Friday, December 6, 2019

Hitler iz ugla alternativne vizije istorije (autor Dorijan Nuaj)

Moram priznati da me lik i delo Adolfa Hitlera nikada nije privlačilo za neko dublje istraživanje i razmatranje. Jednostavno, u toj pojavi teško sam nalazio motivaciju ili nadahnuće za nekakav kreativni osvrt. Takođe, nisam čak ni pokušavao da se bavim nekakvim okultnim Rajhom ili magijskom prirodom, odnosno pozadinom Hitlerovog fenomena. To ostavljam mentalitetu nekakvih senki nad Balkanom. Istini za volju, naterao sam sebe da pročitam njegov Mein Kampf, ne bih li nekako zavirio u taj um, a potom i u Mit XX veka Alfreda Rozenberga, ne bih li razumeo osnovne crte ideologije nacizma. I naravno, bio sam razočaran plitkošću dometa tih misli i ideja, jer čemu Rozenberg ako već imamo jednog Juliusa Evolu? Sa druge strane, čitanje Hitlerovog zatvorskog pisanija dodatno me je učvrstilo u uverenju da to nije pisao neko drugi, ne bi li budući i - magijski projektovani vođa imao nekakvu knjigu. Na osnovu misli izloženih u toj knjizi zaključio sam da se njene idejne konstrukcije savršeno uklapaju u pojavu, govor i ponašanje Adolfa Hitlera. Sve i da je neko drugi autor te knjige, moj utisak je kao da je sam Hitler to pisao. Nakon čitanja Mein Kampfa počeo sam temeljnije da studiram tu osobu i to je rezultiralo mojom snevačkom trilogijom koju sam izneo u ovom tekstu. Reč je o moja tri povezana sna koja sam posmatrao kao u bioskopu. U njima sam čas bio posmatrač trodelnog igrano-dokumentarnog filma o Hitleru, a čas sam bio sam akter, odnosno Adolf Hitler himself

U prvom filmu narator počinje tako što se pita kako je moguće da je Hitlerov lik i nakon sedamdesetak godina nakon završetka rata i dalje aktuelan, i zapravo sve aktuelniji. On nikako da izbledi, jer njegov duh, kako prolazi vreme, umesto da kopni i nestaje, biva sve životniji i prisutniji. Kako je to uopšte moguće i zašto je to tako? Tu upitanost ubrzo sledi serija brzih kadrova u kojima se smenjuju razni akteri, istoričari, propagandisti, političari, novinari, intelektualci, filmadžije, glumci, dokumentaristi, umetnici, ujedno svi oni koji su se od rata na ovamo bavili fenomenom Adolfa Hitlera, nacizma i nacističke Nemačke i od toga napravili lepe karijere. To je jedna golema produkcija, jedna velika posvećenost koja cilja da objasni, osudi i smesti na tamnim bojama oslikani stub srama i proklestva tu tragikomičnu figuru istorije. Dakle, ne da potisne i protera u Tartar, nego da ga drži uvek aktuelnim i pod reflektorima, na jednom perverznom pijedestalu kolektivnog zaklinjanja, kao kakvu ahrimansku zombi figuru pred kojom se ispituje ideološka pravovernost današnjih ljudi nad kojima visi opasnost identifikacije sa prokaženim strašilom hitlerizma. To je jedan moćan živi talisman, ogledalo istine, jer ako se ne povinuješ našim sugestijama onda si istovetan strašilu.
