Saturday, May 2, 2020

Izvori tarota u hermetičkoj kabali (autor Dorijan Nuaj)

Vidi moje prethodne tekstove na ovu temu: Mnemotehnika i tarot i Mantegna taroki i marseljski tarot
U potrazi za kabalističkim izvorima tarota, a posebno njegove ideologije, ne možemo izostaviti neke poznate ličnosti. Kako je poznato, Đovani Piko dela Mirandola je prvi na hrišćanskom Zapadu pisao o kabali, oslanjajući se na prevode hebrejskih tekstova na latinski koje je za njega uradio učeni jevrejski konvertit u katoličanstvo Rejmondo Monkada (Samuel ben Nisim Abulfaraj, poznat kao Flavije Mitridat). U neku ruku Mirandola jeste otac tzv hrišćanske kabale, ali je njen značajni kodifikator ili urednik, bio učeni nemački jezuita iz XVII veka Atanasius Kirher (Athanasius Kircher, 1602-1680), koji je u značajnoj meri uticao na razumevanje kabale od strane kasnijih okultista. Isto tako vredi pomenuti i Agripu (Heinrich Cornelius Agrippa von Nettesheim, 1486–1535), koji je u svojoj čuvenoj i uticajnoj knjizi De Occulta philosophia (Antverpen, 1531) uključio kabalističku magiju. Naposletku, u kontekstu razvoja hrišćanskog kabalizma i uopšte otvaranja kabale izvan krugova jevrejskih posvećenika, vredi pomenuti – Johanesa Rojhlina (Johannes Reuchlin, 1455-1522) katoličkog humaniste i Pikovog sledbenika, zatim Frančeska Đorđija (Francesco Giorgi, 1467-1540, hrišćanski kabalista i franjevac koji je uticao na Kirhera i njegovo shvatanje kabale, budući da su Kirherove šeme izvedene iz Đorđijeve knjige De Harmonia mundi iz 1525), Baltazara Valtera (Balthasar Valther, 1558-1630) čije je učenje uticalo na Jakoba Bemea, zatim čuvenog Kristijana Knora von Rozenrota (Christian Knorr von Rosenroth, 1636-1689), autora uticajne Kabbala denudata (1678) itd. U to vreme, kabala je bila neodvojiva od hermetizma, astrologije i magije. Evo jednog ilustrativnog primera. Opisujući teatar pamćenja (drveni i lepo ukrašeni, slikoviti didaktički mnemotehnički mehanizam u obliku teatra, namenjen za jednog ili par posmatrača, inspirisan hermetizmom i kabalom) Venecijanca Đulija Kamila (Giulio Camillo, 1480-1544), Frensis Jejts sumira sledeće: 
„Međutim, njegova memorijska građevina treba da odrazi poredak večne istine; u njoj će se čitav svemir pamtiti preko organske povezanosti svih njegovih delova sa večnim poretkom na kojem su zasnovani.“ Frensis Jejts, str 166.
Rekonstrukcija Kamilovog teatra
Na isti način, mogli bismo reći da su i tvorci tarota hteli da njihovo delo odrazi poredak večne istine, baš kao što je to slučaj i sa apstraktnim sistemom Ji đinga. Kamilov teatar je previše složen da bi mu ovde posvetio prostor koji zaslužuje, ali zato pozivam čitaoce da istraže ovu odrednicu i uvide njeno kabalističko-hermetičko utemeljenje te prouče sličnost sa Mantegna tarokijem i Viskonti Sforca sistemom tarota. To su sve vizuelni sistemi za pamćenje načela univerzuma i razvijanja analogijskog načina razmišljanja i povezivanja pojava, bića i procesa u okvirima jedne zaokružene simboličke celine. Kod Kamila je, dakle, kako Jejts naglašava, predstavljena ideja o pamćenju koje je organski povezano sa univerzumom. Njegov teatar zasnovan je na sistemu od 49 slika, s tim što je posmatrač, koji se nalazi u centru teatra, poput glumca na bini, onaj pedeseti član. Broj 49 je kvadratna ekspresija sedam planetarnih načela. U Kamilovom teatru svaka planeta ima sedam oblika ispoljavanja predstavljenih određenim slikama, poređanih u određenom poretku. To je jedna mentalna mašina za mapiranje univerzuma. Kamilov teatar, poput Kirherove šeme, podeljen je na sedam glavnih nivoa koje sadrže po sedam celina. Tzv Prometejev nivo uključuje veštine, nauku, religiju i pravo. Nivo Gozbe predstavlja izdvajanje elemenata iz vode. Pećina označava spajanje elemenata. Stvaranje čovekovog duha postavljeno je na nivou tri Gorgone. Na nivou Pasifaje i Bika nalazi se spajanje čovekove duše i tela. Merkurovim sandalama opisane su čovekove prirodne aktivnosti. Naposletku, Jejts donosi sledeći zaključak:
„Mada veština pamćenja i dalje koristi mesta i slike prema pravilima, u njenoj pozadini se desila radikalna promena filozofske i psihološke prirode, jer ona više nije skolastička već neoplatonska. Kamilov neoplatonizam je u punoj meri prožet hermetičkim uticajima, koji se nalaze u središtu pokreta koji je uveo Marsilio Fičino.“ Jejts, str 173.
„Jakom hermetičkom uticaju koji je poticao iz Fičinove filozofije, Piko dela Mirandola pridodao je uticaje proistekle iz njegove popularizacije jevrejske kabale u hristijanizovanom obliku. Ta dva tipa kosmičkog misticizma međusobno su srodni, te su se stopili u jedan oblik hermetičko-kabalističke tradicije, koja je posle Pika prerasla u jednu moćnu renesansnu silu.“ Jejts, str 176-177.
„Religiozni zanos, povezan sa srednjovekovnim pamćenjem, sada je krenuo novim i smeonim pravcem. Čovekov um i pamćenje sada su „božanski“, pošto imaju moć da shvate najviše stvarnosti preko imaginacije koju pokreće magija. Hermetička veština pamćenja sada je postala instrument kojim se obrazuje mag, imaginativno sredstvo pomoću kojeg se u božanskom mikrokosmosu može odraziti božanski makrokosmos, i sa onog božanskog nivoa kome pripada mens shvatiti značenje odgore. Veština pamćenja postala je okultna veština, hermetička tajna... Jedino je okultna tradicija ponovo prihvatila veštinu pamćenja, proširila je novim oblicima i udahnula joj novi život.“ Jejts, str 186-187.
Sve ove ideje uticale su na potonji razvoj shvatanja tarota, a što je doživelo svoj vrhunac u stvaranju tzv okultnog tarota u XIX i XX veku koji je potpuno hermetičko-kabalistički i astrološki. Tu se nalaze i koreni moderne okultne tarotske ideologije. Ta ideologija istovremeno je i jedan od vidova nastupajućeg spekulativnog i ideološkog pogleda na svet. Taj pogled na svet je od krhotina starijih nazora uzeo svetlucave simboličke oblike koji su ga privlačili, umetnuvši ih u jednu posve novu i drugačiju građevinu čija je svrha pokazatelj jasnog i neporecivog diskontinuiteta sa svakom starom tradicijom.
Jedan od Kirherovih dijagrama
Priču o kabalističkim izvorima tarota produbićemo razmatranjem značaja broja pedeset. Upravo u tom broju, kao i u načinu kako su pojmovi prikazani, moguće je povući paralelu između Mantegna tarokija i kabalističke šeme Pedeset kapija Binaha (Razumevanja) kako ih je zabeležio Atanasijus Kirher u knjizi Oedipus Aegyptiacus, 1654. Ova lista kapija predstavlja klasifikaciju znanja koje proizilaze iz sefire Binah a koje posvećenik kabale mora proći ne bi li došao do trideset i dve staze Mudrosti (deset sefirota i dvadeset i dve staze koje ih povezuju). Po legendi, i sam Mojsije je prošao njih četrdeset i devet, ali nikada nije ušao u pedesetu. Ovo podseća na biblijsku činjenicu da Mojsije nikada nogom nije kročio u obećanu zemlju nego je umro i bio sahranjen izvan nje a grob njegov skriven do kraja vremena. Takođe, broj 49 ukazuje na apstraktnost broja 50. Slično je i sa kartom pod brojem 50. u Mantegna tarokiju, kao i sa Ludom u klasičnom tarotu. U sistemima sa po pedeset članova poslednji broj predstavlja kulminaciju ili izlaz iz šeme 7 x 7, dok u sistemu velikih arkana to je 3 x 7. Šema Pedeset kapija Binaha takođe se sastoji od pet dekada:

