Monday, January 29, 2018

Egzorcizam Velikog belog bratstva

"The True Order of the Rose Cross ascendeth into the heights even unto the Throne of God himself."
Izreka u ritualu stepena Adeptus Minor reda Zlatna zora
Svima nam je manje više poznat hrišćanski koncept sveca, kao izuzetnog čoveka, mučenika, koji i nakon što je preminuo, i dalje nekako radi na spasenju duša onih živih. Svetac je, u neku ruku, posrednik, između ljudi i Boga, neko ko, sa one strane vela postojanja, kao duh, i dalje bdije nad vernicima (zapravo, u sveci su hristijanizovani paganski bogovi pokrštenih naroda). Svetac ima svoj kult, svoje sakralne predmete, datum u verskom kalendaru itd. Ponekad se sveci određenim ljudima ukažu, na ovaj ili onaj način, pošalju poruku, pojave se u snu ili u viziji, i slično. To sve ima svoje uzore u kultu predaka sa kojima živi, održavajući njihov kult, komuniciraju i od kojih ponekad mogu dobiti pomoć. U tom smislu preci su nakon smrti prešli u red duhovnih bića. U istočnim tradicijama poznati su nam avatari, kao ovaploćenja određenih bogova ili posvećenika, asketa, koji su se odrekli najviše ravni i povremeno se inkarniraju ne bi li nastavili svoj altruistički rad na oslobađanju čovečanstva, odnosno zarobljenih ljudskih duša. To je oblik samožrtvovanja. 

No, vratimo se hrišćanstvu, tačnije specifičnom obliku hrišćanskog misticizma koji pretpostavlja postojanje tajanstvenog mističnog reda sačinjenog od skrivenih adepata svetla, koji i nakon smrti, nastavljaju svoj rad na duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva. Dakle, tu više nije reč o radu na spasenju pojedinaca, konkretnih vernika, odnosno potomaka, ili radu na zaštiti i materijalnom blagostanju istih, nego o radu koji podrazumeva i kolektivni duhovni napredak čovečanstva. Nije više reč o radu na privođenju bezbožnog čovečanstva nauku i veri Isusa Hrista, onako kako naučavaju legitimne crkve, nego načelno rad na prosvetljenju ljudi mimo, pa i protiv crkvenih doktrina i načina. Dakle, konačno dolazimo do ideje koja je pomerila fokus sa spasenja duše kroz Hrista, na duhovno usavršavanje, putem neposrednog odnosa čoveka sa Bogom, putem upražnjavanja određenih mističnih praksi, a uz tajanstvenu podršku mističnog tela oslobođenih adepata koji se povremeno manifestuju, i na ovom svetu regrutuju nove članove spoljašnjih inicijacijskih redova. Dakle, postoji tajna organizacija, bratstvo, mistični red, anonimnih i tajanstvenih oslobođenih adepata, odnosno majstora, koji iz duboke senke upravljaju vidljivim redovima i bratstvima posvećenika, organizovanih kao spoljašnji redovi tih unutrašnjih struktura. Ti majstori su slobodni da odu, napuste zemaljski plan, ali oni se svojom voljom vraćaju da pomažu čovečanstvu. Oni jesu slobodni, ali su svojevoljno potčinjeni zakonima materijalnog bitisanja radi boljitka ljudi (mesijanski sindrom). Po doktrini, oni pomažu drugima tako što usavršavaju sebe. Tako usavršeni, oni bivaju učitelji onih neusavršenih, a preko njih, odnosno preko spoljnih redova, jedan deo njihovog nauka odlazi u svet, među ljude, kako bi prosvećivao profane.  
Navod iz Zlatne zore kojim sam započeo ovaj tekst ukazuje da istinski rozenkrojcerski red, čiji je jedan od spoljnih oblika Zlatna zora, ima svoje duboke korene u unutrašnjem redu anonimnih adepata čiji nivo svesti odgovara supernalima, odnosno prvim trima sefirama Drveta života. Dakle, unutrašnji red je, shodno tome, sa druge strane vela postojojanja. U literaturi Zlatne zore pominju se trojica šefova, a koji odgovaraju ovoj simboličkoj predstavi. Oni su čak i imenovani kao Hugo Alverda (koji je živeo 576 godina), Francisko (umro u 495. godini života) i Elman Zata (463). Ovakva dugovečnost, ukoliko mit o tri šefa shvatimo doslovno, može biti protumačena time da su pomenuti adepti pronašli način da produže život. Dakle, oni su, iako u statusu oslobođenih adepata, svakog trenutka mogli da napuste zemaljsku ravan i vinu se u više planove, u slobodu - ipak ostali i radili na prosvećivanju i upućivanju drugih u bratstvo čiji koren doseže do Božjeg trona! Na poseban način oni učestvuju u vladanju čovečanstvom tako što uobličavaju suštinske trendove duha vremena. Oni usmeravaju ljudsko delovanje u svim oblastima. Njihova agenda je vekovna i nadilazi ljudski život. Pomenute ličnosti, bile stvarne ili ne, odražavaju tipski ideal anonimnog adepta. Helena Petrovna Blavatska nazvala ih je Velikim belim bratstvom. Shodno tome, svi oni čija je volja pomaganje čovečanstvu i rad na poboljšanju ljudi i sveta, postaju učenici ovih adepata ili mahatmi (po Blavatskoj), podvrgavajući se strogom treningu, vežbanju i pokori rada na samousavršavanju. Učenici to čine organizovani u spoljne redove, mistične ili okultne organizacije koje svoj autoritet i legitimitet temelje na kontaktu i prenosu moći i znanja od strane skrivenih majstora. Naravno, kako to uvek biva, mnogi učenici otpadnu, ali želeći da i dalje ostanu u igri, oni formiraju slične spoljne strukture i tako šire (samo)obmanu, koristeći se imenima, obredima, znacima i simbolima autentičnih spoljnih redova. Ne treba napominjati da takve lažne strukture završe u daljem raspadu ili ludilu njihovih članova i osnivača, koji onda zapadnu u stanje crnog brata (vidi: Mračna persona , Crni brat, čovek u crnom , Crno bratstvo i solarni simbolizam).
Šta bi rekao, recimo Kastanedin učitelj nagual Don Huan na sve to? Verovatno bi se nasmejao i tvrdio da je to majstorstvo i rad Velikog belog bratstva budalaština, neki oblik ugađanja sebi, kao što je, po njemu, to bila i uobičajena praksa starih vidovnjaka njegove loze u prošlosti drevnog Meksika. Nema nikakvog smisla da se oslobođeni adept, koji je postao majstor, i koji se toliko borio za postignuće vlastite slobode, vraća, te poput kakvog vampira, povremeno ukaže slepcima i podstiče osnivanje novih mistično-okultnih organizacija (koje se čestvo izvrgnu u ludilo pojedinaca ili čitavih grupa), šireći konfuziju, prodajući jednu te istu doktrinu u novim oblicima, a koja se često izvrgne u rukama ludaka i otpadnika? On je predao svoj život, ali se opet nekako vraća ne bi li pomogao onima koji su u stanju adeptstva ali nisu oslobođeni. On se vraća zbog drugih, u krajnjoj liniji zbog čovečanstva, zbog trajanja svoje inicijacijske loze među ljudima, koja, usavršavajući sebe, pomaže drugima. Sa druge strane, nagual kada jednom ode, on se više ne vraća. Zašto bi, pobogu on sa te pozicije brinuo o stanju jednog sveta koji je napustio? 

