Tarot i dve teorije pamćenja (dodatak o egiptozofiji)

Kada okultista drži tarot kartu u ruci, ili se astralno projektuje u nju, da li on gleda aristotelovski zapis prošlog inicijacijskog iskustva ili platonistički okidač za prasećanje duše (Anamnesis)? Da bismo stvorili pretpostavke za razumevanje tarota korisno je imati na umu dve teorije pamćenja, jedna je Aristotelova, druga Platonova. Kako Frensis A. Jejts, u knjizi Veština pamćenja, lepo sumira aristotelovski pristup, uviđamo da je njegova teorija pamćenja i sećanja zasnovana na njegovoj teoriji znanja koju on obrazlaže u delu De anima. Opažaje koji se primaju posredstvom čula prvo obrađuje imaginacija, koja ih pretvara u slike da bi tek kao takvi ti opažaji mogli postati materijal za intelekt. Imaginacija tu stoji kao kreativni posrednik između opažaja i misaonog toka. Aristotelovski zaključak jeste da bez učešća duše koja stvara imaginacijske slike, viši misaoni procesi ne bi bili mogući. Stoga, po Aristotelu, pamćenje i imaginacija pripadaju istom delu duše. 

Današnjem mentalitetu je Aristotelov pogled na pamćenje bliži od Platonovog, budući da je empirijski i konkretan. Platonov je nekako jungovski i metafizičan, pa je zato njegov pogled na pamćenje bliži ezoteričarima. Po tom pitanju Jejts kaže da Platon, za razliku od Aristotela, veruje da postoji znanje koje ne potiče od čulnih utisaka i da u pamćenju postoje latentni oblici ideja, delovi stvarnosti koje je duša poznavala pre no što se ovaplotila u materijalnom svetu. Dakle, po platonističkom gledištu, pravo znanje se sastoji u tome da otiske čulnih osećaja spojimo sa oblicima ili otiscima one više realnosti, jer su stvari ovde na zemlji samo odrazi te više stvarnosti. I dalje, kako pokazuje Jejts, u Fedonu Platon obrazlaže da se svi predmeti dostupni čulima mogu dovesti u vezu sa određenim arhetipovima čije slike predstavljaju. Naravno, mi te arhetipove nismo ni videli u ovom životu, ali ih znamo pre no što smo rođeni uopšte, a naše znanje o njima sadržano je u našem pamćenju. Dakle, potrebno je da nekako probudimo to sećanje.

Da li redosled i izgled velikih arkana tarota predstavlja izraz aristotelovskog sećanja na proživljeno inicijacijsko iskustvo (koje se nekad iskušavalo čulima) te se kao šifrovani postupak pohranjuje u nasleđe budućim generacijama, ili je u pitanju platonovski koncept oživljavanja prasećanja uz pomoć arhetipskih simbolima bremenitih slika? Stav mnogih okultista i ezoteričara mogao bi se opisati kao kombinacija ova dva pristupa, ali sa većim oslanjanjem na platonizam, jer tarot predstavlja izraz inicijacijske priče, ali ta je priča impregnirana arhetipskim slikama koje nam služe da se setimo. Upravo je taj većinski platonski stav, da se tako izrazim, u temelju kabalističkih koncepata makrokosmosa i mikrokosmosa koji su umnogome poslužili za uobličavanje ezoterijskog i okultnog pogleda na tarot. Uzevši u obzir prethodno rečeno, slobodan sam izneti pretpostavku da je tarot memorijski kodifikovan sistem znanja, čije ključeve nećemo otkriti tako što ćemo buljiti u karte i „astralno se projektovati“ u njih, ali mnogo možemo naučiti uočavanjem zakonitosti i saobraznosti putem analize različitih rasporeda i kontempliranjem o tome. U tom smislu tarot je didaktičko sredstvo čije poreklo možemo potražiti u renesansnom tumačenju poglavito hermetičke filozofije i mističnog poimanja hrišćanstva. Poreklo tarota kao didaktičkog sredstva vuče svoje korene u drevnom umeću pamćenja, koje je u evropski Srednji vek došlo preko antičkih izvora.