Uporedni prikaz pet dekada Kapija Binaha
I - elementi
II - razvoj
III - čovečanstvo
IV - sfere
V – anđeoski svet
1. Haos, prva materija
11. Minerali
21. Čovek
31. Mesec
41. Išim – Sinovi Vatre
2. Bezoblična praznina
12. Pojava biljnog načela
22. Materijalno ljudsko telo
32. Merkur
42. Ofanim - Točkovi
3. Bezdan

13. Seme klija u vlazi
23. Ljudska duša
33. Venera
43. Aralimi - Prestoli
4. Poreklo elemenata
14. Biljke i drveće
24. Adam i Eva
34. Sunce
44. Hasmalimi - Vlasti/Gospodstva
5. Zemlja

15. Plodovi
25. Čovek kao mikrokosmos
35. Mars
45. Serafimi - Sile
6. Voda

16. Niži životinjski oblici
26.  Pet čula
36. Jupiter
46. Malahimi - Moći
7. Vazduh

17. Insekti i reptili
27. Pet moći duše
37. Saturn
47. Elohimi - Načela
8. Vatra

18. Ribe i vodeni kičmenjaci
28. Adam Kadmon
38. Nebeski svod – Firmament
48. Beni Elohim - Anđeli
9. Diferencijacija kvaliteta
19. Ptice
29. Anđeoska bića
39. Primum mobile
49. Kerubimi - Arhanđeli
10. Mešanje i kombinacije
20. Četvoronošci
30. Čovek u obličju Boga
40. Nebesa
50. Bog – Ain Sof

