Friday, April 15, 2016

Dominacija senke na svetskom nivou (autor Dorijan Nuaj)

Nabrajajući načine pomoću kojih se dizanje unutrašnje mistične zmijske snage u čoveku (kundalini) može potaknuti, Kenet Grant navodi koncentraciju mentalne energije, konzumaciju droga i alkohola, šok ili bilo kakvo iznenadno oslobađanje podsvesne energije, ekstazu uz pomoć muzike ili ritma, brzinu ili ples, magijsku usmerenost seksualne aktivnosti, potpuno saosećanje, estetsko oduševljenje, religiozni zanos i – nasilje! Po Grantu, nasiljem koje vodi do vrhunca bezumlja, bilo mazohističkog ili sadističkog, oslobađa se iskonski atavizam, čije ponovno oživljavanje vodi direktno do najstarijeg, tj izvornog stanja svesti koje je kosmičko, bezgranično, budući da je čisto. Ovo sveto nasilje leži u korenu pokolja u ime Boga, u korenu kulture i civilizacije koja se gradi tako što njeni osnivači doživljavaju određeno i spontano dizanje svesti u zanosu svetog klanja. Potom se tako podignuta energija ugrađuje u mentalne obrasce, norme, društvene konvencije i ljudske odnose, u snove i imaginaciju, stvarajući fantome koji opterećuju kolektivnu psihu. 
Senka koju baca kundalini (aura uzdignute kundalini – Grant), dignuta nasiljem, puna je demonskih formi i psihizama koji tako stiču novi život i teže da ponove stanja svesti koja su ih izazvala. Tako se stvara i hrani tzv kultura nasilja, ali i kultura podložnosti svesti tzv infernalnim psihizmima koji izviru iz Senke. Ipak, to ne znači da je nasilje samo po sebi loša stvar, nego kažu – ne ubij! – da ljudi ne bi spoznali vrednost uzbuđenja uzrokovanog nasiljem. Naravno, hirovito ubijanje vodi ka raspadu zajednice ili društva, ali tabu oduzimanja života važi za volove a ne i za Jupitera. Jupiter ubija kad mu se prohte a volovi mogu onda kada im to Jupiter dozvoli. Reč je prosto o ustanovljavanju, legalizovanju i legitimisanju monopola nad nasiljem. Oligarhija to danas radi na globalnom nivou čime sama najviše doprinosi stvaranju klipotičnog omotača ili kupole iznad čovečanstva uronjenog u vlažne i krvave snove istorijski generisane astralne demonije. To je jedan od mehanizama uranjanja kolektivne svesti u vreme i njeno potčinjavanje trendovima. Ti trendovi su skopčani sa samim načinom života modernog čoveka stešnjenog u velikim gradovima u kojima se vodi surova borba za opstanak i u kome vlada levijatanski Hobsov zakon po kome je čovek čoveku vuk. Veliki prirodnjak Konrad Lorenc napominje: 
„Utorenost mnoštva ljudi na najužem prostoru dovodi ne samo posredno, iscrpljivanjem i zapuštanjem međuljudskih odnosa, do pojava obesčovečavanja; ona i sasvim neposredno izaziva agresivno ponašanje... Opšta neljubaznost koja može da se posmatra u svim velegradovima stoji u jasnoj proporciji prema gustini ljudskih mnoštava sjaćenih na određenim mestima.“[1]
Nasilje poprima sveopšte dimenzije, jer po Konradu Lorencu ekologija čoveka se menja mnogo brže od ekologije svih drugih živih bića. Otud ljudsko delovanje teško da može izbegnuti uništenje ekosistema u kojima i od kojih živi. Na delu je opšte i galopirajuće otuđenje ljudi od prirode pri suludom ritmu neverovatno brzih promena koje čak ni jedna generacija ne može ispratiti. Neko to zove napretkom, razvojem evolucijom... Reč je o ludilu, o nerazumnoj i protivrazumnoj sumanutoj žurbi koja, kako Lorenc kaže, ljudima ne ostavlja vremena da ispitaju i razmisle pre nego što deluju. Lorenc ističe da ubrzano ljudsko otuđenje od prirode snosi veliki deo krivice zbog estetskog i etičkog izopačenja civilizovanih ljudi. Otud se Lorenc s pravom pita kako da čovek, odrastajući, stekne poštovanje prema bilo čemu ako je sve što ga okružuje veoma banalno i ružno delo ljudskih ruku? Takvo stanje prirodno vodi do stava čiji je jezički izraz sasvim adekvatan svesti koja ga je formulisala – sve je sranje! Ljudsko prisustvo je poput tumora, zahvatilo čitavu biosferu, gonjeno infernalnim psihičkim motivacijama, a što je očigledno čak i u prostornom organizovanju čovekovog protivprirodnog nadiranja. 
Lorenc navodi primer tipičnog nemačkog grada koji ima uređeno, arhitektonski i estetski skladno gradsko jezgro i ružna uniformisana predgrađa, blokove ili industrijske zone koje razjedaju okolni predeo. On pravi paralelu između oblika tog urbanog prostiranja u odnosu na okolinu sa histološkom slikom zdravog tkiva i tkiva zahvaćenog tumorom: 
„Naći ćemo začuđujuće analogije! Objektivno posmatrano i prevedeno sa jezika estetike na jezik brojki, ova razlika u biti počiva na gubitku informacije. Ćelija zloćudnog tumora razlikuje se od normalne telesne ćelije pre svega time što je izgubila onu genetsku informaciju koja joj je potrebna da bi igrala svoju ulogu kao koristan član u interesnoj zajednici tela... Histološka slika potpuno uniformnih ćelija tumora siromašnih strukturama očajnički liči na snimak iz vazduha nekog modernog predgrađa sa njegovim jednoobraznim zgradama, za koje su bez mnogo promišljanja i u takmičarskoj žurbi planove izradili kulturno osiromašeni arhitekti.“[2] 
Makrokosmički i ekološki tumor pandan je mikrokosmičkom haosu i tumoru tela. Zašto nas onda čudi svojevrsna epidemija kancerogenih oboljenja? I unutar ljudskog društva postoje socijalni tumori u obliku parazitski nastrojenih pojedinaca ili čitavih klika i organizacija poput raznih finansijskih korporacija koje žive na račun drugih a same ne stvaraju ništa. Nivo parazitizma je poprimio ogromne razmere. Naša civilizacija je ružna, etički i estetski unakažena, a to sasvim jasno ukazuje na njenu prirodu i odnose moći. Za stanovnika soliterskog blokovskog naselja, koje opisuje kao baterije korisnih ljudi, Lorenc kaže da za održanje ljudskog samopoštovanja stoji samo jedan put: 
„On se sastoji u tome da iz svesti potisne postojanje mnoštva istovrsnih sapatnika i da se, učaurivši se, čvrsto ogradi od bližnjeg. Kod mnogih serijski izrađenih stanova, između balkona pojedinačnih stanova umetnuti su pregradni zidovi koji susede čine nevidljivim... Estetska i etička osećanja su očito veoma tesno međusobno povezana, pa ljudi koji moraju da žive pod upravo opisanim uslovima sasvim očigledno trpe atrofiju i jednih i drugih. Da bi čovek opstao duhovno i duševno zdrav, očigledno su potrebne i lepota prirode i lepota kulturne okoline koju je sam stvorio. Totalno slepilo duše za sve što je lepo, koje danas tako rapidno na sve strane uzima maha, jeste bolest duha koja mora da se shvati ozbiljno već zbog toga što ide rukupo druku sa neosetljivošću prema onom što je etički škodljivo.“[3] 
Na delu je haos u duhu, haos u umu, haos u prostornom izrazu, haos u estetici, haos u kulturi, haos u psihi, haos u telu, haos u međuljudskim odnosima, haos kao posledica dominacije Senke kao lunarnog svojstva, na kolektivnom nivou čovečanstva. 
Iz ideje o suverenitetu čoveka kao mikrokosmosa, odnosno njegove volje, potiče i ideja o ljudskom pravu, tj. prirodnom pravu čoveka, a iz doktrine ljudskih prava vuče koren aktuelna glorifikacija seksualnih sloboda. Načelno, kao da će davanjem prava čoveku koji nema svest o sebi kao mikrokosmosu, koji nema svest o svojoj volji i njenom suverenitetu – taj beslovesni čovek postići tu svest, suverenitet, volju. Neće postići ništa, (jer čovek nije ono što za sebe smatra da jeste, a to što smatra da jeste običan je otpad, tj. senka istinskog sopstva, onog koje – kako kaže Grant – on objektivizuje i obožava kao stvarno). Teoretski, to mogu samo adepti. Koncept ljudskih prava samo je iskrivljena idejna slika metafizičkog postulata hermetizma o prirodi čoveka, a što je najbolje iskazano na početku Krolijeve Knjige Zakona da je svaki muškarac i svaka žena – zvezda! To je zaista volšebna ideja te se kao takva nalazi u oštroj opoziciji spram aktuelne bede svakodnevnog ljudskog bitisanja svedenog na podljudsko. 
