U današnje vreme Lucifer je mnogo više nego što se to na prvi pogled čini. Od srednjovekovne babaroge, njegov lik se u međuvremenu pretvorio u inspirativnu prometejsku figuru. Znam dosta ljudi koji su uvereni, ne samo u njegovo postojanje, nego i u njegovu moć, u njegovu sveprisutnost. Naravno, neki među njima su njegovi poklonici, prizivači i zavetnici. Od Brazila i Meksika, preko Amerike, Britanije, Nemačke, Švedske, pa sve do balkanskog areala, znam ljude u čijim umovima reč Lucifer odjekuje dubokim značenjem i suštinskim smislom. Neki od njih su iskusili energiju i prisustvo koje stoji iza te reči na veoma konkretan način.
Za neke od njih, Lucifer je bog, pravi istinski bog. Lucifer je astralna svetlost. Lucifer je Veliki arhitekta slobodnih zidara. Lucifer je Ajvaz Alistera Krolija, Hadit njegove Knjige zakona. Lucifer je Šiva. Lucifer je Zmaj. Lucifer je kundalini. Lucifer je Horus. Lucifer je Holivud. Lucifer je oko u trouglu. Lucifer je otvoreno treće oko… Demonolatristi ga vide kao grimoarskog arhidemona, onog čije vođstvo i zaštitu prizivaju, čijim se simbolom kite. Pa ipak, uprkos svemu, uprkos svim tim ljudima i njihovim uverenjima i uveravanjima, meni je ta identifikacija potpuno neuhvatljiva. Kažu, prizovi ga i biće ti jasno, jer nema tu šta da se teoretiše.
Mogu da razumem luciferijanizam kao određeni pogled na svet, ali ne i samog Lucifera, jer ga ne mogu prepoznati bile gde u verodostojnoj ezoterijskoj tradiciji. Mogu prepoznati Ahrimana, Satanu, Azazela, Belijala, Pazuzua, Nergala, Jaldabaota, Seta, Esua brazilskog kulta kimbanda, Iblisa, Melek Tausa, ali ne i Lucifera. Jedino šta sa njim mogu povezati jeste Venera, ali to onda povlači neke sasvim drugačije asocijacije i vodi ka velikim boginjama, ka Izidi, Ištar, Inani, Astarti… Gde se Lucifer zapravo nalazi?
Lucifer, u obliku u kojem ga danas zamišljaju moderni poklonici i luciferijanci, u starim, izvornim tradicijama zapravo ne postoji kao samostalno, operativno božanstvo ili entitet. Dok za Seta, Ahrimana i za većinu panteona možemo pronaći jasne arheološke, mitološke i pisane izvore i korene, Lucifer je po svojoj strukturi istorijski hibrid, teološki nesporazum i moderna književna kreacija.
Podsetimo se nekih činjenica, u rimskoj i grčkoj mitologiji, Lucifer (grčki Fosforos ili Eosforos, Svetlonoša) bio je isključivo personifikacija zvezde Danice (planete Venere u jutarnjem sjaju). On je bio sin boginje zore Eos, glasnik dana koji najavljuje sunčevu svetlost. U toj fazi, on nema nikakve veze sa podzemljem, pobunom, zlom ili paklom. Ključni trenutak u stvaranju Lucifera desio se prevodom Biblije na latinski (Vulgata). U proroku Isaiji (14:12), hebrejski tekst koristi izraz Helel ben Šahar (Svetli, sin zore), što je bila aluzija na pad vavilonskog kralja. Sveti Jeronim je taj hebrejski izraz preveo latinskom rečju Lucifer. Kasniji hrišćanski teolozi i crkveni oci izvukli su taj stih iz konteksta, proglasili ga proročanstvom o padu glavnog arhanđela i tako trajno spojili planetu Veneru (Svetlonoša) sa Satanom (pobunjenim slugom Božijim).
U klasičnim srednjovekovnim i renesansnim grimoarima (poput Clavicula Salomonis, Lemegeton ili Goetia), Lucifer se retko pojavljuje kao operativni duh sa kojim se opšti. Iako na svojoj naslovnoj strani lažno nosi godinu 1517. i ime Memfis (što je bila uobičajena praksa izdavača tog vremena radi davanja lažne starine), istorijsko-kritička analiza pouzdano smešta nastanak Grimorium Verum u XVIII vek (oko 1750–1775. godine), najverovatnije na francuskom (i - ili italijanskom) govornom području. U njemu se zaista pojavljuje sam Lucifer pod tim imenom, i to kao prvi u trojstvu vrhovnih vladara (uz Belzebuba i Astarota). Ono što je Grimorium Verum učinilo istorijski ključnim za modernu pop-kulturu (i okulturu) jeste upravo onaj čuveni Luciferov pečat koji danas preplavljuje internet, koristi se u metal muzici, na nakitu, u serijama i među modernim demonolatristima i tzv luciferijancima.
