Wednesday, August 15, 2018

Apokalipsa novog dogmatizma

Sve sam više uveren kako suštinski problem čovečanstva nije pohlepa, niti su to ratovi, mržnja, kapitalizam ili nekakva nepravda, nego u osnovi većine nedaća leži nekontrolisano razmnožavanje sirotinje, kao izraz jednog suženog stanja svesti koje je proizvod brutalne životne situacije u kombinaciji sa inercijom toksičnih tradicionalnih oblika kulture. Neko bi rekao da karma stvara karmu. Naravno, to ne znači kako u onim društvima kojima preti demografsko urušavanje postoji nekakav višak svesti ili bolja karma, ali tu je reč o malo drugačijem fenomenu kojim se neću baviti ovde. Humanisti kukaju kako moramo smanjiti potrošnju, promeniti životni stil i šta ti ja znam, ali nikako da se dotaknu preteće demografske eksplozije neprosvećenih i siromašnih. Kako iskoreniti siromaštvo? Tim pitanjem se bave bezbrojne radne grupe, okrugli stolovi, o tome mudruju razni belosvetski mudraci po prestižnim konferencijama. Donose se programi, agende, sačinjavaju se izveštaji, formiraju budžetske linije ovog ili onog projekta i tako u beskraj, dok se na horizontu gomilaju oblaci prenaseljenenosti i bede. Moj odgovor na taj izazov vodi ka primeni jednostavnog načela: destimulisati razmnožavanje sirotinje! Nema druge. Kako konkretno izgledaju te destimulativne mere, prepustio bih kreativnosti lokalnih vlasti. Angažovana sredstva su vazda opravdavala ciljeve, pa zašto onda ne bi bilo tako i po ovom pitanju?

Ulje na vatru rastuće demografske katastrofe dolivaju oni koji nastoje iskoreniti bolesti, vakcinisati ljude, spasiti što više života, smanjiti smrtnost. Kakva je to apsurdna borba protiv smrti? Oni spasu ugrožene, a bez da se pitaju kuda sa njima kada oni odrastu? Šta raditi sa milionima spašenih? Kako ih prehraniti? Gde ih smestiti, zaposliti? To nije samo odlaganje problema, nego i projektovanje istog u doglednu budućnost. Čemu ta iracionalna samoubilačka humanitarna i humanistička delatnost spašavanja ljudskih života kada se time stvara sve veća i veća gužva i konkurencija nad ograničenim resursima? Takva politika bi imala smisla u uslovima niskih stopa prirodnog priraštaja, ali ne i tamo gde je stopa rađanja neprimerena civilizovanom načinu života. Zapravo, to predstavlja mešanje u prirodni tok. Visoka stopa fertiliteta odgovara teškim uslovima života, pošto računa na visoku smrtnost. Na primer, moja majka je rodila dvoje žive dece, njena majka petoro (od čega je jedno umrlo), majka njene majke osmoro (dvoje umrlo), dok je već majčina prababa rodila jedanaestoro, od čega je tek troje uspelo da ostavi potomstvo! Gubitak je, dakle, ogroman. U uslovima života i adekvatne svesti koji nalažu ovako visoke stope rađanja, napor ka preživljavanju baš svakog potomka jeste recept katastrofe i projektovanja još veće bede budućih naraštaja. Tako se stvaraju pretpostavke budućih ratova i kriza. 
Neko bi povodom ovde iznešenih stavova mogao reći da planeta Zemlja ima neograničene mogućnosti prehrane mnogo veće ljudske populacije, samo kada bi bila uspostavljena pravednija raspodela resursa. Pravednija raspodela resursa!? Takva „planeta Zemlja“ postoji samo u njihovoj mašti globalne komunističke uravnilovke. O tome šta pravedna raspodela u praksi znači ne može se mnogo pročitati. Zagovornici „pravedne raspodele“ zagovaraju solidarnost onih koji imaju sa onima koji nemaju. Nikako ne kažu da bi oni koji nemaju trebalo da prestanu sa daljom proizvodnjom neimaštine u obliku novih naraštaja, koje ne mogu izdržavati, pa ih šalju drugima na izdržavanje, jer im je Bog dao decu, a ne njihovi represivni kulturni obrasci koji ženu svode na mašinu za rađanje dece. Tako bi oni koji su ostvarili nekakav napredak trebalo da od toga odustanu i svoje bogatsvo podele sa onima koji su se nerazumno i neodgovorno razmnožavali do tačke neodrživosti. U tom smislu moj rezon je maltuzijanski (Thomas_Robert_Malthus).