Peta dekada, odnosno hijerarhije anđeoskih redova, različito su poređane u zavisnosti od izvora. Redosled koji je usvojilo hrišćanstvo potiče od Pseudo-Dionizija Areopagite iz V veka i ima sledeći poredak (počev od najviših): 1. Serafimi (Plameni, šestokrili čuvari Božjeg prestola – simboli svetlosti) – Jezekilj 1:5 i Isaija 6:1; 2. Kerubimi ili Heruvimi (čuvari Raja, svetlosti i zvezda, predstavljeni sa četiri figure: Čovek, Bik, Lav i Orao – figure koje se pojavljuju u tarotu) – Postanje 3:24; 3. Aralimi ili Ofanimi, odnosno Troni, Prestoli (ognjeni kovitlaci nalik točkovima, simboli pravde i autoriteta) – Kološanima 16; 4. Hasmalimi, odnosno Dominationes, Vlasti ili Gospodstva, upravljaju nižim redovima); 5. Virtutes ili Sile; 6. Potestates ili Moći (anđeli ratnici); 7. Principatus, tj Načela, nose krunu i žezlo; 8. Arhanđeli; 9. Anđeli.

Kirherova klasifikacija je zapravo varijacija kabalističkog poimanja makrokosmosa i mikrokosmosa. Kako objašnjava čuveni učenjak, mason i mistik Menli Palmer Hol: 
„U tajnim učenjima Kabale kaže se da je čovekovo telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, koje se zove Auričko Jaje. To je kauzalna sfera čoveka. Ona ima isti odnos prema čovekovom fizičkom telu kao globus AIN SOFA prema Svojim stvorenim univerzumima... Kao što su univerzumi u Prirodi sazdani od latentnih moći unutar Kosmičkog Jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama širom kraljevstva Prirode proizašlo iz latentnih moći unutar njegovog Auričkog Jajeta. Čovek nikada ne izlazi iz tog jajeta; ono ostaje čak i nakon smrti.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, str 512.
Zanimljiva teorija, u čije obaranje ili potvrđivanje neću ovde ulaziti, ali ona može zgodno poslužiti za razumevanje kabalističke šeme četiri sveta. Dakle, ako zamislimo da se ljudsko biće, kao mikrokosmos, sastoji od – za oko nevidljive – sfere, u okviru koje se odvija njegovo bitisanje, po ugledu na makrokosmos. Unutar te sfere, poput slojeva glavice luka, ili prstenova, nalaze se podsfere, odnosno prstenovi koji okružuju one uže sfere i tako sve do materijalnog nivoa. Kako se ide ka centru tih sfera koje prožimaju jedna drugu, tako se povećava gustina tvari. Tih sfera ukupno ima četrdeset, a okružene su sa tri spoljašnje sfere koje se u dijagramu Drveta života nalaze iznad prve sefire. Tri spoljašnje sfere su Ain Sof Aur (Bezgranična svetlost), Ain Sof (Bezgranično) i Ain (ništavilo, čisti duh). Četrdeset unutrašnjih sfera zapravo čine četiri dekade sefirota koje su podeljene na osnovne nivoe (4 x 10), a što predstavlja egzistenciju strukture Drveta života koje ima deset sefirota na četiri plana postojanja. Ta četiri plana su:

Acilut – bezgranični svet Božjih imena gde se moći Boga najčistije manifestuju i otud ta dekada sadrži deset božanskih imena koja ukazuju na određena svojstva najvišeg bića; „Tih deset čistih i savršenih zračenja ne spušta se u niže svetove i na sebe ne uzima oblik, ali se reflektuje na supstancama inferiornih sfera. Iz prvog, ili Acilutskog sveta, ona se reflektuju u drugom, ili Brijatičkom svetu. Pošto refleksija uvek gubi nešto od sjaja originalne slike, tako u Brijatičkom svetu deset zračenja gubi deo svoje beskonačne moći. Refleksija je uvek poput reflektovane stvari, ali je manja i bleđa.“ Menli Palmer Hol, isto, str 517. 

Brijah – arhanđeoski svet stvaranja; Tu je reč o, kako Hol kaže, deset velikih Duhova, božanskih stvorenja koja pomažu u uspostavljanju reda i inteligencije u univerzumu. „Deset arhanđela Brijaha su zamišljeni kao deset velikih duhovnih bića, čija dužnost je da se manifestuju deset moći Velikog Imena Boga što postoje u Acilutskom Svetu, koji okružuje i prožima čitav svet stvaranja. Sve stvari koje se manifestuju u ni svetovima prvo postoje u neopipljivim prstenovima gornjih sfera, tako da je stvaranje, zapravo, proces izrade opipljivosti neopipljivog, putem proširenja neopipljivog na različite vibratorne nivoe. Deset globusa Brijatičkih moći, mada su sami refleksije, ogledaju se prema dole u trećem, ili Jeciratskom svetu gde su još ograničeniji u svom izrazu i postaju duhovni i nevidljivi zodijak, koji postoji iza vidljivih grupa sazvežđa.“ Menli Palmer Hol, isto, str 518.