Ubrzo zatim sledi scena u kojoj gomila upire prst u nekog nesretnika koji se nekako ogrešio o vladajuću paradigmu, a zatim se u istoj pozi okreće ka hitlerovskom strašilu koje bi trebalo da posluži kao postmoderni anti-totem suočavanja sa prošlošću i odricanja od te iste prošlosti. Zapravo, više je nego bizarno i krajnje mizerno korišćenje jedne takve figure kao što je Hitler kao prigodno ideološko oruđe u obračunu sa političkim, geopolitičkim i ideološkim protivnicima. I ne samo sa njima, nego i sa konkurentima ili ličnim neprijateljima. Tako smo došli do čuvene ideološke poštapalice današnjice kojom se etiketira bezmalo svašta i svako: fašista, fašizam ili neonacista, nacizam. Svakim uzimanjem u usta tih pojmova i svako pominjanje Hitlera u ma kojem kontekstu jeste svojevrsno zazivanje njegove utvare. Oni koji su protivni aktuelnom poretku tako bi mogli pomisliti da on možda i nije bio tako loš čim ovi tako histerično metanišu njegovom pojavom. Otud me baš zanima šta bi tako zgodno poslužilo u tu svrhu da nije bilo nikakvog Hitlera ili nacizma? Upravo je na tom pitanju film poprimio neki čudan tok - šta bi bilo kad bilo...

U prvoj sceni vidimo ostrašćene sveštenike drevnog egipatskog boga Amona kako teškim maljevima razbijaju statue boga sunca Atona koje je podigao Amenhotep IV, čuveni faraon reformator koji je u Egipat uveo monoteizam. To je, naravno, naljutilo sveštenike drugih bogova, posebno Amonove sveštenike, koji su nakon smrti ovog faraona rešili da izbrišu svaki pomen na njegovo ime i na kult koji je on ustanovio. Sve i da ovo nije istina, nije ni od kakvog značaja za dalji tok ovog narativa, jer primer takvog ponašanja, jeste ono što su u filmu uradili pobednici u Drugom svetskom ratu. Za trenutak se scena promenila i više nisam gledao Amonove sveštenike nego savezničke vojnike i razne vojno-obaveštajne komisije koje sistematski zatiru svaki trag postojanja Adolfa Hitlera i nacizma. Donose se zakoni kojima se rigorozno kažnjava svako pominjanje njegovog imena, držanje slike, čak i pominjanje da se taj rat i sve u njemu uopšte dogodio. Zvanična verzija kojom je objašnjavan razoran i genocidni sukob jeste da je u pitanju Prvi svetski rat. Čitave generacije širom sveta, a ne samo Nemačke, jednom stalnom ideološkom presijom i cenzurom na svetskom nivou, vaspitavane su tako da im je ukinuto svako istorijsko pamćenje na nacizam, Hitlera i Drugi svetski rat. Moderni Amonovi sveštenici su se svojski potrudili da sakriju i unište svaki trag inkriminisanog fenomena i da iznova napišu istoriju od 1923 do 1945. Zaista je teško bilo ubediti preživele žrtve genocida da se nije desilo to što se desilo i da bi to sećanje trebalo da izbrišu, ali totalna politička moć može sve, pa čak i to. Takvom istrajnom politikom, sedamdest godina kasnije, kada je pomrla većina ratne generacije, Hitlera se više niko nije sećao, niti pominjao, a kamo li da ga je iko koristio kao baba-rogu ili oruđe u obračunu sa bilo kime.
