Thursday, July 12, 2018

Simbolizam tarota i duh vremena (prvi deo)

O tarotu sam već pisao na ovom blogu, a njegove misterije mnogo puta pominjao u raznim tekstovima (vidi: Razmišljanja o velikim arkanama 0-VII, Razmisljanja o arkanama VIII-XIV, Razmišljanja o arkanama XV-XXI). U ovom tekstu više ću se baviti određenim detaljima simbolizma, paralelama, sličnostima i razlikama između Krolijevog i Marseljskog špila u kontekstu teme koju započinjem tezom o dekadenciji baštine hermetizma u Evropi. Zbog veličine tema će biti podeljena u nekoliko zasebnih tekstova (vidi nastavak: Simbolizam tarota i duh vremena II)

Neko je rekao da je tarot Ji Đing Zapada. Kao takav tarot predstavlja jedan od izraza argoa posvećenika u Evropi. U vremenu doslovnog razumevanja i cepidlačkog insistiranja na konkretnom objašnjenju i pojednostavljivanju, argo kao simbolički i alegorijski oblik izražavanja, sve je dalji od poimanja, a dela njegovog duha, poput tarota, sve nerazumljiviji i nedostupniji, budući da su ključevi tumačenja pogubljeni u opštem naletu vulgarnog, pozitivističkog i psihologizujućeg. U tom duhu pozvao bih čitaoce da porazmisle malo o sledećim rečima:
"The coming to light of sorts of mystical knowledge that had been carefully concealed in previous times, is one of the noticeable features of the seventeenth and eighteenth centuries. But it is a mistake to suppose that for this reason these centuries were peculiarly given to mysticism, on the contrary, the appearance in the seventeenth century of Rosicrucian, Hermetic, and Masonic Societies was a sign of decadence, and the premonition of the final extinction of the esoteric traditions of antiquity. As long as the secret doctrines of Masonry were received as the vital inspiration of the craft, no one heard anything about them, and the same thing applies to theology itself. In fact the mysteries, which in the past were only spoken in secret and never written, became faintly heard when their power had practically ceased." W. Stirling, The Canon, 1897, p 239.
Dakle, ono što ovaj zanimljivi autor želi naglasiti jeste da pojava rozenkrojcerskih, masonskih i hermetičkih društava u XVII veku jeste zapravo znak dekadencije, najava konačnog nestajanja drevnih ezoterijskih tradicija na tlu Evrope. Jedini dokazi postojanja te tradicije jesu građevine, spomenici, slike, simboli, nerazumljivi rukopisi i tarot. Odlazak operativnog i nastupanje spekulativnog takođe predstavlja jedan od znamenja dekadencije ezoterizma u Evropi. Operativna masonerija je već u XV veku počela da daje znake opadanja. U XVI veku u Engleskoj joj je zadat smrtonosan udarac od strane Henrija VIII koji je sve masonske gilde stavio van zakona te konfiskovao njihovu imovinu. U skladu sa rigidnim stavom puritanaca, više nije bilo potrebe za zidanjem monumentalnih katedrala bremenitih alhemijskim i hermetičkim simbolizmom. U duhu današnjih talibana i isilovaca te nekadašnjih sovjetskih boljševika i francuskih jakobinaca, tako su i puritanci Henrijeve Engleske, kao preteče svih njih, jurišali i vandalizovali manastire i svaki materijalni izraz onoga što su tretirali kao vidove idolatrijske papističke religije. 

