Saturday, May 12, 2018

O dimenzijama opažanja

Zamislite da se jednoga dana probudite u svetu koji nije materijalan. I dalje je to isti svet, ali kao da je lišen jedne dimenzije, nema gore, nema dole, nema iza. Ima samo levo, desno i ispred. Čak i to levo i desno nije tako oštro nego se nekako uliva u ono što je ispred. U suštini, to ispred je jedina perspektiva. Ali to nije sve, jer ono što je ispred nema dubinu, barem ne na način kako prostornu dubinu doživljavamo u tzv materijalnoj dimenziji. Umesto dubine, perspektiva ispred sadrži bezbroj detalja koje po volji možemo da aktuelizujemo. Tada uviđamo da pred nama stoji beskraj. Zapravo, lišeni materijalne dimenzije, nalazimo sebe kako stojimo nasuprot ambisu koji predstavlja sveukupnost. U tom trenutku mi se nalazimo na tački gledišta totalne perspektive. Sve šta nam je potrebno jeste fokus. Jesmo li kadri da sebi predočimo to stanje ili nam je za to ipak potrebna neka jaka droga? 

Mogu nastaviti sa opisivanjem tog stanja, ali ne mogu tačno objasniti mehanizam kako se to postiže. Doživljaj gledišta totalne perspektive nije samo vizuelan, nego ima i svoj - da tako kažem - osetilni aspekt. Naime, čitavu senzaciju prati određena vibracija. Zapravo, sama perspektiva kao da zavisi od te vibracije. Što bolje osećamo vibraciju, što nas ona više prožima, to je naše opažanje stvarnije. Međutim, tu moramo naći meru, jer ukoliko se previše prepustimo vibraciji, ukoliko nas ona posve obuzme, postoji opasnost da se više nikada ne saberemo ili da nas neki detalj nekako uvuče u sebe i aktuelizuje nas u svom delokrugu postojanja, koje pritom, može biti sasvim materijalno, prijatno ili krajnje neprijatno. Dakle, možemo se bespovratno rasplinuti u beskraju gubitkom fokusa, ili projektovati u detalj, čime onda gubimo sveukupnost gledišta, a što može imati za posledicu naše pojavljivanje na nepoznatom mestu, u nepoznatom svetu. Iz ovih razloga, važno je, da kada se već jednom nađemo pred vratima totalne perspektive, sačuvamo prisebnost i kontrolisano se prepustimo vibraciji na čijim talasima mi zapravo krstarimo po onome što je ispred

Sada bih se vratio na početak ovog malog pripovedanja, posebno na rečenicu o buđenju u ovom svetu, ali koji više nije isti, nego je zapravo izgubio jednu dimenziju. Ovde sam namerno izbegao klasičnu okultističku terminologiju. Nisam rekao astral, jer astral nije ravan, nije dimenzija, nego je primarno svetlost, a svetlost sama po sebi tvori dimenziju, odnosno predstavlja tvar dimenzionalnosti, uobličenja. Sila koja uobličava je vibracija. Namerno nisam rekao Reč, jer to zvuči previše religijski, ali reč sama po sebi jeste vibracija, naročito reč koju ne izgovara čovek, nego koja je kao vibracija svojstvena procesu neprekidnog vrenja univerzuma. Otud, iskustvo buđenja u svetu koji je izgubio jednu dimenziju, jeste početna tačka svojevrsnog razgrađivanja sveta. Kastaneda je govorio o tzv zaustavljanju sveta, ali ja ne mogu da posvedočim o takvom iskustvu. Meni je to nepoznatno. Ono što znam jeste doživljaj razgrađivanja sveta. 

