Tuesday, October 17, 2017

Revolucija i dekadencija

Radikalno zlo, kao manifestovano zlo, jeste projekcija sumanute logike principijelnog toka misli, kome principijelnost, osim u funkciji opšteg uništenja, inače nije svojstvena. Svrha radikalnog zla jeste uništenje svesti i svetlosti. Nosioci radikalnog zla teže da zagospodare svim bićima na Zemlji, pretvarajući ih u nebiće, a što posledično uzrokuje uništenje svekolikog života na planeti. Ideja božanske revolucije katastrofe jeste otpor tom zlu kroz potpunu kolaboraciju. Otpor je moguć jedino kao individualan napor, usmeren ka naizgled sebičnom samospasenju bez imalo obzira ka boljitku drugih. Svaki altruizam u očima revolucionara čist je nusproizvod, kolateralno delovanje i ništa više. Dakle, ukoliko neko spasi svet biće to uzgred. Mesija nimalo nije zainteresovan hoće li ga pratiti neko ili neće. Revolucionari su tu da prouzrokuju njegov dolazak te da ga u pravom trenutku prepoznaju. Mesiju, kao i njegove revolucionarne preteče, ne tiču se sreća ili patnja drugih. Tuđe sudbine daleke su i strane, ne samo onih koji nemaju veze s njim, već i onih koji su sa njim blisko povezani, mrzeo ih on ili voleo. On je lovac, a ljudi su plen. Svako ljudsko biće je na ovaj ili onaj način plen posvećenog revolucionara, baš kao što je to u slučaju mesije revolucije.

Božanska revolucija katastrofe iziskuje kosmičku usamljenost njenih posvećenika. Revolucionar jeste ambiciozan, ali je ta ambicija metafizičke prirode i nema svoju svetovnu stranu. Svetovno je profano, kao što je profano sve ono što je nekada bilo sveto. Revolucija neće vršiti obnovu svetog, neće raditi na sakralizaciji onog što je nekada bilo sveto pa se u međuvremenu profanisalo. Uzmimo za primer instituciju porodice. Samim tim što neko ima porodicu, pruža dovoljan razlog da mu se ne da revolucionarna moć u ruke, budući da je porodica (i na njoj zasnovan brak) odavno profanisana institucija u službi neobuzdanog razmnožavanja. Iz perspektive revolucije, porodica je postala inkubator profanizacije i primitivizma. Parazitska društvena moć se prenosi sa kolena na koleno, porodičnom sukcesijom. Nekada su porodice koje su bile nosioci društvene moći bile svete. One su istovremeno imale i magijsku, sakralnu moć. Danas više nema nijedne porodice čiju lozu krasi oreol sakralnog (vidi: Tajna očuvanja magijske moći unutar porodične loze). 

U eri opšteg primitivizma, profanosti i vulgarnosti, čovečanstvo se i dalje nalazi u vlasti takođe primitivnih porodičnih loza. Može biti da neke od njih vode poreklo od uzvišenih, plemenitih i posvećenih predaka, ali s obzirom na njihovu dekadenciju, gubitak ili zanemarivanje inicijacijske formule nasleđivanja, razvodnjavanjem krvi, oni danas nisu ništa bolji od svetine kojom vladaju. Njima je i dalje ostao instinkt održanja porodične linije, ali je to, osim očuvanja i uvećanja moći, izgubilo svaki viši, magijski, kosmički, religijski ili etički smisao. Tako je čovečanstvo postepeno došlo do nečega što bih mogao nazvati krajem kulture. Kao što nebiće razgrađuje biće, tako i nekultura razgrađuje kulturu.

