Sunday, May 6, 2018

Magijsko razumevanje

Neki ljudi su me pitali zbog čega je uopšte bitno naučiti napamet i trajno zapamtiti brojne tabele korespondencija kojima su povezane različite pojave i simboli. Taj zahtev stajao je i pred polaznicima magijskog sistema Zlatne Zore, koji od njih očekuje da zapamte i usvoje nekoliko lekcija znanja (vidi primer: Neke atribucije slova hebrejskog alfabeta). Zašto je potrebno znati napamet veze između određenih simbola i pojava da bi se uopšte bavili okultnim i magijskim praksama? Otkud taj imperativ bubanja napamet? Zapravo to uopšte nije neophodno, ali današnji ljudi odavno su izgubili svojstva analogijskog povezivanja pojava i simbola jer mi smo navikli da razmišljamo u pojmovima. Te veze, atribucije, nisu nešto egzaktno, nisu naučno utvrđene, nego postoje isključivo u umu kao šeme analogija. To su orijentiri razuma i temelj onoga što se zove mnemotehnika. Na primer, oni koji astrologiju smatraju netačnom i apsurdnom, sasvim razumno i logično, osporavaju da položaji planeta na bilo koji način utiču na naše živote. Sa te tačke gledišta skeptici su sasvim u pravu, ali to je zato što oni ne uviđaju osnovno pravilo magijskog načina opažanja i razmišljanja. Naravno da zvezde i planete nemaju nikakvog uticaja, ali postoji saobraznost, odnosno analogija između njihovog kretanja i naše sudbine. Dakle, postoji analogija koja te pojave povezuje, a ta analogija ne postoji objektivno, u smislu kako smo mi danas navikli da smatramo stvarnim, nego isključivo u umu onog ko se time bavi. Isto važi i za otvaranje tarot karata, geomantijskih figura ili Ji đing heksagrama. Objektivno gledano, to su samo neki simboli sa kojima se neko igra, međutim, glavni proces divinacije, tumačenja i prognoze, odvija se u umu onog ko se divinacijom bavi. Dakle, reč je o nečem posve subjektivnom, pa ipak neretko divinator upravo iz te pozicije subjektivnosti pogađa šta je bilo, šta jeste i predviđa šta će biti. Uspešan divinator zapravo čita iz sopstvene imaginacije. Položaji planeta i zvezda na nebu, način na koji su se karte otvorile, ili kakvu su konstelaciju zauzeli određeni simboli, služe kao podsticaj unutrašnjem imaginacijskom procesu, odnosno magijskom razumevanju stvarnosti, a to razumevanje je arhaično. O tome Bela Hamvaš lepo piše:
Viđenje i razmišljanje istorijskog čoveka počiva na logičkim suprotnostima; viđanje i razmišljanje arhaičkog čoveka počiva na analogijama... Analogija znači da između svake pojave, fenomena, ličnosti, oblika, materija, svojstva postoji i razlika. Činjenica da se sve na svetu razlikuje, ali je ipak istovetno, sve je isto to, ali se to isto javlja u mnoštvu, jeste činjenica koja se u drevnim vremenima naziva analogijom. (Bela Hamvaš, Scientia sacra 1, Draslar partner, 2012, Beograd, str 129) U prepoznavanju analogija nije presudna logička delatnost smisla, nego mnogo više dublji i elementarni doživljaj. Analogije doživljava manas, unutrašnje čulo. A preživljava na taj način što unutarnje viđenje neposredno iskusi uzajamni odnos unutarnjih slika koje se pred njim otkrivaju. Ovakva neposredna smislom i logički neobjašnjiva uzajamna veza postoji između metafizičkih principa i brojeva... (isto, str 129) Istorijski čovek ne razmišlja u slikama, nego u smisaonim suprotnostima i potpuno je slep upoređen s arhaičnim čovekom. Intelektualna delatnost modernog čoveka je apstraktna i irealna... Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama... Sve slično se razlikuje i sve različito je slično ali tako da se sličnost nikada ne poklapa potpuno i razlika se nikada ne pretvara u potpunu suprotnost. Suprotnost nije svojstvo sveta i nije svojstvo stvarnosti, nego apstraktnog smisla... Viđenje u analogijama je osetljivost prema sličnostima i razlikama. (isto, str 130) U arhaičkom vremenu ljudsko saznanje nije pojmovna konstrukcija apstraktnih svojstava, nego je personifikovano i genetičko. (str 131)