Jedini humani izlaz iz date situacije jeste sveopšte vaspostavljanje kineske politike jednog deteta na svetskom nivou: jedna porodica – jedno dete, i to ciljajući demografski ugrožene regione gde je stopa nataliteta najviša. Mnoge prenaseljene države i regije u jednom trenutku će se urušiti pod teretom sopstvenog stanovništva, a reke očajnih ljudi koji beže tamo gde još uvek ima zelene trave, prerašće u ljudske bujice biblijskih razmera. A kada to počne da se dešava, onda ćemo se naći užasnuti onim što sledi. I to samo zato što je svaki ejakulat nalazio svoj put tačno tamo gde treba. Recimo da je prosečna stopa fertiliteta oko dvoje dece po ženi i da je svuda ujednačena, ne bi bilo toliko siromaštva i očaja, pa samim tim ni ratova, ekonomskih nedaća, niti masovnih migracija. Od onih koji bi da pozivom na solidarnost i humanizam socijalizuju troškove posledica demografske eksplozije svetske sirotinje, nisam čuo apele i predloge kako da se u siromašnim zemljama (ili slojevima društva) smanje razmere destruktivne stope rađanja. Uopšte taj mentalitet sakupljanja „polomljenih stvari“ (broken things), poput mačića, pasa lutalica, beskućnika ili ilegalnih migranata jeste izraz podivljale infantilnosti i prenaglašene emotivnosti jednog od stvarnog života otuđenog čovečanstva. Njih boli nepravda a ne bole ih međunožni uzroci te nepravde, utemeljeni na posve degenerisanim kulturnim obrascima. Pasivan stav prema malignim kulturnim obrascima i vrednostima, zastupnici kulturnog nemešanja (zagovornici multikulturalizma) obično pravdaju nekakvom sumanutom kategorijom kulturnog rasizma. Navodno, bilo kakvo mešanje u kulturu drugih naroda oni smatraju izrazom nekakvog kulturnog rasizma, zapravo rasizma, što nije u skladu sa današnjim trendovima mišljenja jedne dogmatske političke korektnosti. Međutim, oni previđaju činjenicu da je rasizam pre svega ideologija, dakle jedan zaokruženi pogled na svet, a ovde se radi o jednoj krajnje praktičnoj i životnoj potrebi rešavanja suštinskih problema čovečanstva u celini, intervencijom ka suzbijanju kulturnih i običajnih pretpostavki demografske eksplozije. Ekonomski i politički uzroci u tom smislu često su sekundarne prirode i proizilaze iz ideologije te inercije kulturno-vrednosnih i običajnih obrazaca.

Naravno, nisam pobornik podivljalog kapitalizma i beskrajnog bogaćenja. Tu bi trebalo postaviti nekakve ograde te uvesti mere nekog opšteg socijalnog limita (recimo besplatna energija, voda i osnovni set prehrambenih artikala za sve, jer niko ne mora da bude gladan, žedan, bez krova nad glavom i bez grejanja), ali tu vrstu humanističkog ideala moguće je ostvariti samo u uslovima ostvarene kontrole rasta stanovništva. Pri trenutnom stanju opštih društvenih odnosa to nije moguće sprovesti. Dakle, prvo dekonstrukcija toksične tradicije, pa tek onda društvena emancipacija. Zato smatram da neprijatelji ljudske vrste jesu upravo oni u čijem je interesu demografska eksplozija i prozvodnja sirotinje, jer na tome oni zasnivaju svoj model moći (vidi moj tekst: Doba Vodolije i svetski socijalizam). To je jedan od osnovnih uzroka krize u kome čovečanstvo bitiše poslednjih pet vekova. Demografska oseka, demografska eksplozija i masovne migracije samo su posledica opšte svetske krize i nereda. Haos u mikrokosmosu projektuje se na sveljudski makrokomos. U uslovima haosa nikakva sloboda nije moguća.