Primitivci će, sasvim prirodno, u skladu sa svojim primitivizmom, nastojati da prikupljenu moć i bogatstvo prenesu na svoje potomstvo. Porodična sukcesija svojine i moći jeste jedan od osnovnih preduslova trajanja istorije. Kraj istorije, kojem streme revolucionari katastrofe, teži da to jednom prekine za svagda. Kontinuitet (vulgarne i profane) krvne loze je suštinski neprijatelj revolucijom projektovanog kraja istorije i istorijskog vulgarnog čovečanstva. Otud se nameće zaključak da te porodične linije moraju biti prekinute, njihova moć slomljena a imovina oduzeta. Njima ne sme ostati išta od političke i uopšte društvene moći. 

Svestan sam kako zvuče ovi redovi, budući da je porodica, kako to uče klasične društvene doktrine, osnovna ćelija društva. Tako je to u istorijskom čovečanstvu, gde na delu imamo četvorostruki odnos: pojedinac - porodica - zajednica ili narod - čovečanstvo. To su četiri ugaona kamena simboličkog istorijskog ljudskog doma, a što ima svoje ezoterijske makrokosmičke paralele. Pojedinac je Sunce koje se rađa na istoku, znak Bika, slovo alef, onaj prvi i osnovni. Porodica je moćno Sunce visoko uzdignuto na jugu, znak Lava, slovo tet, posledica - kako bi to rekli biblijskim jezikom - međusobnog poznanja muškarca i žene, cilj njihovog sjedinjenja te posledica kusanja ploda Drveta znanja. Zajednica, odnosno pleme, narod, kasnije nacije, oslikava prirodu znaka Škorpije i slova nun. Ona traži žrtvovanje, znači rat i smrt te zato predstavlja crveno Sunce na zalasku, zapad kao porinuće. Naposletku, čovečanstvo je tamno more sunčevog puta kroz podzemlje, znak Vodolije, slovo cadi. U svemu tome prepoznajemo četiri arhanđela, četiri zvezde, četiri strane sveta, četiri stuba ljudskog sveta koje će revolucionari prodrmati jer njihova volja je volja duha vremena. Doba Vodolije jeste doba čovečanstva u celini. Na delu više nisu problemi pojedinaca, porodica ili naroda, nego sveukupnog ljudskog elementa na Zemlji. Dakle, ne postavlja se više pitanje opstanka nekog pojedinog čoveka, njegovog roda, plemena ili naroda, države ili carstva, već čitavog čovečanstva.
Nisu bitni revolucionari, bitna je ideja božanske revolucije katastrofe. Zašto božanske? Zato što je u skladu sa svrhom koja dolazi iz izvora višeg reda, čiji je cilj ispravka aktuelnog besporetka kroz proces revolucije, a čiji je glavni izraz katastrofa upravo tog svetskog haosa. Oni koji će na svojim plećima poneti teret božanske revolucionarne intervencije su, na prvi pogled, dehumanizovani ljudi koji kanališu svoje emocije, disciplinovani, zavetovani i besprekorni, neki novi i drugačiji jezuiti i templari. Oni će biti u stanju da ostvare predočenu revoluciju i uspostave temelje prave vladavine razuma vođenog istinskom voljom koja dopire iz dubljih slojeva bića.

