Saturday, May 5, 2018

Seminar - nagužena gerontodomaćica

NAPOMENA za one koji ne razumeju ironiju ili koji nisu u stanju da prevaziđu sopstvene predrasude i intelektualnu uskost: 
Sve opisano u ovom tekstu nema utemeljenje u stvarnosti već potiče isključivo iz mojih snova. 
Svaka sličnost sa nekim određenim osobama, institucijama i situacijama je sasvim slučajna. 
Izvinjavam se jer nisam upotrebljavao politički korektne izraze, ali razlog tome je postizanje umetničke i spisateljske delotvornosti i utiska. 
Inače, ovaj tekst je originalno objavljen u mojoj knjizi Lucifereza, ali je malo preuređen za potrebe objavljivanja na ovom blogu.

Crne i mutne oči Državnog Sekretara iznenada su dobile neki neočekivani i životinjski sjaj. Njegovo lice zračilo je nadljudskom strašću. Pušio je cigaretu za cigaretom, ćutke me posmatrao, da bi najednom prekinuo tišinu rekavši: 
- A zašto ti meni ne bi popušio kurac, malo? 
Nisam mogao da dođem sebi od iznenađenja i uvređenosti. Krv mi je udarila u lice, noge su mi se odsekle a grlo skupilo. Nisam mogao ništa da kažem niti da reagujem kako dolikuje. Državni Sekretar je ležao zavaljen na francuskom ležaju najboljeg apartmana elitnog hotela u čuvenom vojvođanskom centru kongresnog turizma. Očigledno nije imao mnogo toga na sebi, što se ubrzo pokazalo gotovo tačnim kada je sklonio besprekorno beli prekrivač i pozvao me da legnem pored njega. 
- Dođi dečko, nemoj da se snebivaš. Videćeš, kada mi ga popušiš biće ti lakše. Nasmejao se i ponudio me hotelskom čokoladicom, dodavši više kroz osmeh: - Pušenje je dobro za socijalnu politiku.
Samo sam stajao, onako izbezumljen i presečen. Državni Sekretar, zadužen za sprovođenje jedne jako bitne Strategije bio je veoma uticajna i moćna figura. Za ovu priliku specijalno se obukao (svukao) kao gerontodomaćica sa keceljicom trideset i trećeg stepena. Imao je skoro spojene izrazite i crne obrve. Krupne i masne dlake su mu virile iz ušiju. Njegovo mrko lice gubilo se u oblaku dima. Crne oči su škiljile i posmatrale moje zmijsko telo sa pohotom svojstvenom samo ljudima na položaju. Pućio je usne i oblizivao ih hrapavim jezikom. Njegov raspukli glas je romorio i stenjao od zadovoljstva. Očito je mnogo očekivao. Može li moja malenkost zadovoljiti pohlepe i te volšebne potrebe jednog uvaženog i nadasve visokog, muževnog ali i blago ženstvenog državnog funkcionera u oblasti tako bitnoj kao što je socijalna politika?

U toj mentalno-emotivnoj ustreptalosti prekide me lelek odnekud iz kazamata za tzv lica sa posebnim potrebama Ministarstva socijalne politike. Stenjali su i jaukali jadnici privezani za krevete i vezanih ruku da se ne bi povredili. Usmrđeni, usrani i upišani, doprinosili su svetskoj fugi tranzicije iz jednog zla u drugo. 
- Halo momak! - dobacio mi je opsceni gospodin Antonin Juzbaša, - Evo ja imam neke posebne potrebe. - Rekao je namignuvši mi i potom prsnuo u smeh. Zatim se počešao po mudima. Naglo mi je postalo loše. Drhtao sam od neviđene treme i nelagode. Nisam mogao da zamislim sebe kako halapljivo gutam kobasicu Državnog Sekretara. I to kobasicu sa posebnim potrebama, koja očito nije bila imobilisana, poput štićenika institucija za mentalno obolele ili nezbrinutu maloumnu decu koja su objekt institucionalizovane brige Sekretara Juzbaše. Državna kobasica je slobodno landarala pitomom vojvođanskom ravnicom na severu Bačke.

