Friday, April 26, 2019

Um, razum, ego, svest (autor Dorijan Nuaj)

Već godinama posmatram kako se po forumima i društvenim mrežama vodi beskrajna rasprava o umu, razumu, egu, svesti: šta te stvari jesu, šta nisu, šta se tu prevazilazi, šta odbacuje, šta suspreže, šta razvija i šta je čija svrha u svemu tome (u međuvremenu su se negde zagubili duša i duh). Kada pominjem ove beskrajne rasprave pre svega mislim na one koje vode oni koji se zanimaju za ezoteriju, a ne na ljude čija je osnovna vokacija psihologija, antropologija ili filozofija. Konkretno, na pisanje ovog kratkog teksta navela me je misao jednog mog virtuelnog poznanika koji je napisao sledeće: „Ako pokušamo da nađemo koren naših misli, moramo se okrenuti ka prošlim mislima. I tako sve dok se više ne sećamo. One idu jedna za drugom kao uzrok-posledica i taj točak ne prestaje dok ne nadiđemo um. Sve dok se vodimo tim mehaničkim zakonom mi smo neslobodna bića.“

Na neki način onaj ko je ovo ovako formulisao u krajnjoj liniji jeste u pravu. Međutim, smatram neophodnim pokušati nekakvo raščlanjivanje razumevanja radi. Kao prvo nije neophodno da istražujemo prošle misli kako bismo odredili njihov izvor. Načelno, misli izviru i poniru iz istog „mesta“. U tom smislu možemo reći kako je um njihov izvor, ali takođe taj isti um je i izvor ne-misli. Njegovo osnovno stanje je mentalna tišina, odnosno stanje osnovne vibracije svesti (indikativna je sličnost reči UM i AUM). Stvaranje mentalnih slika samo je jedan modus operandi uma. Um je uopšte pretpostavka sposobnosti generisanja misli. Međutim, um funkcioniše i bez misli. Mi mešamo um i raz-um. Um je koren raz-uma, dok je raz-um proizvod tzv kultivacije uma, koja je zapravo nasilje nad tim istim umom. Razum je u tom smislu prepreka, odnosno koprena koja, kao posledica spoljnih intervencija, na neki način prekriva um, skriva um od njega samog. Ipak, sve ovo što sam rekao jeste proizvod te kultivacije, tj način na koji je koprena koja prekriva moj um interpretirala to pitanje. Činjenica je da i dalje ne znam šta um zapravo jeste. I ko to uopšte ne zna? Da li je to ego? I šta je uopšte ego? 

Moje razumevanje ega taj pojam definiše kao konstrukt uma čija je osnovna funkcija da razgraniči „ja“ u odnosu na „ne-ja“. Ego povlači tu jasnu liniju ili je ego ta sama linija. Da nije tako ja onda ne bih bio kadar da razlikujem granicu gde prestaje moje biće a gde počinje spoljni svet, šta je sadržaj mog imaginacijskog i asocijativnog toka od spoljašnje stvarnosti. Ukratko, ego odeljuje moju unutrašnju stvarnost od spoljašnje stvarnosti, s tim što je kompletna vizura tzv spoljašnje stvarnosti posve subjektivna budući da njenu pojavnost oblikuje upravo um na način koji je usklađen sa umovima drugih ljudskih bića. Otuda svi ljudi vide osnovne elemente stvarnosti na gotovo istovetan način. Razlike su u nijansi. Zato smatram da je ego proizvod ili instrument ljudskog opažanja čija je osnovna uloga razlikovanje. 

Nevolja nastaje sa vezivanjem svesti za ego. I to je opšte stanje čovečanstva, ali i pretpostavka tzv zdravog razuma. Nevolja nestaje odvezivanjem svesti od ega. Istovremeno, tada nastaje nevolja za taj zdravi razum. Smatram da je ovo moje gledište u skladu psihološkom naukom, po kojoj je funkcija ega u tome da odeli ja od ne-ja. Međutim, bavljenje okultnim ili mističnim iznova tanji tu granicu, osporavajući tu diskriminatornu ulogu. Ukoliko je to osporavanje kontrolisano i uvežbano, onda je isto tako iskontrolisan i uvežban povratak u pređašnje stanje. U slučaju ludila ili poremećaja nema nikakve kontrole i ta granica između ja i ne-ja nije baš uvek sasvim jasna. Ukoliko idealni ego zamislimo kao sferu, možemo predočiti sliku ega šizofreničara ili neurotičara, kao izubijanu, naprslu i ne baš pravilnu sferu. Negde između ega šizofreničara i ega kakvog vrhunskog majstora joge, magije ili mistike, nalazi se ego normalnog čoveka - ne sfera nego kakva elipsoida, bez naprslina, ali puna udubljenja i ispupčenja. Te nepravilnosti koje lice ego elipsoide čine rošavim jesu posledice koje svakodnevni život ostavlja na ionako već izobličenu formu koje zauzima ja spram ne-ja. 

