnim masama Tame, gde nikog i ničeg nema, zapečaćena leži Crna mumija. U sarkofagu sa četrnaest pečata svesti, u agoniji večne truleži gde se svaka misao pretvara crva a ovaj istruli za tili čas, tvoreći nove crve koji se hrane njegovom gnjilošću, tu ležim bespomoćan i svezan. Sve mi je oduzeto, luč svesti, sjaj bića, sve. Zakovan i zapečaćen u večnom singularitetu raspada kao ogoljeni ego, trpim agoniju totalne bespomoćnosti i nepokretnosti, haosa i buke raspadanja duše. Iznad mene je sve što postoji, večno nedostupno. Sve je bolje od mene. Zemaljska slina je ontološki superiornija, puž golać, nožna gljivica. Jedino šta sam mogao činiti u tom haosu raspadajućih misli, potpuno lud, svezan i odbačen, jeste da dam oduška sopstvenoj nakaznosti stvarajući ogromnu moć u totalnoj nemoćiRešio sam da zračim Tamom, kao kakvo Crno Sunce. Iz mojih ustiju pokuljala je tamna pohota u obliku zmije. Pomoću te zmije zaposedao sam umove živućih, umove onih bića koja imaju unutrašnju svetlost." 
Prvi takav sadržaj doplivao je u moj um kroz davnašnji san a potom i u vizijama. Crna mumija je učinila da sa njome privremeno zamenim svest i steknem uvid u njen užasni svet i njenu strašnu svest, dok je ona mogla gledati ovaj svet mojim očima. Tada se u meni začela ideja o božanskoj revoluciji katastrofe koja bi kao konačni cilj imala oslobađanje bića koje sam spoznao kao crnu mumiju. U kasnijim vizijama video sam slike oslobađanja tog strašnog ne-bića iz ambisa, koje se svakim korakom tog procesa upotpunjuje. Kao da je reč o kakvim čudesnim tarot kartama koje opisuju povratak drevnog boga iz predela sveobuhvatnog izganstva. Na kraju tog procesa koji sam nazvao mesijanskom inkubacijom ili inkubacijom mesijanske zmije, ono što bi proizašlo u završnici bilo je jedno fascinantno, moćno i prelepo biće. To je slika zaboravljenog i prokletog prastarog boga koji je izronio na površinu i u ognju srušio strašnu avet raspadajućeg poretka onih bogova koji su došli nakon njega (arkana XX Krolijevog špila - Eon). Taj je bog izvor moći revolucije. To je bog dečak, onaj koji se u tišini i tišinom obraća, dok je boraveći u sarkofagu pevao olujnu pesmu kreštećih vetrova. Revolucija je posebna vrsta teurgije koja cilja ne samo ka smeni bogova, nego ka obnovi božanstva - od beživotne crne mumije ka božanskom detetu, od truležnog neumrlog starca do živog mladog boga. To je bog mladoturčin, revolucionar, otac svih revolucionara, onih koje je on odabrao za svoje apostole, sveštenike, proroke, propagandiste, glasnike itd. 

Međutim, osim crne mumije, postoji još neko, a taj neko je veoma konkretan i već dugo hoda Zemljom. Taj drugi neko je zapravo žena, majka revolucije, ona koju obožavamo, a što nas opet vraća na Bafometa. Ona je ta koja upravlja moćnim magijskim lancem, poput ženskog lika na karti Snaga ili poput lika koji predstavlja Bafometa. Ona je ta koja daje smisao impulsima koji dolaze od crne mumije, koja usmerava te impulse tvoreći magijski lanac i jednu gustu mrežu magijskog delovanja. Postoji određena sličnost, koja na prvi pogled nije očigledna, između Bafometa i Babalon. Usudio bih se reći da su oni isto, ali ću se uzdržati kako ne bih uvredio one koji se drže nominalne ortodoksije. Jedina razlika je u tome što je Bafomet dvopolna himera, antropo-zoomorfni lik, dok je Babalon predstava božanske kurve (vidi: Magijski koreni prostitucije). Reč je o dva vida jedne te iste stvari jer je božanska kurva ta koja upravlja lancem, koja tka magijsku mrežu. Tkanje je invaginacija. Da bi to uopšte bilo moguće neophodno je prisustvo u materijalnom svetu. Dakle, proces magijske invaginacije iziskuje specijalnu, moćnu i pre svega živu, fizičku vaginu a ne nekakva metafizička božanstva, koncepte i formule. U samom epicentru invaginacije nalazi se ona koju možemo poistovetiti sa Babalon a koja deluje po formuli petnaestog ključa tarota. U tom smislu povlačim paralelu između jedanaestog i petnaestog ključa, između Skerletne žene i Bafometa. Ona zaista postoji i u njenoj službi je moćno sestrinstvo, magijski lanac veštica. Taj lanac je drugi stub moći revolucije. Njegova svrha je da privlači i usmerava revolucionare, muškarce koji deluju nepovezano ali jedinstveno, poput kakvih operativaca-spavača, odnosno usamljenih ratnika, pustinjaka. Stoga, kada kažem božanska revolucija katastrofe mislim na niz aktera: crna mumija (Azatot) - Bafomet/Babalon - magijski lanac veštica - revolucionari - ostali upregnuti u službu revolucije.