Jecirah – hijerarhijski svet oblikovanja – tzv horovi Jeciraha, anđeoske hijerarhije; 

Asijah – elementarni svet supstanci; „Iz Jeciratskog Sveta svetlost deset sfera se reflektuje u Svet Asijaha, najniži od četiri sveta. Deset globusa prvobitnog Acilutskog Sveta ovde preuzima na sebe oblike fizičke materije, a rezultat je zvezdani sistem. Svet Asijaha, ili elementarni svet materije, je onaj u koji se spustilo čovečanstvo u vreme Adamovog pada. Sve duhovne snage gornjih svetova, kad se sudare sa elementima donjeg sveta, iskrivljuju se i izopačuju, što je rezultiralo stvaranjem hijerarhije demona da korespondiraju s dobrim duhovima u svakom od viših svetova.“ M.P. Hol, str 519. Podsetiću, viši svetovi nalaze ka obodu zamišljene kosmičke sfere, dok su niži smešteni u njenom središtu. Tako se stvara perspektiva u kojoj je duhovno i božansko prikazano kao infinitivno, a materijalno i demonsko infinitezimalno. U tom smislu, da se izrazim sholastički, sav pakao može stati na dlanu jedne ruke.

Kabalisti su svakom od ova četiri osnovna nivoa dodelili po jedno slovo sadržano u Božjem Imenu (Tetragramaton) – IHVH (Jahve). Ta slova su jod (latinično i) – za Acilut, he (h) – za Brijah, vau (v) – za Jecirah i ponovo he (h) – za Asijah. Svet Asijaha je pomešan sa tzv klipotima ili kelipama, koje predstavljaju ljušture, odnosno izlomljene delove neuspelih ili neostvarenih prstenova. Ako sefirote zamislimo kao posude, onda bi klipoti predstavljali razbijene posude. 
„Klipot (Kelipot, Klifot) – (heb. pl. QLIPVTh – ljušture, ljuske, školjke, spoljni omotači tela ili entiteta...) – Klipot ili Klipotsko drvo, mračni je ili obrnuti aspekt Sefirot, ili Sefirotskog drveta. One su senke Sefirot. To su sile koje komprimuju Božansku svetlost i skrivaju prisustvo Boga kako bi omogućile postojanje fizičkog sveta i svih materijalnih objekata. Tako kabalističke Klipot simultano imaju dve funkcije – da prikriju svetlost i da dozvole razvoj materijalnog sveta, sve dok se on potpuno ne preokrene, ispravi i spoji sa višim autoritetom. Kao aspekti suprotstavljeni božanskim emanacijama, Klipot se smatraju tamnim, demonskim svetovima, koji su ljušture blistavih, spoljašnjih svetova; to su sile koje ne dopuštaju duhovnoj suštini našeg sveta da se spoji sa korenskim uzrocima. Pošto se bića u nižim svetovima kabale smatraju ljušturama ispunjenim određenom količinom iskvarenih duhovnih sila i funkcija, često se nazivaju demonima. U kabali se svet Asijaha naziva i svet Klipot.“ (Fusnota, Tajna učenja svih epoha, str 520-521).
U integralnom tekstu te knjige, na istim tim stranicama, Menli Palmer Hol kaže sledeće: 
„U Svetu Asijaha nalaze se demoni i zavodnici. I oni su refleksije deset velikih globusa iz Aciluta, ali zbog iskrivljavanja slike nastalog od bazičnih supstanci Sveta Asijaha na kojima se reflektuju, oni postaju zla stvorenja, koja kabalisti nazivaju ljušture. Postoji deset hijerarhija tih demona, koje odgovaraju svakoj od deset hijerarhija dobrih duhova od kojih je sastavljen Jeciratski svet. Tu su, takođe, i deset Arhidemona, koji odgovaraju svakom od deset Arhanđela u Brijahu.“
Klipoti su u neku ruku izraz kosmogonijskih abortusa i često su tretirani kao područje demonskog prisustva. U savremenom okultizmu postoji i drugačiji pogled na klipote: 
„Ljušture su Klipoti, prazne kore ili ljuske Drveta Života. U Zapadnoj magičkoj tradiciji postoji tendencija da se Klipoti izjednačavaju sa bestelesnim demonima. Ovo je zaostalo praznoverje koje bi trebalo proterati na gomilu otpada srednjovekovnog neznanja. Nažalost, preživelo je sve do danas zahvaljujući strahu od mraka svojstvenom ljudima pomešanim sa iskrivljenom doktrinom primitivnih teologa i spiritualista. Ovakav uprošćen koncept Klipota nije svojstven Lurijanskoj Kabali kojoj Zapadna tradicija tako mnogo duguje, niti je svojstven Svetim Knjigama Teleme. Jezikom Svetih Knjiga, svet Ljuštura je naprosto profani svet, budalasti svetsvet stare sive zemlje. Klipoti su aspekti neuravnoteženog Drveta Života koji stoje u suprotnosti sa karakteristikama uravnoteženog Drveta: podela umesto Jedinstva, mistifikacija i neznanje umesto Mudrosti i Razumevanja; nemilosrdan svet sklon nasilju, haosu, mržnji, ludilu, nestabilnosti i opsesiji. Da bi se pronašli primeri ovih oznaka Klipotskih tendencija dovoljno je pratiti svetske vesti.“ Daniel Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str 62.
Broj 1 u šemi kabalističkog Drveta života odnosi se na prvu emanaciju, odnosno sefiru Keter (Kruna); broj 2 je Hokmah (Mudrost); 3 je Binah (Razumevanje); 4 je Hesed (Milost); 5 je Geburah (Strogost); 6 je Tifaret (Lepota); 7 je Necah (Pobeda); 8 je Hod (Slava); 9 je Jesod (Temelj); 10 je Malkut (Kraljevstvo). U Gunterovoj knjizi Inicijacija u Aeon Deteta, na stranici 63. prikazana je šema Drveta života sa klipotskim atribucijama iz koje čitamo sledeće: 1. Keter je dvoličnost; 2. Hokmah je neznanje; 3. Binah je konfuzija / zbunjenost; 4. Hesed je okrutnost; 5. Geburah je nasilje; 6. Tifaret je nesklad; 7. Necah je mržnja; 8. Hod je ludilo; 9. Jesod je nemoć; 10. Malkut je opsesija.

