Thursday, September 13, 2018

Nova post-antika

Oligarhija je tako temeljno izvršila demontažu ustaljenog sistema vrednosti i proizvodnje svakodnevnog života i standarda u Zapadnom svetu da su očajne i preplašene mase pomislile da im tzv populisti, krajnje desni ili levi pokreti, deluju kao spasonosno rešenje. Sama ta percepcija alternative od strane velikog dela naroda izraz je destruktivnog delovanja globalističke oligarhije. Američki gradovi Detroit i Nju Orleans, kao i veći broj manjih uništenih industrijskih gradova u unutrašnjosti, izraz su raspada jedne paradigme o bogatom i srećnom Zapadu i američkom snu. Pogledajmo samo kakve slike u filmovima i serijama, emituje Holivud, fabrika snova, artikulator ideja, vizija i perspektiva globalističke oligarhije. Smenjuju se prizori katastrofa, ekoloških, geoloških, bioloških i tehnoloških, uvijenih u oblande fantastike, koji zatvaraju horizont budućnosti u kostreti jednog distopijskog i apokaliptičkog postljudskog sveta. Invazije zloćudnih vanzemaljaca, beslovesnih zombija, čudovišta, očajničkog ljudskog otpada, robota itd, smenjuju se na bioskopskim, televizijskim i gedžetskim ekranima. Holivudski proroci kao da prizivaju kataklizmu, nadiranje zla i uništenja, odnosno izgon jedne optimističke slike sveta u budućnosti. I ako do nekakvog povoljnog ishoda dođe, onda to iziskuje prolaženje kroz jedno sveobuhvatno uništenje. Na platnu ljudske mašte više nema optimističkih slika, ne postoji vera u budućnost. Opšti optimizam kraja XIX i početka XX veka, nakon ratnih užasa prošlog i zastrašujućih perspektiva ovog veka, ustupio je mesto opštoj zabrinutosti i pesimizmu. To je suština poruke gospodara ljudske marve. Sada više nije teško zamisliti pretvaranje evropskih gradova, jednog Malmea, Kopenhagena ili Amsterdama u Detroit ili Nju Orleans, jer tako će i biti onda kada oligarhija završi sa Evropom.   

U Praktičnom idealizmu, godine 1925. Richard von Coudenhove-Kalergi kaže:  
"The man of the future will be of mixed race. Today's races and classes will gradually disappear owing to the vanishing of space, time, and prejudice. The Eurasian-Negroid race of the future, similar in its appearance to the Ancient Egyptians, will replace the diversity of peoples with a diversity of individuals."
Similar in its appearance i diversity of individuals nekako ne idu zajedno. Gospodin Kalergi zagovara globalni komunizam. Takve idealističke vizije obično završe kao totalitarizam koji pokušava da prekroji život u skladu sa sopstvenom vizijom. Besklasno globalno društvo jednog pojavnog tipa ljudstva je užas bez premca. Možda bi neko bi na ovakav moj stav uzvratio pitanjem koja je moja ideja? Kako ja vidim društvo u budućnosti? Pa u kojoj budućnosti? Zašto bismo se uopšte bavili tako dugoročnim, utopističkim kalegrijevskim planiranjem budućnosti, umesto da radimo na unapređenju sadašnjosti? Mi živimo sada, a ne za hiljadu godina. Svaka generacija bi trebalo da razmišlja o sebi, o svojim neposrednim potomcima i potomcima tih potomaka, a sve dalje neka bude briga onih koji dolaze. Zamislimo užas da je recimo pre hiljadu godina postojao nekakav Kalegri i krenuo da uređuje budućnost koja čini našu sadašnjost u skladu sa njegovim tadašnjim pogledom na svet! Istorija nas uči da vrle ideje velikih reformatora tokom prolaska vremena postaju užasi koje u praksi sprovode nitkovi. Uvek postoji faktor X. 