Po Frensis A. Jejts, Aristotel je ključan za sholastičke i srednjovekovne oblike veštine pamćenja, a Platon za renesansne. Kako je Jejts pokazala, izvore veštine pamćenja možemo pratiti do antičke Grčke, do izvesnog Simonida, pa ipak, usudio bih se reći, da praizvore te veštine možemo locirati u mudrosti drevnog Egipta, čiji je duh oličen u Knjizi mrtvih u kojoj je ključni imperativ pamćenje određenih formula, redosleda slika i predstava ambijenta zagrobnog bitisanja u Amenti. Isto tako, ne mislim da ćemo u egipatskoj mitologiji, magijskoj i religijskoj praksi, pronaći neposredne izvore inspiracije likova i redosleda tarota, niti da su oni izraz nekakve preživele tajne doktrine koju su egipatski žreci ovekovečili te saželi kroz sistem karata za igranje i proricanje te, tokom istorije, tajno prenosili „podzemnim“ inicijacijskim tokovima sve do savremenih okultista. Isto tako, ne bi smelo da smetnemo sa uma postojanje starih mnemotehničkih tradicija paganske Evrope. Na primer, poznato je da su keltski druidi svoje znanje prenosili usmenim putem i mnogo toga pamtili. Uostalom, nisu li to činili i bardovi, nepismeni hroničari i pesnici? Takođe, o mnemotehničkim tradicijama Indije, Persije, Dalekog istoka i pretkolumbovske Amerike malo znamo. Naravno, Knjiga mrtvih i druidsko pamćenje i sl., nisu bili nekakav oblik okultnog tarota, već dokaz da je drevni čovek učio strukturu zagrobnog ili duhovnog sveta kroz memorijske formule i vizuelne mape. Tarot je nastavak te iste opštečovečanske potrebe da se sakralni red kodifikuje u pamćenju.

Pitanje je, dakle, šta je i kako uticalo na pojavu tarota, ali kada se već pojavio u XV veku, mi znatno lakše možemo slediti njegov razvoj do naših dana. Podsetiću poštovaoce Karlosa Kastanede na to kako je njegov navodni učitelj Don Huan govorio o sećanju koje je pohranjeno u tzv višoj svesti i da je trik čarobnjaka da se priseti svega što je iskusio i spoznao u tim stanjima. Don Huan je magijskim postupkom podizao Kastanedinu svest na viši nivo kada mu je prenosio znanje, a što bi ovaj zaboravio onda kada bi se ponovo vratio na redovno stanje svesti. Otud mu je bilo važno da se priseti tih lekcija i tako sam izazove stanje povišene svesti. U sećanju je ključ. Mnogo okultisti su verovali i još uvek veruju kako tarot zapravo krije šifrovanu poruku drevnih egipatskih majstora čije otključavanje izaziva prisećanje na skrivene arhetipske istine, inače nedostupne svakodnevnoj svesti. Međutim, ovde se nameće jedno pitanje o kakvom je zapravo tarotu reč? Da li je tu reč o nekom italijanskom renesansnom tarotu ili nekoj kasnijoj verziji, možda baš o Marseljskom tarotu? Ukoliko nešto od toga jeste istina zašto su onda okultisti, počev od XVIII veka imali potrebu da reinterpretiraju taj tarot drevnih egipatskih inicijanata? Jesu li možda moderni inicijanti mudriji od starih i u čemu se tačno ogleda njihovo preimućstvo? Zašto su onda moderni okultisti prekrajali pretpostavljenu drevnu egipatsku mudrost skrivenu u kartama? Da bi je učinili transparentnijom? Očigledno je da nešto tu ne štima.

Za Aristotela, pamćenje zahteva vreme i iskustvo. Slike tarota bi ovde bile didaktički i mnemotehnički alati stvoreni u vremenu da sačuvaju konkretne pouke i dogme (sholastički, egzoterijski pristup). Za Platona, znanje ne dolazi iz čula, nego se duša seća Ideja koje je gledala pre pada u materiju. Slike tarota ovde nisu nastale u istoriji, već su arhetipski okidači koji spajaju zemaljski otisak sa nebeskim uzorom. Po ovom pitanju, moderni okultizam je napravio hibrid, ali je razumeo tarot kao čisti platonistički arhetip, potpuno zanemarivši aristotelovsko-istorijski kontekst njegovog nastanka. Ukrštanje Aristotelovog empirijskog modela pamćenja (gde slika nastaje kao obrada proživljenog iskustva) i Platonovog koncepta anamneze (gde slika služi kao okidač za prasećanje duše) stvara sam teorijski ram unutar koga se razvijala ideologija tarota. Mnemotehnički impuls, prisutan od egipatskih obreda u Amentiju, preko keltskih bardova, do renesansnih teatra pamćenja, uvek je težio da sakralni red kodifikuje u vizuelni niz. Međutim, ovde se razotkriva suštinski paradoks moderne ezoterije. Tvrdeći da u tarotu prepoznaju drevnu egipatsku matricu koja oživljava platonističke arhetipove, okultisti XVIII, XIX i XX veka su istovremeno neumorno prekrajali, reorganizovali i ponovo crtali te iste karte. Ako su izvorni likovi bili savršeni kod prasećanja, svaka moderna intervencija u njihov redosled nije ništa drugo do ideološka reinterpretacija. Time je moderni okultizam, u pokušaju da pobegne od istorije u večni mit, zapravo potvrdio da je tarot živa, promenljiva i istorijski uslovljena tvorevina ljudske imaginacije.