Danas je na delu gigantski proces dehumanizacije, koji, kako kaže Lorenc: „...osnažuje pseudodemokratska doktrina koja kaže da socijalno i moralno ponašanje čoveka uopšte ne određuju organizacija njegovog nervnog sistema i njegovih čulnih organa, evoluirani tokom filogeneze, nego da na njega isključivo utiče uslovljavanje njegove kulturne okoline kojem on podleže tokom svoje ontogeneze.“[4] 
Reč je o ideologizaciji bihejvioralne teorije koja je majka tzv. konstruktivizma, pseudonaučne mode po kojoj je sve konstrukcija, pa shodno tome podleže dekonstrukciji i rekonstrukciji, a što sve zavisi od procesa uslovljavanja. Takvo gledište u suštini za svaku devijaciju okrivljuje nekakve nepovoljne društvene ili porodične uslove, nikako ne uzimajući u obzir zločinački karakter nekog pojedinca ili njegovu genetsku prirodu. Stav da je svaki čovek zvezda ukazuje na ljudsku prirodu a ne na nekakve društvene uslove. 
Ideja o čoveku kao mikrokosmosu je suprotna stavu koji tvrdi da se ljudsko biće rađa kao tabula rasa, prazan list hartije koji će život ispisati. To važi za iskustvo koje će duša tokom života steći, ali ne i za svojstvo i prirodu čoveka koja određuje načine i mogućnosti sticanja tog iskustva. Samim tim što je zvezda, ljudsko biće je preodređeno svojom prirodom, budući da zvezde imaju drugačiji put od bića koja nisu zvezde. Naši geni su naša sudbina. Govoreći o pojavljivanju boginja ili žena, kao oličenja sudbinskih sila, u trenutku nečijeg rođenja, Erih Nojman ukazuje na: 
„Znanje rođeno iz iskustva da čovek na svet dolazi sa određenim darovima i predispozicijama, koji su mu, kako se to kaže, dati u kolevci.“[5] 
Sa ovim možemo izvesti paralelu u sledećoj Lorencovoj misli: 
„Ubeđenje, koje je postalo religija, da su svi ljudi rođeni jednaki i da se sve karakterne i moralne mane zločinca mogu objasniti samo grehovima koje su njegovi vaspitači počinili na njemu – vodi do uništenja svakog prirodnog osećanja prava, pre svega i kod samog izgrednika, koji sebe pun sažaljenja vidi kao žrtvu društva.“[6] 
„Jedna od mnogih aporija u koje je manevrisanjem zapalo savremeno čovečanstvo je da i ovde opet zahtevi čovečnosti prema pojedincu stoje u protivurečnosti sa interesima čovečanstva. Naše sažaljenje prema asocijalnom izgredniku, čija manja vrednost podjednako može da bude izazvana i nepopravljivim oštećenjima u ranom detinjstvu (hospitalizacija!) i naslednim manama, sprečava da se štite oni koji nemaju takve mane.“[7]
Dakle, ako sledimo Lorenca u njegovom zaključivanju onda ćemo se složiti da aktuelna dehumanizacija, masovan gubitak ljudskosti, fenomeni i procesi koji su apsolutno poželjni od strane svetske oligarhije i njenih lokalizovanih filijala. Dehumanizacija olakšava masovnu manipulaciju ljudima, a podložnost ljudi uslovljavanjima svih tipova takođe je poželjna u najvećoj mogućoj meri. Lorenc ne negira etički imperativ prava ljudi na jednake razvojne mogućnosti, ali: 
„Ovu istinu moguće je isuviše lako izokrenuti u neistinu da su svi ljudi potencijalno jednake vrednosti. Bihejvioristička doktrina ide još korak dalje tvrdeći da bi svi ljudi postali jednaki jedni drugima ako bi mogli da se razvijaju pod jednakim spoljašnjim uslovima; i to bi postali sasvim idealni ljudi ako bi samo ti uslovi bili idealni. Stoga ljudi ne mogu, bolje rečeno: ne smeju da poseduju nikakve nasleđene osobine, pre svega ne takve koje određuju njihovo socijalno ponašanje i njihove socijalne potrebe.“[8]
Ljudsko ponašanje oni će oblikovati. Ljudske potrebe oni će ustrojiti. Reč je o izvrtanju stare ezoterijske ideje o prisutnosti celokupne ljudske prirode u svakoj jedinki. Međutim, ta se priroda u svakom čoveku izražava na vrlo različite načine, u zavisnosti od vlastitih osobina koje pripadaju svakom pojedincu. To specifično izražavanje celokupnosti zajedničke svim ljudima u nekom konkretnom čoveku, u kombinaciji sa specifičnošću samog tog čoveka, kao jedinstvene i neponovljive pojave, tvori svojevrsnu esenciju pojedinca, suštinu njegove prirode. Otud je svako ljudske biće jedinstveno u odnosu na sve ljude koji postoje, koji su postojali i koji će ikada postojati. Sve to negira duh vremena onako kako taj duh uobličava oligarhija, jer, kako kaže Lorenc: 
„Na zabludi da od čoveka – pod pretpostavkom da je pravilno „uslovljavan“ – baš sve može da se očekuje, d aod njega baš sve može da se napravi, zasnivaju se mnogi smrtni grehovi koje civilizovano čovečanstvo čini protiv prirode, pa i protiv čovekove prirode i protiv čovečnosti. Ako je jedna ideologija, što obuhvata ceo svet, zajedno sa politikom koja proizilazi iz nje, zasnovana na laži, to naprosto mora da ima najopakija dejstva.“[9]
Shvatanje nazvano društveni determinizam je posledica pobede ludila prosvetiteljstva čime se pokazuje kako je težnja ka vladavini razuma zapravo nerazumna. Njihovo iracionalno racionalno sa gotovo rasističkim prezirom tretira racionalno u tradicionalnom iracionalnom. Ko je protiv toga odriče mu se pravo građanstva, ne smatra se punopravnim u svojem pripadanju čovečanstvu. Sa tih diskriminatornih visina oni propisuju lek egalitarizma i opšteg poboljšanja totalnim uslovljavanjem. Imajući sve ovo u vidu, kako onda uživanje, makar deklarativno, nekakvog ljudskog prava namenjenog suverenim zvezdama-mikrokosmosima, poboljšava položaj podljudskog bića? Uostalom kakva su to gromopucatelna ljudska prava namenjena robovima, bićima sužene svesti, podložnih manipulacijama, slabo razvijenih mentalnih i okultnih moći? Neko će možda reći da je to idealna mera namenjena vaspitanju i građenju novog društva, novog čoveka, kome pristupamo po metodi korak-po-korak, a što bi u nekoj budućnosti rezultiralo promenjenoj svesti i njenom razvoju. Ako je to cilj, kako to da u eri plime ljudskih prava, barem na Zapadu, taj isti Zapad nije deo sveta nastanjen ljudima-bogovima, suverenim mikrokosmosima, genijima, nego masovno uvozi varvare ne bi li uopšte bio kadar funkcionisati? Umesto toga imamo milione zavisnika od proizvoda farmaceutske industrije čija je suštinska svrha da za novac (i stečenu zavisnost) ublaže bol i pomognu čoveku da izbegne patnju. 