Uništenje neprijatelja revolucije podrazumeva i zatiranje porodičnog pomena, uništenje njihovih obitavališta, dokumenata, tačnije svih tragova o njihovom postojanju, uključujući i brisanje njihovog otiska u akaši kao svedočanstvo da su ikada postojali. Nema iniciranja prebega. Tu vrstu primitivne mimikrije ne priznajemo i gnušamo je se. Nema primanja onih koji su rasli u senci primitivizma i sebičnosti porodične moći. Neprijatelj mora biti suštinski i ontološki ugrožen, da izgubi san, jer će znati da je sve i svako ko je u bilo kakvoj simpatičkoj vezi sa njim, te naposletku on sam, ne samo životno, jer gubitak života je ništa, već metafizički ugrožen. Neprijatelj se mora stalno osećati ugroženim (paranoja će ga učiniti još iracionalnijim), te će i realno biti u stalnoj opasnosti, samim tim što dijabolični fanatici revolucije i nadistorijskog poretka postoje, odnosno što postoji ideja o tome, koja u sebi nosi opasnu nameru. Neprijatelj revolucije je totalni neprijatelj, ne zbog svog uverenja ili društvene pozicije, već zbog onog što jeste, zbog predaka, porodičnog imena, tradicije, zbog potomaka, koji će ponosni na svoje ime i krv, marširati u klanovsku, plutokratsku i oligarhijsku budućnost, ubeđeni da su oni uzvišeni, pozvani, odabrani, jer imaju pretke. Fatva na njih! 
Možda bi neko na osnovu ovog što sam do sada izložio stekao utisak kako se zalažem za uništenje porodice, da sam protiv braka, emotivno-seksualnih veza između ljudi itd. Nije porodica sama po sebi institucija primitivizma ili neoprimitivizma, nego je fokus ka porodici kao instituciji moći čije vezivno tkivo nije ljubav ili odgovornost održanja kosmičkog poretka, nego beslovesna skučenost podljudskih strasti, manija, sklonosti, strahova, pohlepe. Takva porodica je agens nebića. Takođe, ni one koji žive kao samci, bilo da su tako odabrali ili zato što su nesposobni ili neodgovorni da zasnuju porodicu, zbog toga nimalo ne cenim niti ih smatram neprimitivnim. Uzdržati se od porodičnog života ima smisla jedino ukoliko smo život posvetili nekoj misiji koja nadilazi nas same. Sve ostalo se svodi na običnu ljudsku bedastoću i ništavnost. Međutim, ono što želim istaknuti jeste da se familijarnost i principi vladavine razuma međusobno isključuju. To nipošto ne znači kako su za vlast i za posedovanje društvene moći pozvani nesposobni samoživi i egoistični bednici koji su se na najmizerniji mogući način emancipovali od institucije porodice. 

Porodica je institucija vredna poštovanja. Zapravo to je najvrednija ljudska ustanova, ali iz perspektive revolucionarnog pokreta, sve ljudske ustanove, kao i ljudsku vrstu, trebalo bi eliminisati. Budućnost ne pripada čovečanstvu. Zapravo, njegovi ostaci poslužiće kao jezgro budućeg transhumanističkog stvaranja. Dolazi vreme kada će sam život ljudskom obličju reći zbogom. Moć ne pripada ljudskim bićima, niti pripada očevima i sinovima. Ova civilizacija će neminovno doživeti kolaps. Biće to do sada neviđena katastrofa u celokupnoj ljudskoj istoriji sa kojom se može porediti samo kataklizma mitske Atlantide. Jedan od operativnih ciljeva revolucije jeste da obezbedi takav ishod, ali i da spreči da bilo ko, neka organizacija, grupa ljudi, klan, porodica ili pojedinac, koji nije posvećen revoluciji, izvuče iz toga neko preimućstvo ili korist bilo koje vrste. To se po svaku cenu mora sprečiti, pa makar to značilo i fijasko same revolucije. Pravo na preživljavanje imaće samo involucijski humanoidni derivati, dok bi za evolutivne izdanke bio prokrčen put u neke druge sfere postojanja. Biće to kraj istorije, kraj procesa globalizacije, te početak nadistorije i galaksizacije.
Joseph Vachal
Verske organizacije, crkve, sekte, denominacije, redovi, kao i svi oblici mističnog, verskog, političkog i ideološkog grupisanja, nevladine organizacije, udruženja građana, političke partije, odnosno svaki vid ljudskog organizovanja mimo racionalnih institucija (stubova vladavine razuma), jesu neprijatelji revolucije. Na političkom planu, zadatak revolucije jeste eliminisanje svake iracionalnosti iz društvenog života te njeno svođenje na individualne, neformalne i neinstitucionalizovane okvire. Budi veliki guru ili prorok koliko god hoćeš. Država će ti za taj posao davati platu, socijalno i penziono osiguranje. Čak će ti i kancelarija biti obezbeđena, prostor adekvatan tvojoj transcendentalnoj nauci u kome ćeš ti podučavati druge tvojim meditacijama i uzvišenoj doktrini. Možeš konkurisati za sredstva u nekom filantropskom fondu, a možda ćeš i svojim sredstvima otvoriti firmu koja će se baviti širenjem tvoje nauke. Možeš objavljivati knjige, praviti sajtove, slobodno se oglašavati, čak imati i sopstvenu kriptovalutu, možes organizovati izvođenje grupnih ili pak masovnih seansi po stadionima, trgovima, parkovima, brdima, šumama i pustinjama. Možeš da se kljukaš kojim god drogama hoćeš, čak i drugima da ih deliš, ukoliko je to deo tvog učenja, ali nemoj stvarati organizaciju. To vodi nazad u istoriju, vodi u verski rat te predstavlja delovanje usmereno protiv sistema opšte bezbednosti i konstitucionalnih principa vladavine razuma, a što podleže oštrim sankcijama. Princip slobode ispovedanja vere i mističnog delovanja je ovde maksimalno ispoštovan i krajnje stimulisan. Međutim, po čemu je to sloboda ispovedanja vere jednaka slobodi stvaranja institucija? Institucije su opasne stvari i nemaju veze sa slobodom. 