Neko bi možda pomislio da tako dalekovido razmišlja elita, te da je zbog napretka čovečanstva nužno postojanje nekakvog totalitarizma ili prosvećenog apsolutizma, ali totalitarizam bilo koje vrste sasvim je u neskladu sa slobodom, a bez slobode nema napretka, ma šta to podrazumevalo, osim ukoliko pojam slobode shvatimo u sasvim uskom smislu, kao slobodi ispoljavanja nagona, ma kakvi oni bili. A sa druge strane, u uslovima klasne i svake druge jednakosti teško je zamisliti postojanje prave, istinske, nekorumpirane, trezvene elite i nekakvog prosvećenog apsolutizma. Neko bi u tom slučaju morao da odskače od mase, a masa je vazda zavidna, ne prašta kvalitet, zatomljuje talenat. Osim toga, kalegrijevska vizija briše svaku tradiciju i kulturu. U takvom okviru ne postoji nikakav smisleni ideal, niti ima ikakve zvezde vodilje, a društveni ideal mora postojati, dok je zvezda vodilja metafizičke prirode, a ne nekakav idealni ovozemaljski društveni projekat. Neko bi rekao da se metafizika ne može približiti neukom narodu te da valja prosvećivati mase, što je, valjda, posao elite, koja bi u kelegrijevskom, odnosno sensimonskom i kontovskom pogledu na svet zapravo bila tehnokratska. Takvo razmišljanje zaboravlja da upravo metafizika prosvećuje i usmerava neuku masu a ne vizija nekakvog nepostojećeg društva projektovanog u daleku budućnost koju dočekati nećemo, a zbog kojeg moramo žrtvovati našu današnjicu. Dimitrije Mitrinović je rekao da put slobode znači da svaka rasa mora doći do svoje suštine. To je prirodni put, ne samo za svaku rasu ili narod, nego za svakog pojedinca. Ne da nas neko određuje u skladu sa svojim ideološkim ili tehnokratskim standardima i vrednostima, nego da sami dođemo do toga ko smo, šta smo i kuda idemo.

Čitava ova rasprava ukazuje na jednu staru dilemu između individualizma i kolektivizma. Tehnokratizam prvo razlaže istorijske i tradicionalne oblike kolektivizma, svođenjem osnovne mere društvenosti na apstraktnog idealnog pojedinca, da bi onda veštački, na osnovu parametara koji predstavljajuu odraz duha vremena i tehnokratskog mentaliteta, uterivali atomizovane pojedince u ad hoc privremene kolektivitete. Time je otvoren put u jedan beskrajni reformizam, slavljenje promena i reformi koje nemaju kraja. Taj utopistički globalistički tehnokratizam, kakav danas praktikuje svetska oligarhija, ima svoje veoma duboke idejne uzore utemeljene u drevnim kultovima. Taj put ima svoju jasnu istorijsku liniju, od aktuelnog Džordža Sorosa, preko Kalegrija, Trockog i Karla Marksa, do Adama Vajshaupta i pisaca Fame Fraternitatis, Martina Lutera, Joakima od Fjore, pa sve do Svetog Pavla i pobornika orijentalnih kultova pozne antike, čiji se uzori gube u dubinama mediteranskog i bliskoistočnog religijsko-magijskog miljea. Naravno, ne možemo staviti znak jednakosti između rečimo jednog Sorosa i njegovog antičkog sunarodnika apostola Pavla, ali možemo uočiti anarhističke crte u onome šta obojica propovedaju. Takođe, sa stajališta opadanja indoevropske autentičnosti, možemo povući paralelu između Hitlera, Staljina i drevnih kraljeva Rima, te reći kako Hitler i Staljin oličavaju krajnje izopačenje i vulgarizaciju načela arijskog duha, baš kao što Soros ili Trocki predstavljaju izopačenje i vulgarizaciju semitskog. Agens vulgarizacije u oba slučaja jeste sekularna modernost. Današnji izrazi drevnih institucija su globalističke organizacije i institucije poput Ujedinjenih nacija, Evropske unije, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, centralnih banaka modernih država, glomazni državni aparati velikih zemalja, razne svetske asocijacije itd, zatim crkve i verske organizacije, sve do drevnih svetilišta Velike Boginje Majke (u njenim mnogim vidovima) i njenih božanskih muževa i sinova.  