Drugi film počinje svečanim otvaranjem izložbe jednog uspešnog, harizmatičnog, ekscentričnog i genijalnog bečkog slikara. Javnost je bila fascinirana tim ogromnim platnima na kojima su prikazani užasi njegovih zastrašujućih vizija rata, zatiranja naroda, gasnih komora, nastupajućih armija, monumentalnih građevina, pada Berlina, atomskih bombi itd. Sve se to pripisivalo njegovoj genijalnosti i neviđenom umetničkom talentu čija su ovaploćenja prozvali nadistorizmom. Tako je Adolf Hitler ušao u istoriju umetnosti kao rodonačelnik slikarskog pravca nadistorizma. Mnogi su smatrali da je on nekako upleten u okultno, a naročito je bilo u fokusu njegovo dugogodišnje i blisko prijateljstvo sa Alisterom Krolijem koji ga je nazivao Horusom i u njemu video nosioca magijske struje teleme na polju umetnosti što se manifestovalo kroz čuveni, maestralni te magistralni špil tarot karata poznat kao Tot-Hitlerov tarotNjegov menadžer i poznati bečki trgovac umetninama Noam Geršvic načinio je od njega svetsku ikonu i organizovao brojne izložbe širom sveta. Hitler se u poznijoj fazi preselio na njujorški Upper West Side, gde je imao mondenski atelje u apartmanu koji mu je u tu svrhu ustupila poznata udovica velikog bankara Adama Horovica - Lujza Horovic. Pričalo se da se u svojoj njujorškoj fazi Hitler družio sa Teslom te da mu je poklonio čuvenu Jasenovačku ružu koja je visila na zidu Tesline sobe u New Yorker hotelu. Inače, kuriozitet predstavlja to da je ta Teslina Hitlerova Jasenovačka ruža uticala na jedinog srpskog nobelovca Gorana Čučkovića i nadahnula ga da napiše čuveno Jedenje bogova. Kontroverza koja je pratila Hitlerov život prenela se i na njegovu smrt. Navodno je stradao u požaru ali njegovi posmrtni ostaci nikada nisu pronađeni, što je njegov lik i delo dodatno uvilo u čudesnu misteriju. 
U trećem činu filma-sna zatičem se u Hitlerovom čuvenom berlinskom bunkeru godine 1945. Teku poslednji dani koji ubrzo bivaju poslednji trenuci poslednjeg dana. Shvatam da je došao trenutak moje evakuacije. Sve je izrežirano. Mizanscen je postavljen. Dok okolo gruvaju artiljerijska oruđa, nameštam frizuru, oblačim sivi kaput, podižem kragnu i sa torbom u ruci odlazim kroz tunel do tajnog izlaza gde me čeka, o čudesa, taksi. Sedam u taksi koji me polako odvozi sa mesta poprišta. Prolazim pored ruševina, scene su crno-bele, crvenoarmejci nadiru, mene niko ne primećuje, niko me ne prepoznaje, nijedan rikošet me ne dotiče, nijedan geler ili komad šuta, niko me ne pita za dokumente. Izlazim iz razrušenog Berlina i ambijent ponovo postaje svetao, prijatan i koloritan. Odjednom sam se obreo pored džamije sultana Fatiha u Prištini, tzv carske džamije pored koje sam često u detinjstvu prolazio i sa čije sam česme kao dete gasio žeđ. Moj auto iz tridesetih je stao pored džamije, izašao sam da se za trenutak oprostim od scena iz mog detinjstva, kada u jednom trenutku spazih usamljenu ružu kako tajanstveno bitiše preko puta građevine. Približih se da je bolje osmotrim i odmah prepoznah njenu kabalističku strukturu. Očito takva ruža ne postoji u prirodi, pa ipak u filmu-snu ona je bila prava. Bila je to mistična Ruža Bafomitrasa. Barem je tako rekao narator čiji me je glas sve vreme pratio. I gle čuda, sama ruža je krvarila. Njeno crvenilo se razlivalo niz stabljiku i kapalo na zemlju. U tom trenutku sa minareta se čuo glas mujezina a ja sam se naglo zatekao na pampasima Paragvaja iz kojeg je izronio oltar boga-škorpije dok se na mom licu od krvi ruže formirala maska. Tako sam postao nosilac maske. I nijedan anđeo mi nije mogao objasniti kakav je smisao svega toga - Berlin, rat, Hitler, Priština, džamija, ruža, Paragvaj, oltar boga-škorpije, maska... Misterija!

Promenio sam boju kože. Nisam više Nefijac nego sam Lamanac. Od tog trenutka poznavao sam samo jednog boga, a to je bog-zmija čije je ime Dambala.

