Thursday, November 14, 2019

O medijima i internet rulji (autor Dorijan Nuaj)

Pretpostavke stvaranja internet rulje
Većina ljudi je udobno zavaljena u fotelju (koja često ima i aplikacije za masiranje vrata i leđa) - zvanu uverenje. Lepo se osećaju okruženi bujnom florom i bogougodnom faunom koje njihova mašta izmišlja tvoreći privid kosmičke zaokruženosti, logičke konciznosti i moralne ispravnosti bla, bla, bla... I svako ko se ne uklapa u taj idejni mikrosvet nekako je faličan, zao, poremećen, glup, što iziskuje određene mere u obliku prevaspitanja, promene svesti, hospitalizacije, oduzimanja slobode, naposletku - ako je baš tvrdoglav - istrebljenja! To je temeljni motiv manifestacija masa u digitalnom dobu - internet rulje! Ta rulja je najogavnija posledica masovne digitalizacije. Oni vazda nešto osuđuju, cokću, protestuju, potpisuju peticije, hejtuju, lajkuju, traže nekakve zabrane, nečiju glavu, hoće da vide nečiju krv, olako presuđuju i osuđuju na smrt te traže hitnu egzekuciju! Kod njih nema milosti niti olakšavajućih okolnosti, nema sagledavanja svih bitnih činjenica. Internet je omogućio svakojakom polusvetu da „digne glas“. I sada je ta rulja uticajnija od klasičnih medija. Donosioci odluka sa zebnjom gledaju na društvene mreže i portale, osluškujući šta će bagra reći, kako će reagovati, koliko je skupljeno lajkova, koliko klikova za i protiv...

O unošenju u igru 

Unose emotivni naboj u rasprave na društvenim mrežama i portalima. Ozbiljno shvataju nešto što je neko drugi napisao, a još ozbiljnije ono šta oni pišu na tim istim mrežama. Odu na internet, na njemu frkću, a onda se sa neta skidaju besni (ako se uopšte skidaju). Internet je još veće zlo od televizije i štampanih medija jer pruža iluziju učestvovanja u nečemu. A onda te strpaju u zatvor zbog statusa na društvenim mrežama ili izlučevine na blogu. Vlasti su još luđe, ali nije ni čudo, jer isti, ako ne i gori patološki likovi, čine tu vlast, većinu vlasti svake vlasti.

O postkomunikaciji
Neki ljudi objašnjavaju a ja ništa ne razumem. Postavljaju neodređena i nejasna pitanja koja u sebi sadrže logičke nedoslednosti i očekuju precizan i opširan odgovor. A meni ruka visi nad opcijom „block“ jer je katatonija uvek bolje rešenje od kakofonije. Hvataju se za svaku reč i traže što konkretnije iskaze, a kada ih dobiju ne uviđaju kakav sam put morao preći da uzvišenu stilsku figuru, kao plod visokih dometa imaginacije, svedem na banalnost njihovog razumevanja. Naravno, tada se razočaraju, umesto da kontempliraju o slici kao bremenitom simbolu jednog apstraktnog razumevanja. A onda mi pukne film i stvarno kliknem „block“. Posle mi se jave sa drugog profila ili na mejl onako uvređeno: „Zašto si me blokirao?“ Pa zbog nesnosne gluposti i lenjih mentalnih creva!

O ogoljenosti virtuelnog ludila
Nemam živaca za one koji ne umeju da se nose sa sobom. Odužila se blok lista. Ludilo na društvenim mrežama vidi se letimičnim pogledom na nečiji profil. Prosto zrači. Osoba uživo još ima neke šanse da prikrije svoje ludilo, ali virtuelni svet je nepogrešiv, jer komunicira sa onim iznutra. Profilna slika ne može da sakrije dušu kao što može lice uživo.

O brujanju društvenih mreža
Mrzim one vesti za koje spikeri informativnih TV emisija značajno i dramatično kažu da o tome „bruje društvene mreže“. Kako to „bruje društvene mreže“? Iz čistog prezira demonstrativno odbijam da učestvujem u tom volšebnom brujanju koje je toliko uzbudilo spikere više nego same te vesti. Brujanje je vest. Jebalo vas brujanje...
Eto na primer, baš mi je nekako išla nakouratz ona „vest“ o nekakvoj mističnoj Teslinoj urni (za koju sumnjam da uopšte postoji), koja vibrira hare-krišna frekvenciju, nego su je izmislile televizije da bi brujale društvene mreže brrrr-brrr-brrr... Ima puno takvih gluposti koje se ne sipaju u pametni telefon.