Zastanimo na ovom mestu i pogledajmo kako je čuveni britanski antropolog Džejms Frejzer ocenio uticaj širenja orijentalnih kultova u Evropi:
"Religija Velike Majke, koja je sadržavala čudnu mešavinu sirovog divljaštva i duhovnih stremljenja, bila je smao jedna od mnogih sličnih istočnjačkih vera koje su se u kasnije doba paganizma raširile u Rimskoj Imperiji i koje su, napajajući evropske narode tuđinskim idealima života, postepeno potkopale celokupnu zgradu antičke civilizacije. Grčko i rimsko društvo bilo je sagrađeno na ideji o potčinjenosti pojedinca društvenoj zajednici, građanina državi; za ta društva sigurnost državne zajednice bilo je vrhovni cilj ponašanja, iznad sigurnosti pojedinca bilo na ovom ili na onom svetu. Od detinjstva zadojeni tim nesebičnim idealom, građani su posvećivali život javnoj službi i bili gotovi da ga žrtvuju radi opšteg dobra; a ako bi se ustezali od ove vrhovne žrtve, onda su osećali da čine nešto nisko, jer pretpostavljaju lični opstanak interesima svoje zemlje. Sve je ovo izmenjeno prodiranjem istočnjačkih religija, koje su učile da su opštenje duše sa bogom i njeno večno spasenje jedino ono radi čega vredi živeti; u poređenju sa tim ciljevima, napredak pa čak i postojanje države prestaju biti važni. Neminovna posledica ove sebične i nemoralne doktrine bila je ta da se vernik sve više i više povlačio iz javne službe, usredsređivao misli na sopstvena duhovna osećanja i gajio preziranje sadašnjeg života koji je smatrao samo pripremom za bolji večni život. Svetac i usamljenik, koji zaneseni ushićenom kontemplacijom neba preziru zemlju, postali su u javnom mnjenju najviši ideali čovečanstva, potiksujući stari ideal patriote i heroja koji, zaboravljajući sebe, živi radi dobra svoje zemlje i gotov je da umre za nju. Zemaljski grad izgledao je bedan i za preziranje ljudima čije su oči nazirale božiji grad u nebeskim oblacima. Tako je središte gravitacije, da se tako izrazimo, preneto s ovozemaljskog na zagrobni život, i ma šta da je onaj svet tom promenom dobio, nema sumnje da je ovaj svet njom mnogo izgubio. Nastalo je opšte raspadanje političkog organizma. Spone države i porodice bile su olabavile; sklop društva težio je ka raspadanju na sastavne elemente i otuda vraćanju u varvarstvo, jer civilizacija je moguća samo ako građani aktivno sarađuju i ako su voljni da potčine privatne interese opštem dobru. Ljudi su odbijali da brane svoju zemlju, pa čak i da se množe. U brizi da spasu sopstvneu dušu i duše ostalih, oni su bili voljni da dozvole propadanje čitavog materijalnog sveta koji su poistovetili sa principom zla." (Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str. 18-19)
Ovako sagledavši stvari ne možemo a ne primetiti sličnost Frejzerovih ocena uticaja istočnjačkih kultova na kulturu evropskih naroda sa Ničeovim ocenama hrišćanstva kao još jednog uvezenog istočnjačkog kulta (u tu svrhu preporučujem Ničeovog Antihrista). Asocijalni karakter hrišćanstva je vremenom kanalisan i ograničen kroz moćne srednjovekovne institucije, ali je svakako preživela njegova subverzivnost na psihološkom planu. Takođe, čitajući ove Frejzerove redove ne može a da ne primetimo sličnost dekadentnog antičkog stanja duha pod uticajem orijentalnih kultova sa situacijom kakvu imamo danas u Evropi i Severnoj Americi. Hrišćanstvo više nema tu snagu i ulogu na koje slobodno možemo primeniti Frejzerove reči, ali tu je tzv New Age, tu su razne ideologije poreklom sa levog, ali i desnog ideološkog spektra. Umesto kultova Velike Boginje Majke sada su prisutni oligarsi i plutokratija, globalizatori kapitala, vojnog intervencionizma, medijskog narativa, kulturnih klišea, političke korektnosti, ljudskih prava, migracija bez granica i feminizma. Naravno, nigde nije moguće povući jasnu liniju razgraničenja, jer su se učenja i filozofije pomešale, kako na idejnom planu, tako i u praksi, ali osnovne crte ostale su nepromenjene od antičkih vremena do današnjih dana. Imajući sve ovo u vidu, nema razloga da ne verujemo kako će današnji svet Evrope i Severne Amerike takođe biti uništen i zamenjen anarhijom i mrakom ne novog srednjovekovlja, jer je Srednji Vek označavao poredak, nego nove post-antike.