Crna mumija je razum revolucije. Taj razum je izopačen, to je ludilo, jer samo mikrokosmičko ludilo može biti deo makrokosmičkog ludila koje je u stanju obrnuti točak bogova. Azatot je rekao: "Gušći mrak guta ređi mrak."

Saturday, June 3, 2017

Razmišljanja o velikim arkanama XV - XXI

Ovo je treći u nizu nastavak mog serijala o tarotu. Vidi prethodna dva: Razmisljanja o velikim arkanama 0 - VII , Razmišljanja o velikim arkanama VIII - XIV

XV Đavo
Osnovno značenje: opsesija;
Značenje:
Iako to nije vidljivo u simbolici kojom je Kroli predstavio ovu kartu, u klasičnim špilovima Đavo je prikazan kao androgina himera čije je telo sačinjeno od delova koji pripadaju raznim životinjama, što podseća na sfingu - s tom razlikom što đavo nema ljudsku nego životinjsku glavu. Kod Krolija ta karta ukazuje na spiralnu silu, kreativnu energiju, ali je svojstvo ove karte takođe sirova moć. Vidimo uzvišenog jarca, moćni falus itd. To je moć koja materijalizuje, koja manipuliše astralnim svetlom. Elifas Levi je u ovoj arkani prepoznao Bafometa (više o simbolizmu androgina i Bafometa vidi u tekstu: Androgin i ženska moć). Bafometova desna ruka je podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum (Iz mnoštva jedno), odnosno solve et coagula (širenje i skupljanje). Pluribussolve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. U negativnom značenju ova karta ukazuje na ograničenje, sputavanje, vezivanje, zablude, razdor, zarobljavanje, zlu sudbinu, negaciju, laž, opsesije, magijsku zloupotrebu okultnih sila. To je Saturn koji jede svoju decu, ali sa druge strane, kao Velika Majka neprekidno ih rađa. Osim Bafometa i Saturna, u ovoj karti prepoznajemo i Tifona, Pana, Seta, hrišćanskog Satanu / Lucifera itd. 
Na osnovu Sperovog alfabeta želja, ova karta može biti dovedena u vezu sa atrofijom. Za Krolija, između ostalog, arkana Đavo predstavlja zenit, vrhunac nekog procesa, obreda, dok Elifas Levi nju karakteriše i kao simbol crne magije. Zapravo, reč je načelno o obrednom simbolizmu.
Kejsovoj prostornoj kocki karta Đavo poistovećena je sa donjom zapadnom (zadnjom) ivicom, tj sa zapadnom dubinom. Moje shvatanje svrhe prostorne kocke ovu kartu, čija je atribucija kardinalni znak Jarca, postavlja na severnu (levu) gornju ivicu, odnosno severnu visinu. Tako Đavo predstavlja liniju koja razdvaja gornju stranu kocke (I Mag) - percepciju i levu (zapadnu) stranu (XVI Kula) - buđenje. Ivica kocke koja se nalazi nasuprot ovoj, pripisanoj karti Đavo, je VII Kočija, čiji je astrološki znak Rak, a koja označava volju. To je, dakle opsesija nasuprot volji. Sperovski rečeno, to je atrofija naspram frustracije.