Dodatak

Otkud uopšte Egipat u fokusu ljudi od intelekta i duha u praskozorje novog doba? Prvobitni impuls egipatske civilizacije bio je kolosalan i sveobuhvatan. Refleksije tog impulsa možemo pratiti i u današnje vreme. Po poznatom nemačkom vidovnjaku Rudolfu Štajneru naše doba jeste neka vrsta ponovnog življenja drevne egipatske epohe. Štajner je podelio postatlantsku istoriju, tj istoriju nakon potopa Atlantide, na sedam razdoblja, od kojih mi trenutno živimo u petom. Prvo razdoblje je bilo vreme drevne indijske civilizacije, koje će se ponoviti i u poslednjem, sedmom razdoblju. Drugo razdoblje je bilo vreme persijske kulture, koje će na neki način ponovo oživeti u šestom razdoblju, dok treće i peto razdoblje pripadaju duhu Egipta. Antička grčko-rimska epoha je četvrta i jedinstvena, odnosno neponovljiva u Štajnerovoj transistorijskoj šemi smena razdoblja. Otud i toliko interesovanje za mit, civilizaciju i kulturu drevnog Egipta, odnosno fascinacija duhom Egipta. U neku ruku danas imamo na delu oživljavanja određenih odjeka i načela tog duha. Mnoge okultne struje crpu sa tog izvora. Kao da postoji zakulisna koordinacija nekakve nekromantije koja će oživeti sasušenu mumiju te na neki način vratiti sjaj hramovima i piramidama posađenim u dolini Nila. A možda je sve to zakonomerno slučajno s obzirom da je i antička epoha imala interes za tu tajanstvenu civilizaciju. U novovekovnom nadiranju evropske civilizacije istraživači i osvajači susretali su se sa uspavanom egipatskom sfingom i bili fascinirani njenim duhom. Kao da smo na nekoj velikoj istorijskoj spiritističkoj seansi u kojoj duh modernog vremena zaziva duh mrtve civilizacije ili biva zaposednut njim. Povodom zore egipatske renesanse, slavni Elijade je ocenio kako je Đordano Bruno oduševljeno pozdravio Kopernikova otkrića, pre svega zato što je smatrao da heliocentričnost ima duboko religiozno i magijsko značenje. Tokom svog boravka u Engleskoj, Bruno je najavljivao neminovan povratak drevne egipatske okultne religije. Po Elijadeu, za Bruna je Kopernikov nebeski dijagram predstavljao simbolički znak božanskih misterija.

Egipat, budući geografski blizak Evropi kao epicentru svetskog duha, sve vreme je obasjavao taj epicentar, ali tek je u moderno vreme njegov uticaj dosegao vrhunac. I prodor hrišćanstva u Egipat takođe je pobudio interesovanje crkvenih intelektualaca za drevnu civilizaciju te zemlje, naročito za egipatske ideje o zagrobnom životu. U XV veku, kada su udarani temelji novog doba, Evropa ponovo otkriva antičke pisce koji govore o Egiptu. Od tada počinje ubrzanje egiptomanije što je eskaliralo sa Napoleonovom ekspedicijom u tu zemlju. Dakle, uticaj Egipta na evropski svet je ogroman i često neprimetan jer su mnogi njegovi kanali podzemni. Štajner recimo, tvrdi da je darvinizam neka vrsta refleksije egipatskog religijskog zoomorfizma. Čak i materijalizam savremene kulture Štajner dovodi u vezu sa egipatskim običajem mumifikacije pokojnika. On ide toliko daleko i tvrdi da današnji čovek ne bi bio toliko okrenut materijalnom te da bi izgubio interesovanje za fizički svet da Egipćani nisu pokapali mumije. Kao jednu u nizu saobraznosti suštinske veze hrišćanske evropske kulture sa drevnim Egiptom, Štajner ukazuje na istovetnost predstave Madone kako u naručju drži Spasitelja i Izide koja drži malog boga Horusa. Isto tako je Džejms Frejzer pisao o uticaju drevnog Egipta na evropski svet ukazajući na uzor katoličkog kulta Bogorodice u egipatskoj boginji Izidi: 