Stoga, zamislite sledeću situaciju. Budim se, prepoznajem gde sam, sve mi je poznato, međutim, nešto bitno nedostaje - trodimenzionalnost. Zato smatram da viša dimenzija nije 4D ili 5D itd. To su teorijske i matematičke konstrukcije koje neki tako jako vole da poimaju kao da su stvarne. Superiornija dimenzija, mada je glupo tako reći, u odnosu na ovu našu 3D, jeste 2D. Upravo sam je opisao. Ona je apstraktnija. Da je to tako svedoče i simboli ljudske baštine koji su mahom dvodimenzionalni. Arhetipski svet je dvodimenzionalan. Projekcija svesti u simbol, tako omiljeni savremeni metod doživljavanja arhetipskog (ulazak u tarot kartu, ulazak u pentagram itd), zapravo jeste fokusirano ali i ograničeno iskušavanje dvodimenzionalnosti. To nije četvrta dimenzija kako mnogi od njih objašnjavaju, nego druga. Da su je potpuno doživeli onda bi osetili i vibraciju te bi videli kako zapravo nema dubinu na koju smo navikli u našem materijalnom telesnom 3D postojanju. Potpuno sam svestan da su ovo sve neadekvatni izrazi, ali trenutno ne baratam boljim i preciznijim, a da bi me neko ko čita ovo uopšte razumeo. 
Gubitak trodimenzionalnosti, njeno svojevrsno isisavanje iz stvarnosti, nema odmah za posledicu rastakanje sveta, odnosno prizora i ambijenta u kome smo prethodno obitavali. Mi možemo zadržati fokus i ostati da bitišemo i dalje tu gde jesmo, ali na način koji je bitno izmenjen. Takođe, ukoliko zadržimo fokus, možemo se kretati i po drugim i posve drugačijim ambijentima, ali takođe možemo sabrati našu svest u tačku (1D) ili večito skakati od jedne do druge reference. Dakle, gubitak dimenzije nije stvar vežbe, nije nešto za šta postoji postupak, recept. Ono što je predmet vežbe jeste kontrola fokusiranosti. Fokus je izraz naše namere. Fokus je ono što treniramo. Kako se to trenira fokus? Pa mi svakodnevno treniramo naš fokus, ali to činimo tako što ga zakucavamo u skladu sa onim što čini naše životne i misaone perspektive, onako kako smo navikli, kako smo naučeni i kako to svi ostali rade. Retko kada iskačemo iz tog okvira. 

Kastaneda je govorio da je položaj skupne tačke kod svih ljudi bezmalo ujednačen, nalazi se na istom nivou. Tako isto i fokus o kome govorim, mada nikada nisam video Kastanedine skupne tačke, ali sam donekle osvestio proces fokusiranja. Za vežbanje fokusa u ovoj 3D stvarnosti, potrebno je da naučimo korišćenje perifernog vida, pošto smo navikli da se uglavnom služimo direktnim vidom. Korišćenje perifernog vida samo je jedan od aspekata izgrađenog fokusa. Njegovo korišćenje oživljava naše sposobnosti fokusiranja pažnje. Nema tu ničeg mističnog, ali ne postoji gotovo ništa magičnije od toga. Dovoljno je fiksirati pogledom jednu tačku a onda se usredsrediti na pojave koje se javljaju po obodu vidnog polja. Kada kažem usredsrediti se, ne znači skretati pogled u nekom novom pravcu nego ga držati zakovanog u jednu tačku, istovremeno opažajući rubne fenomene. Kao posledicu toga imamo neku vrstu razlivanja vidne perspektive, ali tokom vremena ona se izoštrava. Ukoliko to radite po mraku, primetićete da se vid brže izoštrava, a vi možete nesmetano posmatrati objekte ili obrise koje direktnim gledanjem niste bili u stanju da opazite. Vremenom, bićete u stanju i da se nesmetano krećete po mrklom mraku. Naravno, da bi se to uspelo, potrebno je vežbati, ali ta vežba nije komplikovana niti teška. Možete, kako je to već radio neko koga poznajem, nabaviti šešir sa širokim obodom i na obodu tačno ispred očiju, okačiti neki mali predmet koji diskretno svetli u mraku i u početku pažljivo hodati mračnim ambijentom direktnim pogledom fokusirani na slabašni izvor svetlosti, ali pažnjom otvoreni za opipavanje okoline tzv perifernim vidom. Već nakon nekoliko takvih petnaestominutnih seansi, primetićete poboljšanje vaše sposobnosti opažanja perifernim vidom. Ubrzo ćete biti u stanju da se slobodno krećete i u mrklom mraku po nepoznatom terenu jer ćete steći sposobnost potpunog oslanjanja na periferni vid u tim uslovima. U to sam se lično uverio, a povrh toga, nekoliko ljudi mi je potvrdilo slična iskustva.