TV emisije o mladima i za mlade
Nema veće patetike od onih TV emisija koje imaju fokus na mladima (inače reč koju najviše mrzim u medijskoj upotrebi), gde oni kao imaju stav bezmalo o svemu. Odakle mladima stav? Oni kao imaju šta da kažu. Gomila besmislica, opštih mesta, jer kakvo to iskustvo (čast izuzecima) mladi imaju pa je njihov pogled na svet relevantan? Ti dežmekasti mladi, vazda najglasniji, samouvereni, misle da sve znaju – mršupičku, tišina tamo! - ne znaju ama baš ništa i zato bi bilo bolje da ćute i smeškaju se, glume perspektivu ili barem prigodne seksualne objekte. Ipak, poražavajuće je kada se i dvadesetak godina kasnije drže istih fraza. A tek kada nekakvo političko-partijsko-aktivističko-revolucionarno društvance mladih sazove konferenciju za štampu povodom kakve kosmičke nepravde ili nečeg tako trivijalnog („jako važnog“) i krenu da verbalno hramlju svojim nerazvijenim intelektualnim organelama. Tako zamišljaju slanje „poruke“ u fantazmagoričnu somnabuliju zvanu „javnost“, kao da je ikoga briga, izuzev samog društvanceta, njihovih mama i tata. Čak i oni koji to lajkuju čine to reda radi.
Pih, gnusni mediji i njihovi „mladi“! Ja, Černobog, Loki, Hromi Daba, Ahriman, Set, Behemot, ovim iskazujem svoj prezir prema njihovim asgardima i olimpima, pardesima i devahanskim lokama.

O reklamiranju bolesti
I tako idu dani, prolaze godine, a domaći TV dnevnici na svim televizijama, svakog dana, kao po dogovoru odaberu neku bolest kojom zastrašuju gledalište i panično pozivaju na prevenciju, obasipaju podacima o hiljadama obolelih, umrlih. Dakle, svakog dana „reklamiraju“ neku bolest. Ta praksa nepogrešivo funkcioniše. Nisam primetio da recimo jedna televizija u svom dnevniku plaši narod karcinomom kože a druga dijabetesom. Ne, bolesti na informativnim emisijama svih TV stanica su savršeno koordinisane. Pa kako to? Kako se to dešava? Kako urednik informativnog programa nepogrešivo zna da ubode koja je bolest tog dana aktuelna? Ko im to dojavljuje? Kakav to medicinski tarot otvaraju ili je možda reč o uticaju nekakvog novca budući da za sve te boljke neko reklamira „lekove“.

O Rimljanima i varvarima
Ne želim više da raspravljam niti da objašnjavam. Ko će ugoditi svakoj žabi što je noge digla?
Ubaci se jedna lakirana: „Ja znam ko neće.“
Potom se ubaci i druga: „Ја не сакам да се расправам околу тоа зошто те поддржувам во твоето несакање.“
Reče neko, znam ko, ali nije ni važno: „Sve je manje kvalitetnih svađa i rasprava po Fejsbuku. Šteta.“
Ko će ugoditi svakoj babi što je suklju zadigla?
Opet onaj koji nije važan: „A i to što kažeš. Zabrinjavajuće je što je to opšti trend. Sve je manje varvara a sve više Rimljana.“

O brzopletim odlukama
Brzopleto zaključuju, a onda zaključak grčevito brane. Kada ih vreme demantuje, oni negiraju svoje nekadašnje zaključke ili se ne sećaju šta su uopšte tvrdili. Dakle, ne raspravljati!

O botovima
Na delu je sunovrat anonimnog komentatorstva po internet portalima. Umesto da komentarišu objavljene vesti i članke, komentatori optužuju jedni druge da su botovi. Botovi su tako završili posao preuzevši identitete ne-botova. Svaka čast botovima! I to je vrhunac uvrede digitalne ere - optužiti nekog da je bot. Nisi ličnost sa svojim stavom nego glupi bot. Do juče tako nešto nije postojalo. Čuj, bot!