„Stoga se ne treba čuditi što je u doba dekadencije, kada su tradicionalne vere bile uzdrmane, kada su se sistemi sudarali, kada su ljudski duhovi bili uznemireni, kada je i sama zgrada Imperije, koja je nekada smatrana večnom, počela da pokazuje zloslutne pukotine, blaga Izidina figura, svojom duhovnom mirnoćom, svojim plemenitim obećanjem besmrtnosti, izgledala mnogima kao zvezda na tamnom nebu, i što je izazivala u njihovim srcima ušićeno obožavanje, ne bez sličnosti sa onim koje je u srednjem veku ukazivano Devici Mariji. Stvarno, njen dostojanstveni ritual, sa obrijanim sveštenicima, čije je i teme bilo obrijano kao u katoličkih sveštenika, jutrenjima i večernjima, zvonkom muzikom, krštenjem i pošropljivanjem svetom vodicom, svečanim litijama, nakitima, ukrašenim kipovima majke božije, pokazivao je mnogo sličnosti sa pompama i ceremonijama katolicizma. Ova sličnost ne mora da bude samo slučajna. Moguće je da je stari Egipat doprineo velelepnom simbolizmu katoličke crkve, a takođe i bledim apstrakcijama njene teologije. Zaista, u umetnosti, Izida predstavljena kako doji malog Hora toliko je slična ikonama Bogorodice i deteta da su je neki hrišćani obožavali, pogrešno misleći da ona predstavlja Bogorodicu. Izidi, u njenom kasnijem svojstvu zaštitnice moreplovaca, Devica Marija možda duguje svoj lepi naziv Stella Maris, Zvezda Mora, pod kojom je obožavaju burom gonjeni mornari.“ Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str 56. 

Džerald Mesi je iscrpno pisao i povlačio paralele između hrišćanstva i učenja egipatske „Knjige mrtvih“, ukazujući da je hrišćanstvo dekadentan i osiromašeni izraz egipatskog nauka. Da parafraziram samo nekoliko njegovih navoda koji govore o egipatskom poreklu hrišćanskih misterija: misterija Device Majke; dvanaestogodišnji dečak koji se preobražava u čoveka od trideset godina; preobražaj mrtvog Ozirisa u živog Horusa silaskom Duha svetoga, odnosno ptice sa ljudskom glavom; misterija božanskog bića u tri osobe; uskrsnuće i podizanja; transsupstancijacija; regeneracija nakon krštenja; pomazanje; euharistija itd. Po Mesiju, egipatske misterije su izvor hrišćanskih, gnostičkih, kabalističkih i masonskih misterija. Mesi tvrdi da je pomazani Hrist mistični a ne istorijski lik koji potiče od koncepta egipatske mumije po dvostrukom karakteru Ozirisa u svojoj smrti i Ozirisa u uskrsnuću.

Po Rudolfu Štajneru, na Zemlji postoji zakonitost neke vrste duhovnog geografskog determinizma. Naime, u Africi je najjači uticaj Zemlje na ljudska bića u njihovom detinjstvu i mladosti, u Aziji je to u njihovim srednjim godinama, a u Evropi u starosti. Dalje ka zapadu je zemlja smrti. Sva kultura koja nastaje na zapadu, u skladu sa tom šemom, jeste kultura smrti, kultura lišena duše. Revitalizacija, ako ćemo se ravnati po Štajneru, podrazumeva pokret ljudskih masa i središta sveta sa Zapada na Istok. Kao idealna destinacija figurira središnja Azija negde na prostoru današnjeg Kazahstana. To je idealno geografsko odredište buduće prestonice sveta, civilizacijskog srca novog čovečanstva koje teži kreativnosti i životu. U nekoj sledećoj etapi, to bi značilo pomeranje centra sveta nazad u detinjstvo, u Afriku, odnosno u region delte Nigera. Svojevrsna afrikanizacija je, dakle, ishodište ere Vodolije u geopolitičkom i geoezoterijskom smislu. I tu se ponovo vraćamo na Egipat, jer sve što je doživelo vrhunac u drevnom Egiptu, ima svoje uzore u još drevnijoj podsaharskoj Africi. Kenet Grant, u knjizi „Kultovi senke“, tvrdi da su se u zapadno-afričkim fetiškim kultovima očuvala neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se u poznije doba uklopila sa starom egipatskom i haldejskom tradicijom. Po Grantu, ofidijanski (zmijski) kult unutrašnje Afrike nastavljen je i razvijen u drevnom Egiptu u obliku drakonijanske tradicije. Grant na jednom mestu prikazuje zanimljivu analogiju: 