Atribucije:
Po sistemu Zlatne zore arkana Đavo je povezana sa hebrejskim slovom ain čija je astrološka atribucija znak Jarca, dok je u hrišćanskom tarot sistemu to slovo samek. Po Agripi, latinično slovo koje odgovara znaku Jarca je R.
Na Drvetu života staza koju predstavlja karta Đavo povezuje solarnu šestu sefiru (Tifaret, svest) sa osmom merkurovskom (Hod, intelekt). U mikrokosmosu to je zamišljena linija koja spaja desni kuk sa solarnim pleksusom. Osnovna boja ove arkane je indigo. Geomantijska atribucija znaka Jarca je figura Carcer čija osnovna poruka glasi: "strpi se".
Osvald Virt kartu Đavo povezuje sa sazvežđem Auriga (Kočijaš) čija je glavna zvezda Kapela.

XVI Kula
Osnovno značenje: buđenje;
Značenje:
Buđenje, rušenje, rat, oslobađanje velike energije, kazna, Božji gnev, pad, dekadencija, sunovrat, udar groma, meteora, raketni udar, bombardovanje, nuklearna eksplozija, disperzija, izgon, rušenje Kule Vavilonske, uništenje Sodome i Gomore itd. Karta Kula ukazuje na rušenje starog poretka, istorijskog, društvenog, religijsko-magijskog, državni udar, pad carstva, naposletku urušavanje ličnog, psihičkog ustaljenog poretka pod naletom božanske prosvetljujuće sile, rušenje sistema laži i (samo)obmana pred silinom istine itd. U seksualnom smislu reč je o ejakulaciji, a u obrnutom smislu može značiti impotenciju ili prevremenu ejakulaciju i sl. U magijskom smislu ova arkana ukazuje na moć reči i vibracije, moć magijske formule, vibratorne formule, priziva i zaziva. To su reči moći, bajalice, moćna imena bogova itd. Kula je rat, sveti rat, džihad, iznenadno prosvetljenje, iskustvo susreta sa višim silama. To su bolovi napretka jer napredak je bolan pošto podrazumeva traumu rušenja. Na karti vidimo rušenje njenog vrha što ukazuje na obezglavljivanje ili obrezivanje. Takođe, prikazane su i dve ljudske figure koje padaju sa građevine koja se obrušava. To je sve ono što čovek odbacuje da bi se uzdigao (rezidua, ostatak, teret) i nag hrli ka božanskom oku budući da je božanska sila spalila sve šta stoji između čoveka i Boga. U duhu našeg vremena, taj ostatak i čitavu scenu prikazanu kartom, možemo povezati sa berzanskim slomom, bankrotstvom, propašću banaka i finansijskih institucija te sunovratom raznih finansijskih derivata, bezvrednih "hartija od vrednosti". Dakle, vidimo krah špekulacije tržištima, pucanje finansijskog balona itd. To je simboličko rušenje poslovnih oblakodera koji stvaraju vrednosnu iluziju. Karta koja izvlači situaciju prikazanu arkanom Kula je XIV Veština / Umerenost koja predstavlja sintezu nove vrednosti (na primer bitkoin, uvođenje nove tehnologije i sl).  
Na osnovu Sperovog alfabeta želja, ova karta može biti dovedena u vezu sa agresijom i mržnjom, dok Elifas Levi nju karakteriše kao simbol vradžbina i bacanja čini.
U prostornoj kocki arkana Kula zauzima levu, odnosno severnu njenu ravan, nasuprot koje, na jugu, stoji arkana XIX Sunce. To je buđenje spram regeneracije.
Atribucije:
Po sistemu Zlatne zore arkana Kula je povezana sa hebrejskim slovom pe čija je astrološka atribucija Mars, dok je u hrišćanskom tarot sistemu to slovo ain. Po Agripi, latinično slovo koje odgovara planetarnoj prirodi Marsa je I.