Monday, September 10, 2018

Magijske pretpostavke američkih predsedničkih izbora

Politički rituali našeg vremena predstavljaju iskrivljeni i karikaturalni odjek davnašnjih običaja i tradicija. Džejms Frejzer je mnogo stranica ispisao o drevnim i primitivnim običajima ubijanja božanskih kraljeva, bogova ili polubogova, navodeći brojne primere iz različitih kultura i epoha. Frejzer je, u njegovoj čuvenoj Zlatnoj grani, pokušao objasniti razloge zbog kojih su drevni i savremeni primitivni ljudi povezivali sudbinu svojih zajednica, porodica, država, sa snagom i vitalnošću vladara. Zato je kraljeubistvo bilo povezano sa sprečavanjem opadanja njegove snage, što bi, u skladu sa verovanjima, sprečilo opadanje snage, plodnosti i vitalnosti njegovih podanika. Istorijski razvoj ljudske civilizacije ukinuo je drevno načelo vladarske virilnosti po kome kralj ili vladar nije mogao biti čovek sa nekom fizičkom manom ili nedostatkom, odnosno neko ko je slab ili bolestan. Kao što sam istakao, tzv primitivni ljudi verovali su da se vladarska nemoć preslikava na opšte stanje naroda, države i prirode, jer ako je kralj nemoćan i bolestan, onda će takav biti i narod. Iz tih razloga je bio ustanovljen običaj ubijanja kraljeva nakon određenog vremena, ne bi li se sprečilo da prirodno opadanje njihove snage zbog starenja ili usled bolesti, ne utiče na vitalnost podanika i poredak u prirodi od čijih pravilnih i cikličnih ritmova društvo ili zajednica opstaje. 

Već nekoliko vekova, u mnogim kulturama postalo je moguće da bolesnik, ludak ili ličnost bez ikakvih kvaliteta, sticajem raznih okolnosti, stane na čelo zajednice ili države. Demokratski poredak je praksu biranja prosečnih mediokriteta ili ispodprosečnih pojedinaca doslovno pretvorio u zakonitost. Današnji vlastodržci u tzv primitivnim ili manje naprednim društvima i zajednicama, kao tip ljudskog materijala, ne bi imali nikakvih šansi da sednu na tron, ne samo neke države, nego ni najmanjeg sela. Frejzer je pokazao kako se čovečanstvo, tokom istorije, oslobodilo magijske svesti, prošavši kroz magijsko-religijsku i religijsku fazu, do današnjeg formalno religijskog, a u biti manje-više sekularnog oblika društvene organizacije. Cena tog oslobađanja jeste uspon mediokriteta. Vrlina, vitalnost i snaga više nisu od suštinske važnosti za izbor vladara, čiji je karikaturalni izraz današnji oblik demokratski izabranog predsednika ili premijera. Umesto snage, vrlina današnjeg demokratskog vođe je podobnost. Naravno, tu ima odstupanja, kada kakva snažnija ličnost nekako uspe da preuzme vlast, ali pravilo duha vremena to ne smatra poželjnim.