Stoga, ukoliko neko želi da se u XXI veku bavi okultnim, ili ukoliko želi da razume svet drevnih ljudi, odnosno ukoliko želi da izađe iz određenih okvira današnjice, onda mora naučiti da se koristi načinom razmišljanja svojstvenim drevnom svetu. Kao da je reč o oživljavanju nekakvog saznajno-spoznajnog atavizma. Naravno, teško je to postići u potpunosti, ali upravo je učenje tabela korespondencija jedan od početnih koraka u tom pravcu. Kada u umu ustanovimo relaciju Mesec/ srebro/ voda/ glas M/ žensko/ noć/ trigram Voda/ simbol luka/ veo/ cikličnost/ levo oko/ pas/ sova/ san itd i kada usvojimo taj asocijativni niz sličnosti da automatski počne raditi u našem umu, to je dobra polazna tačka. Mi nećemo poistovetiti taj niz, ali ćemo naučiti kako da nešto što opažamo ili sa čime se suočimo, povežemo sa kosmosom, naposletku sa samim sobom. Otud ja mogu uzeti srebrnjak i tvrditi da je to Mesec, iako očigledno novčić u mojoj ruci nema nikakve veze sa Zemljinim satelitom, ali ta dva objekta dele zajedničko svojstvo kvaliteta. To je priroda magijske veze između njih. Kada jednom moj um usvoji određeni niz takvih veza, onda se taj niz može beskrajno razvijati i granati. U krajnjoj liniji sve pojave su međusobno povezane, ali su u dovoljnoj meri različite. Stvar je našeg uma kako ćemo svojstva koja ih povezuju ili razlikuju grupisati u, kako bi to Kastaneda rekao, popis sveta.
Neki su u istoriji ispravno tvrdili kako je Bog svugde i u svemu, ali su ipak zavapili da Boga ne može biti u kipu, u kamenu, drvetu ili na slici. Pa Bog i te kako može biti i u oblaku, i u kipu, i u drvetu, na slici, u simbolu, u slovu, u reči, u zvezdama, naposletku u samom čoveku. Taj stav je u svojoj suštini animistički, ali upravo je animizam kao takav, oličenje drevnog pogleda na svet koji je bio neposredniji od ovog današnjeg utemeljenog tokom milenijuma istorijskog procesa i razvoja pojmovnog mišljenja nauštrb slikovnog. Oni koji su to negirali izvršili su nasilje i stvorili pretpostavke nasilja. Oni koji su rekli da Bog ne može biti u nečemu, tu stvar ili pojavu, u sopstvenom umu, odelili su ili odsekli iz kontinuiteta jedinstva sveta. Zapravo, zatvorili su sebe za jednu mogućnost. U tom smislu, kontinuirani proces zatvaranja i odeljivanja doveo nas je u varvarsko stanje današnjice, kada čovek ne poštuje prirodu, ne poštuje druge ljude, ne poštuje sebe, odelivši živu od nežive prirode. Kao vrhunac danas imamo apsurdne pokušaje da se živa i neživa priroda ponovo spoje u nekakvom kiborgizacijskom procesu. Oni koji su osuđivali obožavanje kamenih statua bogova ili zvezda, bojali su se da će ljudi obožavati isprazne predmete a ne živog Boga, pa ipak zar obožavanje kamena ne znači otkrivanje božanskog u kamenu? To je bio samo izraz jedne prekretnice koja se desila davno pre toga, radikalna reakcija na dekadenciju dotadašnjih religijsko-magijskih formula, budući da je istorijski proces značio udaljavanje od prvobitnog jedinstva sveta. Rezultat toga je apstraktni Bog, Bog kao pojam, što je u krajnjoj liniji proizvelo ateizam kao negaciju, ne samo tog apstraktnog Boga, nego i onog prethodnog što je pojava apstraktnog Boga negirala.