Ta karakteristična vizuelna struktura sa složenim V oblikom (koji simbolizuje usmerenje nadole, ulazak u materiju ili posudu) i ukrštenim linijama i polukrugovima na dnu, izvorno potiče sa stranica ovog grimoara iz XVIII veka. To znači da samostalni, operativni ritualni rad sa Luciferom (i njegovim specifičnim pečatom) ne dolazi iz drevnog Vavilona, Egipta, Solomonovog doba niti iz ranog Srednjeg veka, već tek iz kasnog XVIII veka, odnosno veka prosvetiteljstva, kada počinje moderna fascinacija satanizmom i antinomijanizmom. Grimorium Verum je u suštini magijski priručnik, pisan za entuzijaste tog vremena, a ne tajni hramski spis star hiljadama godina poreklom iz Sumera ili Egipta. Luciferov simbol u obliku kakav je objavljen u Grimorium Verum ne pojavljuje se nigde drugde u istorijskim izvorima. Dakle, to je razlog otkud dolazi moj osećaj da je Lucifer kao celovit entitet neuhvatljiv u autentičnoj, drevnoj tradiciji.
U Grimorium Verum-u, hijerarhija paklenih sila organizovana je na način koji izrazito podseća na feudalni i monarhijski sistem, gde su tri glavna duha predstavljena kao vrhovni trijumvirat (Lucifer, Belzebub i Astarot), koji vlada čitavim podzemnim svetom. To je sasvim u skladu sa malo ranijim prikazima demonske hijerarhije iz XVI veka. Svaki od ova tri arhidemona vlada određenim delom sveta i ima sopstvenu prirodu, podređene vojskovođe i specifičan domen uticaja. Na vrhu hijerarhije stoji sam Lucifer (Imperator) koji vlada Evropom i Azijom. U tekstu je opisan kao izuzetno lep duh koji ima moć da daje bogatstvo, vodi ka skrivenom blagu i otvara vrata svetovnom uspehu. Njegov odnos sa čovekom u ovom grimoaru zasniva se na konceptu pakta ili saveza, gde on pruža usluge u zamenu za poslušnost ili posvećenost.
Drugi arhidemon je Belzebub, koji za razliku od Lucifera, ima jasne tragove u istorijskim dokumentima. On nosi titulu Kneza (Princa), stoji odmah pored Lucifera i vlada Amerikom (što odražava geopolitičku svest XVIII veka, kada je Amerika viđena kao Novi svet divljine i neistraženog). Njegova priroda je više povezana sa haosom, gnevom i telesnim porocima. Priziva se za izazivanje razdora, rata, uništenja neprijatelja i ovladavanje razornim prirodnim silama. Treći među njima je Astarot, Veliki Vojvoda trijumvirata koji vlada Afrikom, i koji takođe ima značajan trag u istorijskim izvorima. Ukratko, Astarot je duh tajnih nauka, slobodnih veština i skrivenog znanja. On otkriva prošlost, sadašnjost i budućnost, razotkriva tajne i pomaže u sticanju znanja o magijskim praksama i naukama. Grimoar dalje razrađuje komandni lanac tako što svaki od ova tri vrhovna vladara ne deluje uvek direktno, već preko svojih šest glavnih generala koji dalje kontrolišu 18 nižih duhova.
Grimorium Verum je nastao u doba apsolutističkih monarhija u Evropi. Autor grimoara je pakao zamislio doslovno kao paralelni dvor sa imperatorom, kneževima, vojvodama i ministrima. Za razliku od ranije hrišćanske teologije gde su Lucifer, Belzebub i Satana često smatrani istim bićem (različitim imenima za Đavola), Grimorium Verum ih izričito deli na tri zasebna entiteta sa podeljenim geografskim i funkcionalnim nadležnostima. U ovom priručniku, Lucifer se ne priziva radi duhovnog prosvetljenja (kao u modernom luciferijanizmu), već kao najviši administrativni autoritet koji mora dati dozvolu svojim podređenim duhovima da magu ispune konkretne, materijalne želje (novac, osvetu, ljubav, uticaj).