Sve navedeno predstavlja standardnu strukturu Drveta života, odnosno oblik koji se ustalio među hrišćanskim kabalistima, a potom i okultistima. Kasnija okultistička shvatanja su ovu kabalističku šemu povezali sa strukturom malih arkana tarota.

Uporedni prikaz pet dekada kabalističke kosmogonije
I – Acilut
II – Brijah
III – Jecirah
IV – Asijah
V – demonski svet klipota (ljuštura)
1. Ehejeh
Metatron
Hajot ha Kadoš
Rašit ha Galgalim
Taumijel: Satana i Moloh
2. Jahve
Razijel
Ofanim
Mazlot – sfera fiksnih zvezdi
Hagidiel: Adam Belijal
3. Jahve Elohim
Cafkijel
Aralim
Šabataj - Saturn
Satarijal: Lucifuge
4. El
Cadkijel
Hasmalim
Cadik – Jupiter
Gamhikot:
Astarot
5. Elohim Gibor
Samael
Serafim
Madim – Mars
Golab:
Asmodej 
6. Eloah Vedaat
Mihael
Malahim
Šemeš – Sunce
Togarini:
Belfegor
7. Jahve Cabaot
Hanijel
Elohim
Nogah – Venera
Harab Serap:
Baal Hanan
8. Elohim Cabaot
Rafael
Beni Elohim
Kokab – Merkur
Samael:
Adramelek
9. Šadaj El Haj
Gabrijel
Heruvimi (anđeli)
Levanah – Mesec
Gamalijel:
Lilit 
10. Adonaj Melek
Sandalfon
Išim
Olam Jesodot – sfera elemenata
Nahemot:
Nahema


Thursday, April 30, 2020

Mnemotehnika i tarot (autor Dorijan Nuaj)