Da sumiram, upotrebio sam pojmove: um, razum, ego i svest. Iako izgleda da sam nekako odredio ego i razum, činjenica je da um i svest i dalje bivaju nejasni. Zato svest mogu povezati jedino sa tzv unutrašnjom svetlošću, u smislu da svest sama po sebi nije ta svetlost već je svetlost proizvod aktivnosti te svesti. Svest stvara svetlost, ali ona nije svetlost, već je u njoj. Svest može biti uspavana, probuđena, ovakva ili onakva kolokvijalno rečeno (zapravo, u pitanju je stepen njene zamagljenosti). U skladu sa time svest je i izvor uma, odnosno primordijalne vibracije. 

Tuesday, April 23, 2019

O imagivutrijumskom sozercaniju (autor Dorijan Nuaj)

Disklejmer: ovaj post sačinjen je od mojih priprostih i pristrasnih misli, koje su zapravo mizantropski aforizmi mog Fejsbuk profila

O sistemu ludila
Ludilo vazda pobeđuje razum. Uvek prvo vidim ono loše. Moj pogled na svet je uglavnom negativan, hobsovski, levijatanski. Perspektiva iz koje posmatram odnose i fenomene je uvek nekako izopačena jer stalno tražim neki skriveni pokvareni proces, neku zlobu, nečiju opaku nameru, skriveni sistem ludila. Sretnem čoveka i moja prva misao bude koja je njegova dijagnoza?

O mračnim mislima
Sada kada sam često obuzet mračnim mislima žalim što nisam intenzivnije uživao u mladosti, nego sam se prepuštao mračnim mislima. Kada još više ostarim i potpuno budem obuzet mračnim mislima u meri njihove opipljivosti, tada ću žaliti zašto sada, u srednjim godinama, ne uživam u životu nego uranjam u te teške pogane mračne misli. Kada umrem i sam postanem mračna misao, tada ću poput demonske senke opsedati nekog konačno uživajući u životu koji halapljivo ispijam. Ko uživa, ne žali ni za čim.

O misaonim psinama
Ono kada te uplaše sopstvene misli, pa iznenada postaneš toga svestan i svakoj toj misaonoj psini nadeneš ime – da je zoveš onda kada ti je potrebna ili da je oteraš onda kada se opet pojavi.

O oblicima misli
Kakvi su mi položaji tela, takve su mi i misli. Primetio sam, kada sedim, misli su mi konkretne i praktične, usredsređene na neki problem. Kada ležim, misli teže sanjarenju i tada slike preuzimaju primat. Međutim, dok se šetkam okolo, poput profesora Baltazara, misli su mi aktivne, dinamične i sposobne da uobliče apstraktno.

O intelektualnom zadovoljstvu
Kada čovek naiđe na precizniju i dublju formulaciju svojih nazora, intelektualna svršidba je neizbežna...

O narkomanskoj uzvišenosti
Tamo gde sam ja rođen i odrastao, narkomani su bili poštovani i uživali su određeni društveni ugled. Upokojeni narkomani imali su status svetaca. Običan narkofilski svet, mahom povremeni uživaoci lakih droga, kojima sam i ja pripadao, divio se tim velikim strastvenim zavisnicima, čvrstini njihovog karaktera, ličnoj snazi da odaberu takav put te veštini da pronađu venu i hrabrosti da se ubodu. Ovaj dan posvetio sam sećanju na njih. Slava im. Za upokojene, skinute, one koji se još rade... 
Nikada nisam imao hrabrosti da postanem džanki. Moje ortodoksno komunističko kućno vaspitanje treće generacije učinilo je od mene beskarakternu pojavu u svetu teških droga.