Konrad Lorenc primećuje sve veću osetljivost modernih ljudi prema situacijama koje izazivaju neprijatnost i sve manje osetljivosti prema onim koje izazivaju prijatnost, stvarajući od savremenog civilizovanog čoveka mekušca i apatičnu individuu sve manje sposobnu da uživa. Ta apatična individua više nije u stanju ni da se raduje (a upravo je osećaj radosti jedna od temeljnih poruka Knjige Zakona, s obzirom da je stanje radovanja skopčano sa dizanjem kundalini). Zašto se ustanovljava svetski sistem zasnovan na takvom apsurdu? Je li to zato što vlast lunarne oligarhije (u magijskom smislu) na savršen način krivotvori metafizičke koncepcije čime pokazuje da ih suštinski ne razume nego prosto prilagođava nasleđenu ili kidnapovanu agendu izbavljenja ljudi iz podljudske kostreti? Oni kao rade posao za čovečanstvo, služe čovečanstvu, zapravo ga porobljavaju. Oni poput Meseca, na Zemlju, u ljudski svet, reflektuju i tako iskrivljuju životnu solarnu svetlost metafizike. Oni imitiraju posedovanje ključeva tajni života i smrti jer da ih zaista imaju svet bi ovaj drugačije izgledao. Opšte obaranje vitalnosti, maskuliniteta, inteligencije, spoznajnih  i stvaralačkih moći čovečanstva jeste jedan od primarnih zadataka oligarhijskih krugova i organizacija. Oni su kontrarevolucionarni i kontrainicijacijski jer teže kidnapovanju mesijanskih i revolucionarnih intencija delovanja ljudskih genija. Oni su podeljeni na dve strane u formi lažnog neprijateljstva – jedni drže tvrđave protiv kojih revolucionari jurišaju, dok se drugi nalaze u redovima samih jurišnika – sabotirajući i sputavajući oslobodilačku intenciju onih koji nose baklju čovečanstva. Reč je o svojevrsnom globalnom crnom bratstvu. I prirodno, ovde se nameće pitanje šta je njihova svrha? Čemu oni na ovome svetu u ovom vremenu? Na delu je opadanje maskuliniteta oligarhije, čime se automatski, među ostalim pitanjima, nameće pitanje kako je do tog deficita uopšte došlo? Te naposletku, šta će se zbivati dalje sa čovečanstvom u kandžama oligarhije pa i sa samom oligarhijom?
Glorifikacija seksualne razuzdanosti kao jednog od oligarhije podsticanih trendova, utemeljen je u psihi same oligarhije koja teži da deficit sopstvenog maskuliniteta prenese na opšti nivo, a što je jedan od uslova daljeg održavanja njihove moći. Poplava medijske produkcije koja aktuelizuje velike reptile, gmazove, izumrle dinosauruse, poklapa se sa kulminacijom korišćenja nafte i gasa čije se poreklo objašnjava (ulje zmajeva) procesom razgradnje njihovih tela (u šta lično baš i ne verujem). To je jedan od primera masovnog podsticanja atavizma čija je formula moći u suštini monstruozna. Paralelno sa tim javnost je inficirana svojevrsnom oralnom fiksacijom, odnosno fokusiranošću estetskog ideala na usta i njihovu grotesknu koketnost kroz pućenje i poplavu hirurških zahvata radi povećanja njihovog volumena i naglašavanja senzualnosti. Samim tim i oralni seks dobija na većem značaju – u svim njegovim vidovima koji se mogu proučavati na menijima pornografskih portala. Brbljivost i dominacija besmislenog ćaskanja, virtuelnog četovanja, takođe su obeležje današnjeg trenutka. Ta kakofonija je izopačenje simbolizma usta kao mesta gde nastaju dah i reči, jer usta su – kako kaže Erih Nojman – materica pomerena naviše koja porađa Logos. 
Erih Nojman ističe da destruktivna strana ženskog, ona razorna i smrtonosna materica, najčešće se javlja u arhetipskom obliku iskeženih usta. Plaženje jezika, danas tako popularno i potpuno besmisleno u nameri da bude provokativno, fosil je drevnog gesta moći. Zapravo, jezik je u ulozi seksualnog organa, prosta zamena za penis ili klitoris, čije javno pokazivanje, barem za sada, još uvek nije u domenu društvene konvencije. Istovremeno imamo oživljavanje vampirske fantastike u umetnosti, književnosti i kinematografiji, animiranoj produkciji itd. Nojman ističe usta kao simbol agresivnosti, kidanja i proždiranja, što nepogrešivo ukazuje na karakter današnjeg vremena koje upravo usta uzima za jedan od svojih simbola. Po Nojmanu, usta su karakteristična za opasni negativni elementarni karakter Ženskog. Usta, otvor, materica, kapija, ždrelo, zdela, pehar, sva ta svojstva Skerletne Žene, odnosno Velike Boginje Majke, u ovom vremenu dobijaju mračan prizvuk i ovaploćenje, što je posledica vekovnog gomilanja neravnoteže, da se tako izrazim. To su uglavnom klipotični aspekti lunarne i venuzijanske prirode. 
Nojman ukazuje i na povezanost seksualne sa prehrambenom simbolikom, pa otud i ne možemo a da ne primetimo epidemiju gojaznosti i kult prežderavanja, koji idu uporedo sa naglašenom i vulgarnom seksualizacijom mentaliteta kroz afirmaciju seksualne uloge usta. I dalje, usta navode na sukubizam, odnosno drevnoj boginji-demonici Lilit, o kojoj neki kabalisti kažu da je prva Adamova žena. Poplava pornografije i manijakalne masturbacije u današnje vreme, posledica je reaktuelizacije i oživljavanja Lilit, odnosno prve sukubi koju je stvorio Adam. Banalno govoreći, Adam ju je stvorio tako što je, dok je bio usamljen u rajskom vrtu, bez družice, masturbirao zamišljajući pogodan fizički oblik koji bi stimulisao njegovu seksualnu uzbuđenost. Lilit je proizvod Adamove frustracije pa je zato demonske prirode i pripada Senci. Eva je kasnije stvorena od Adamovog rebra, odnosno iz njegovog uzdignutog falusa, na osnovu slike koju je imao u umu dok je masturbirao. To su sve simptomi dominacije elemenata Senke na nivou kolektivne svesti.
Ljudi su postali detinjasti i podložni sugestiji, poplavi raznih ponuda i izbora, a muškarci podložni ženskom uticaju, čime gube na muškosti, bivajući sve manje sposobni za biološku i psihološku ulogu muškarca, oca i autoriteta. Upravo je ta infantilnost, ta težnja ka ostajanju u stanju mladosti, produžavanje mladosti, jedno od osnovnih svojstava lunarne muškosti, odnosno lunarizacije ljudske svesti. U određenim vidovima to je indikator retardacije, a što nagoveštava katastrofičnu budućnost sličnu onoj opisanoj satiričnim SF filmom Idiokratija.[10] Naravno, infantilnost ne mora nužno biti negativna pojava, ali pored toliko negativnih trendova i izopačenja, zašto sumnjati da bi i infantilnost imala pozitivnu ulogu. 
Za Lorenca je detinja naivnost važna, potrebna i plemenita osobina čoveka, ali on takođe izražava bojazan da bi genetsko podetinjavanje moglo poprimiti nezaustavljivi patološki pravac. Nezrelost odraslih je, kako to navodi Lorenc, poput zloćudnog tumora, čije simptome opisuje kao: 
„Nestrpljivo zahtevanje trenutačnog zadovoljenja poriva, nedostajanje svake odgovornosti i svakog obzira prema osećanjima drugih, tipični su za malu decu i kod nje su potpuno oprostivi. Strpljiv rad usmeren na postizanju dalekih ciljeva, odgovornost za sopstveno delanje i obzir prema udaljenijima su norme ponašanja karakteristične za zrelog čoveka.“[11] 
I tačno tako, želim sve i to želim sada. Baš me briga za druge. Nije li to dobar recept za pretvaranje u društvenog parazita? Ta vrsta parazitizma je najgora jer smatra prirodnim da se, kako to kaže Lorenc, društvo prema njima ponaša poput njihovih roditelja, odnosno da ih trpi i izdržava. Takvo stanje svesti je još i donekle oprostivo kada su sebični pojedinci u pitanju, ali primećujemo da takav stav dele i ljudske organizacije, institucije, države, čitava društva. Ta vrsta opšte detinje bezglavosti mnogo asocira na veliku tarot arkanu 0 Luda, koja zaluđena svojim teretom, mislima i željama, bahato korača ka provaliji. Hristova poruka da budemo kao deca, u naše vreme doživela je potpuno ovaploćenje ali u prilično izopačenoj formi. Eon Deteta, odnosno eon boga Horusa u svojstvu deteta, kako to najavljuje Krolijeva Knjiga Zakona, u svom izopačenom vidu kroz tzv abortuse novog eona, najavljuje doba opšte senilne infantilizacije, odnosno lunarizacije maskuliniteta kao opšti pad nivoa solarnosti, odnosno involuciju, budući da su za evolutivne pomake kroz lunarizaciju sposobni samo adepti i eventualno oni koji slede autentične ezoterijske doktrine, dakle veoma ograničen broj ljudi.