Još jedno proročanstvo
Osećam nadolazak post-fake-news doba. Uskoro će svi mediji sjajiti nepatvorenom svetlošću post-istine u postkomunikaciji...                
O virtuelnom očaju
Pametan čovek, obrazovan, lepo vaspitan, vedrog duha i sa smislom za humor pretvara se u zaslepljenu ostrašćenu zver čim razgovor skrene na polje politike i pretpostavljenih društvenih vrednosti. Nije bitno kakve stavove neko ima već kako ih zastupa, kakve grimase tom prilikom pravi, kakve vibracije izbijaju iz njega, intonacija, body-language itd. Ljudi ne primete da se tokom razgovora na temu koja ih dotiče pretvaraju u nekakve zveri koje urlaju, nesvesno pljuju sagovornika kad govore, mlataraju rukama, imaju tikove i sl. Meni je nerazumno toliko odsustvo samokontrole i takva slabost karaktera koju lako dotiču opšte stvari da ona emotivno-bihejvioralno prsne.
A nije malo ni onih u ovom virtuelnom svetu koji su ovisni o verbalnim sukobima sa svakim sa kim se ne slažu po bilo kojem pitanju. Oni stalno tragaju za bilo kakvim stimulansom. Recimo, ukoliko je negde neko nešto napisao, dao makar i benigni komentar, oni nepozvani, bez pardona i sagledavanja konteksta rečenog, odmah uleću đonom i sve meću na onu stvar. Oni nemaju sposobnost da izignorišu nešto i uzdrže se od komentara. Međutim najgora vrsta ljudskog otpada su komentatori na informativnim portalima koji gmižu u komentarima ispod vesti. Ta mogućnost javnog komentarisanja vesti je jedna od najgorih stvari koja se pojavila u virtuelnom svetu.

O kosmičkoj konfuziji na društvenim mrežama
Neki misle da ako znam ponešto to bi značilo da znam baš sve, pa i ono što bi oni da me priupitaju, a ja baš to ne znam. Kada im kažem kako ne razumem šta me pitaju i nemam odgovor na njihovo pitanje, oni se nadure, misle namerno izbegavam odgovor, ili sam prosto folirant i odmah me optuže da nisam ono za šta se predstavljam. Pitam a kako se to ja predstavljam, onda oni tajanstveno - znaš ti dobro... I ja odmah kliknem opciju „blok“ i začudim se samome sebi zašto sam uopšte prihvatio zahtev za prijateljstvom od dotične osobe i kako nisam odmah primetio kosmičku konfuziju u tom umu?
Razvoj virtuelnih društvenih mreža otvorio je nebrojene mogućnosti razmahivanja onih malignih psihičkih mehanizama koji bi u drugim okolnostima lakše bilo sanirati. To je cena progresa. Pripadnici malignih psihičkih mehanizama uvideli su krucijalni momenat društvenih mreža, a to je ujedinjenje u svojoj dijagnozi. Ne časeći časa, udružiše se u više velikih malignih celina. I umesto da dele terapiju, oni dele kosmičku konfuziju, koja po prirodi stvari, zbog sve većeg pridolazećeg broja jedinki, biva sve veća i veća...

Allah burda jok
Kažu, imam jedno pitanje, a onda ispišu pasuse i pasuse prepune grešaka i nedorečenosti, često nakon par rečenica demantujući prethodno rečeno... i nigde pitanja. Onda prođe neko vreme, naljute se i zahtevaju nekakav odgovor. Odgovor na šta? Komentar na njihov tok misli? Nema boga tamo gde sam ja!

O uzdržavanju od komentarisanja
I tako uzdržim se od komentara kada vidim ko je pre mene komentarisao. To je isto kao kada bismo koristili WC iza nekoga ko za sobom nije povukao vodu.