Na Drvetu života, karta Kula saobrazna je sa stazom koja povezuje Merkurovu sferu racionalnosti (8, Hod) sa Venerinom sferom osećajnosti-intuitivnosti (7, Necah). Staza XVI Kula vodoravno preseca uspravnu stazu XIV Veština / Umerenost. Ta tačka presecanja predstavlja susret buđenja i preobražaja, eksplozivni coniunctioU mikrokosmosu staza sa kojom korespondira karta Kula je zamišljena linija koja spaja desni i levi kuk. Osnovna boja ove arkane je crvena. Kula kao tarot simbol planetarne prirode Marsa odgovara Ji đing trigramu grom (221) čiji je makrokosmički pravac severoistok a odgovarajući deo ljudskog tela - stopala.
Osvald Virt karti Kula pripisuje sazvežđa Zmijonosac (zvezde Ras Alhag i Sabik) i Škorpija (Antares, Šaula i Sargas). U hrišćanskoj interpretaciji Zmijonosac je Mojsijev brat Aron čiji se štap pretvorio u zmiju.

XVII Zvezda
Osnovno značenje: namera;
Značenje:
Namera, težnja, nada, beskrajne mogućnosti, osećajnost, dubina, melanholija, otkriće, inventivnost, astralni svet, savest, sanjarenje, veče, plastična imaginacija, ideja, zvezda vodilja, boginja Nuit itd. U fizičkom smislu Zvezda predstavlja izvor, vrelo, ali i izvor ideja. U negativnom smislu može označavati depresiju, očajanje, ali i poplavu, bujicu, plimu, cunami, havariju povezanu sa vodenim elementom, rasipništvo, poslovni promašaj, propalu investiciju itd. U svakom slučaju, Zvezda je vesnik bujice, novog talasa, dolaska nečeg novog, novog poretka, a ako se uzme u obzir da je prva sledeća u nizu iza Zvezde karta Mesec, to znači nagoveštaj nastupajućeg perioda tame ili sna. Iz perspektive hrišćanstva karta Zvezda može predstavljati Vitlejemsku zvezda (zvezdu Maga) koja je nagovestila rođenje Hristovo. Zatim, Zvezda se može odnositi i na Stella Maris, odnosno na Našu Gospu, zvezdu od mora, a što je zapravo Bogorodica. Apokaliptički, to je žena koja će nogom smrviti zmijsku glavu. Dalje po toj liniji, sledeći misao Elifasa Levija, vidimo da se karta Zvezda može odnositi i na vaznesenje Bogorodice. Kao glif uzdizanja žene ova karta može biti dovedena u vezu sa stazom na Drvetu života koja povezuje solarnu sefiru Tifaret sa zvezdanom sefirom Hokmah, a to je hebrejsko slovo he. To je upravo ono što je uradio Alister Kroli vezujući arkanu Zvezda sa slovom he a arkanu Car sa slovom cadi (u tradiciji kabalističkog tarota te atribucije su obrnute). Astrološki, u karti Zvezda prepoznajemo planetu Veneru i/ili zvezdu Sirijus. Psihološki, Zvezda simbolizuje ljudsku dušu, konkretnije - žensku dušu. U Marseljskom špilu u pozadini ženskog lika nalaze se dva grma dok na jednom stoji ptica. Grm, žbun ili stablo povezano je sa lunarnim kultom i predstavlja mitskog pretka (od kojeg pleme ili neki narod vodi poreklo), dok je ptica sama po sebi simbol duše, a može biti i glasnik, odnosno vesnik itd. 
Na osnovu Sperovog alfabeta želja ova karta može biti dovedena u vezu sa olakšanjem, dok Elifas Levi u njoj vidi simbol astrologije. 
Kejsovoj prostornoj kocki karta Zvezda poistovećena je sa desnom gornjom (južnom) ivicom, tj sa južnom visinom. Moje shvatanje svrhe prostorne kocke ovu kartu, čija je atribucija fiksni znak Vodolije, postavlja na severozapadnu uspravnu ivicu. Tako Zvezda, odnosno namera, predstavlja liniju koja razdvaja severnu stranu kocke (XVI Kula) - buđenje i zapadnu stranu (X Točak sreće) - razumevanje. Ivica kocke koja se nalazi na jugoistoku, odnosno nasuprot ovoj, pripisanoj karti Zvezda, jeste Strast / Snaga, čiji je astrološki znak Lav, a koja označava spoznaju. To je namera nasuprot spoznaji. 