Sekretar Juzbaša je primetio moju rastrojenost i ponudio me je samo da sednem na krevet i opustim se, jer on navodno neće uraditi ništa protiv moje volje. Onda je podigao crnu kožnu torbu na kojoj je bio utisnut logo stranog donatora čitavog programa reformi sistema socijalne zaštite. Nešto je malo pročeprkao i ubrzo izvadio jednu bočicu pruživši je prema meni. Uzeo sam je i razgledao. U njoj se nalazila neka tečnost. Malo sam promućkao, ali tečnost je bila poput vode. 
- Znaš li, pile moje, šta je to? - Upitao me je. Zaista nisam imao pojma, nisam mogao ni da slutim. 
- To ti je, lutko moja, da izvineš, homeopatski rastvor iz žlezda naših štićenika u trenucima njihove životinjske ushićenosti. Znaš, mi smo im uz pomoć naših dragih donatora i partnera, omogućili, u okviru projekta Local action plan for global transmuding, da obavljaju tzv unutrašnju ejakulaciju. To je naš doprinos onom univerzalnom idealu da svako ima pravo na sreću. Naš ministar, budući human i saosećajan, lično je nadzirao tok projekta, svesrdno se založivši da naši štićenici dobiju svu sreću koja im je neophodna kako bi mogli biti još srećniji. Naša sreća je u njihovoj sreći. Naša ekstaza je u njihovoj ekstazi. Uvek imaj to na umu i nećeš pogrešiti. Ako budeš bio dobar, napravićeš zavidnu karijeru u stratosferama socijalne politike.
Gledao sam ga tupo i krajnje zbunjeno. Pitao sam se, šta će njemu, pobogu, homeopatski rastvor žlezdanih izlučevina nekih tamo zatočenih i mučenih bolesnih jadnika
- Ne razumeš? - Nastavio je. - Veoma je jednostavno, objasniću ti. Nisu oni vezani zato što ih mi mučimo ili uživamo u tome, već zato da bi oni bili srećni. Ne zaboravi, naša sreća je u njihovoj sreći. Kada budeš uzeo par kapi tog rastvora biće ti jasnije. Zavolećeš moju kobaju više nego majčinu sisu. Pazi, ako ti je neugodno, mogu ja tebi prvo da popušim, da se otkraviš. Mnogo si mi ukočen, to nije dobro za strategiju reformi i naš evropski put.

Ne znam kako uopšte da poređam reči u neki smisleni sintaksički tok, sve u želji da opišem taj čudesan osećaj nagužene obnaženosti pred nezemaljskom te gotovo demonskom pohotom Sekretara Juzbaše. On, kao da uopšte nije bio ljudsko biće, već nešto o čemu ne smem ni da pomislim. Upoznali smo se igrom slučajnosti sudbine ili nadriiluminatskog proviđenja. Tih tranziciono-reformskih godina u osvit nadmenog sunca evropskih perspektiva zaposlio sam se kao prodžekt asistant u organizaciji koja se bavila organizovanjem obuke za zaposlene i funkcionere državne uprave i lokalne samouprave. Nekoliko godina sam proveo po hotelima i seminarima upoznavši gotovo četvorocifren broj raznih i svakako bitnih ljudi establišmenta ostataka srpske države u nastajanju i večitom nestajanju. Danju se nešto kao radilo, ali noć je na tim seminarima nosila neke sasvim spontane i prečesto intimne trenutke razmene iskustava i procesa učenja. Seminari su specifična andragogija gde ljudi prvenstveno nauče nešto o sebi samima pre nego o onome šta je tema i cilj seminara. Tek kada se ugase seminarski reflektori i spuste zastori na videlo izlaze pravi karakteri učesnika seminara, a kamo li organizatora ili pervertita u njihovoj službi. Seminarski događaj je zapravo samo povod za jednu duboku introspekciju negde u nekom hotelu na Zlatiboru, Paliću, Vrnjačkoj Banji ili Kopaoniku. Mada, nagledao sam se raznih lokacija i raznih ljudi. Sekretar Juzbaša je bio poput višnje na šlagu, nekako poseban i uzvišen. Plenio je pažnju polaznika seminara. Držao je ljude pod nekom vrstom hipnotičke kontrole svog raspuklog glasa. Neverovatno muževna energija izbijala je iz njegovih pokreta, manira, govora, paradigmi. Voleo je da liže guzu.

Nedugo nakon nekih igrica našao sam se u njegovom zagrljaju. Nisam znao da zreo i prezreo muškarac, pa još i visoki državni funkcioner, može da prede. Počela je njegova zvezdano-romantična beseda sa kabalističkom poukom: 
Baš sam sinoć buljio u Orion, sve mereći gigante: Sirijus (koji kao Pas prati lovca što u rukama drži glavu beštije - tarot karta Luda) - Betelgez - Rigel - Aldebaran (levo oko Bika) - Prokion. Čuvena zimska konstelacija koja spaja Istok i Sever u jednu te Jug i Zapad u drugu nebesku ravan. Velika kola, sazvežđe istine. Ključna tačka - Mizar, ima tananog dvojnika. Čakra adžna i posestrima joj bindu sa zadnje strane. Bindu - tačka Kof kod kabalista, brojčana vrednost 100, sazvežđe Riba.... I kad dođosmo do Severnjače, uhvatismo se nebeskog stuba koji vodi van Univerzuma, ali moramo znati pravo vreme, jer odatle se uskače u srce Oriona, na onaj simpatični romboid što svake noći žuri i ne čeka nikog...
Tako je nadahnuto pričao, mada pominjao je i hendikepiranu decu u kontekstu koji ću ovde izostaviti jer svest prosečnog čoveka i koji bi možda čitao ovaj tekst ne bi to mogla da shvati i prihvati, već bi to pripisala bolesti ili ludilu pisca ovih redova. No, nije tako. Ja sam posve normalan, uzdržan, čak i konzervativan, nego samo pokušavam da ne prenesem sve šta čujem i vidim i što dopire do mene. O, da li ja to sam izazivam takve stvari i persone ili je to srednji prst sudbine? Nije ni bitno. Ovo je samo jedno od apokrifnih jevanđelja.