O virtuelnom razočaranju
„Dorijane, moram ti reći da si me razočarao. Dodao sam te jer sam pratio tvoj blog te očekujući da ću na tvom profilu naići na više tvojih toržestvenih i gromopucatelnih mudralija / naravoučenija / koana i fatvi učenog hafiza, ali ti uglavnom objavljuješ nekakve gluposti i perverzije. Da li si to uopšte ti?“
Pa ako sam se nekad negde jednom ili može biti više puta izjasnio u korist nečega ili nekoga, neću valjda stalno da drvim o tome u hiljadu varijanti. Valjda mogu da se odlepim od svojih volšebnih kreda i tihovanja unilazeći u društveno-mrežni playground kao budala.

O govoru mržnje
Ako se i dalje ovako nastavi sa globalnom cenzurom i presijom, za jedno desetak godina pravopisno neispravan tekst smatraće se u najmanju ruku „govorom mržnje“, ako ne i „ekstremističkom propagandom“, dok će svako brisanje ili prepravljanje postova na društvenim mrežama od strane samog autora biti tretirano kao „akt ugrožavanja bezbednosti na internetu“ ili čak kao „akt sajber terorizma“. Zakuca policija na vrata i postavlja banalna pitanja tipa, zašto ste pre dve nedelje u toliko i toliko sati prepravljali vaš post? Onda vam pokažu transkript i istoriju menjanja vašeg iskaza. Ili recimo, svaka dvosmislenost u iskazu ili logička nedoslednost, takođe će biti tretirani kao sumnjivi ili opasni postovi koji će dobijati posebnu oznaku. Ako autor skupi tri takve oznake, sledi banovanje ili dolazi e-komunalna policija na vrata.

O kul blogerima
Pojedini blogeri nikako da uvide da ne idu bela slova na crnoj pozadini. Naporno je za čitanje. Jeste da to izgleda kul, ali nakon trideset sekundi već biva bizarno, a kada naglo skrenem pogled automatski se astralno projektujem i čujem neko zujanje u ušima. I apeluj, upozoravaj, kumi, moli - oni jok, ni da čuju. Uporno održavaju taj dominantni darkerski imidž, pa još povećavaju kontrast na radost duha epilepsije.
P.S. Rado bih pratio blogove pojedinih mojih prijatelja, ali kolorit njihovih stranica histerično vrišti i tera svaku pristojnu dioptriju.

O virtuelnim smorovima
Ugasio sam stari profil, otvorio novi i tako se oslobodio jedno 300 i kusur smarača. Dodao opet neke stare prijatelje, neke nove i sve to uzalud - nikako da se oslobodim slika šugavih mačketina, lamentiranja nad svetskim nepravdama ili nečijim tragedijama i jalovih poziva da se uključim u nekakve „akcije“.

O sajber ratnicima
I tako, digitalna era iznedrila je ratnike na internetu i društvenim mrežama. Bulje u ekrane i manitaju tastaturom. Vode sajber-rat a ne sajber-seks. Kopi-pastuju, troluju, pičkaraju, pljuju, tvituju... To sve iskusno, prekaljeno, oteklih guzica od sedenja. Kakvo doba, takvi i ratnici. Ratuju vakseri i antivakseri, ravnozemljani i njihovi protivnici, ateisti i teisti, strukturalisti i poststrukturalisti, ratuju fa i anti-fa, fejknjuzovci i true-njuzovci, blokčejnovci i zagovornici fiat novca, pravoverni telemiti i crna braća, takfiristi i salafisti... Neke sumanute linije podele kakvih nikada pre nije bilo. Ko ratuje, dve sreće grabi - ko ne ratuje, taj nema društveni život.
„Boj se bije bije, zastava hemoroida se vije, za slobodu guzice!“ – reče neko, više se ne sećam ko.

O agoniji i ekstazi
Katarzom do statusa ili statusom do katarze? Zapravo, veliko je pitanje šta je starije katarza ili status? Hm... Neki ljudi dožive katarzu odmah nakon ejakulacije statusa, a drugi prvo dožive katarzu a onda to ovekoveče statusom.
Kada malo bolje razmislim, postoji i treća opcija: status frustracije, status nastao iz teskobe koja se morala nekako ovaplotiti u jalovom pokušaju da se nekako dođe do katarze. Tako nastaje psihološki nedelotvoran status.