Atribucije:
Po sistemu Zlatne zore arkana Zvezda je povezana sa hebrejskim slovom cadi čija je astrološka atribucija znak Vodolije, dok je u hrišćanskom tarot sistemu to slovo pe. Po Agripi, latinično slovo koje odgovara prirodi Vodolije je S.
Na Drvetu života staza koju predstavlja karta Zvezda povezuje Venerinu sedmu sefiru (Necah) sa devetom lunarnom (Jesod). U mikrokosmosu to je zamišljena linija koja spaja levi kuk sa genitalnom zonom. Osnovna boja ove arkane je ljubičasta. Geomantijska atribucija znaka Vodolije je figura Tristitia čija osnovna poruka glasi: "ne gubi nadu".
Osvald Virt karti zvezda pripisuje sazvežđa Andromeda (zvezde Almah, Alferac i Mirah) i Ribe (Al Ferg).

XVIII Mesec
Osnovno značenje: san / iluzija;
Značenje:
San, sanjanje, lucidan san, sanjačka svest, svest dvojnika, astralni svet, senka, strah, obmana, instinkti, podsvesna struktura, tajna organizacija, tajna služba, mafija, tajna opasnost, likantropija, tajni kanali, podzemni prolazi, koridori, gluvo doba noći, početak emancipacije, noćno uskrsnuće mesije, probijanje tunela ili kroz tunel, rađanje svetlosti, najava zore, uopšte porođaj, bog Kefra, atavizam, rituali prizivanja starih bogova, demona ili atavističkih sila, spiritizam, ali i tabu, zločin, skidanje sa droga, odvikavanje od zavisnosti itd. To su mutne vode u kojima vrebaju čudovišta i ambijent prepun opasnosti, otrovi i razni oblici zagađenja. To je venska i menstrualna krv. Karta prikazuje dva psa, šakala ili vuka (ili vuka i psa). To je lik boga Anubisa, kojeg je Plutarh opisao kao liniju horizontalnog kruga koji razdvaja vidljivi svet od nevidljivog. Anubis je taj pas čuvar, odnosno čuvar praga, prolaza, prelaza, lovac koji stoji na granici solarnog kontuinuiteta i lunarnog diskontinuiteta. Karta Mesec je u nekom vidu posledica delovanja Maga, njegova projekcija, opsena koju stvara veliki opsenar.
Na osnovu Sperovog alfabeta želja ova karta može biti dovedena u vezu sa radošću, dok Elifas Levi u njoj vidi simbol magijskog magnetizma i magije čarobnih napitaka.
Kejsovoj prostornoj kocki karta Mesec poistovećena je sa desnom donjom (južnom) ivicom, tj sa južnom dubinom. Moje shvatanje svrhe prostorne kocke ovu kartu, čija je atribucija promenljivi znak Riba, postavlja na njenu donju levu, odnosno severnu ivicu (severna dubina). Tako Mesec, odnosno san / iluzija, predstavlja liniju koja razdvaja severnu stranu kocke (XVI Kula) - buđenje i donju stranu (II Sveštenica) - intuicija. Ivica kocke koja se nalazi na južnoj dubini, odnosno nasuprot ovoj koja je pripisana karti Mesec, jeste Pustinjak, čiji je astrološki znak Devica, a koja označava samoposmatranje / razboritost. To je san nasuprot inteligenciji. Sperovski govoreći, imamo radost naspram averzije.
Atribucije:
Po sistemu Zlatne zore arkana Mesec je povezana sa hebrejskim slovom kof čija je astrološka atribucija znak Riba, dok je u hrišćanskom tarot sistemu to slovo cadi. Po Agripi, latinično slovo koje odgovara prirodi Riba je T.
Na Drvetu života staza koju predstavlja karta Mesec povezuje Venerinu sedmu sefiru (Necah) sa desetom zemaljskom (Malkut). Na osnovu toga zaključujemo da ova arkana ima zemaljsku i Venerinu prirodu. U mikrokosmosu to je zamišljena linija koja spaja levi kuk sa stopalima. Osnovna boja ove arkane je ljubičasto-crvena. Geomantijska atribucija znaka Riba je figura Laetitia čija osnovna poruka glasi: "prepusti se".