Sunday, December 1, 2019

Geozofija (autor Dorijan Nuaj)

Yukhym Mykhailov
Većina nas koji smo posvećeni proučavanju ezoterijskog i okultnog, koristimo i prihvatamo zdravo za gotovo mnoge uobičajene izraze kojim su označene i nazvane određene pojave, entiteti ili bića. Tako ćemo, recimo, pojmove poput demona, neorganskih bića, klipota, anđela, larvi, senki, bespogovorno preuzeti i koristiti kao činjenice bez da smo iste iskusili, ili smo ih iskusili ali nismo razumeli šta smo to zapravo iskusili itd. Ili, što je možda još poraznije, sopstvena iskustva tumačićemo ključevima koje suštinski ne razumemo niti smo u njih na ispravan način upućeni, nazivaćemo ih ovim ili onim imenom bez da smo sigurni u ispravnost takvog izbora. Naravno, ove opaske odnose se i na mene, jer sam takođe navikao da se ponašam i mislim u pomenutom šablonu. Pa ipak, iz iskustva znam da je uvek bolje za sopstveno iskustvo, otkrića i metod koristiti sopstvene izraze i simbole, makar se ovi ne uklapali niti u jedan poznati nam sistem. To nije nimalo lak zadatak. Ukoliko je vaš izbor da sledite neki od poznatih sistema u bilo kom obliku, onda je takva kreativnost uglavnom izlišna, osim u nekim detaljima koji mogu imati veći ili manji značaj, mada, što i to ne reći, ta vaša mala inventivnost može biti ključna po vaš dalji razvoj. I to, dakle, ima smisla. Međutim, ukoliko nemate afiniteta prema poznatim sistemima, vi nemate izbora nego da stvorite vlastiti. I naravno, odmah da naglasim kako je to bezmalo nemoguć zadatak za nekog ko počinje ni od čega. Stoga je potrebno biti deo nekog sistema i dosegnuti neki nivo u datim okvirima. Ovaj tekst namenjen je upravo onima koji su, sledeći neki sistem, došli do jedne tačke i tu stali, bilo da su odustali svojom voljom, bilo da su loše vođeni od strane nekih koji su se možda zaustavili par koraka ispred njih. Nebitno šta je od toga istina, jer ovde je u fokusu potreba za stvaranjem sopstvenog puta, sopstvenog sistema, a prvi korak u tom pravcu jeste imenovanje stvari, fenomena, iskustava, stanja, pojava i entiteta sopstvenim izrazima. Nije važno koliko ti izrazi imaju smisla i koliko su uporedivi ili uklopivi sa pojmovima i izrazima drugih sistema. Sve što vama ima smisla drugima može izgledati posve besmisleno, ali neka vas to ne brine. Jedina stvar koja uopšte nema nikakvog smisla jeste objašnjavati drugima šta je vaš sistem, i šta tačno znači neki izraz, gest, radnja ili simbol. 

Uzeću, recimo, primer geomantije, o kojoj sam već pisao na ovom blogu (vidi ovde). Taj sistem simbola je toliko star da je njegovo izvorno značenje potpuno zaboravljeno pa otud možemo bez imalo ustručavanja da na isti primenimo neku posve ličnu mitologiju i doktrinu, naravno, ukoliko smo uopšte sposobni za tako nešto. U tekstu koji sam pomenuo uglavnom sam naveo atribucije geomantijskih figura kakve već postoje u nekim izvorima. Naravno, taj sistem ima ograničeni smisao te se nalazi u funkciji svrhe onih koji su te atribucije uspostavili te koristili geomantijski sistem onako kako je to njima u datom trenutku bilo potrebno. Istina je da su te figure vrednosno i pojmovno neutralne te se mogu imenovati, upotrebljavati i povezivati kako nam drago. One čine simbolički zaokružen univerzum i dokle god se držimo osnovnih parametara tog univerzuma možemo se igrati sa značenjima i metodama u skladu sa našom voljom. Isto možemo reći i za Ji Đing, šah, tarot ili slova nekog alfabeta. Pogledajmo samo šta su hermetički kabalisti uradili od jevrejske kabale. Oni su uzeli neke njene elemente i povezali ih sa nekim posve nehebrejskim elementima te od toga načinili poseban sistem koji se više ne može nazvati kabalom u izvorno jevrejskom smislu, ali to i dalje jeste oblik kabalizma, nekakav sinkretički kabalizam. 