O smrti
Baš sam sinoć pokušavao da umrem, ali nije mi uspelo. Mislim, ništa nisam uradio da bih smrt pospešio, nego sam sedeo u mračnoj sobi i prosto čekao da umrem, odnosno da se smrt nekako pojavi. Onda sam upalio lampu, opojao sebi opelo, zatim ugasio lampu i legao na pod. Tako sam odležao neko vreme buljeći u senke na plafonu i opet ništa. Nisam hteo da spavam jer sam se plašio da ne prespavam smrt. Hteo sam je dočekati budan. Izlazio sam na terasu, popio čašicu rakijice, popušio cigaru, vratio se u mračnu sobu, stao u neku meditativnu pozu i …. ništa. Onda sam menjao poze, tražeći neku prigodnu samrtničku. I opet ništa. Tako sam dočekao jutro i zaspao. Kada sam se probudio, sredio sam se i otišao komšijama da izjavim saučešće zbog smrti člana porodice. Tek sam u tom ambijentu dobio neki neodređeni osećaj da je deo mene sinoć ipak nekako umro. Istovremeno me je spopao i jedan osećaj koji me je naježio a to je da ne premrem, odnosno da ne umrem za života u dovoljnoj meri, malo po malo, tako da se smrti ne isplati da dolazi po minorni ostatak koji će nastaviti svoje groteskno bitisanje. Bio bi to krajnji užas.

O spekulacijama i idejama
Prolaznost uništava - uz mnogo patnji i poraza - samo lepotu mrtvih spekulacija koje su želele da budu ideje. To je kao kada se MILF pretvori u GILF, vreme leti, senzualnost ostaje.

O ljudskosti
„Budimo ljudi!“ Uzviknu neko.
Neka hvala. Neka bude čovek (wtf?) ko hoće, meni je sasvim lepo kao nečoveku. Taj koji od nekog traži da pre svega bude čovek, zapravo misli na pretvaranje istog u kakvo goveče, domaću životinju. Zverad da budemo! Bolje zverad nego unezverad.

O nasilju
„Nasiljem koje vodi do vrhunca bezumlja, bilo mazohističkog ili sadističkog, oslobađa se iskonski atavizam, čije ponovno oživljavanje vodi direktno do najstarijeg, tj izvornog stanja svesti koje je kosmičko, bezgranično, budući da je čisto.“
Pročitah ovaj pasus sinoć u 03:14h. Autor Kenet Grant.
Nakon kraćeg odsustva misli povodom pročitanog pasusa, uzeh metalnu šipku i odjurih u noć niz neosvetljene prigradske livade. Oni koji propagiraju nenasilje ne žele da ljudi uvide vrednost uzbuđenja uzrokovanog nasiljem. Gade se nasilja, ali stojeći na „višoj moralnoj poziciji“, ne libe se da pljunu...
Povodom toga prokomentarisa se jedna nutricionistkinja: „Uvek kažem - jedite sirovo.“
Tako je: stop nasilju nad nasiljem!

Inteligencij trenutka
Kada nešto spoznam kao da čujem aplauz nekakve nevidljive i apstraktne publike. To je taj Inteligencij trenutka...

O usiljenoj spontanosti
Svuda unaokolo odjekuje ta usiljena, neurotična, lažna spontanost, odnosno bolesna imitacija spontanosti, praćena histeričnim veličanjem iste. Međutim, oni ne umeju biti spontani, niti umeju prepoznati spontanost, a pitanje je imaju li uopšte hrabrosti prepustiti joj se. I čim neko pokaže tu spontanost oni se preneraze i bude im neprijatno.

O poslovima i danima
Sunce lagano klizi ka zapadu, noći smenjuju dane, a dani noći... Sve je u najboljem redu u mom svetu. Iz moje kule od slonovače posmatram ljudski svet.
Jedan glas kaže: „Siđi i umešaj se.“
Drugi glas poručuje da me se to ne tiče. Kada dođe trenutak - umešaću se, ali za sada trenutak još nije došao.

Iskorak u neodređenost
Iskoračivši u nepoznato i neizvesno, našao sam se na polju neodređenosti, i to one neodređenosti koja čini temelj svake izvesnosti.

O bistrenju mutnih mentalnih voda
Izvadio sam prošlogodišnji džoint iz zamrzivača malo da razbistrim glavu pred donošenje važnih životnih odluka.