Ipak, bez obzira na opadanje kriterijuma izbora vođe države ili zajednice, određeni vidovi kontinuiteta sa drevnim tradicijama, mada u obnovljenom ključu, još uvek su na snazi u praksi određenih zemalja. Najbolji primer za to su predsednički izbori u SAD koji se održavaju prvog utorka nakon novembra, odnosno početkom decembra. Međutim, pre nego što razmotrimo šta bi održavanje predsedničkih izbora baš u to vreme trebalo da znači, podsetimo se, Frejzer je naglašavao da su Spartanci i još neke grčke države, svoje kraljeve birali na osam godina, kada dođe do poklopanja punog Meseca sa kratkodnevnicom ili dugodnevnicom:
"Ako je kod Spartanaca vladavina kralja bila ograničena na osam godina, nameće se pitanje zašto je baš taj period izabran za meru kraljeve vladavine? Razlog ovome verovatno se nalazi u astronomskim shvatanjima koja su određivala rani grčki kalendar. Teškoća dovođenja u sklad Mesečevog vremena sa Sunčevim jeste jedan od stalnih problema koji muči dovitljivost ljudi koji tek izlaze iz varvarstva. Osmogodišnji ciklus je najkraći period na kraju koga su Sunce i Mesec stvarno naporedo, pošto su se, tako reći, utrkivali sve ostalo vreme. Tako, na primer, pun Mesec se samo jedanput svakih osam godina podudara sa najdužim ili najkraćim danom." (Džejms Džordž Frejzer, Zlatna grana, prvi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str 372)
Ovo zapažanje, dalje nastavlja Frejzer, daje osnovu za kalendar koji približno harmonizuje solarno i lunarno vreme. Ovo je bilo potrebno radi potvrđivanja novog posvećenja aktuelnog kralja. Povodom toga Frejzer navodi:
"Tako je, na primer, stari spartanski ustav propisivao da efori svake osme godine, jedne vedre noći bez mesečine, ćuteći posmatraju nebo. Ako za vreme tog posmatranja vide meteor ili zvezdu padalicu, oni zaključe da se kralj ogrešio o božanstvo i razreše ga funkcija, dok mu ih Delfijsko ili Olimpsko proročište ponovo ne povrati." (Frejzer, isto, str 371)
Danas bi to bio impičment. Ovo je bilo potrebno pomenuti kako bi bilo naglašeno ono što proizilazi iz sledećeg Frejzerovog navoda:
"Ali u rano doba je pravilno podešavanje kalendara bilo stvar koja se tiče religije, jer se preko njega doznavalo kad je pravo vreme za umilostivljavanje božanstva čija je naklonost neophodno potrebna za blagostanje zajednice. Stoga nije čudo što je kralj, kao glavni sveštenik države ili kao bog, izložen mogućnosti da bude svrgnut sa prestola ili ubijen pri završetku jednog astronomskog perioda. Kada velike nebeske svetiljke završe svoj tok i spremaju se da obnove nebesku trku, moglo se, sasvim prirodno, misliti da i kralj treba da obnovi svoje božanske snage, ili da dokaže da su ostale neumanjene, pod pretnjom da u protivnom slučaju mora ustupiti mesto snažnijem nasledniku. U južnoj Indiji, što smo videli, kraljeva vladavina i život završavaju se obrtanjem planete Jupitera oko Sunca. Međutim, izgleda da je u staroj Grčkoj kraljeva sudbina svakih osam godina ležala na tasu terazija, spremna da se digne uvis i svrši svoje čim se na suprotni tas stavi zvezda padalica." (Frejzer, isto, str 372)