Drugi aspekt fokusa o kome govorim podrazumeva da ste prethodno savladali veštinu lucidnog sanjanja u osnovi. Pod tim podrazumevam da ste nekako naučili da se probudite u snu, ali da još uvek niste obuzdali san, odnosno niste naučili da održite svest u stanju sanjanja. Tu stupa na scenu način koji je opisao Kastaneda (vidi njegovu knjigu Umeće sanjanja). Naime, kada jednom postanete svesni da sanjate sve što je potrebno jeste da održite ne samo svesnost u snu, nego i sam san. Kako održati san? Stalnim usmeravanjem pažnje sa jednog na drugi, treći, četvrti itd detalj, jer ukoliko se fokusirate samo na jedan detalj, jednu stvar ili pojavu, san će se rasplinuti. Zato stalno pogledom šarate unaokolo. Treći aspekt fokusa jeste stvaranje i zadržavanje na tzv mentalnom ekranu određenih imaginacijskih slika, što se postiže upornom meditacijom. Jednostavno, zamislite određeni objekat i trudite se da ga u mašti zadržite što duže u nepromenjenom obliku. Naposletku, postoji i jedan kombinovani metod, manje-više poznat. Recimo, nacrtajte jednakostranični crveni trougao na hartiji (neka bude malo veći, oko 20cm) i namestite ga kako vam najlakše odgovara sa namerom da se direktnim pogledom fokusirate na njegovo središte. Perifernim vidom opažajte njegove rubove i ono preko njih. Zatim zatvorite oči i usredsredite se na svetlosni otisak koji će se u komplementarnoj boji (dakle zelenoj) pojaviti na vašem mentalnom ekranu. Tu sledi trik, jer vaš naredni korak jeste projektovanje u trougao. Morate pronaći načina da nekako uđete u trougao. O tome na internetu ima dosta dostupne literature, tako da ovde ne bih išao dublje u tu temu.
Da sumiram: zamišljeno buđenje u dvodimenzionalnoj stvarnosti, iz mog iskustva, jeste nešto što vežbanjem nisam mogao postići, ali vežbanje četiri navedena oblika fokusiranja, bilo je od pomoći tokom spontanih 2D projekcija. Na žalost, nisam pronašao način, niti posedujem veštinu i moć, voljne 2D projekcije, već su rezultati svih mojih pokušaja u obliku nekakve kvazi trodimenzionalnosti, odnosno ograničenog iskušavanja dvodimenzionalnosti na način kako ih doživljava većina onih koji se time bave. Sa druge strane, spontana 2D projekcija dešava mi se pod uticajem droga, malo češće u snu, a izuzetno retko pri budnoj svesti. Zapravo, taj fenomen češće sam doživljavao u ranom detinjstvu nego kasnije, ali tada sam to prihvatao zdravo za gotovo i nisam bio u stanju da to nekako objasnim i racionalizujem. Zato sam i napisao ovaj tekst da posvedočim o toj mogućnosti i mojem razumevanju iste. Kada sam nakon tih spontanih dešavanja promišljao doživljeno iskustvo, shvatio sam koliko je lomljivo i nestvarno ostrvo na kome stojimo a koje nazivamo čvrstim, materijalnim svetom. Sasvim je u pravu Karlos Kastaneda kada kaže da je ovaj svet zapravo konvencija. Čak, ni sama odrednica materija nije sasvim tačna, jer je stvar opažanja. Zapravo ne postoji materijalno i duhovno, već samo nešto što bismo približno mogli označiti izrazom energija.