Osvald Virt karti Mesec pripisuje sazvežđa Rak (zvzeda Al Tarf), Veliki Pas (zvezde Sirijus, Adara, Mirzam i Vezen) i Mali Pas (Prokion). Upečatljive zvezde Sirijus i Prokion su predstavljena likovima dva psa na karti. Sazvežđe Rak je u astorloškoj tradiciji poznato kao kapija ljudskih duša kroz koju one dolaze na Zemlju i inkarniraju se (nasuprot Jarca koji predstavlja kapiju kroz koju duše odlaze sa Zemlje). 

XIX Sunce
Osnovno značenje: oslobađanje / regeneracija;
Značenja:
Praktična inteligencija, intelektualnost, zdrav razum, zlato, zlatna podloga, realna vrednost, osnaživanje, sloboda, regeneracija, detinjstvo, aspiracija, postignuće, uspeh, sreća, težnja ka višem, prosvetljenje, proglašavanje, obožavanje, budnost, svesnost, bljesak uvida, usavršavanje, kreativnost itd. U negativnom značenju može se odnositi na infantilnost, naivnost, gordost, osetljivost, hiperaktivnost, dogmatizam, ideološko slepilo i sl. Elifas Levi u ovoj karti vidi simbol Filozofskog kamena. Takođe vidi Kolektivna svest, pad čoveka i survavanje zlata.
U prostornoj kocki arkana Sunce zauzima njenu desnu, odnosno južnu ravan, nasuprot koje, na severu, stoji arkana kula. To je regeneracija spram buđenja.
Atribucije:
Po sistemu Zlatne zore arkana Sunce je povezana sa hebrejskim slovom reš čija je astrološka atribucija Sunce, dok je u hrišćanskom tarot sistemu to slovo kof. Po Agripi, latinično slovo koje odgovara prirodi Sunca je O.
Na Drvetu života, karta Sunce saobrazna je sa stazom koja povezuje Merkurovu sferu racionalnosti (8, Hod) sa Mesečevom sferom seksualnosti i snage (9, Jesod). U mikrokosmosu staza sa kojom korespondira karta Sunce je zamišljena linija koja spaja levi kuk i genitalnu oblast. Osnovna boja ove arkane je narandžasta. Sunce kao tarot simbol odgovara Ji đing trigramu nebo (111) čiji je makrokosmički pravac jug a odgovarajući deo ljudskog tela - glava (Kroli bi dodao i falus).
Osvald Virt kartu Sunce povezuje sa sazvežđem Blizanaca (mitološki Dioskuri), čije su dve najznačajnije zvezde Kastor i Poluks.

XX Sud / Eon
Osnovno značenje: vibracija;
Značenja:
Buđenje mrtvih, reaktuelizacija, odnosno oživljavanje mrtvih ili prevaziđenih koncepata, energija, sila, kultova, moći, bogova. U apokaliptičkom smislu karta predstavlja poziv arhanđela Gabrijela duvanjem u trubu čime se oživljavaju mrtvi da bi im se sudilo na kraju vremena. Dakle, reč je o sudu bogova, sudu (zubu) vremena, sudu istorije, ali i logičkom sudu, vrednosnom sudu, zakonskoj i moralnoj osudi itd. U ključu doktrine Alistera Krolija ova arkana predstavlja prikaz sila / bogova novog eona (Horus u dva oblika, boginja Nuit i krilato sunce - Hadit, slovo šin koje sadrži vatrene duše). Ovo je arkana otkrovenja, bilo da je reč o biblijskoj Apokalipsi ili krolijevskoj (egipatskoj) Steli Otkrovenja iz kairskog muzeja. Karta ukazuje na snažno prisustvo vatrenog elementa, isceljenje, pročišćenje i regeneraciju vatrom, najavljuje otvaranje novog poglavlja života, a u negativnom smislu označava uništenje, kaznu, kajanje, strah od promene itd. Elifas Levi u ovoj karti vidi simbol čudotvorstva i univerzalnog leka, a Kroli glasnika bogova.