Prvi korak u stvaranju sopstvenog sistema jeste izvrtanje postojećih predstava naglavačke. To je upravo ono što je u određenoj meri uradio Alister Kroli stvarajući sistem teleme. Isto je uradio i Isus Hrist ili recimo Šabataj Cvi, izvrćući temeljne pretpostavke judaizma. U tom smislu, svaki tvorac autentičnog sistema jeste revolucionar. Svaki revolucionar jeste vesnik katastrofe, što nas dovodi do premisa revolucije katastrofe, doktrine o kojoj sam na ovom blogu već pisao i čije sam premise razvijao pre nego što sam se upoznao sa antinomističkim idejama poput onih Šabataja Cvija ili Alistera Krolija. Vidi sledeće tekstove: Ugovor sa đavolomRevolucija i dekadencijaEgzorcizam velikog belog bratstvaSistem istineDaimoni revolucijeMagijska pozadina božanske revolucijeRazum revolucijeTrimurti božanske revolucije katastrofeRadikalno zlo u službi revolucije
Naslov ovog eseja pozajmio sam od Džejka Stratona Kenta (Jake Stratton-Kent). Zapravo, rado sam ga preuzeo i njime obuhvatio čitav spektar mojih nazora koji najverovatnije nemaju veze sa Kentovim idejama, ali kako odoleti tako bremenitom izrazu - geozofija!? To je izraz mnogo uverljiviji nego što je to recimo teozofija ili antropozofija. U tom smislu i sam Kent spada među one koji izvrću ustaljene predstave ne bi li tako raščistili Augijeve štale okoštalih i toksičnih ideja. Na jednom mestu u knjizi Geosophia, raspravljajući o antičkim pogledima na svet, Kent se dotiče trodelne šeme univerzuma - Neba, Zemlje i Podzemlja: 
"However interesting apocalyptic literature may be in itself however, it is more essential to our purposes that Plato's tripartite schema is vertical, above is good and greater, and below is bad and lesser. Its three levels equate misleadingly easily with what our culture calls Heaven, Earth and Hell. In this important respect this is completely distinct from older Greek ideas about the afterlife; in which the underworld was the abode of the dead, good or bad. Punishment and reward are also significant elements of Plato's eschatology, which bears comparison with Orphic ideas of expiation. Significantly a good place in Plato's afterlife does not depend on initiatory knowledge, the moral conditions and their consequences involve everyone. Coinciding with changes in the wider culture, Plato departure from the old model of the afterlife can be seen as a turning point. It preceded a still greater departure of increasing influence into the latest period of Graeco-Roman culture. This involved varied projections of the afterlife either mostly or entirely into the heavens. In many instances this involved or assumed a transferral or projection of the geography of Hades onto the sky; complete with its rivers, Islands of the Blessed and other important locations. Such developments, interconnected with Babylonian astrological thought, represent a crucial stage in the development of Western magic. Very many features of Western magic as we know it are a direct consequence of these events, and would be instantly recognised if listed. This must wait however, as the most powerful and central aspects of the context in which they first arose are all too frequently overlooked. In Plato's myth the asphodel meadow of Hades is an aerial place, in the upper atmosphere, while Tartarus remains underground. Subsequently this was extended, as in Plutarch for whom the river Styx flowed upwards from the Earth to the Moon, and the Asphodel Meadows are transferred to the space between Earth and the Moon, which luminary plays a very conspicuous part in Plutarch's eschatology. Tantalisingly, Plato tells us the ritual specialists or goetes described themselves as Children of the Moon, so perhaps these lunar associations are earlier than is currently thought. In any case, in various religions of late antiquity the relocation is extended even further. Under the influence of astrological ideas from Chaldean and later Jewish sources the seven planetary gods, with their near all-encompassing role in human destiny, become the hostile Archons of Gnosticism. The origins of these gods may lie in seven evil stars, rather than planets, in Babylonian star-lore. In the emergent systems they bore malign influence over incarnating souls descending through their domains towards the Earth, and after death impeded their departure to the higher realms. By contrast, while the fiery wild men of Plato's vision with their scourges superficially approach to the Christian conception of demons, there is no suggestion that they are themselves damned. Nevertheless, Plutarch's myths, which typify the subsequent transfer of Hades to the sky, contain a more developed demonology. Greek mythological language was undergoing an evolution, which sometimes collided with the more pessimistic forms of astrology. The negative conceptions of planetary gods or angels, the Archons of Gnosticism, were both compatible and convergent with these tendencies."