Đotova Justicija
U tekstu Mantegna taroki i Marseljski tarot latio sam se slavnog italijanskog slikara Đota, pa bih ga pomenuo i za potrebe ovog teksta, a u kontekstu odnosa tarota i mnemotehnike, pošto je jedna od mojih teza o svrsi tarota kao sredstvu veštine pamćenja. Frensis Jejts je upravo u tom kontekstu razmatrala iste freske ovog majstora te napisala sledeće: 
„Sa još većom dozom hrabrosti, pozivam vas da iz ugla veštine pamćenja pogledate likove toliko svete svakom istoričaru umetnosti – mislim na Đotove vrline i poroke (verovatno naslikane negde oko 1306. godine) u Arena Kapeli u Padovi. Ove figure s pravom su čuvene zbog raznolikosti i životnosti koje je u njih uneo veliki umetnik, ali i zbog načina na koji se one izdvajaju iz pozadine, stvarajući tako iluziju dubine na ravnoj površini, što je tada bila velika novina. Napor da se u pamćenju oforme takve predstave sličnosti svakako je unosio raznovrsnost i podsticao individualnu inventivnost – nije li i sam Tulije govorio da svako u svom pamćenju mora stvoriti svoje lične memorijske slike?“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2012, str 114.
Veština pamćenja je, kako ističe Jejts, bila podsticana od strane vodećih sholastičkih autoriteta Alberta Velikog i Tome Akvinskog (Tommaso d'Aquino, 1225–1274, poznati italijanski, dominikanski teolog, znan i kao Doctor Angelicus i Doctor Communis, autor čuvene Summa Theologiae). Zanimljiva je jedna opaska Frensis Jejts o veštini pamćenja kao jednom sasvim neočekivanom mediju preko kojeg su se paganske predstave održale u Srednjem veku. U tom kontekstu ona pominje Alberta Velikog koji je preporučivao korišćenje pesničkih priča kao memorijskih slika. Inače, figura Alberta Velikog (1200-1280), dominikanskog fratra, teologa, aristotelovca i učitelja Tome Akvinskog, jeste od značaja u istoriji ezoterizma u Evropi. Imao je veliki uticaj na srednjovekovne i renesansne mislioce. Mnogi su ga smatrali adeptom alhemije. On je pomno proučavao magijske i hermetičke tekstove, ali je takođe posmatrao alhemijske procedure u laboratorijskim uslovima o čemu je i sam pisao. U nekim svojim delima često je navodio Hermesa Trismegistusa u svojstvu autoriteta. Takođe, pisao je o alhemiji, magiji sigila i slika, o nekromantiji itd. Postoje nepotvrđene tvrdnje da je Albert Veliki u tajne hermetičke nauke uputio i čuvenog Rodžera Bekona (1220-1292), čije se ime takođe vezuje za alhemiju.
Đoto, kapela u Padovi, vrline i poroci
Po Akvinskom i Albertu, bilo je važno sećati se i opominjati nevidljivih radosti Raja i večnih muka Pakla:
„U napregnutoj atmosferi koju stvaraju fratri svojim pridikovanjem, kojim je i Đoto bio nadojen, likovi vrlina i poroka dobijaju posebno moćno značenje. Zapamtiti ih i opominjati ih se kako vreme prolazi, dobija značenje žvota i smrti. Otud i potreba da se za njih iznađu istinski upečatljive slike, u skladu sa pravilima veštine pamćenja. Bolje rečeno, potreba da se iznađu istinski upečatljive slikovne predstave nabijene duhovnim intencijama činila je osnovnu svrhu veštine pamćenja, kako ju je tumačio Toma Akvinski. Nova raznovrsnost i živost Đotovih slika, nov način na koji se one izdvajaju iz pozadine, njihova duhovna snaga – sve te briljantne i originalne crte njegovog slikarstva zaista su se mogle ispoljiti pod uticajem skolastičkog shvatanja pamćenja i snažnog isticanja njegovog značaja kao sastavnog dela razboritosti.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 115.
Osim toga, mnemotehničke metode, preporučivane od autoriteta, često su koristili propovednici kako bi zapamtili redosled svojih izlaganja, a sve po uzoru na antičke izvore ove veštine. Po Albertu i Tomi, praktikovati veštinu pamćenja, bezmalo je deo moralnih i verskih obaveza, jer ta veština deo je veoma važne vrline razboritosti (koja je predstavljena u Mantegna tarokiju), pa ako praktikujemo mnemotehniku, onda aktivno radimo na negovanju naše razboritosti, a što je bogougodno delo.
„Šta je to ponajviše želeo da zapamti pobožni srednji vek? Svakako one stvari koje se tiču spasenja ili prokletstva duše, članova vere, vrlina koje vode u raj i poroka koji vode u pakao. Te stvari su u srednjem veku prikazivane na kipovima po crkvama i katedralama, na vitražima i freskama. Uglavnom je takve stvari želeo da zapamti i čovek srednjeg veka uz pomoć veštine pamćenja koju je koristio da bi složenu materiju srednjovekovne didaktike urezao u pamćenje.“ Frensis Jejts, isto, str 72.
Fulkaneli bi se sa tim delimično složio, jer ono što je on naglašavao jeste da su mnogi od tih sadržaja, umotanih u ruho verskog obrazovanja, osmišljeni tako da posluže kao simbolički i slikovni argo za komunikaciju među posvećenicima alhemijske veštine i prenosa uputstava. Neko upućen u taj tajni slikovni jezik mogao je čitanjem simbola u nekoj katedrali da sazna o osobi koja je te simbole tu postavila, i šta ta osoba poručuje onima koji čitaju. Tako je tajna mogla biti vekovima sačuvana naočigled svih. Ukoliko bi se neki od tih simbola oštetio tokom vremena, i ukoliko bi ga neko restaurirao, ne vodeći računa o verodostojnosti sa originalnim izgledom, to je po Fulkaneliju pokazatelj da restaurator nije bio upućen u tajanstveni argo onih starih majstora, pa ako nije upućen onda nije ni njihov pripadnik. Kontinuitet inicijacije u tom smislu ne postoji.

Objašnjavajući kasniji prelaz pamćenja kao deo vrline razboritosti, iz retorike u etiku, Frensis Jejts je pomenula kako su stoici pripisivali veliku važnost moralnom obuzdavanju mašte, kao sastavnog dela etike. Međutim, verskim i moralnim razlozima se ne iscrpljuje ova tema, jer kako Jejts zapaža, podsticaj za upražnjavanje okultnog pamćenja u renesansi potekao je iz hermetičke tradicije. Moja je pretpostavka da bi upravo u toj poveznici, trebalo potražiti još jedan, veoma bitan, izvor tarota. Hermetička tradicija, koja je u Evropi prisutna još pre renesanse, a koju osvedočuju dela gotske arhitekture i spisi istaknutih pojedinaca poput Alberta Velikog i Rodžera Bekona, jedan je od važnih izvora iz kojeg su nastale tarotske slike i njihova prvobitna upotreba. Te slike, iako odevene u hrišćansko ruho, bilo kao freske, crkvene statue, bilo kao likovi srednjovekovnog pozorišta ili književnosti, zapravo izražavaju ideje jednog starijeg pogleda na svet. Pa ipak, taj stariji pogled na svet, neodvojivo je isprepletan sa hrišćanskim, da bi njihovo raspetljavanje i odvajanje, kao što su to uradili neki kasniji autoriteti tarota, moglo biti bez posledica. Slobodne veštine i vrline trebalo bi da budu jednako svete, kako u antičko vreme, pa kroz Srednji vek i renesansu, sve do naših dana.