O fantomskoj publici
Oduvek sam bio u fokusu neprekinute pažnje nekakve čudne nevidljive publike, kao da sam na sceni. Ponekad sasvim jasno čujem njihov tihi žamor, osmehe, aplauze. Katkad mi zvižde i dobacuju. Otkad znam za sebe ja ih zabavljam, sa njima delim šale i dosetke, njima obrazlažem moje misli i ideje. Jao onom smrtniku ko čuje i vidi makar i delić te moje predstave namenjene nevidljivim likovima. Oni su strašno ljubomorni i ne vole da dele nešto što je namenjeno samo njima. Svest je čudna zverka.
Sozercanije
Primećujem, postao sam veoma zao. Neka zlobost i mržnja otvrdnule su moje srce i odatle proterale gotovo svaku saosećajnost. U početku je to krenulo bezazleno, ljudski što bi se reklo. Počeo sam onako malo-po-malo da mrzuckam određene konkretne ljude. Zatim se to proširilo na čitave grupe, određene profile, fizionomije, oblike glave, način hoda... Potom je ta moja mržnja zahvatila čitave narode, a onda i celokupno čovečanstvo. Vremenom, primetio sam kako je sav živi svet počeo da mi ide na nerv, kuce, mace, leptirići, a ne samo dosadne muve i komarci, zatim rastinje, kamenje, neživa priroda. Moja mržnja ispunila je univerzum te naposletku obuhvatila i mene samog.
„Čiko, čiko, koliko je sati?“
„Avada kadavra, mrš!“
„Čiko, komad leba.“
„Avada kadavra, mamicu ti, ti meni komad leba!“
Međutim, ni to nije bilo dovoljno. Moja mržnja okrenula se ka astralnoj ravni. Elementali, magična bića, anđeli, demoni, bogovi, entiteti – mrš! Osamio sam se i odsekao od sveta u kuli izgrađenoj od otrova. Kada koračam, ispod mene se ugiba zemlja da izbegne moj otrov. Groteskno lebdim u vazduhu ne dodirujući ništa. Naravno, spolja se to ne primećuje. Mačke se i dalje umiljavaju oko mojih nogu, muve i dalje zuje oko moje glave. Ljudi prolaze pored mene, poznanici mi se javljaju. Dobar dan, komšija, osmeh. A u sebi, dabogda ti se levi testis osušio, kadavra... Pogledam se u ogledalo, ono pukne. Moj pogled je nepodnošljiv. Pola komšiluka je iznenada odumrlo, porazboljevalo se, neki se odselili. Iznenada, stiže mi poruka, neko bi da se vidi samnom, pita šta radim, kako sam itd. Odgovaram da sam nešto bolestan, hajde sledeće nedelje... Dakle, nikada. Upalim TV, kad tamo – precednik! Razvukoh osmeh na licu, eto ga moj čovek! E neka ga! Ako, neka bude, neka vlada. Držim mu sliku na desktopu. Moja jedina radost u životu...

Izlazak iz kade
Mogu da se pravim kako me sve ovo zanima, ali zapravo me ne zanima. Jedino što me zanima jeste da vidim dokle će sve ovo da ide, sve do trenutka kada i to bude prestalo da me zanima. U suštini, moj bade mantil je obična prostitutka...

O ocvalim kurzivima
Pogledala me je tugaljivo i rekla da mi je kurziv nekako diskurzivan. Tako sam, zapanjen, ostao u raskoraku rakursa diskurziva samog kurziva. Ako je za utehu barem mi je fokus inkurzivan.

Antivakser
Ja sam antivakser. Ne bodem se. Samo inhaliram. Ipak, iako je prošlo više od četvrt veka od moje prve inhalacije, i dalje mi u glavi odjekuju reči moje babe kada me je uhvatila na delu: "Tako se počinje! Inhalacijom se postaje vakser!"
Zato se ponekad budim u znoju, panično zagledavam vene na rukama i odahnem kad spazim lepo oblikovane i neuznemiravane vene... nisam vakser.