[1] Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998 str. 21.
[2] Konrad Lorenc, isto, str. 26-27.
[3] Konrad Lorenc, isto, str. 28.
[4] Konrad Lorenc, isto, str. 90.
[5] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 276.
[6] Konrad Lorenc, isto, str. 49.
[7] Konrad Lorenc, isto, str. 51
[8] Konrad Lorenc, isto, str. 78.
[9] Konrad Lorenc, isto, str. 79.
[10] Američki film iz 2006, Idiocracy, Mike Judge.
[11] Konrad Lorenc, isto, str. 55.

Tuesday, April 12, 2016

Merkur-Mesija-Hrist i Sveti Duh (autor Dorijan Nuaj)



Čudo bi bilo da se na kraju ispostavi, ako to bude ikad, da dugo očekivani Mesija bude žensko ili – još čudesnije – androgin, što kao simbol odgovara prirodi hermetičkog Merkura, mada sam lično uveren da Mesija u užem smislu mora biti muškarac, ali da taj muškarac poseduje izraženi ženski pandan koji je neophodan radi ostvarenja mesijanske uloge. 

Isus Hrist i njegova preteča, njegov prorok Jovan Krstitelj, kao binarni fenomen, u tradiciji hermetizma, označeni su znakom Merkura. Takođe, po analogiji a ne doslovno, Merkur je Hermes, a Hermes je Tot. Isus je Merkur. Ponavljam, ne u doslovnom smislu, nego po osnovnim svojstvima, a to su oni koji donose gnozu ljudima i menjaju njihov svet. Merkurova priroda je hermafroditna, što bi značilo da je mesijanska priroda takođe hermafroditna, odnosno ima izraženu i mušku i žensku komponentu. Samim tim Mesija je neprihvatljiv standardnoj ortodoksiji bilo kog usmerenja. Mesija je u najmanju ruku otpadnik i paćenik. O tome biblija kaže: 
„Prezren beše, odbačen od ljudi, čovek vičan patnji i bolu, kao neko od kog lice svoje svaki zaklanja. Ipak nam on patnje naše nosi i bolove naše na se uze; i mi ga za kažnjenog posmatrasmo, uniženog i od Boga pogođenog. Al’ je on za naše grehe ranjen za naše je bezakonje slomljen; kazna koja mir nam daje na njega pade i ranom njegovom mi se iscelismo.“[1]
Danijel Gunter daje za ovu temu ključan navod Krolijevog Opus II Pariskih Radova: 
„U početku beše Reč, logos, koji je Merkur, i stoga bi trebalo da bude poistovećen sa Hristom. Oba su glasnici; misterije njihovog rođenja su slične; nestašluci njihovog detinjstva su slični. U „Viziji Univerzalnog Merkura“ Hermes je viđen kako se spušta na more, što se odnosi na Mariju. Raspeće predstavlja kaducej; dva lopova, dve zmije; stena u Viziji Univerzalnog Merkura je Golgota; Marija je jednostavno Maia sa solarnim R u materici... uporedi Hristovo spuštanje u pakao sa Hermesovom funkcijom vodiča mrtvih. Takođe, Hermes izvodi Euridiku, a Hrist uzdiže Jairovu kći. Za Hrista se kaže da je uskrsnuo trećeg dana, jer su planeti Merkur potrebna tri dana da ponovo postane vidljiva nakon što se odvoji sunčeve sfere... Primeti, Hrist kao Iscelitelj, i takođe njegove vlastite izjave: „Sin Čovečji dolazi kao lopov u noći“; takođe i ovaj stih „Jer kao što munja izlazi na Istoku i sija sve do Zapada, takav će biti i dolazak Sina Čovečjeg“. Primeti takođe Hristov odnos prema razmenjivačima novca, njegove česte parabole, i činjenicu da je njegov prvi učenik bio poreznik. Primeti takođe da je Merkur Prometejev izbavitelj. Jedna polovina simbola Ribe takođe je zajednička Hristu i Merkuru, ribe su svete Merkuru... Mnogi Hristovi učenici su bili ribari, a on je uvek izvodio čuda vezana uz ribu. Primeti takođe Hrista kao posrednika: „niko ne dolazi Ocu osim po Meni“, i Merkur kao Hokmah kroz koji jedino možemo prići Keteru.“[2]
Hrist je, (poput jevrejskog samozvanog mesije iz XVII veka Šabataja Cvija) Mesija koji pati. Povezan je sa simbolikom Ribe, vode i dubina. Zar to nisu i actečki Kecalkoatl („pernata zmija“) i grčki Atlas? Obojica, poput Hrista, nose teret čitavog sveta, odnosno grehe čovečanstva. Dimitrij Mereškovski navodeći veliku sličnost između meksičkog i grčkog božanstva, između ostalog, obraća pažnju i na sličnost njihovih imena: KecalkoATL i ATLas, gde tlao na grčkom označava patnju, a atl na jednom od jezika drevnog Meksika znači voda. Dakle, imamo vodu i patnju kao važne elemente mesijanstva.[3] Upravo je to onaj element čiji je beskrajni mračni i zastrašujući ponor čuva ali i drži zatočenu Mesijinu dušu, koja obitavajući najniže i najdublje pretenduje na ono najviše na drugom kraju spektra.
Kecalkoatl
U drevnom Meksiku imamo dva mesijanska lika: Uicilopoktlija i Kecalkoatla. Uicilopoktlija je rodila devica oplođena pernatom lopticom sa nebesa (sličnost sa Svetim Duhom hrišćanskog mita). On je sin majke ogrnute zmijama, njegov skiptar je zmija, okružen je zmijama, ima doboš od zmijske kože. Erih Nojman kaže da se u figuri Uicilopoktlija ističe veza između Sunca, zmije i vetra i podvlači sličnost između njega i Kecalkoatla kao nosioca rađajućeg svetlosnog principa. Uicilopoktli je: „kao bog-kukuruz, i ubijen, žrtvovan, pojeden i vaskrsao. I on je poput svih drugih muških božanstava svetlosti, morao postati kosti, to jest morao je umreti.“[4] Ovo ukazuje da je mesijanska formula zapravo formula umirućeg boga, dok recimo Krolijeva formula izražena Knjigom Zakona negira tu formulu suprotstavljajući joj formulu Deteta, kao novi oblik mesijanskog delovanja. Kecalkoatl, kao drugi meksički mesijanski lik, nema nameru da preobražava ili spašava svet, već kroz ispaštanje preobražava samog sebe, upravo onako kako Šabataj Cvi prolazi kroz preobražaj uz patnju u svetu zmija. Kecalkoatl takođe umire i vaskrsava, ali je, poput Merkura, donosilac kulture, bog znanja te, kako kaže Nojman, božanski zastupnik principa svetlosti i ljudskosti. Njegov simbol je spiralna kula koja se uzdiže u visinu. On je zmija sa podignutom glavom![5] Nojman ističe da je Kecalkoatl ujedinjujući simbol, princip coniunctio (merkurovska priroda) sam po sebi, jer kao ptica predstavlja nebo, a kao zmija zemlju, a što ukazuje na dublji simbolizam Goluba i Zmije. On je svojevrsni Hrist–Lucifer te poput Horusa – bog dva horizonta čiji je simbol Venera, kao Večernjača i kao Danica. Svi ti principi predstavljeni su simbolikom Ruže i Krsta, budući da Ruža cveta iz središta Krsta te predstavlja pobedu nad smrću, vaskrs, postignuće mikrokosmosa na Krstu elemenata. Kecalkoatl je pobeđen od strane demonskih sila, a njegov greh, pripisan Veneri, koji je doveo do uništenja raja, jeste uživanje u seksu i opojnim napicima, što asocira na konzumiranje jabuke i seksualnog sagrešenja Adama i Eve. Po legendi, Kecalkoatlu su demoni podveli bludnicu Sočikecal koja je načelo Skerletne Žene (paralela sa Adamom i Lilit).