U kontekstu hermetičke tradicije u Evropi vredi pomenuti i istaknutu ličnost kao što je Majkl Skot (Michael Scotus, 1175– 1232), škotski sveštenik koji se, odbivši visoki crkveni čin, uputio u Italiju i Španiju gde je učio arapski te preveo Averoesa. Bio je dvorski astrolog Imperatora Svetog Rimskog carstva Frederika II. U svojoj knjizi Liber introductorius on je opisivao Hermesa kao izvora tajnog znanja koje uzvisuje čoveka. Još jedan važan izvor hermetičke tradicije jeste Picatrix, odnosno Gajat al-Hakim, arapski hermetički spis od značaja za uobličavanje evropske ezoterijske imaginacije, a na koji ću se vratiti u drugim tekstovima ovog serijala.

U čemu je trik sa veštinom pamćenja i zašto je ističem u pogledu teme tarota? Ovde bih se poslužio jednim Ciceronovim navodom datim u knjizi Frensis Jejts: 
„Osobe koje žele da uvežbaju sposobnost pamćenja treba da odaberu mesta (mesta u imaginaciji, na zamišljenoj lokaciji) i oblikuju mentalne slike stvari koje žele da zapamte i da te slike pohrane na određena mesta, tako da redosled tih mesta sačuva redosled stvari, dok će slike stvari označavati same te stvari, a mi ćemo naizmenično koristiti mesta i slike kao da su voštane tablice i slova koja na njih zapisujemo.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 16. Navod je iz Ciceronog dela De oratore, II, lxxxvi, 351-4.
Veština pamćenja je bila sastavni deo obuke antičkih govornika, kako bi ovi poboljšali pamćenje, te kako bi mogli precizno napamet držati duge govore. Jejts ističe da je upravo kao deo retorike veština pamćenja preživela do skorijih vremena, što je čini neizostavnim delom evropske tradicije. Međutim, unapređivanje govorništva nije bio jedini motiv za vežbanje pamćenja. Jejts napominje da je vežbanje pamćenja u religiozne svrhe postalo značajno u kasnoj antici sa obnovom pitagorejstva.
„Najčešći, mada ne i jedini tip mnemotehničkog sistema mesta ugledao se na građevinarstvo. Najjasniji opisi tog procesa daje nam Kvintilijan. Da bismo u pamćenju oformili jedan niz mesta, kaže on, treba zamisliti i zapamtiti zgradu, što prostraniju i što raznovrsnijih delova, sa prednjim dvorištem, dnevnom prostorijom, spavaćim sobama, salonima, ne zaboravivši pritom ni kipove i druge ukrase kojima se prostorije ukrašavaju. Potom se slike pomoću kojih treba zapamtiti govor – kao primer, Kvintilijan navodi da možemo odabrati sidro ili nekakvo oružje – u mašti smeštaju na zapamćena mesta u zgradi. Kad se to obavi, i čim bude potrebno prisetiti se nekih činjenica, na svako takvo mesto se treba redom vratiti i od njihovih čuvara tražiti da vrate ono što je tamo pohranjeno. Trebalo bi, dakle, zamisliti kako se govornik iz klasičnih vremena u mislima šeta kroz svoju memorijsku kuću dok drži govor i kako iz zapamćenih mesta izvlači slike koje je tamo postavio. Taj metod obezbeđuje da se sećanje odvija pravilnim redosledom, jer je redosled određen rasporedom mesta u zgradi.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 17.
Likovi prikazani na velikim arkanama uglavnom imaju prateća oružja i oruđa, dok se na kartama Obešeni i Nada (kasnija Zvezda) Viskonti Sforca špila pojavljuje upravo sidro.
„Uspostavljanje mesta (loci) od najvećeg je značaja, pošto se istovetan skup mesta (loci) može svaki put ponovo koristiti, čak i da bismo se prisetili različitih sadržaja. Slike koje u njih smeštamo da bismo zapamtili jedan skup stvari blede i brišu se kad prestanemo da ih koristimo. Međutim,  loci ostaju u pamćenju i mogu se ponovo koristiti za neki novi skup slika, za neki drugi sadržaj.“ Frensis A. Jejts, isto, str 21-22.