Kada se u svetlu Frejzerovih navoda vratimo na američke predsedničke izbore, primećujemo da oni padaju u vreme kada Sunce usporava, imajući u vidu početak zime oko 22. decembra kada je na delu suncostaj. Tada se Sunce nalazi najniže u odnosu na horizont tokom svog dnevnog kretanja, što prouzrokuje njajkraći dan i najdužu noć u godini. U mnogim drevnim kulturama to je bilo vreme kada staro božanstvo polako završava svoje postojanje i sprema se da ode u podzemlje, svet mrtvih, nakon čega se ponovo rađa i obnavlja. Dakle, novi američki predsednik u tom kontekstu predstavljao bi ponoćno i zimsko rođenje novog Sunca, egipatskog boga Kefru prikazanog zglavkarom na tarot arkani XVIII Mesec. Dva psa, dva šakala, ili pas i šakal, odnosno vuk i šakal, naposletku dva Anubisa (zavisi od dizajna špila), u tom smislu predstavljala bi dva izbora, dva predsednička kandidata, odnosno dve glavne američke političke partije, republikance i demokrate, a možda i Senat i Kongres, sudsku i zakonodavnu vlast, između kojih se uzdiže novo božanstvo - predsednik SAD! Htonski vodeni element u čijem se okrilju rađa novo Sunce, novi mladi bog, odnosno novi predsednik, predstavlja narod, čije demokratsko odlučivanje, deluje kao eho vodenog elementa. Demokratska stihija je izvikala ime novog boga i on se polako uzdiže iz tame anonimnosti te uzanim putem odlazi do svog božanskog obitavališta - Bele Kuće, čija je magijska delatna moć sabrana u tzv ovalnoj sobi, središnjem svetilištu predsedničke rezidencije. Predsednik se bira u znaku Strelca (geomantijska figura Acquisitio - vidi geomantijske atribucije u tekstovima: Geomantijski alfabet i Geomantija i Ji Đing), čiji je vladar Jupiter, ali je datum njegove inauguracije 20 januar, poslednji dan znaka Jarca (geomantijska figura Carcer), tako da on svoj prvi radni dan počinje početkom znaka Vodolije (Tristitia). Dakle, on biva biran kao Jupiter, dok se kao saturnovski Jarac (karta XV Đavo) priprema za obavljanje funkcije, da bi kao Saturn u Vodoliji (karta XVII Zvezda) preuzeo dužnost i počeo da potpisuje prve predsedničke ukaze. 

Mora se priznati da su adepti državnog obreda SAD genijalno povezali ideju demokratije sa nečim što je usađeno u čoveka, a to je promena indeksa svetlosti i toplote. Od početka zime do početka leta Sunce počinje svoj lagani uspon u odnosu na horizont, kako bi se na leto našlo na najvišoj tački. Dok staro Sunce simbolički umire, narod (geomantijska figura Populus) bira ko će predstavljati novo Sunce, odnosno novorođeno ili obnovljeno božanstvo (Fortuna Maior). Imajmo na umu da se izbori održavaju utorkom, koji predstavlja Marsov dan, te da novi ciklus prirode započinje ulaskom Sunca u znak Ovna, koji je pod vladavinom Marsa (šezdeset dana od inauguracije, a broj 60 odgovara uglu koji obuhvata masonski šestar ili ugao slova A). Tada snaga američkog predsednika ulazi u svoju punu operativnu snagu ulivajući punu energiju u njegov mandat. 
Zanimljivo je iz perspektive predstavljenog simbolizma posmatrati trenutnu borbu unutar američke države povodom predsednika Donalda Trampa, čiji je problematični predsednički mandat započet upitnom izbornom pobedom. Prevedeno na uslove drevnih kraljevstava možemo reći da vračevi i poglavice koji se bune nisu zadovoljni znamenjima koja prate uspon novog kralja. Naime, oni iznose prigovor da je njegova pobeda dobrim delom zasluga delovanja vračeva iz neprijateljskog kraljevstva te da on ne poseduje moć niti snagu da održi blagostanje američkog kraljevstva i poredak prirode. Zato demokratski žreci prorokuju kosmičku katastrofu i sunovrat kraljevstva koje će potpasti pod uticaj zle magije, dok novi kralj iz dana u dan čini nesnosne uvrede bogovima koji bdiju nad kraljevstvom, a što neće proći nekažnjeno po ceo narod. Sa druge strane, pobornici novog kralja uzvraćaju da je proročište (elektorat) povodom izbora kralja izreklo svoj sud i da nije bilo upliva neprijateljskih čini na proročište koje je donelo suverenu odluku da zla žena ne može postati kraljica. Trenutno je kraljevstvo u blagom neredu zbog sporenja i međusobnog bacanja čini između protivnika i podržavaoca novog kralja.