(Jake Stratton-Kent, Geosophia, Scarlet Imprint, 2010, str 169, 170)
Odilon Redon
Veoma je zanimljiva ova Kentova opaska o projektovanju mitskih sadržaja podzemlja na nebesa. To ukazuje na jednu bezmalo revolucionarnu promenu u mitskoj svesti a čiji su uzroci, barem meni, posve nejasni. Verovatno zato što je večno jedino ono što okujemo u zvezde i projektujemo na nebesa. Ideja o zvezdanom poreklu duše trebalo bi da ukaže na shvatanje o njenoj večnosti. U zvezdanom ambijentu duša zadržava svoju individualnost, dok u ambijentu podzemlja ona biva utopljena u kolektivni egregor duhova predaka. Isto tako, demonski predatorski proždirači duša iz podzemnog sveta postali su subjekti malignih astroloških uticaja ili zli demijurzi, odnosno arhonti gnosticizma. Pa kako se to zapravo desilo? Da bismo barem malo osvetlili tu promenu valjalo bi pozvati se na neka Elijadeova zapažanja u knjizi Šamanizam

Razmatrajući odlike sibirskog, altajskog i arktičkog šamanizma, Elijade je isticao tamošnja shvatanja o istorijskom opadanju moći šamana, što je posledica načelnog opadanja čovečanstva, a čiji su uzroci bilo protok vremena, zatim neka velika duhovna tragedija ili opadanje kvaliteta ljudskog materijala usled svojevrsnog zamora krvi, budući da se krvna loza protagonista prvobitne magije vremenom utopila i pomešala sa običnima koji u svojoj genealogiji nisu imali božanske pretke. U vremenima dok je krv još uvek bila moćna, ljudi su lako mogli da prelaze sa zemaljskog nivoa u podzemni ili na nebeski. Međutim, kada se desio pad, odnosno nekakva kosmičko-magijska katastrofa ili prosto kvarenje prosečnog ljudskog materijala, tu mogućnost imali su jedino šamani i magovi. Vremenom je to postalo sve teže i njima, pa su samo izuzetni među šamanima i magovima i dalje bili u stanju da izvedu takve poduhvate. U skladu sa tim Elijade podseća da se ulaz u podzemni svet nalazi tačno iznad centra sveta, a da je ovaj zapravo na osi koja povezuje htonsku i uransku ravan. To je smisao glifa tau u šemi kabalističke kocke gde zamišljena linija alef, prolazeći kroz tau, povezuje uransku ravan bet sa htonskom gimel. Ta zamišljena osa je stub sveta prikazivan na različite načine, kao sveta planina ili njena slika - zigurat, piramida, hram ili sveti grad. Sveta planina je u središtu sveta, predstavlja samu osu tri kosmička područja i često je ulaz odakle se odlazi u nebeske sfere ili u podzemlje i odatle se vraća nazad. Kastaneda bi rekao da takva mesta predstavljaju pogodne lokacije na kojima lakše dolazi do pomeranja tzv skupne tačke percepcije te u tom smislu pominje drevne meksičke piramide.