U ostatku Evrope, takođe je došlo do oseke i nestajanja posvećeničkih majstorskih cehova, jer se klima promenila, usled nastupanja novog doba (vidi moje radove: Razum protiv imaginacije, Eros, magija i manipulacija, Eros, magija i manipulacija II). I da parafraziram samog sebe, kako je to naglasio Joan Kulijanu u knjizi Eros i magija u renesansi, nakon smrti Đordana Bruna puritanske sile i njima suprotstavljeni Rim, našli su zajedničkog neprijatelja u vidovima imaginativnih sposobnosti koje su smatrali idolopoklonstvom i magijskim delovanjem. Magijske mentalne slike - fantazme, proglašene su idolima koje je zamislilo unutrašnje čulo. Puritanci su išli korak dalje u tome, cenzurišući umetnost, oslanjajući se na prosvećivanje vernika njihovim opismenjavanjem i osposobljavanjem da čitaju i ispravno tumače bibliju. Katolički i pravoslavni svet, znatno se oslanjao na slike u obliku ikona, freski, kipova, koji kao objekti kontemplacije ili štovanja, mogu pružiti pristup verniku ka svetu simbola i neposrednijeg doživljavanja religijskog univerzuma. Kako je veliki broj ljudi tada bio nepismen, upravo su te slike i oblici produbljivale njihov verski odgoj. Puritanizam je sve to odbacio, oslanjajući se na suvoparnu racionalnost u tumačenju biblijskog teksta. Naravno, to je imalo za posledicu širenje pismenosti. Međutim, u magijskom smislu primene fantazmi, dakle ne u opredmećenom obliku oslikavanja crkvenog učenja, mentalne slike kao pomagalo učenju, pamćenju i procesu razmišljanja, postale su meta za odstrel budući da su bile utemeljene na paganskom svetonazoru koji je uključivao hermetizam, astrologiju, alhemiju i druge okultne nauke. Da bi išla u korak sa nadirućom reformacijom, Katolička Crkva se takođe okrenula racionalizaciji. Paralelno s tim, ustanovljavale su se okolnosti koje su dovele do nestanka operativne i uspona spekulativne masonerije, a što je postalo vidljivo početkom XVIII veka. Sam taj prelazak sa operativnog na spekulativno jeste izraz dekadencije i gubljenja suštinskih tajni zidarstva. Veliko je pitanje da li je uopšte reč o prelazu, nekakvoj tranziciji, jer više nije bilo potrebe za njihovim majstorskim uslugama, pa su se braća odala spekulaciji, ili je reč o međašu koji predstavlja jasan diskontinuitet? Takođe, pitanje je postoje li uopšte ikakvi verodostojni dokumenti kojima bi bila potkrepljena veza između spekulativne masonerije XVIII veka i njihovih drevnih predaka? Gde se tačno nalazi i šta predstavlja ta poveznica između modernog slobodnog zidarstva i srednjovekovnih te antičkih majstora i graditelja velelepnih sakralnih zdanja?
Da bih ilustrovao rečeno u prethodnom pasusu pozvaću se na Fulkanelija. Govoreći o Bogorodičinoj crkvi u Parizu, Fulkaneli kaže: 
"Stoleća su ostavila svoj trag na licu zdanja, nepogode su ga duboko i široko izbrazdale, ali pustošenje vremena nije ništa u poređenju s pustoši izazvanom ljudskim mahnitanjem. Revolucije su na njemu udarile svoj pečat, žalosno svedočanstvo plebejskog besa; vandalizam, neprijatelj lepote, iskazivao je svoju mržnju putem strašnih sakaćenja, a i restauratori sami, koliko god da su bili vođeni najboljim namerama, nisu uvek umeli da poštuju ono što su ikonoklasti poštedeli," Fulkaneli, Misterija katedrala, Gradac, Čačak-Beograd, str 29)
Šta nam ovde poručuje Fulkaneli? Dve stvari: ukazuje na svojevrsni nevidnički i vulgarni talibanizam francuskih revolucionara, a drugo, još važnije, na neznanje restauratora. Ukoliko su negde postojali znalci koji su umeli da obave valjani restauratorski posao, zašto onda nisu bili angažovani? I ukoliko su to zaista bili najbolji u tom poslu, čak i da je masonska vlast iskreno želela da sačuva izvornost ovog istorijskog remek dela, nije li onda čudno da oni koji tvrde da su u kontinuitetu sa drevnim majstorima, neupućeni u tajnu? Fulkaneli uz žaljenje optužuje restauratore i njihove nadređene, koje je u mrak neznanja, nadmenosti i nemarnosti, okovao duh modernog vremena, da imaju loš odnos prema gotskim delima i da prilikom restauracije nisu bili vođeni da obnove uništene detalje sa zidnih ukrasa (alhemijskih rebusa) onakvi kakvi su bili u originalu, nego su hteli da urade bolje! Time su direktno pokazali da ne umeju bolje i da ne vladaju tajnama filozofa. 