Pravo rođenje Lucifera u obliku u kojem ga moji sagovornici danas doživljavaju dešava se u XIX veku. Francuski okultista Elifas Levi je u svojim spisima redefinisao Lucifera ne kao đavola, već kao astralnu svetlost (Lumière Astrale), odnosno kao jedinstveni, veliki kosmički fluid, solve et coagula, Veliki Magijski Agens koji se sastoji od dve suprotne struje: aktivne (vatrene, privlačne) i pasivne (hladne, odbojne). U časopisu koji se simbolično zvao Lucifer, Blavatska i njeni sledbenici su ga u potpunosti rehabilitovali, izjednačivši ga sa Prometejem, donosiocem vatre svesti, uma i duhovne nezavisnosti čoveku, nasuprot tiraninu Starog zaveta. Naposletku, književna tradicija (Miltonov Izgubljeni raj, Bajronov Kain) pretvorila je palog anđela u romantičnog, tragičnog heroja koji se bori protiv kosmičke tiranije.
Takođe, pomenuo bih jedno zanimljivo gledište koje dovodi u vezu Lucifera i Ahrimana, ali kao suprotnosti, a na koje često nailazim u retorici pojedinih neorozenkrojcera, ali i luciferijanaca. Naime, ovaj specifičan dualizam (gde je Lucifer svetlosna, intelektualna, asocijativna sila, a Ahriman materijalna, mračna, sklerotična, pasivno-fiksirajuća sila) ne potiče od Levija, već iz antropozofije Rudolfa Štajnera. Dakle, Štajner je bio taj koji je postavio kosmičku dramu između Lucifera (duhovni zanos, uzlet) i Ahrimana (materijalizam), dok je Hrist u sredini.
Sada bih se pozvao na britanskog okultistu Džejka Straton-Kenta koji je jedan od najvećih autoriteta za zapadnu magijsku tradiciju i goeciju. Straton-Kent u svojim radovima (Geosophia, The True Grimoire) ubedljivo dokazuje da su grimoari poput Grimorium Veruma zapravo izopačeni i preživeli priručnici antičke teurgije i goecije (grčke goēteia). Hrišćanski monasi i pisci koji su prepisivali ove tekstove u Srednjem veku i renesansi morali su da uklope starinske paganske obrede u prihvatljiv teološki okvir. Da ih ne bi spalili kao jeretike, ili zato što su i sami verovali u crkvenu dogmu, oni su stare kosmičke bogove prekrstili u demone.
Po Straton-Kentu, u antičkoj goetskoj praksi, mag dobija dozvolu od gospodara Podzemnog sveta (Plutona ili Hada) kako bi kontaktirao sa htonskim duhovima, mrvima i elementalima. Kada Grimorium Verum navodi da je Lucifer Imperator koji vlada podzemljem i koji mora dati dozvolu da bi se kontaktirali niži duhovi, Lucifer tu nosi identičnu ulogu i funkciju kao antički Pluton (Had). On je vladar Podzemlja koji drži ključeve bogatstva i htonskih sila. Njegovo ime Lucifer u tom kontekstu odgovara i orfičkom Plutonu koji donosi svetlost iz dubina ili podzemnom Heliosu (htonskom solarnom božanstvu).
Takođe, imamo primer Astarota kao demonske zamene za boginju Astartu, odnosno Ištar, ili Afroditu. Ovo je najočigledniji primer u kome jasno vidimo da Astarot iz grimoara potiče od boginje Astarte (Inane / Ištar / Venere). Njena funkcija je bila ljubav, rat, zvezdano znanje i proricanje. Crkva ju je prevela u muškog, ružnog demona koji smrdi, ali su njene astrološke i planetarne veze sa Venerom ostale nepromenjene.
Isto tako Belzebub je Baal Zebul, tj Gospodar uzvišenog doma, ili Gospodar Hrama, bio je kanaanski bog neba i oluje (aspekt Baala). Jevreji su polemički izmenili njegovo ime u Baal-Zebub (Gospodar muva) kako bi ga ismejali. U grimoarskoj tradiciji, on nastavlja da deluje kao bog oluje, vazduha, gneva i nebeske moći.
Dakle, Lucifer je u strukturi Grimorium Veruma veštački umetnuta hrišćanska maska navučena preko antičkog vladara podzemlja Plutona, Serapisa, ili Podzemnog Sunca). Crkva je sve drevne bogove svela pod zajednički imenitelj Đavola, a autor Grimorium Veruma je iskoristio ime Lucifer da personifikuje vrhovni htonski autoritet bez koga nikakva magija podzemnih sila ne funkcioniše.