O druženju i ekstazama unutrašnjih svetova
Hvala vam na pozivima, ali ja ne posećujem nikakve društvene događaje, hepeninge, okupljanja, promocije, tribine, govorancije, skupove, izložbe, festivale, koncerte, demonstracije, akcije... Obitavam u izolaciji, u nepristupačnoj kuli od slonovače, u čardaku koji groteskno lebdi u vazduhu, sa čijeg balkona odašiljem otrovne strele na bagru zemaljsku. Uzgajam metalnu šipku i elektrošoker, a u pripravnosti držim invalidska kolica kad mi nadođe malo da se provozam. I baj-d-vej, u diverzitetu kristalizacija moje imaginacije vazda je neki simpozijum i mnogo se zanimljivog eteričnog sveta tamo okuplja. Pa zašto bih onda ja silazio među smrtnike?
I dok pišem ove objave, priznajem, meni je više stalo do lajkova i komentara egzotične apstraktne faune... Prijatelje sa društvenih mreža iskoristio sam kao modele za uobličavanje njihovih eteričnih dvojnika koja koriste neka čisto mentalna bića sa kojima provodim dane u smejanju i ozbiljnim besedama. Od čitavog poznatog sveta stvorio sam duplikat i ispunio ga bogougodnim sadržajem onih bogova koji se raduju mojim radostima i čija je ekstaza i moja ekstaza.
Povodom toga jedan me priupita: „Ako se, khm... opšti sa egregorima modelovanim po pravim osobama, da li je to oblik harassmenta? Poverenik za prava građana i Centar za ženska prava hitno durade nešto!“
Centar za ženska prava u dimenziji mojih egregorijalnih fantazmagorija je nešto dijametralno od zemnih ispoljavanja te ideje. To je mesto gde dečaci postaju muškarci a starci dečaci; profani postaju inicijati, a nesavršeni bivaju usavršeni. Matrone koje vode egregor Centra za ženska prava toržestveno figuriraju na tronu, koji je istovremeno i kapija ka devahanskim razinama...

O vaskrsu
Sanjao sam da sam vaskrsao. U snu nisam bio ni svestan da sam mrtav sve dok nisam čuo glas Ozirisov, više vibraciju, koja me je pozvala i ja ustadoh, više kao senka nego kao čovek. I dugo nakon tog sna nisam mogao da iz usta i nozdrva izbacim taj dah smrti, koji me je čitavo pre podne opsedao, kao da sam jeo leševe. Tom prilikom, neke prostodavne bioničke narikače jecale su i jaukale moje vaskrslo ime...

O nedosladnosti
Dešavalo se da mi kažu kako sam nedosledan, ali juče sam prvi put čuo da sam nedosladan. Nedosladan si, nikako da se nasladiš, dosladiš. Nedosladnost kao karakterna osobina, jedna zjapeća teskobna agonija...

Hobi za razbibrigu
I tako skupljam travke za moj halucinogeni herbarijum... Dosta mi je ovog univerzuma. Multiverzum, na parove razbrojs!

Talasi su narkomani
Jednom sam pronašao nešto na ulici. Doduše mala količina, ali lepo upakovana u kesicu. Podignem, pomirišem, intenzivna aroma. Ne znam šta je, rizikujem. Ponesem kući, probam i tada spoznam da noćne valkire zaista postoje. Kako je univerzum znao šta, kada i gde treba da mi podmetne? Nedugo zatim, prošao sam pored indikativnog grafita koji poručuje: „Talasi su narkomani.“

O čovekoljublju
Stanari moje svesti imaju veoma dugačke pipke, ali to sada nije bitno. Znate li kakve ljude volim? One koji umeju dobro - što bi pros' narod rekao - da seru. Ah, ta njihova opčinjavajuća ispraznost, bremenita slikovitim mislima. Zaista redak dar.
Kako se kalio čelik
Jedno je šta ja želim, drugo šta hoću; treće je šta osećam, četvrto šta mislim a tek peto šta zapravo radim. Nekad želim nešto što mi se u suštini gadi, o čemu nemam određeno mišljenje, što svakako neću, ali sve to ignorišem jer radim nešto što je smešteno više na listi prioriteta. Onog trenutka kada se tih pet čimbenika usaglase nastaje situacija koja u jednom trenutku u budućnosti rezultira tekstom na blogu... Eto, tako se kalio čelik.