Rezultat predočene politike jeste totalna institucionalna sekularizacija, odnosno stvaranje civilizacije vladavine razuma, kao poslednje faze čovečanstva. Takva civilizacija, za razliku od aktuelne globalizacijske pseudocivilizacijske forme, ne izvrće i ne degradira tradicionalne vrednosti i znanja svojim lažnim scijentizmom, multikulturalizmom, humanizmom i slavljenjem različitosti. Naprotiv, ona ih programski, sistematski, smisaono, svesno uništava, iz razloga što vezanost za neki izvor znanja i iskustva, u izopačenoj pseudotradicijskoj interpretaciji, jednostavno sprečava pozitivan preobražaj i delotvorna odgovor na izazove dekadencije i sila nebića. Dakle, ne povratak u narodnu i plemensku zajednicu obnavljanjem nečega što više ne postoji i stoga ne može biti obnovljeno, nego uništenje postojećeg. Ovo što sada postoji i što znamo kao kulturno-civilizacijski globalni kompleks jeste dekadentno, izvitopereno ishodište istorijskog procesa. No, kako je povratak u praistoriju nemoguć, jedina perspektiva koja sadrži spasonosne mogućnosti jeste nadistorija. Začinjanje novog ciklusa progresa, na razvalinama i u pustinji postrevolucionarnog sveta, ima veću i dalekosežniju stvaralačku mogućnost jer počinje od nule, bez opterećenja od strane idejnih i simboličkih refleksija starog sveta. Revolucija katastrofe jeste aktivno devastacioni proces satiranja ostataka kulture, svega tradicionalnog i povesnog u bilo kom obliku, a što sa sobom povlači i satiranje svega što je pseudo kada ono ispuni svoju namenu u cilju ništenja onog prethodnog. Naravno, u korpus divljači za odstrel nalazi se i sve što je ljudsko. Ukoliko želi da izbegne uništenje ljudsko ima biti promenjeno u neljudsko. I tada, nagoveštavajući užase i veličanstvenost Stvaranja, praiskonsku tišinu kreativnog ništavila, stajaće revolucionari katastrofe na svojevrsnom nepočin polju. Ovo znači da dizgine pseudocivlizacijskog galaksizacijskog i nadistorijskog marša u svojim rukama mora čvrsto držati elita posvećena revoluciji, elita nevezana za vrednosti, ideje, norme i simbole prošlosti, elita koja se više ne može nazivati ljudskom.
Andrej Avinoff