"Ovo drugo", povodom traljavog restauratorskog posla, piše Fulkaneli, "pregledano, ispravljeno i dopunjeno izdanje svakako je bogatije nego prvo, ali je simbol okrnjen, nauka osakaćena, ključ izgubljen, ezoterizam utrnut. Vreme truni, troši, struže krečnjak, i jasnost zbog toga boluje, ali smisao ostaje. Onda dolazi restaurator, iscelitlej kamenja; s nekoliko udaraca dletom, on amputira, odseca izobličava, preobličava, autentičnu ruinu pretvara u veštačku tvorevinu i blistavi arhaizam, ranjava i krpi, odvaja i dopunjava, kreše i krivotvori u ime Umetnosti, Forme ili Simetrije, ne vodeći ni najmanju brigu o stvaralačkoj misli." (Fulkaneli, isto, str 68)
Pogledajmo šta dalje Fulkaneli kaže o Bogorodičinoj crkvi, a što najbolje svedoči o odnosu koji moderna postrevolucionarna, a danas već multikulturna Francuska ima prema biseru ne samo sopstvenog, već i evropskog te svetskog nasleđa:
"Nekada je veličanstvena Bogorodičina crkva u Parizu bila na platformi na koju se uspinjalo preko jedanaest stepenika... Jedva izdvojena tesnom portom od drvenih kuća, od šiljastih zabata složenih u krestu, dobijala je na stamenosti i eleganciji ono što je gubila u masi. Danas, zahvaljujući uzmicanju, izgleda toliko masivnija što je izdvojenija, i što se njeni portali, stubovi i potporni zidovi oslanjaju neposredno o tlo. Postepeno nasipanje, uzdizanje okolnog tla, učinilo je da stepenici do katedrale nestaju, sve dok nije apsorbovan i poslednji." (Fulkaneli, isto, str 29)
Pa ukoliko Francuskom vladaju prosvećeni i spekulativni, otkud taj zapanjujući nedostatak poštovanja i volje prema izuzetnim delima sopstvenih operativnih predaka? Evo šta kaže Fulkaneli o jednom detalju prostora oko katedrale:
"Usred tog prostora, dakle, dizao se kameni kip, visok i vitak, s knjigom u jednoj i zmijom u drugoj ruci. Taj kip je bio deo monumentalne fontane na kojoj se mogao pročitati sledeći dvostih: Ti koji si žedan, dođi ovamo: ako je izvor slučajno presušio, Boginja ti je postupno spremila večnu vodu."
Fulkaneli nam potom otkriva da je taj sveti monolit predstavljao Febigena, Apolonovog sina, ali da su neki tvrdili da je reč o Merkuru ili pak Eskulapu. Taj monolit odatle je uklonjen 1748. godine kada je proširen trg oko Bogorodičine crkve. Tim događajem simbolički je proteran Apolonov sin (a možda i Merkur/Eskulap) iz grada svetlosti najavljujući lažnu svetlost novog doba kada će stara nauka biti zaboravljena i pred nadmenim prosvetiteljima i iluminiranim revolucionarima oterana u podzemlje i u tarot. Takođe, 1781. godine, Fulkaneli kaže, uklonjen je i razlupan kip svetog Hristifora, podignut 1413. Kao da je neko time otvorio put da se Pariz ukrasi otetim egipatskim stubovima i znamenjima jedne nove ezoterijske mode koja je sebe poistovetila sa duhom drevnog Egipta, zaboravljajući pritom da je i ono što je uklonjeno takođe egipatskog porekla, ali vulgarnom ukusu jednog površnog i dekadentnog doba to nije tako očigledno. Evo šta o tome vremenu kaže Fulkaneli:
"Osamnaesti vek, kojim vladaju aristokratija i lepi duh, dvorski opati, napuderisane markize, plemići s perikama, vreme blagosloveno za učitelje plesa, madrigala i vatoovskih pastirskih igara, doba sjajno i izopačeno, lakoumno i nacifrano, koje je moralo da potone u krv, bilo je posebno neprijateljsko prema gotskim delima. Obuzeti bujicom dekadencije, koja je pod Fransoaom I dobilo paradoksno ime Renesansa, nesposobni za napor ekvivalentan naporu njihovih predaka, potpune neznalice u srednjovekovnoj simbolici, umetnici se radije baciše na reprodukovanje iskvarenih dela, bez ukusa, bez karaktera, bez ezoteričke misli, pre nego da nastave i razviju zadivljujuće i zdravo francusko stvaralaštvo... Srednjovekovni neimari imali su za platu veru i skromnost. Anonimni tvorci čistih remek-dela, oni su gradili radi istine, radi afirkacije njihovog ideala, radi širenja i uznošenja njihove nauke. A oni renesansni, naročito preokupirani svojom ličnošću, ljubomorni na svoju vrednost, gradili su radi potomstva svoga imena. Srednji vek duguje svoju veličanstvenost originalnosti svojih tvorevina; Renesansa duguje svoj uzlet servilnoj vernosti svojih kopija. S jedne strane, misao; s druge strane, moda. S jedne strane, genijalnost; s druge strane, talenat. U gotskom delu, faktura je podvrgnuta Ideji; u renesansnom delu, faktura dominira idejom i briše je. Prvo govori srcu, mozgu, duši: to je trijumf duha. Drugo se obraća čulima: to je glorifikovanje materije. od 12. do 15. veka, oskudica je u sredstvima, ali je bogatstvo u izrazu. Počev od 16. veka, lepota je samo plastička, invencija - čista osrednjost. Srednjovekovni majstori umeli su da ožive obični krečnjak; umetnici renesanse ostaviše mermer inertan i hladan. Takvo stanje duha je moralo biti sudbonosno za delo Srednjeg veka; i upravo tom stanju duha moramo, u stvari, pripisati mnogobrojna sakaćenja na čije tragove danas nailazimo." (Fulkaneli, str 32)
Očigledno je da talibanizam revolucije i prosvetiteljstva nije naprasno osvanuo u Evropi XVIII veka, nego ima svoje začetke u dekadenciji Srednjeg veka i plimi renesanse. Isto tako i savremeni džihadizam i kultur-marsksistički talibanizam imaju svoje uzore u prosvetiteljstvu i iluminatstvu XVIII veka. Zato nije ni čudo što kultur-marksistički Zapad danas pozdravlja i perverzno slavi džihadiste, propušta da deluje protiv njih, objavljuje njihove slike i tobože ih osuđujući, zapravo nihilistički i samoubilački glorifikuje njihovu samoubilačku posvećenost kroz formu spektakla i grč vanrednog stanja. Samo je vanredno stanje revolucionarno. Svi ti revolucionari veruju kako mogu koristiti univerzum tek tako, bez dozvole, bez da ikog pitaju. Oni su tako nametljivi i samozvani, što ne dolikuje ljudskom opštenju sa bogovima koji su ovde bili pre nas i ostaće posle nas, jer su besmrtni. Ti revolucionari veruju da mogu biti poput bogova, osim što su podložni starenju i umiranju. Zato njihov mentalitet smišlja izgovore zbog čega je to tako. Oni se protive smrti, proteruju smrt te traže razne načine da je negiraju, odlože, dekonstruišu, jer ih ona plaši iako veruju u reinkarnaciju kao da je u pitanju linearan i opšti zakonomeran proces. Ta vera je izraz njihove dekadencije. 
"Jer, katedrala je u celosti tek nemo, ali slikovito slavljenje drevne Hermesove nauke za koju je, uostalom, ona umela da sačuva jednog od starih tvoraca. Bogorodičina crkva u Parizu, u stvari, pazi svog alhemičara." (Fulkaneli, str 35)
Slično bi se moglo reći i za tarot.