Sunday, May 6, 2018

Magijsko razumevanje

Neki ljudi su me pitali zbog čega je uopšte bitno naučiti napamet i trajno zapamtiti brojne tabele korespondencija kojima su povezane različite pojave i simboli. Taj zahtev stajao je i pred polaznicima magijskog sistema Zlatne Zore, koji od njih očekuje da zapamte i usvoje nekoliko lekcija znanja (vidi primer: Neke atribucije slova hebrejskog alfabeta). Zašto je potrebno znati napamet veze između određenih simbola i pojava da bi se uopšte bavili okultnim i magijskim praksama? Otkud taj imperativ bubanja napamet? Zapravo to uopšte nije neophodno, ali današnji ljudi odavno su izgubili svojstva analogijskog povezivanja pojava i simbola jer mi smo navikli da razmišljamo u pojmovima. Te veze, atribucije, nisu nešto egzaktno, nisu naučno utvrđene, nego postoje isključivo u umu kao šeme analogija. To su orijentiri razuma i temelj onoga što se zove mnemotehnika. Na primer, oni koji astrologiju smatraju netačnom i apsurdnom, sasvim razumno i logično, osporavaju da položaji planeta na bilo koji način utiču na naše živote. Sa te tačke gledišta skeptici su sasvim u pravu, ali to je zato što oni ne uviđaju osnovno pravilo magijskog načina opažanja i razmišljanja. Naravno da zvezde i planete nemaju nikakvog uticaja, ali postoji saobraznost, odnosno analogija između njihovog kretanja i naše sudbine. Dakle, postoji analogija koja te pojave povezuje, a ta analogija ne postoji objektivno, u smislu kako smo mi danas navikli da smatramo stvarnim, nego isključivo u umu onog ko se time bavi. Isto važi i za otvaranje tarot karata, geomantijskih figura ili Ji đing heksagrama. Objektivno gledano, to su samo neki simboli sa kojima se neko igra, međutim, glavni proces divinacije, tumačenja i prognoze, odvija se u umu onog ko se divinacijom bavi. Dakle, reč je o nečem posve subjektivnom, pa ipak neretko divinator upravo iz te pozicije subjektivnosti pogađa šta je bilo, šta jeste i predviđa šta će biti. Uspešan divinator zapravo čita iz sopstvene imaginacije. Položaji planeta i zvezda na nebu, način na koji su se karte otvorile, ili kakvu su konstelaciju zauzeli određeni simboli, služe kao podsticaj unutrašnjem imaginacijskom procesu, odnosno magijskom razumevanju stvarnosti, a to razumevanje je arhaično. O tome Bela Hamvaš lepo piše:
Viđenje i razmišljanje istorijskog čoveka počiva na logičkim suprotnostima; viđanje i razmišljanje arhaičkog čoveka počiva na analogijama... Analogija znači da između svake pojave, fenomena, ličnosti, oblika, materija, svojstva postoji i razlika. Činjenica da se sve na svetu razlikuje, ali je ipak istovetno, sve je isto to, ali se to isto javlja u mnoštvu, jeste činjenica koja se u drevnim vremenima naziva analogijom. (Bela Hamvaš, Scientia sacra 1, Draslar partner, 2012, Beograd, str 129) U prepoznavanju analogija nije presudna logička delatnost smisla, nego mnogo više dublji i elementarni doživljaj. Analogije doživljava manas, unutrašnje čulo. A preživljava na taj način što unutarnje viđenje neposredno iskusi uzajamni odnos unutarnjih slika koje se pred njim otkrivaju. Ovakva neposredna smislom i logički neobjašnjiva uzajamna veza postoji između metafizičkih principa i brojeva... (isto, str 129) Istorijski čovek ne razmišlja u slikama, nego u smisaonim suprotnostima i potpuno je slep upoređen s arhaičnim čovekom. Intelektualna delatnost modernog čoveka je apstraktna i irealna... Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama... Sve slično se razlikuje i sve različito je slično ali tako da se sličnost nikada ne poklapa potpuno i razlika se nikada ne pretvara u potpunu suprotnost. Suprotnost nije svojstvo sveta i nije svojstvo stvarnosti, nego apstraktnog smisla... Viđenje u analogijama je osetljivost prema sličnostima i razlikama. (isto, str 130) U arhaičkom vremenu ljudsko saznanje nije pojmovna konstrukcija apstraktnih svojstava, nego je personifikovano i genetičko. (str 131)