O eskapizmu
Postoji jedan kutak u svesti, rekao bih pre položaj, udoban i zaštićen, koji predstavlja izraz mog unutrašnjeg psihičkog eskapizma. Suočen pred izazovima i užasima sveta, ja se povučem u taj kutak, dok ostatak bića prepustim automatskim pilotima. Iz tog ugla, nedodirljiv i neuznemiravan, samo posmatram sve ono što ljude uznemirava, užasava, rastužuje, brine. I taman kada pomislim da sam apsolutno odvojen, da besprekorno ne prianjam, uhvatim sebe kako se naslađujem nelagodom i nemirom koju u nekim ljudima izazivaju goleme svetske, društvene i lične nepravde i zulumi. Ta naslada je dokaz da moj eskapizam zapravo nije besprekoran jer dozvoljavam sebi smešak na uglu usana. Ipak, ja sam samo čovek...

O šizofreničnim entitetima
Moju svest nastanjuju razni entiteti. Ne mogu baš tačno reći da li oni tu prirodno obitavaju ili se nekako moje biće prepliće sa njima. Nikada ne mogu biti siguran jesu li oni posebne pojave ili su deo mene, a možda su i jedno i drugo, ili ništa od toga. Neki od tih entiteta su korisni, neki gledaju svoja posla, ali ima i onih drugih. Ponekad me iznenadi i posve zatekne trenutak njihovog surovog i zastrašujućeg ispoljavanja. Tada se zapitam jesam li to ja ili...?

O milosti sveca
Nikada ne ispoljavam ono što osećam. Besprekorno sam skriven iza lažnih vimena i sasvim neproziran za spoljni svet. Ako se ponekad ispoljim onda to smatram da sam nekome ukazao posebnu čast i svetačku milost. Međutim, ne očekujem od drugih ono što na sebi primenjujem. Otud smatram da neka se drugi slobodno ispoljavaju, moje je da budem uzdržan od bilo kakvog ispoljavanja pred drugima, osim pred onima koje sam odaberem.

O altruizmu
Oduvek sam želeo da u ime humanosti i čovekoljublja učinim nešto zaista strašno. I nije da nemam ideja šta bi to moglo biti, ali to je toliko neprihvatljivo velikoj većini, ne samo mojih prijatelja, nego i uopšte, da se ja još uvek ne usuđujem izneti neke detalje iz te volšebne vizije. Da bi postao zlikovac čovek ne mora ubiti nekog, uništiti nešto, naneti bol ili patnju. Čovek može postati zlikovac čak i onda ukoliko ljudima donese zadovoljstvo i radost, jer se načini kako se došlo do toga ne poklapaju sa osnovnim mentalnim usmerenjem.

O temeljnim pitanjima identiteta i položaja u svemiru
Kada me neko pita čime se bavim, ko sam, šta sam, šta su moja interesovanja, šta volim, šta ne volim, kakva su moja opredeljenja, koje vrednosti zastupam, kom „pravcu“ u nečemu pripadam i slične koještarije tzv profesije, etike, politike, verovanja, emocija i identiteta, ja prosto ne znam šta da kažem. Ni u čemu nemam ništa konkretno. Nemam jasne odgovore na ta opšta pitanja određivanja sopstvenog položaja u univerzumu. Danas imam jedno objašnjenje, sutra neko sasvim drugačije. Zašto bih se tako čvrsto držao nekog stava po bilo kom pitanju? Iz tih razloga se i ne družim sa ljudima, izuzev sa onima koji znaju da je sasvim bespredmetno pitati me tako nešto, a kada se družim sa nekim izvan tog uskog kruga, onda izbegavam jasne odgovore, pojednostavljujem stvari ili prosto lažem.
Istina je da je ono što me mahom preokupira nešto sasvim apstraktno i van bilo kakve relacije sa ljudskim svetom i ja nemam načina niti volje da to nekom objašnjavam ili približavam. I kada to nekada pokušam, taj često zaključi da to šta ja radim veze s mozgom nema.

O propasti
Shvatio sam da sam propao onog trenutka kada sam izgubio želju da pišem poeziju.

Sexy m.f.
Nisam više zainteresovan da budem pametan. Sada mi preostaje samo ta pijedestalna izopačenost bizarnih iskušenja... Ona svetli u tami, a tama je ne spozna.

O poslednjoj opciji
Odoh sada u bordel biomehanoida. Za gotičare i darkere tužna je vest kada nekog proglase klinički živim.

P.S. Imagivutrium je precizan naziv mentalnog laboratorija za one duhovne uradnike koji teže poštenju.