U čemu je još problem sa radom na boljitku, duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva kao celine? Pa u tome što ne postoji nikakvo čovečanstvo, jer ono predstavlja idelizovani i redukovani izraz raznorodnih entiteta i etniteta. I onda kada je ljudski rod u neku ruku bio jedinstveniji, to je bilo moguće jedino pod uslovom ukorenjenosti u posebne identitete. Ti posebni identiteti izraz su raznolikosti varijanti njihovih metafizičkih priroda koje imaju poreklo u jedinstvenoj ljudskoj metafizičkoj prirodi. Pomenute varijacije (postojeće, a i one iščezle) ukazuju na poreklo ljudskih vrsta. Dakle, ne kažem ljudska vrsta, nego ljudske vrste i podvrste u čijem temelju postojanja stoje posebni metafizički entiteti. Bogovi sveci pojedinih naroda se međusobno razlikuju. Suština i metafizički smisao pojedinih naroda se međusobno razlikuje. Ideja koja to želi da niveliše i nekako ujedini čovečanstvo oko jedne ideje, jednog puta je neprirodna i njene refleksije u ljudskoj svesti su razornije od pojedinačnih surevnjivosti pojedinih naroda. Univerzalizam kroz istoriju jača kako slabe identiteti pojedinačnih grupa u korist individualizma. Ishodište individualizma je univerzalizam, čovečanstvo čije su međusobne razlike minimalizovane. Tako se rad i motivacija Velikog belog bratstva, na materijalnom planu svakodnevne svesti, ovaploćuje kroz pojavu univerzalističkih ideologija i pogleda na svet kojim se potiru drevni tradicionalni oblici zajedništva srodnih grupa utemeljenih na genetskoj bliskosti, na srodnosti krvi i porekla za koje je vezan identitetski svetac, bog, totemska životinja, duh itd. Ljudi se danas uglavnom poistovećuju sa čovečanstvom, religijom, rasom ili nacijom, a ova poslednja je sekularni, ideološki, modernistički i izopačeni oblik prvobitne etničko-plemenske svesti koja je animistička i totemska, dakle magijska.

Rad za dobrobit onih koji su na nižoj lestvici duhovnog razvoja jeste nešto čega se protagonisti Božanske revolucije katastrofe gnušaju i smatraju uzvišenim oblikom duhovne izopačenosti. Jedini smisaoni rad nekog na višem nivou, recimo nekog ko se naziva oslobođenim adeptom, jeste u okviru inicijacijskog niza koje je sama moć ustanovila a duh obeležio. Nećemo raditi za dobrobit svih nego samo onih koji su odabrani, i to samo dok smo ovozemaljski prisutni, jer naši putevi su drugačiji. Ljubav nije zakon, niti su zakoni za sve, jer zakon ljubavi stvara veliku senku i podrazumeva neku vrstu samožrtvovanja te podstiče egoizam onih koji u svom očaju uvek rado prigrle nešto slatkorečivo što im pruža perspektivu višeg smisla (setimo se hrišćanskih misionara). Oslobođeni adept koji je postao majstor, ne odlazi tamo gde mu je mesto - u slobodu, nego se bolećivo vraća ovenčan ljubavlju, žrtvujući se zarad dobrobiti, unapređenja ili spasenja čovečanstva. Jedno je kada se ljudima ukaže kakav bog, donese zakone, poduči ih raznim veštinama i ustanovi društveni poredak, a povratci oslobođenih, da se tako izrazim, jesu jedan oblik izopačenosti na najvišem nivou. Otud je jedan od zadataka revolucionara božanske katastrofe zatvaranje zemaljskog plana za prisustvo i delovanje adepata, mahatmi Velikog belog bratstva. Da bi božanska revolucija katastrofe bila izvedena potrebno je izvršiti svojevrsni egzorcizam njihovog prisustva. Mrak mora biti potpun, a jedini nosioci sveltosti biće sami revolucionari.