Stoga, ukoliko neko želi da se u XXI veku bavi okultnim, ili ukoliko želi da razume svet drevnih ljudi, odnosno ukoliko želi da izađe iz određenih okvira današnjice, onda mora naučiti da se koristi načinom razmišljanja svojstvenim drevnom svetu. Kao da je reč o oživljavanju nekakvog saznajno-spoznajnog atavizma. Naravno, teško je to postići u potpunosti, ali upravo je učenje tabela korespondencija jedan od početnih koraka u tom pravcu. Kada u umu ustanovimo relaciju Mesec/ srebro/ voda/ glas M/ žensko/ noć/ trigram Voda/ simbol luka/ veo/ cikličnost/ levo oko/ pas/ sova/ san itd i kada usvojimo taj asocijativni niz sličnosti da automatski počne raditi u našem umu, to je dobra polazna tačka. Mi nećemo poistovetiti taj niz, ali ćemo naučiti kako da nešto što opažamo ili sa čime se suočimo, povežemo sa kosmosom, naposletku sa samim sobom. Otud ja mogu uzeti srebrnjak i tvrditi da je to Mesec, iako očigledno novčić u mojoj ruci nema nikakve veze sa Zemljinim satelitom, ali ta dva objekta dele zajedničko svojstvo kvaliteta. To je priroda magijske veze između njih. Kada jednom moj um usvoji određeni niz takvih veza, onda se taj niz može beskrajno razvijati i granati. U krajnjoj liniji sve pojave su međusobno povezane, ali su u dovoljnoj meri različite. Stvar je našeg uma kako ćemo svojstva koja ih povezuju ili razlikuju grupisati u, kako bi to Kastaneda rekao, popis sveta.
Neki su u istoriji ispravno tvrdili kako je Bog svugde i u svemu, ali su ipak zavapili da Boga ne može biti u kipu, u kamenu, drvetu ili na slici. Pa Bog i te kako može biti i u oblaku, i u kipu, i u drvetu, na slici, u simbolu, u slovu, u reči, u zvezdama, naposletku u samom čoveku. Taj stav je u svojoj suštini animistički, ali upravo je animizam kao takav, oličenje drevnog pogleda na svet koji je bio neposredniji od ovog današnjeg utemeljenog tokom milenijuma istorijskog procesa i razvoja pojmovnog mišljenja nauštrb slikovnog. Oni koji su to negirali izvršili su nasilje i stvorili pretpostavke nasilja. Oni koji su rekli da Bog ne može biti u nečemu, tu stvar ili pojavu, u sopstvenom umu, odelili su ili odsekli iz kontinuiteta jedinstva sveta. Zapravo, zatvorili su sebe za jednu mogućnost. U tom smislu, kontinuirani proces zatvaranja i odeljivanja doveo nas je u varvarsko stanje današnjice, kada čovek ne poštuje prirodu, ne poštuje druge ljude, ne poštuje sebe, odelivši živu od nežive prirode. Kao vrhunac danas imamo apsurdne pokušaje da se živa i neživa priroda ponovo spoje u nekakvom kiborgizacijskom procesu. Oni koji su osuđivali obožavanje kamenih statua bogova ili zvezda, bojali su se da će ljudi obožavati isprazne predmete a ne živog Boga, pa ipak zar obožavanje kamena ne znači otkrivanje božanskog u kamenu? To je bio samo izraz jedne prekretnice koja se desila davno pre toga, radikalna reakcija na dekadenciju dotadašnjih religijsko-magijskih formula, budući da je istorijski proces značio udaljavanje od prvobitnog jedinstva sveta. Rezultat toga je apstraktni Bog, Bog kao pojam, što je u krajnjoj liniji proizvelo ateizam kao negaciju, ne samo tog apstraktnog Boga, nego i onog prethodnog što je pojava apstraktnog Boga negirala.