Sveti Duh kao agens mesijanske revolucije

Nojman pominje i to da se Kecalkoatl dovodi u vezu sa pernatom zmijom kao simbolom istoka, koja je aspekt vetra-ruaha-duha. Naravno, to je stvar istovetna Svetom Duhu koji će ostati na raspolaganju ljudima sve do drugog Hristovog dolaska. Sveti Duh, odnosno ruah hakodeš jeste tajanstvena božanska sila, koja je istovremeno i svojstvo duše, po tom učenju jeste jedini instrument u rukama i srcima kako Jevreja, tako i hrišćana do pojave Mesije. U kabalističkom smislu, to znači da su za ljudsku svest zatvorena dva viša nivoa od četiri: acilut i brijah te da se ona može kretati samo između prva dva, odnosno asijaha i jeciraha. Jecirah je zapravo lokacija ruah hakodeša.[6] Kabalista Arjeh Kaplan na jednom mestu govori kako je Mojsije bio uzdignut do aciluta, ali je ono što je video bilo pokriveno brijahom, odnosno, on je acilut – božansku ravan – posmatrao okularima brijaha. Zapravo, u brijahu je posmatrao odraz aciluta, jer acilut niko ne može videti i ostati živ. Po Kaplanu, recimo prorok Jezekilj – vidilac merkave (Božjeg prestola), bio je na nižem nivou vizije od Mojsija, pa je gledao acilut prekirven svetlošću brijaha i jeciraha. Kaplan kaže da: 
„Posle ovoga, svetla aciluta i brijaha se više uopšte nisu otkrivala. To je značenje učenja koje kaže da se posle smrti Aheja, Zaharije i Malahije prorokovanje približilo kraju, i da je ostao samo ruah hakodeš.“[7] 
golub - simbol Svetog Duha
Ideja o vladavini svetog duha, ima svoje milenarističke i mesijanske korene, čiji je tipičan predstavnik Joakim od Fjore (1135–1202) sa svojim učenjem o tri doba: doba Oca, predstavljeno u Starom Zavetu; doba Sina (od pojave Isusa Hrista do 1260[8]) te naposletku, doba Svetog Duha, doba slobode – od 1260 godine pa nadalje – u kojem će ljudi imati direktan kontakt sa Bogom (što znači da je crkvena hijerarhija u tom dobu posve nepotrebna). Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o izrazu mističke nade ili ludila pomešanog sa neobuzdanim optimizmom, ali Joakim od Fjore je zapravo bio dalekovid, najavljujući neko novo doba medijumske i slične komunikacije ljudi sa vanzemaljskim, demonskim ili božanskim entitetima. Imajmo na umu da su se od tog vremena pojavili Džon Di i Edvard Keli, Imanuel Svedenborg, Alister Kroli, Rudolf Štajner i mnogi drugi. Mirča Elijade, ocenjujući Joakimove ideje, rekao je da su one bile: 
„U suprotnosti s teologijom Povesti koju je prihvatila Crkva nakon svetog Avgustina. Prema vladajućoj doktrini, nakon što se dostigne savršenstvo na Zemlji putem Crkve, nema više mesta za renovatio u budućnosti. Jedini će odlučujući događaj biti dolazak Hrista i Poslednji Sud. Joakim od Fjore ponovo uvodi u hrišćanstvo nekadašnji mit o sveopštem obnavljanju. Jasno, ne radi se o povremenom obnavljanju koje se može u beskonačnost ponavljati. Nije manje istinito ni da je treće doba Joahim zamislio kao carstvo Slobode, pod vladavinom Duha Svetoga, što implicira prevladavanje istorijskog hrišćanstva, i kao poslednju konsekvencu, rušenje postojećih pravila i institucija.“[9]
Učenje Joakima od Fjore je jedna posve iluminatska ideja. Eto klice revolucionarnog mesijanstva koje traži izlaz iz perspektive kraja istorije koji je proglasila Crkva, pečateći sobom i konzervirajući istorijski proces do dolaska Mesije. Suštinski problem klerikalnih pozicija oduvek je bilo nepristajanje na ništa manje od čuda – iza čega se očekivano krije težnja za očuvanjem moći. Iz krajnje sebičnog razloga Crkva previđa i propušta rad na pripremi dolaska Mesije, već kako je to pokazao Dostojevski u Velikom inkvizitoru – ona ga i ne želi. Time crkva odriče sebi pravo na prisustvo i posedovanje Svetog Duha, jer taj duh nije duh institucije, duh učauren među skutima izopačenog sveštenstva, nego pre svega duh slobode i promene.