Dodatak: Podzemno Sunce i Lucifer
Koncept Podzemnog Sunca (Helios Katachthonios ili Sol Niger, Crno Sunce) predstavlja jedan od najdubljih simbola u antičkom misticizmu, gnostičko-teurgijskoj praksi i alhemiji koji pogađa tačno u onu tačku gde se spajaju mrak podzemlja, tajna svetlost i figura Lucifera kao donosioca prosvetljenja iz dubina. U antičkoj grčko-rimskoj i egipatskoj religijskoj praksi, Sunce nije posmatrano samo kao svetlosno telo koje sija na nebu tokom dana. Kada Sunce zađe na zapadu, ono ne nestaje, nego ulazi u podzemni svet (Amenti u Egiptu, Had u Grčkoj) i preobražava se u Podzemno Sunce. Heraklit je, recimo, poistovećivao Hada i Dionisa. U teurgijskoj praksi, Helios Katachthonios je sam Pluton (Had), bog podzemlja koji donosi plodnost, skriveno blago i tajnu svetlost dušama u mraku. U Orfičkim himnama, htonski Helios se priziva kao božanstvo koje drži ključeve podzemnog sveta, ali nosi krunu od zraka u potpunoj tami. On je svetlost koja svetli u dubinama materije.
Dakle, ovo je ključni most ka redefinisanju Lucifera iz Straton-Kentove perspektive. Kada grimoari poput Grimorium Veruma postavljaju Lucifera za Imperatora Podzemlja koji daruje blago, skriveno znanje i uspeh, oni zapravo ne opisuju biblijskog đavola koji muči duše, već preodeveni antički kult htonskog Heliosa, odnosno Plutona. Lucifer je u tom sistemu skriveni izvor svetlosti i vitalnosti koji deluje unutar same materije, sa dna kosmičkog ambisa. U suštini, ovde je na delu paganizam.
U alhemiji, koncept Podzemnog Sunca direktno se preslikava na simbol Crnog Sunca (Sol Niger) i prvu, najvažniju fazu Velikog Dela (Magnum Opus), a to je Nigredo. Da bi se olovo pretvorilo u zlato, prva supstanca (Prima Materia) mora umreti, pocrneti i proći kroz stanje truljenja u alhemijskoj posudi. Alhemičari su tvrdili da se u samom centru te crne, trule mase nalazi tajni oganj ili Sol Niger. To je nevidljivo Sunce koje sija u mraku. Bez ulaska u tu najdublju tminu i pronalaženja tog podzemnog ognja, nemoguće je preći u sledeće faze (Albedo - beljenje i Rubedo - crvenjenje / zrenje). U ovom kontekstu, Lucifer / Podzemno Sunce jeste sama ta unutrašnja solarna iskra skrivena u gustoj materiji. On je princip koji podstiče materiju da se preobrazi, da se osvetli iznutra i da iz bazičnog stanja izraste u zlato duha.
Za kraj mogu reći da podzemno Sunce (Helios Katachthonios) i alhemijski Sol Niger razotkrivaju pravu narativnu suštinu Lucifera po kojoj on nije kosmički neprijatelj svetlosti, već sama svetlost koja je zaronila u najdublji mrak materije da bi je oživela iznutra. Zato je u grimoarima on vladar podzemnog blaga, u alhemiji skriveni oganj u utrobi Nigreda, a u antičkoj teurgiji sam Pluton-Helios. On je opomena da se najviša svetlost i najdublji mrak ne nalaze u sukobu, već u večnoj alhemijskoj sintezi.
--------
Pa gde se onda nalazi Lucifer? Posle svega rečenog, rekao bih da ga ne nalazimo ni u drevnom Egiptu, ni u Vavilonu, ni u izvornim misterijama kao samostalno božanstvo čije bi postojanje pratilo neprekinuti niz istorijskih tragova. Nalazimo ga u međuprostoru između religije, književnosti, teologije i okultizma. Lucifer je ime koje je tokom vekova postalo ekran na koji su ljudi projektovali sopstvene predstave o slobodi, pobuni, znanju, duhovnosti i moći. Za jedne je on obećanje oslobođenja, za druge iskušenje, za treće simbol unutrašnjeg buđenja ili intelektualnog prkosa. Ipak, iza svih tih slojeva ne stoji jedno jedinstveno i lako prepoznatljivo biće, već čitava porodica različitih tradicija koje su se vremenom stopile u jedan lik. Zato mi Lucifer ostaje neuhvatljiv.
Mogu prepoznati Veneru koja najavljuje izlazak Sunca. Mogu prepoznati Plutona, gospodara podzemnog blaga. Mogu prepoznati Prometeja koji donosi vatru, ili Sol Niger koji svetli u srcu tame. Mogu prepoznati grimoarskog vladara podzemlja i romantičnog heroja XIX veka. Ali kada pokušam da iza svih tih maski pronađem jedno jedino lice Lucifera, ono se ponovo raspršuje u mnoštvo svojih odraza. Možda upravo u tome i leži njegova stvarna moć. Ne u tome što je jedan bog, jedan demon ili jedan pali anđeo, već u tome što je postao ogledalo u kojem naša epoha vidi ono što joj najviše nedostaje, ili za čim čezne.
Pogledaj moj video na ovu temu na YouTube.