„Najstariji oblik „fizičke geografije“ zasnivao se na ženi: žena dole kao zemlja, žena u visinama (tj nebeska Nuit) kao nebo. Bilo da se radi o ženi dole okrenutoj nogama ka sazvežđu Velikog Medveda – Boginja Sedam Zvezda – ili o ženi na nebu u liku Velikog Medveda, unutrašnja Afrika bila je materica sveta, Egipat izlaz (stidnica) ka Severu, a sam Nil obličje stidnice žene dole.“ Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 25. 

Oživljavanje interesovanja za Egipat, odnosno ispoljavanje duha Egipta u našem vremenu i u našoj kulturi, jeste put koji vodi u afrikanizaciju svetskog duha, jer egipatski koreni su afrički. Istovremeno sa tim dešava se i oživljavanje astrologije, interesovanja za stelarnu magiju, zvezdu Sirijus, za Đavola, Satanu, Seta, Ktulua, Vudu, Tantrizam itd.

Konvencionalna monoteistička ideja o slobodnoj volji kojom je Bog darovao ljude predstavlja iskrivljenje ideje o magijskoj volji koja postoji kao uspavana potencija u ljudskom biću a ne kao sudbinska datost. Sloboda izbora nije sloboda volje jer čovek lako može postati rob sopstvenog izbora. Bog Šu u nekom značenju predstavlja oličenje čoveka čija je volja aktivirana, dakle slobodna, ali to je idealna projekcija, boga kao čoveka i čoveka kao boga. To nije svaki čovek, koji u ključu monoteističke interpretacije bira između vere i nevere, između Boga i đavola, između ispravnosti i greha, pa je zato njegova volja slobodna. Slobodna volja ne može biti svedena na odabir jedne od dve opcije. Kao mutacija tog učenja u modernom dobu javlja se učenje o slobodi, liberalizmu, libertenstvu, slavi se nekakva sloboda, zahteva se sloboda, oslobođenost od stega mračnog i dogmatskog mišljenja itd. To nije ništa više nego mutacija ideje o tome da ljudsko biće ima nekakvu slobodu izbora, pa sledstveno tome i slobodnu volju. To je nalik iskrivljenoj slici egipatskog boga vazduha koji razdvaja Nebo i Zemlju. Možemo dakle reći da je drevni Egipat na neki način oživeo u našem vremenu, ali bojim se da imamo posla sa oživelom mumijom, sa nečim što je mrtvo te na neprirodan način, poput kakvog zombija, pridignuto u lažni život. 

Ovo što u naše vreme slovi za egipatske bogove samo su ljušture i senke nekadašnjeg velelepnog sjaja kada su ti bogovi živeli u punoj snazi, kada je postojalo carstvo koje je te bogove obožavanjem održavalo u zemaljskoj prisutnosti. Sada su to jalove senke koje nadahnjuju moderne žrece egiptomanije. Egipatski bogovi odavno više ne stanuju ovde. Danas imamo na delu nešto nalik nekromantijskom spiritizmu. Tom spiritizmu nije dovoljno dizanje davno umrlog Egipta. On bi da otkopava još dublje pa da iz okeanskih dubina vaskrsne mitsku Atlantidu, ili još dalje, da probudi drevnog Ktulua. Da bi duh drevnog Egipta ponovo bio živ i snažan, neophodno je prisustvo živog boga na zemlji, a to u tom kontekstu jedino može biti faraon. Moderni duh bi da uživa i da se baškari u egzotičnom isijavanju drevnih kultova, ali nije spreman da se odrekne svoje ušuškanosti u hronocentričnu sliku u ogledalu uokvirenu mentalitetom zapadne civilizacije. Oživljeni kultovi i magijske struje drevnih vremena podrazumevaju i uspostavljanje odgovarajućih društvenih vrednosti i poretka. Imajmo na umu da, slikovito govoreći, tamo gde Ktulu ili bog Set obitava, nema ljudskih prava, a nema ni čoveka kakvog mi znamo.