- Uostalom, mitovi i tradicija, - nastavio je Moćni Sekretar, nakon uzimanja gutljaja domaćeg apsinta, - služe da pobude Imaginaciju, Inteligenciju i Intuiciju a ne da ih slepo sledimo, jer u tom slučaju nećemo stići nikud. Protok vremena menja modalitete manifestovanja zakona prirode. To je jedna paklena dinamika. Kao da postoji nekakav svetski duh koji na neki čudesan način aktuelizuje neke stvari, neka mesta i procese, pa ko je u skladu sa tim gradiće svoju svest a ko nije onda neće. Jebanje u dupe je znak poštovanja. Želim da budem pušen. Osećaj pušenosti jeste značajno samopotvrđivanje. To je osećaj obožavanosti. Pušen, znači biti obožavan. Neko, nije važno ko, obožava tvoj tako intiman deo nečim što služi za uzimanje i mlevenje hrane. Uzima u sebe nešto što mokri i što ispušta životvorno seme. Progutati tek ištrcano seme mongoloida je neviđeno zadovoljstvo. No, to je velika privilegija i to se uči na višim stepenovima gnoze, ali o tome nećemo govoriti na sutrašnjem seminaru. Donatori ne vole kad im se istina kaže direktno u lice. 
- Vidite, ja bih rado kupovao akcije kompanija koje se bave trgovinom ljudima. Te kompanije su, sada na po početku XXI veka, u strahovitoj ekspanziji. Na delu je globalizacija kanibalske ekonomije. Neoliberalizam ulazi u svoju kanibalsku fazu. Otvara se nova epoha robovlasništva. Napredak. Robovlasništvo i kanibalizam su osnovni principi novog imperijalističkog ciklusa. Iz svih navedenih razloga naša zemlja i naše društvo moraju biti spremni na velike i bolne tranzicione promene.
Bio je to izvod iz plenarnog obraćanja Sekretara Juzbaše prilikom otvaranja seminara. Sekretar Juzbaša je pobrao velike političke poene operacijom za beskonačno rešenje problema izbeglica i ilegalnih migracija pod imenom Mogadiš, u međuagencijskoj saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova i Agencijom Međunarodne Fondacije za Globalno Prekomponovanje. Bio je to majstorski potez izlaska Srbije na svetsku scenu u skladu sa prioritetima Svete Borbe protiv geopolitičkog diskontinuiteta a sve uz primenu strategija borbe protiv svih onih pojava koje remete zbijene i veoma našminkane strane međunarodnih izvestilaca svakojakih fenomena.
Postoji velika i mračna tajna koju dele dva bratska ministarstva, Ministarstvo socijalne politike i Ministarstvo zdravlja. Imaju tajne lože, podzemne galerije, ispostave, agenture, neke gnusne misterije, eksperimente drevne i opscene. Mešaju svoju sa spermom mongoloida ojačanom posebnim žlezdanim izlučevinama i to pumpicom ubrizgavaju sebi u anus. Kažu da se tada dešava nekakvo unutrašnje sagorevanje koje ih iznutra osvetljava duž kičmenog kanala. Valjda je to buđenje kundalini, ali u izvedbi političko-birokratskih nadriiluminatskih struktura dvaju bratskih ministarstava čiji protokol majstori vešto održavaju iluziju Države. Njihov Rad je neprikosnoven. Nekakva država i resorna ministarstva moraju postojati jer Rad mora da bude nastavljen. Sekretar Juzbaša bio je jedan iz  Commisea Catholica Ordo Nox, ali o tome neki drugi put... U međuvremenu, Sekretar Juzbaša i ja odradili smo kvalitetan klistir sa tečnošću iz bočice.

P.S. Moćni državni sekretar Juzbaša pojavljuje se i u mojoj najnovijoj priči Bordel biomehanoida koju ćete uskoro imati prilike da čitate (vidi: Konkurs sablazne priče).