Loci, dakle, čuvaju redosled činjenica, dok slike opisuju te činjenice. Sada kada smo malo osvetlili jedan od metoda veštine pamćenja ne možemo a da se ne zapitamo šta je bila prvobitna svrha likova i brojeva velikih tarot arkana? Očigledno je da njihova struktura može biti korišćena kao memorijski niz pohranjivanja mnogih podataka, ali isto tako ti likovi i njihovi predmeti već sami po sebi pričaju određenu priču. Istorija tarota je u mnogome i pokušaj raznih autora da proniknu i ispričaju tu priču. Ne možemo biti sigurni da su u tome uspeli. Čitava ova knjiga nastala je na osnovu moje sumnje da su oni u tome uspeli, te da je tajna te priče u suštini ostala zaklonjena od kasnijih generacija. Frensis Jejts navodi mnoge autore mnemotehničkih rasprava koji ističu da slike koje u tu svrhu formiramo moraju biti zanimljive, neobične, lepe ili grozomorne, jer ćemo ih tako lakše zapamtiti. U tom kontekstu povezujemo tarotske slike sa motivima fresaka, ornamenata i kipova gotskih katedrala, književnih i pozorišnih likova. Uzimajući u obzir kipove gotskih katedrala, koji se čine demonskim, antinomijskim i amoralnim, Jejts kaže da te prikaze, zahvaljujući svojoj neobičnosti ili odbojnosti, deluju na emocije i tako podstiču pamćenje. Frensis Jejts nagoveštava da su ljudski likovi predstavljali integralni deo veštine pamćenja koja je iz Grčke prenesena u Rim. Ljudski likovi se kasnije pojavljuju i u memorijskim teatrima Srednjeg veka i renesanse, pa je stoga sasvim opravdano pitati se nisu li stoga odatle uneti i u tarot? U tom smislu, tarotski niz je sasvim upečatljiv i lako ga je zapamtiti. Tarotske slike su poput istrgnutih mesta nečijeg memorijskog teatra, ali koje prate određeni redosled. Uvek ih možemo staviti na određene lokacije te u skladu sa našim svrhama, prirodati im značenja i nama bitne sadržaje. Tarot je osnova za takav postupak.

Uzevši u obzir sve prethodno rečeno, slobodan sam izneti pretpostavku da je tarot memorijski kodifikovan sistem znanja, čije ključeve nećemo otkriti tako što ćemo buljiti u karte i astralno se projektovati u njih, ali mnogo možemo naučiti uočavanjem zakonitosti i saobraznosti putem analize različitih rasporeda i kontempliranjem o tome. U tom smislu tarot je didaktičko sredstvo čije poreklo možemo potražiti u renesansnoj interpretaciji poglavito hermetičke filozofije i mističnog poimanja hrišćanstva. Poreklo tarota kao didaktičkog sredstva vuče svoje korene u drevnom umeću pamćenja, koje je u evropski Srednji vek došlo preko antičkih izvora. Po Jejtsovoj, Aristotel je ključan za sholastičke i srednjovekovne oblike veštine pamćenja, a Platon za renesansne. Kako je Jejts pokazala, izvore veštine pamćenja možemo pratiti do antičke Grčke, do izvesnog Simonida, pa ipak, usudio bih se reći, da praizvore te veštine možemo locirati u mudrosti drevnog Egipta, čiji je duh oličen u Knjizi mrtvih u kojoj je ključni imperativ memorisanje određenih formula, redosleda slika i predstava ambijenta zagrobnog bitisanja u Amenti. Naravno, ne mislim da ćemo u egipatskoj mitologiji, magijskoj i religijskoj praksi, pronaći direktne izvore inspiracije likova i redosleda tarota, niti da su oni izraz nekakve preživele tajne doktrine koju su egipatski žreci ovekovečili te saželi kroz sistem karata za igranje i proricanje te, tokom istorije, tajno prenosili podzemnim inicijacijskim tokovima sve do savremenih okultista. Isto tako, ne bi smelo da smetnemo sa uma postojanje starih mnemotehničkih tradicija paganske Evrope. Na primer, poznato je da su keltski druidi sve svoje znanje prenosili usmenim putem i mnogo toga pamtili. Uostalom, nisu li to činili i bardovi, nepismeni hroničari i pesnici? Takođe, o mnemotehničkim tradicijama Indije, Persije, Dalekog istoka i pretkolumbovske Amerike malo znamo.

Pitanje je, dakle, šta je i kako uticalo na pojavu tarota, ali kada se već pojavio u XV veku, mi znatno lakše možemo slediti njegov razvoj do naših dana. Podsetiću poštovaoce Karlosa Kastanede na to kako je njegov navodni učitelj Don Huan govorio o sećanju koje je pohranjeno u tzv višoj svesti i da je trik čarobnjaka da se priseti svega što je iskusio i spoznao u tim stanjima. Don Huan je magijskim postupkom podizao Kastanedinu svest na viši nivo kada mu je prenosio znanje, a što bi ovaj zaboravio onda kada bi se ponovo vratio na redovno stanje svesti. Otud mu je bilo važno da se priseti tih lekcija i tako sam izazove stanje povišene svesti. U sećanju je ključ. Mnogo okultisti su verovali i još uvek veruju kako tarot zapravo krije šifrovanu poruku drevnih egipatskih majstora čije otključavanje izaziva prisećanje na skrivene arhetipske istine, inače nedostupne svakodnevnoj svesti. Međutim, ovde se nameće jedno pitanje o kakvom je zapravo tarotu reč? Da li je tu reč o nekom italijanskom renesansnom tarotu ili nekoj kasnijoj verziji, možda baš o Marseljskom tarotu? Ukoliko nešto od toga jeste istina zašto su onda okultisti, počev od XVIII veka imali potrebu da reinterpretiraju taj tarot drevnih egipatskih inicijanata? Jesu li možda moderni inicijanti mudriji od starih i u čemu se tačno ogleda njihovo preimućstvo? Zašto su onda moderni okultisti prekrajali pretpostavljenu drevnu egipatsku mudrost skrivenu u kartama? Da bi je učinili transparentnijom? Očigledno je da nešto u toj teoriji ne štima.