Mesijanski paradoks

Nije li upravo ovde izrečena suštinska intencija evolutivnog pravca ljudskih bića, usuđujem se reći prosvetljene manjine? U tom smislu moja je misao elitistička i suprotstavljena je univerzalističkim i mesijanskim pogledima koji obuhvataju većinu čovečanstva ili pak nekog odabranog naroda, ali prihvatam mesijanske formule. Nije li to paradoks? Čovečanstvo može voditi samo prosvetljena manjina koja poseduje više znanje, ezoterijsko znanje nepristupačno masama. Sa druge strane, ukoliko bi svako ljudsko biće posedovalo tu vrstu znanja, onda ne bi bilo moguće govoriti o čovečanstvu, niti o narodima, nego o čarobnjacima, o zajednici čudesnih ljudi čije međusobne odnose i poglede na svet nismo kadri da razumemo. Međutim, ono što je sigurno, u toj situaciji ne bismo mogli računati na prisustvo milijardi ljudi na ovom svetu, nego na drastično manji broj. Prosvetljenost, samim tim što je retka u masi, retka je apsolutno. Masa nikako ne može biti prosvetljena, ali može biti podignuta zanosom. Jedna od mesijanskih uloga jeste upravo opijanje mase zanosom koja se reflektuje u masu putem opčinjavajuće harizme. Tako i Šabataj Cvi. On kao ličnost nije imao nikakav poseban kvalitet, niti je imao poseban fizički izgled, niti elokvenciju, obrazovanje, neku posebnu mudrost, niti je iza njega ostalo hvale vredno pisano zaveštanje ili mnoštvo mudrih izreka. Ništa od toga. Pa ipak, taj čovek je za kratko vreme zračio u delu jednog naroda i jednom istorijskom trenutku.  Dakle, nema pravila za mesijansko isijavanje. Harizma ne podleže zakonima razuma. Ona je sazdana od strasti i snage, a to je upravo poruka tarot arkane XI Strast. To je suštinska priroda mesijanske Zmije.
Mesija nije mudrac, nije avatar. Pre će biti da je budala (karta 0 Luda). Budala nije sve vreme prosvetljen. Zapravo više vremena provede u tami, a onda naprasno zasija. Zato je njegova sudbina tragična, a sudbina pokreta koji oko njih nastanu krvava. Zato je potrebno da svaki Mesija ima pri sebi nekog čija prosvetljenost ne dostiže takve ekstatične visine, ali zato ne pada u najdublje ponore. Banalno govoreći, ludaku je potreban neko normalan, nego stabilan i učen, neopterećen mesijanskom harizmom i ludilom, ne bi li uravnotežio ili artikulisao mesijansku energiju koju isijava njen nosilac. Zato su kartama XI Strast i 0 Luda neophodni IX Pustinjak i I Mag. Šabataju je bio potreban Natan iz Gaze, Isusu apostol Pavle (ne njemu lično, ali je za rađanje hrišćanstva Pavlova uloga bila od suštinskog značaja), Kroliju Viktor Nojburg u njegovoj pustinjskoj avanturi, a Edvardu Keliju – Džon Di. Ovo poslednje poređenje možda nije baš sasvim prikladno, jer niti je Keli - Mesija, niti je Džon Di nešto slično apostolu, ali ovaj primer uzimam radi naglašavanja proročke prirode Mesije. On jeste uzvišeni medijum, prorok i avatar, ali sve to zajedno uzev a ne pojedinačno. Mesija može delovati i poput proroka, ali nije samo prorok, nego je osim toga i prvosveštenik i kralj te je često predmet proročkih objava. Starozavetni proroci su grmeli protiv skretanja elite ili masa odabranog naroda, i na njih izlivali gnev Božji, bacajući strašne kletve, ali su i najavljivali mesijansko delovanje Boga posredstvom određenih ličnosti i manifestacija, a ta delovanja su neretko bila destruktivna, svakako u službi Božje kazne za moralna i verska nepočinstva izabranog naroda ili nekog drugog naroda koji se našao na Jahveovom nišanu.




[1] Isaija 53:3-5 (prevod Lujo Bakotić).
[2] Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 89.
[3] Vidi Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada,  Metaphysica, Beograd, 2002, str. 106-107.
[4] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 243.
[5] „Ako podignem glavu ja i moja Nuit smo jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ Knjiga Zakona, II:26.
[6] Po učenjima zapadnog ezoterizma i kabalizma svet postoji kroz deset sefira, posuda isijavanja božanske tvoračke svetlosti, dok se tih deset sefira reflektuje na četiri nivoa egzistencije. Najviši je acilut, čiji je atribut element vatre, ispod njega je brijah – voda, zatim jecirah – vazduh te naposletku asijah – zemlja, odnosno materijalni svet koji je zapravo smeša svetlosti asijaha i klipota. Klipoti egzistiraju na materijalnoj ravni, ali imaju i svoj poseban svet.
[7] Arjeh Kaplan, Meditacija i biblija, Esotheria, Beograd, 2007, str. 61.
[8] Godinu 1260, Joakim od Fjore je uzeo kao početak novog doba Svetog Duha, na osnovu Jovanovog otkrivenja, stihovi 11:3 i 12:6 u kojima se pominje broj od 1260 dana.
[9] Mirča Elijade, Mit i zbilja, Matica hrvatska, 1970, str. 161-162.

Sunday, April 10, 2016

O mesijanstvu Šabataja Cvija - deo I (autor Dorijan Nuaj)

Emil Melmoth
Svojstvo nečistoće i raskalašnosti Skerletne Žene, kako se to navodi u novozavetnoj knjizi Otkrovenja i u Krolijevoj Knjizi Zakona, ima svoju refleksiju i u jeretičkom mesijanskom jevrejskom pokretu na prostorima Osmanskog carstva u XVII veku, poznatom pod nazivom šabatajci, čija je ključna figura kontroverzni Šabataj Cvi (1625-1676), samoproglašeni jevrejski mesija. U njegovom naglašenom antinomizmu, namernom kršenju strogih jevrejskih verskih propisa i zapovesti, vidimo ovaploćenje babalonskog svojstva raskalašnosti i kurvarluka. Još ako uzmemo u obzir da se pojam kurve odnosi na ljušture, tj. klipote kao poseban kabalistički pojam, tim pre biva očiglednija ezoterijska srodnost šabatajskog koncepta mesijanstva sa likom Skerletne Žene. Ta nečistoća ukazuje na drevno poreklo, jer je ono što je proglašeno nečistim zapravo inkriminisani sadržaj pređašnjih religijskih oblika. 

