Friday, April 26, 2019

Um, razum, ego, svest (autor Dorijan Nuaj)

Već godinama posmatram kako se po forumima i društvenim mrežama vodi beskrajna rasprava o umu, razumu, egu, svesti: šta te stvari jesu, šta nisu, šta se tu prevazilazi, šta odbacuje, šta suspreže, šta razvija i šta je čija svrha u svemu tome (u međuvremenu su se negde zagubili duša i duh). Kada pominjem ove beskrajne rasprave pre svega mislim na one koje vode oni koji se zanimaju za ezoteriju, a ne na ljude čija je osnovna vokacija psihologija, antropologija ili filozofija. Konkretno, na pisanje ovog kratkog teksta navela me je misao jednog mog virtuelnog poznanika koji je napisao sledeće: „Ako pokušamo da nađemo koren naših misli, moramo se okrenuti ka prošlim mislima. I tako sve dok se više ne sećamo. One idu jedna za drugom kao uzrok-posledica i taj točak ne prestaje dok ne nadiđemo um. Sve dok se vodimo tim mehaničkim zakonom mi smo neslobodna bića.“

Na neki način onaj ko je ovo ovako formulisao u krajnjoj liniji jeste u pravu. Međutim, smatram neophodnim pokušati nekakvo raščlanjivanje razumevanja radi. Kao prvo nije neophodno da istražujemo prošle misli kako bismo odredili njihov izvor. Načelno, misli izviru i poniru iz istog „mesta“. U tom smislu možemo reći kako je um njihov izvor, ali takođe taj isti um je i izvor ne-misli. Njegovo osnovno stanje je mentalna tišina, odnosno stanje osnovne vibracije svesti (indikativna je sličnost reči UM i AUM). Stvaranje mentalnih slika samo je jedan modus operandi uma. Um je uopšte pretpostavka sposobnosti generisanja misli. Međutim, um funkcioniše i bez misli. Mi mešamo um i raz-um. Um je koren raz-uma, dok je raz-um proizvod tzv kultivacije uma, koja je zapravo nasilje nad tim istim umom. Razum je u tom smislu prepreka, odnosno koprena koja, kao posledica spoljnih intervencija, na neki način prekriva um, skriva um od njega samog. Ipak, sve ovo što sam rekao jeste proizvod te kultivacije, tj način na koji je koprena koja prekriva moj um interpretirala to pitanje. Činjenica je da i dalje ne znam šta um zapravo jeste. I ko to uopšte ne zna? Da li je to ego? I šta je uopšte ego? 

Moje razumevanje ega taj pojam definiše kao konstrukt uma čija je osnovna funkcija da razgraniči „ja“ u odnosu na „ne-ja“. Ego povlači tu jasnu liniju ili je ego ta sama linija. Da nije tako ja onda ne bih bio kadar da razlikujem granicu gde prestaje moje biće a gde počinje spoljni svet, šta je sadržaj mog imaginacijskog i asocijativnog toka od spoljašnje stvarnosti. Ukratko, ego odeljuje moju unutrašnju stvarnost od spoljašnje stvarnosti, s tim što je kompletna vizura tzv spoljašnje stvarnosti posve subjektivna budući da njenu pojavnost oblikuje upravo um na način koji je usklađen sa umovima drugih ljudskih bića. Otuda svi ljudi vide osnovne elemente stvarnosti na gotovo istovetan način. Razlike su u nijansi. Zato smatram da je ego proizvod ili instrument ljudskog opažanja čija je osnovna uloga razlikovanje. 

Nevolja nastaje sa vezivanjem svesti za ego. I to je opšte stanje čovečanstva, ali i pretpostavka tzv zdravog razuma. Nevolja nestaje odvezivanjem svesti od ega. Istovremeno, tada nastaje nevolja za taj zdravi razum. Smatram da je ovo moje gledište u skladu psihološkom naukom, po kojoj je funkcija ega u tome da odeli ja od ne-ja. Međutim, bavljenje okultnim ili mističnim iznova tanji tu granicu, osporavajući tu diskriminatornu ulogu. Ukoliko je to osporavanje kontrolisano i uvežbano, onda je isto tako iskontrolisan i uvežban povratak u pređašnje stanje. U slučaju ludila ili poremećaja nema nikakve kontrole i ta granica između ja i ne-ja nije baš uvek sasvim jasna. Ukoliko idealni ego zamislimo kao sferu, možemo predočiti sliku ega šizofreničara ili neurotičara, kao izubijanu, naprslu i ne baš pravilnu sferu. Negde između ega šizofreničara i ega kakvog vrhunskog majstora joge, magije ili mistike, nalazi se ego normalnog čoveka - ne sfera nego kakva elipsoida, bez naprslina, ali puna udubljenja i ispupčenja. Te nepravilnosti koje lice ego elipsoide čine rošavim jesu posledice koje svakodnevni život ostavlja na ionako već izobličenu formu koje zauzima ja spram ne-ja. 

Da sumiram, upotrebio sam pojmove: um, razum, ego i svest. Iako izgleda da sam nekako odredio ego i razum, činjenica je da um i svest i dalje bivaju nejasni. Zato svest mogu povezati jedino sa tzv unutrašnjom svetlošću, u smislu da svest sama po sebi nije ta svetlost već je svetlost proizvod aktivnosti te svesti. Svest stvara svetlost, ali ona nije svetlost, već je u njoj. Svest može biti uspavana, probuđena, ovakva ili onakva kolokvijalno rečeno (zapravo, u pitanju je stepen njene zamagljenosti). U skladu sa time svest je i izvor uma, odnosno primordijalne vibracije.