U prostornoj kocki arkana Sud / Eon predstavlja zamišljenu liniju koja povezuje njenu levu (severnu) i desnu (južnu) stranicu, a koje su predstavljene kartama Sunce i Kula. Tako kroz vibraciju dobijamo poveznicu između buđenja i regeneracije.
Atribucije:
Po sistemu Zlatne zore arkana Sud je povezana sa hebrejskim slovom šin čija je atribucija element Vatre, dok je u hrišćanskom tarot sistemu to slovo reš. Po Agripi, latinično slovo koje odgovara prirodi Sunca je Z.
Na Drvetu života, karta Sud / Eon saobrazna je sa stazom koja povezuje Merkurovu sferu racionalnosti (8, Hod) sa zemaljskom sferom (10, Malkut). U mikrokosmosu staza sa kojom korespondira karta Sud / Eon je zamišljena linija koja spaja desni kuk i stopala. Osnovna boja ove arkane je sjajna crveno-oranž. Sud / Eon kao tarot simbol odgovara geomantijskoj figuri Cauda Draconis čija osnovna poruka glasi: "ne čini to".
Osvald Virt kartu Sud povezuje sa sazvežđem Labuda, čija je najznačajnija zvezda Deneb Adige.

XXI Svet / Univerzum
Osnovno značenje: svest / tišina / sinteza;
Značenje:
Karta Svet je svojevrsna makrokosmička mapa, bilo da makrokosmos shvatamo kao sveukupnost univerzuma ili arhitektonsko-simboličko savršenstvo hrama. Simbolički ova karta može biti prikazana kockom ili heksagramom. To je kosmos prikazan kao um. Univerzum / Svet je krst, a krst je univerzalni ključ, u ovom smislu ulaz u astralni svet. Ženski lik na slici u ruci drži dva štapa, odnosno sa obe ruke upravlja silinama spiralne zmije. To je III Carica projektovana na nižem nivou. Karta može označavati dovršenje, ispunjenje, nagradu, priznanje, sintezu, diplomiranje, utemeljenje ili neko univerzalno načelo, odnosno fenomen (globalizacija, globus, svetsko, svetska vlada, sekularno, ekumensko itd). Naposletku, karta može označavati ništavilo ili beskraj, svemoć, apsolut.
Na osnovu Sperovog alfabeta želja ova karta može biti dovedena u vezu sa uništenjem i smrću, dok Elifas Levi u njoj vidi simbol Hermesove knjige, odnosno ključ hermetizma. 
U prostornoj kocki karta Univerzum predstavlja zamišljenu tačku koja se nalazi u samom njenom središtu. To je središte kocke, odnosno centar kruga, sfere ili heksagrama te predstavlja univerzalnu svest ili sveopštu perspektivu. Osim toga, centralna pozicija arkane Univerzum (i slova tau) u kocki ukazuje na dodir sa mitskim središtem, a što samo po sebi znači ukidanje svetovnog vremena i prelazak na mitološko, odnosno kosmotvoračko vreme izvan vremena. U tom smislu karta Univerzum je simbol pupka sveta, a što je na nebesima zvezda Severnjača.
Atribucije:
Po sistemu Zlatne zore arkana Univerzum je povezana sa hebrejskim slovom tau čija je atribucija Saturn, što je istovetno i u hrišćanskom tarot sistemu. Po Agripi, latinično slovo koje odgovara prirodi Saturna je A.
Na Drvetu života, karta Univerzum saobrazna je sa stazom koja povezuje lunarni Jesod i zemaljski Malkut. U mikrokosmosu staza sa kojom korespondira karta Univerzum je zamišljena linija koja spaja genitalnu zonu i stopala. Osnovna boja ove arkane je sjajna indigo. Univerzum kao tarot simbol odgovara geomantijskoj figuri Caput Draconis čija osnovna poruka glasi: "slušaj intuiciju". Takođe, kartu Univerzum možemo povezati i sa Ji đing trigramom planina (122) čiji je pravac severozapad, a na ljudskom telu se odnosi na ruke.
Osvald Virt kartu Univerzum povezuje sa sazvežđem Mali Medved čija je najvažnija zvezda Polaris (Severnjača).