O glupim komentarima
Bolje da troluju, pa i pljuju, nego da daju glupe komentare koji niti smrde, nit mirišu, niti imaju jasnoće, a što obesmišljava svaki napor da im se odgovori. Glupi komentari, kao oblik nesvesnog trolovanja, predstavljaju jednu od najvećih pošasti društvenih mreža.

O dodavanju i nevirtuelnom druženju
Prvo da se jedno deset godina gledamo na društvenim mrežama, pa tek onda može kafica, pićence, druženje, razmena brojeva telefona, ovo-ono... A i to, ako smo se jednom videli, ne znači da smo sada na izvol'te. Neka prođe malo, barem 5-6 godina do sledećeg susreta. Neka se malo nakupi materijal za sledeći susret. Sretnemo se na nekom bezveze mestu u prolazu, kao "ej ćao, žurim, vidimo se..."

O ubacivanju u komentar
Iritantno je kada nepoznati lik ima repliku na moj komentar na zidu zajedničkog prijatelja. Ko si ti? Šta me smaraš svojim mišljenjem? Šta se ubacuješ, ko te zvao? To je poput mešanja u tuđi razgovor. Nepristojnost. Kao eto, osetio je potrebu da reaguje na neki moj iskaz koji uopšte nije njemu upućen, jer dok se nije javio ja nisam ni znao da on uopšte postoji. Pobogu, jer baš mora uvek da se reaguje na nešto, na nekog, na nečije nešto? To mu dođe kao zapišavanje bandere. Ja nešto rekao nekom i sada on, ničim izazvan, ubacuje se, izražava svoje neslaganje ili šta već. Šta te briga, pa ne razgovaram sa tobom. Napiši novi komentar, a mene zaobiđi. Običaji društvenih mreža ljudima dozvoljavaju veliku aroganciju zbog koje se u stvarnom životu može zapasti u neprilike, pa i izgubiti glava. Ima i još gorih slučajeva: jednom sam nešto nekom lajkovao i taj me odmah dodao. Bože kakav očaj! Zato sam uveo pravilo: ne lajkujem nepoznatima po tuđim zidovima! Ne šapućem konjima.

O vnagosti
Šta je vnago? To je ono kada se ljudi nepozvani ubacuju nešto da kažu. Vnago je svačije pravo na slobodu iskazivanja svog mišljenja (koje je često pojednostavljeno ili rascepkano tuđe mišljenje ili deo nekakvog manipulativnog narativa). U strukturi nečijeg misaonog vnaga često prepoznajem trule komadiće opšteg mentalnog vnaga koje kruži okolo...

O moralnoj osudi
Moralna osuda je najprimitivniji oblik komentara.

O senzitivizaciji
Kreatori patetičnih TV programa i medijskih sadržaja žele da vi stvorite empatiju prema gubitnicima, žrtvama neprilika, nasilja, nepravdi ili prevara, sa bolesnima, nesposobnima ili podjarmljenima, sa onima koji pate ili koji se nalaze u kakvoj agoniji ili beznađu. Naposletku, oni žele da se vi poistovetite sa svima njima, da zaiskate pravdu, osvetu, nadoknadu za bol, tugu, čemer i jad. To se zove senzitivizacija. Svrha te senzitivizacije je u tome da vi pristanete platiti deo cene ispravljanja svetskih nepravdi, a u čijoj se pozadini krije interes da glavni uzročnici svega toga nekako izbegnu to plaćanje.
O društvenomrežnom tihovanju
Često puta uhvatim sebe kako napišem komentar na nečijem zidu, a onda izbrišem i nastavim dalje. Zašto bih se ja mešao i petljao u tuđe rasprave i misaone tokove nadasve rizikujući nerazumevanje? I tako, polako se pretvaram u onog sumnjivog i iritantnog koji prati, retko lajkuje i nikad ne komentariše... 

O virtuelnom libidu
Priča mi jedna poznanica kako je na FB frends listi dugo imala jednog sjajnog gospodina, obrazovanog, rečitog, naočitog, kulturnog. Godinama su se međusobno lajkovali i komentarisali, a onda joj je on, ničim izazvan, poslao sliku svog penisa i broj telefona na PP. Pa čak i pseto koje uvek samo laje jednom ipak ujede a neće li fini uglađeni gospodin...