"Turko-Tatari, kao i brojni drugi narodi, zamišljaju nebo kao šator; Mlečni put je šav; zvezde, otvori za svetlost. Po Jakutima, zvezde su prozori sveta: one su otvori namenjeni provetravanju različitih sfera Neba... S vremena na vreme bogovi otvaraju šator da pogledaju na zemlju, i to su meteori. Nebo se takođe posmatra i kao poklopac: događa se da nije baš savršeno pričvršćeno na rubovima Zemlje i onda kroz taj međuprostor duvaju snažni vetrovi. Kroz taj uzani međuprostor takođe se mogu provući i na Nebo popeti heroji i druga povlašćena bića. Na sredini Neba sija Polarna zvezda, koja učvrćuje nebeski šator kao kočić. Samojedi je nazivaju Klin neba, Čukči i Korjaki - Zvezda klin. Istu sliku i isti naziv srećemo kod Laponaca, Finaca i Estonaca. Turko-Altajci smatraju Polarnu zvezdu Stubom: ona je Zlatni stub Mongola, Kalmika, i Burjata, Gvozdeni stub Kirgiza, Baškira i sibirskih Tatara, sunčani stub Teleuta itd. Komplementarna mitska slika jeste slika zvezda na nevidljiv način povezanih sa Polarnom zvezdom. Burjati sebi predstavljaju zvezde kao stado konja, a Polarna zvezda (Stub sveta) je kolac za koji ih privezuju." (Mirča Elijade, Šamanizam, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990, str 198)
Osvrnimo se za trenutak na neke paralele - zvezde kao prozori sveta ukazuju na opasku iz Krolijeve Knjige zakona da cadi nije zvezda (misli se na tarot atribuciju hebrejskog slova cadi). Kroli je arkanu XVII Zvezda dodelio hebrejskom slovu he što znači prozor, jer zvezda je prozor. Zvezde su beskrajnost kosmičkih očiju, prozori duša. Takođe, posvećenicima u hermetičku kabalu neće promaći analogija Polarne zvezde i klina, odnosno hebrejskog slova vav, što se prevodi kao klin. 

U zaključku, ono što predlažem svakom zaluđeniku za ezoterično, jeste da zaroni u mitsku strukturu sveta i dobro je izuči te da tu sliku potom uporedi sa slikom koju je usvojio putem vaspitanja, i (samo)obrazovanja. Zatim bi trebalo da iz slike koju je usvojio otkloni (ili reinterpretira) sve sadržaje koji se ne uklapaju u one najstarije mitske kosmološke obrasce, ma koliko se ovi ne uklapali u savremena ili poznija istorijska kosmološka shvatanja. Tako će stvoriti sebi kosmičku mapu iz koje će čitati praktična rešenja, tumačiti i povezivati simbole, ako ne na izvoran, ono barem na sebi svojstven i manje-više originalan način. U skladu sa tim, ja sam usvojio izraz geozofija kako bih istakao sopstveno geocentrično stajalište, jer ja ne bitišem negde tamo u kosmičkom beskraju ili nadomak Sirijusa, nego na Zemlji i iz te perspektive sagledavam univerzum. Centar sveta je tamo gde sam uspostavio vezu između tri oblasti i kroz koji prolazi kosmička osa, a to je upravo ovde i sada u tački tau. Božanska revolucija katastrofe jeste magijska sila koja se obrće oko pomenute ose u smeru s leva u desno, dok se revolucionar u svom modusu operandi, obrće u kontrasmeru, nasuprot vremenu jer nije zalud rečeno: et lux in tenebris lucet, et tenebrae eam non comprehenderunt.