O tome Kenet Grant piše na sledeći način: 
„U vezi s tim, jedan od glavnih božanskih oblika, smatran svetim u najranijim kultovima, bio je božanski oblik svinje, žrtvovane Tifonu, mračnom gospodaru Drakonijanske Tradicije. U kasnijim kultovima svinja je smatrana nečistom životinjom, zato što je bila poznata kao jedina životinja koja jede ljudski izmet. Interesantno je da su je Jevreji odbacili kao nečistu kada su sa obožavanja stelarnog El Šadaja (Al Šejtana) prešli na obožavanje paternalističkog i solarnog Jehove. Ali izvorno, svinja je bila znak najveće svetinje, vezano za doktrinu koja obuhvata apsorbovanje supstanci koje su neprosvećeni izbegavali kao gadne, što one, uistinu, i jesu u svom nepreporođenom ili nesakramentalnom obliku. Međutim, kada se očiste i za služenje Boginji posvete, pronađeno je da predstavljaju valjanu pomoć u buđenju Vatrene Zmije (kundalini).“[1]
Šabataj Cvi
Geršom Šolem je Šabataja Cvija okarakterisao kao bolesnog čoveka: 
„Konstitucija mu je bila manično-depresivna, što znači da je pripadao tipu čiji se manjak mentalne uravnoteženosti ispoljava kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke potištenosti i melanholije kod njega su se stalno smenjivali s grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali intervali normalnijeg stanja duha.“[2] 
Njegov revolucionarni mesijanski stil, sklonost kršenju pravila, uneo je pometnju u ustaljenu normiranu zajednicu na način sličan onome kako je Isus Hrist prodrmao i suštinski doveo u opasnost jevrejski identitet i način života svog vremena. I Isusova pojava je u svojoj suštini bila antinomična, kršeći pravila u ime pravila koja u Isusovoj interpretaciji doživljavaju korenit preobražaj. Otud nije ni čudo što su Jevreji odbacili kako Isusa Hrista, tako i Šabataja Cvija šesnaest vekova kasnije, jer su obojica predstavljala opasnost po tradicionalno utemeljen način funkcionisanja verskog života koji se nalazi u korenu jevrejstva. Jevreji će u većini slučajeva uvek odbacivati svakog mesijanskog poslanika s obzirom da pojava Mesije u suštini znači prekid sa istorijski potvrđenom i utemeljenom tradicionalnom religijskom praksom, njenim normama i interpretacijama. Geršom Šolem opisuje tako shvaćeno delovanje Mesije: 
„U svojoj mesijanskoj slobodi on ostvaruje jedan nov zakon, koji je sa stanovišta starog poretka čisto podrivački. On potkopava stari poredak i, prema tome, svi postupci koji su u skladu s njim otvoreno protivreče tradicionalnim vrednostima.“[3] 
U tom smislu Mesija je agens subverzije. Zato su mesijanski pokreti u suštini revolucionarni, subverzivni i uopšteno govoreći predstavljaju izraz ženskog principa, budući da deluju ka preobražaju, prosvećenju i prosvetljenju.
Natan od Gaze
Šabatajev savremenik, prorok i kako bi se to reklo – propagandista, Natan iz Gaze, genijalni vidovnjak, čovek koji je „pronašao“ Šabataja i ubedio ga u njegovo mesijansko poslanje jer ga je kao takvog video u svojoj viziji, dao je dobar opis njegove pojave, o čemu piše Geršom Šolem. On ističe demonski i erotski karakter iskušenja koja su spopadala Šabataja Cvija, kako to izveštava Natan iz Gaze[4], Šabatajev Jovan Krstitelj i apostol Pavle u jednoj ličnosti. Dakle, Natan je u Šabataju prepoznao Mesijinu dušu koja obitava na strašnom mestu. To je koren Šabatajevog mesijanskog ludila. Mesija se manifestovao kao Šabataj, a Natan ga je u viziji otkrio. Mesijina duša boravi negde drugde, u ambisu mračnih sila, zatočena u najcrnjoj tamnici na dnu bezdana.[5] Međutim, ono što Natan nije rekao jeste da je Mesijina duša još uvek u fazi inkubacije, što je i razlog izostanka njegove pojave u punoći izražaja. Otud je Šabataj Cvi zapravo mesijanska projekcija, tj projekcija Mesijine duše koja iz paklenog zatočeništva projektuje svoje još uvek nesavršeno prisustvo. 

Šolem kaže da je Natan smatrao tragičan lik starozavetnog Jova kao prototip Šabatajevog mesijanstva, zato što se, po Natanu, Jov nalazio u vlasti klipota (vidi takođe: Arsmagine/Mesija).[6] Zato su u pravu i oni koji tvrde da je Šabataj lažni Mesija, ali i oni koji veruju da je on zaista pravi. Njegova ličnost je obilovala velikim kontroverzama. Šolem kaže da je po učenosti bio u rangu običnog učenjaka, ni po čemu izuzetnog, ali ono što je kod njega bilo vanserijsko jesu njegova isijavanja tokom faza „osnaženog entuzijazma“. Šolem ističe njegov dar snažne sugestivnosti na druge ljude. U stanjim prosvetljenosti on je bio živući arhetip paradoksa svetog grešnika. U stanjima povišene svesti, Šabataj je mogao videti put svetske obnove posredstvom namerne povrede svetih zakona koje propisuje Tora.

Šabatajeva emocionalna strana bila je jače izražena. Moglo bi se reći da je umeo da se na fascinantan način prenemaže, što je bilo u korenu njegove čudne harizme. Za tu harizmu postoji kabalističko objašnjenje. Naime, Mesijini koreni nalaze se u najvišem svetlu, onom En-Sofu koje u prikazima Drveta Života kao beskonačno trostruko svetlo stoji iznad samog Drveta poviše sefire Keter. To svetlo je sama Božja priroda predstavljena matematičkom Nulom koja prethodi Jedinici. Geršom Šolem, obrazlažući Natanove ideje o prirodi i položaju Mesijine duše kaže da je u početku kosmičkog procesa En-Sof svoju svetlost uvukao u samog sebe čime je nastao[7]: 
„Onaj iskonski prostor u središtu En-Sofa u kojem se svi svetovi rađaju. Taj iskonski prostor je ispunjen bezobličnim, materijalnim silama, kelipama (klipotima). Svetski proces se sastoji od davanja oblika tim bezobličnim silama, da bi se one pretvorile u nešto. Sve dotle iskonski prostor, a naročito njegov niži deo, biće tvrđava tame i zla. U „dubini velikog bezdana“ nalazi se boravište demonskih sila.“[8]
Na poreklo klipota ukazuju početni stihovi knjige Postanja 1:1-2: 
„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ (Bakotić) 
Tu su ključne reči tohu i khošek. Tohu se piše tau-he-vav (ThHV), označava nešto pusto, bezoblično, haotično. Često se navodi zajedno sa nastavkom ve-bohu, kao tohu ve-bohu (vav-bet-he-vav: V-BHV). Zajedno to su nered i praznina, pusto i prazno te zvuče poput imena kakvih demona. Tohu ve-bohu je izraz haotičnog i prastarog ambijenta koji prethodi pojavi oblika, ali i dolazi na kraju kao ishodište rastvaranja oblika. U psihičkom smislu to je izraz ludila. Khošek označava tamu i piše se kao het-šin-kap (ChShK). Termin khošek pominje se i Drugoj knjizi Mojsijevoj – Izlazak 10:22, što je Bakotić preveo kao:[9] 
„Mojsije pruži ruku svoju k nebu i nasta gusta magla po svoj zemlji egipatskoj za tri dana.“ 
O prirodi te tame se može raspravljati, ali imajmo na umu njenu dvostrukost – da iz nje nastane svetlo (crna svetlost), ali i da večno ostane tama.

Iz razloga nedokučive Božje premudrosti ili zato što joj je baš takva volja, duša Mesije je pala upravo u te najcrnje klipotske dubine bezdana. Dalje, Šolem navodi da od početka procesa stvaranja Mesijina duša boravi u dubinama bezdana, zatočena u klipotsku tamnicu: 
„Zajedno s tom najsvetijom dušom na dnu ponora obitavaju „zmije“, koje je muče i pokušavaju da je zavedu. Tu je, na milost i nemilost „zmijama“ i „sveta zmija“, koja je mesija – jer, nema li hebrejska reč za zmiju, nahaš, istu brojčanu vrednost kao reč za mesiju, mašijah? Duša mesije se oslobađa svojih okova onom brzinom kojom svetski proces tikuna[10] odvaja dobro od zla u dubini iskonskog prostora. Kada se okonča proces usavršavanja, na kojem ta duša radi u svojoj „tamnici“ i za koji se bori sa „zmijama“ ili „zmajevima“ – što će se, međutim, dogoditi tek s krajem opšteg tikuna – duša mesije će izaći iz tamnice i prikazati se svetu u zemaljskom ovaploćenju.“[11] 
O zmijama Šolem dalje citira Natana: 
„Jer te zmije su oduvek želele da ga zavedu, a kad god se on trudio da iz kelipa izvuče veliku svetost, one bi uspele da ga savladaju u času kada ga napusti prosvetljenje. Time su pokazivale da im je moć jednaka moći sefire „Lepota“[12] kojom je, po njegovom (Šabataja Cvija) verovanju, predstavljen istinski Bog.“[13] 
Po Natanu, božanska Šehina se spustila u Egipat, koji je predstavljen kao demonsko i mračno carstvo u kome se obožavaju klipotske sile, čiji su žreci zapravo crni magovi. Šehina to čini da bi prikupila otpale iskre Božje svetlosti, a po ugledu na nju: 
„Mesija s konca vekova kreće na svoj najteži put u carstvo tame da bi izvršio svoje poslanje. Zlo će nestati a iskupljenje će se proširiti na spoljašnji svet tek kad on stigne na odredište... Otpadništvo mesije je ispunjenje najtežeg dela njegove misije, jer iskupljenje sadrži paradoks koji se ispoljava tek na kraju, kada se dogodi u stvarnosti.“[14]
Biblijska epizoda sa Mojsijem i zmijama asocira na šabatajsku poziciju o Mesiji kao Zmiji u borbi sa zmijama-klipotima. Naime, otrovne zmije koje srditi Bog šalje na odabrani narod (koji u trenucima očajanja gunđa na tog Boga), ujedaju i ubijaju ljude, a Mojsije, opet po uputstvima dobijenim od istog tog Boga – pravi veštačku ali čudesnu zmiju koja iste te ljude spašava od otrovnih zmija.[15] Na prvi pogled paradoksalna situacija, ali takav je taj Bog. Znači li ovo da mi zaista smemo i možemo da manipulišemo slepim klipotskim silama samo ukoliko je naš pogled potpuno usmeren na (zmijski) Krst Spasitelja? Možemo sići i u sam Pakao, uvek imajući na umu spasonosnu formulu svete mesijanske Zmije koja nas čini imunim od fatalnih ujeda. Možemo poput mesijanskog Raspućina ispiti čašu otrovnog vina i da nam ništa ne bude jer je naša svest fokusirana na krstasti ključ večnog života. On će umeti da popijenu čašu otrova sprovede kroz svoje telo na način koji će ga neutralisati ili barem ublažiti štetu. Možemo, ali samo ako pripadamo adeptima, jer „unošenje otrova dovodi čoveka u direktnu vezu sa demonskim svetovima i nižim elementalima.“[16] To sve ukazuje na prirodu čiji simbol predstavlja geomantijska figura Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, u obliku slova Y naopako postavljenog. To su sile okrenute ka dole koje su, po Grantu, nabijene otrovnim vibracijama i mogu se koristiti za operacije materijalizacije i rastakanja, a sa smrtonosnim dejstvom u aktivnostima crne magije. To je svojstvo Škorpije. 
simboli Cauda Draconis
Nasuprot tome postoji i drugi aspekt zmijske prirode predstavljen simbolom Zmajeve glave, tj. Caput Draconis, (slovo Y), čije je svojstvo nektar, a to je priroda Vodolije. To je ona podignuta glava mikrokosmičke zmije koja uranja u beskrajni nebeski okean simbolizovan boginjom Nuit. Tako je i duša Mesije raspeta između te dve zmijske krajnosti te je poput žene iz čije jedne dojke curi otrov, a iz druge nektar. 
simboli Caput Draconis
Povodom toga, ukazao bih na dva stiha iz Krolijeve Knjige Zakona
„Ja sam Zmija koja daje Znanje i Užitak i sjajnu uzvišenost, i pobuđuje ljudska srca pijanstvom. Da bi me obožavali uzmite vina i čudne droge o kojima ću kazati mom proroku, i budite opijeni od toga! One vam uopšte neće nauditi. To je laž, ta besmislica protiv sopstva. Izlaganje nevinosti je laž. Budi snažan, o čoveče! Strastan, uživaj u svim čulnim stvarima i zanosu: ne boj se da će te bilo koji Bog zbog toga odbaciti.“ (II:22); 
„Ja sam tajna Zmija sklupčana pred skok: u mojoj sklupčanosti je radost. Ako podignem glavu ja i moja Nuit su jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ (II:26). 
Kenet Grant navodi Džeralda Mesija (1828–1907), predavanje Čovek u potrazi za svojom dušom tokom 50.000 godina i kako ju je pronašao[17]: 
„Afrika je prapostojbina zmijske mudrosti, zmija se tamo koristila da bi se kod osetljivih izazvalo abnormalno stanje. Afrikanci kažu za žensko biće da u sebi poseduje, a u dodiru sa zmijom proizvodi – mahnitost. U stvari, gmizavac fascinantnošću svoga izgleda, strahom od njegovog dodira i korišćenjem jezika baca medijume u stanje transa koji se naziva zmijska obamrlost. Oni u tom stanju postaju vidoviti, predskazuju i proriču, a kako su ove pojave objašnjavane, na taj način postaju božanski inspirisani... a zmija je sama birala svog proroka i tumača i postajala preko njega/nje otkrovitelj natprirodnog Znanja.“[18] 
Pošto je Zmija simbol istovetan sa Falusom, a Falus je, po Kroliju, „fiziološka osnova Nad-duše“, biva jasnija suština zmijskog zavođenja Eve i „pada u greh“ prvobitnog ljudskog para.
Na jednom mestu Erih Nojman pominje divovske grifone sa repom škorpije kao životinje Velike Boginje iz Tel Halafa, koja obuhvata kako donji svet, tako i tamna noćna nebesa. Pominje reljef na kome se vide grifoni prikazani kao pobednici nad lavovima – solarnim životinjama.[19] Taj motiv uveliko podseća na situaciju patnje Mesijine duše, božanskog lava mučenog od strane klipotskih sila, ali takođe podseća i na detalj mučenja grešnika iz Jovanovog otkrivenja: 
„Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao skorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon,[20] a grčki Apolion.“[21] 
Po proročanstvu, svi oni koji na čelu ne budu imali božanski znak (tau, ili egipatski ank) biće mučeni od strane ovih strašnih klipotskih sila bezdana. 
Pred budućim jevrejskim Mesijom, bio on pravi ili lažni, stoji izazov da savlada čitav jevrejski narod, da na čudesan način nadjača njegove tvrdokorne i ortodoksne verske vođe, što do sada nikome nije pošlo za rukom, pa ni Isusu Hristu koji je, sudeći po izveštajima jevanđelista, činio nesvakidašnja čudesa. Tek kada nekome pođe za rukom da na svoju stranu preobrati glavninu jevrejstva, za njega se može reći da je pravi Mesija.

Vidi dalje:
Mesijanski demijurg istorije I
Revolucionarno šabatajstvo i iluminizam

Fusnote
[1] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 99.
[2] Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006, str. 263.
[3] Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, str. 282.
[4] Natan Benjamin ben Eliša Halevi Gazati (1643–1680).
[5] „Mučen bi i zlostavljen, ali usta svoja ne otvori, kao jagnje se na klanje vodi...“ Isaija 53:7 (Bakotić).
[6] Pojam koji će biti objašnjen malo dalje u ovom odeljku.
[7] To je ideja velikog kabaliste Isaka Lurije (1534-1572), poznata kao povlačenje Boga, tj. cimcum.
[8] Šolem, isto, str. 269.
[9] U bibliji kralja Džejmsa to je thick darkness.
[10] Mističan pojam Isaka Lurije kojim se označava proces popravljanja ili ispravljanja, podizanja sveta, što podrazumeva odvajanje čestica božanske svetlosti od ljuštura klipota.
[11] Šolem, isto, str. 270.
[12] Sefira Lepota, odnosno Tifaret (broj 6) centralna je sfera na dijagramu Drveta Života i povezana je sa osam drugih sefira, odnosno sa svima osim sa Malkutom, koja predstavlja svet četiri elementa, u čijem se podnožju nalazi koren klipota, odnosno zmija. Atribut sefire Tifaret, po kabali je Sunce.
[13] Šolem, isto, str. 270.
[14] Šolem, isto, str. 282.
[15] Brojevi 21:6-9 (Bakotić).
[16] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 34.
[17] Pioneer Press, London, 1921
[18] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 47.
[19] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 261.
[20] Ime izvedeno iz hebrejskog korena alef-bet-dalet (ABD), što znači uništitelj. Može se odnositi ne samo na ime entiteta, nego i na lokaciju (knjiga o Jovu, 31:12). 
[21] Jovanovo otkrivenje, 9:7-11. (prevod Bakotić).