Svest / vreme kao linija i kao spirala

Jedna od iluzija koje uslovljavaju naše živote jeste iluzija Vremena, čija je posledica naš osećaj/percepcija kontinuiteta, tj kontinuiteta našeg individualnog i kolektivnog trajanja. Ako prihvatimo tu široko rasprostranjenu i snažnu, rekao bih sudbonosnu perceptivnu i kulturnu varku, a uglavnom je prihvatamo, bićemo svakako deprimirani i onespokojeni (osim ukoliko nemamo neku delotvornu alternativu ili novu iluziju) ishodištem tog kontinuiteta – a to je prekid. Svesnost vodi u ne-svesnost, Jastvo u ne-jastvo, a nešto što ima početak, neminovno ima i svoj kraj. Svesnost o ne-svesnosti izaziva asocijacije o ukidanju svesti i samog subjekta. Ishodište linearnog bitisanja koje ima svoje polazište u tački A, jeste ne-bitisanje koje nastupa zaključno sa dostizanjem tačke B. Biće onda da je vedrije, povodom toga, uzgajati misao o sopstvenoj nelinearnosti, tj o nelinearnosti svog prostor-vremenskog kontinuuma, odnosno ne misliti o sebi kao o kontinuumu već kao diskontinuumu. To praktično znači kako bi trebalo usvojiti stav o sopstvenoj egzistenciji kao procesu koji ne prati pravolinijsku i kontinuiranu vremensku putanju. Nelinearna egzistencija povlači za sobom neke druge, brojnije i različite mogućnosti percepcije i prostiranja subjekta.

Linearno percipiranje i vrednovanje sopstvene egzistencije i egzistencije sveta (linearna svesnost), proizvodi linearno strukturisanu memoriju. Unutrašnji mehanizam svesti memorijske sadržaje uređuje hronološki i manje-više strogo razdvajajući elemente snova od elemenata tzv budnog stanja. Pritom se vrši diskriminacija svih onih sadržaja koji se ne uklapaju u izgrađenu sliku o svetu i sopstvu u njemu. Ti diskontinuiteti se svrstavaju pod kategorije čuda (tada kada se takvim pojavama dodeljuje mnogo veliki značaj ili one izazivaju veće posledice) ili fantazija, halucinacija (onda kada se značaj takvih pojava minimalizuje) itd. Deja vu je kašnjenje dnevne svesti za svešću dvojnika. Svest koja je vezana za fenomen dvojnika je mnogo šira i ona drugačije percipira vreme/prostor - sažima ga u jedan sveprisutni kontinuitet. Taj sveprisutni kontinuitet dnevnoj svesti liči na diskontinuitet. Sve čega se (ne)sećamo, bilo da se desilo ili će se tek desiti, jeste na neki način dostupno dvojničkoj svesti. Otuda uverenje o postojanju sudbine ili o mogućnosti predviđanja iste, pošto znanje o njoj leži pohranjeno upravo u toj tamnoj strani svesti. Tamna strana svesti je pasivna, ali kompletnija od ove svakodnevne, jer ona sadrži i ono što dnevnoj svesti nije dostupno i još samu dnevnu svest. Dnevna svest sadrži samo ono čega se sama dotakla, a ponekad i nešto što je isplivalo iz tamne, dvojničke svesti. Takođe, postoji čitava klasa impresija koje smo greškom percipirali, čija je sudbina da budu automatski istisnute, pa kada slučajno isplivaju onda za to optužujemo tzv podsvest. Linearna svesnost formira krut mentalni sklop i psihološki profil koji je ograničen kulturom nametnutim limitima. Sve to stvara okvir nekakve kulturne ljudskosti koju mlado ljudsko biće usvaja pod strahovitim pritiskom odraslih jedinki (a danas i medija), a što takođe određuje i okvir iskustava, spoznaje te pravac „razvoja”.

Mišljenje koje smatra da čovečanstvo evoluira tokom svog postojanja na Zemlji je ideološko mišljenje, pošto interpretira stvarnost u skladu sa projekcijom. Ovde je to projekcija tzv evolucija ljudskih bića. Ljudi se tobože razvijaju. To što pobornici takvog gledišta vide kao opštu datost vrste, prirodni razvoj i napredak, zapravo je redak i individualan proces zrele svesti. Samo neki pojedinci evoluiraju, većina ljudskih bića to ne čini. Julius Evola kaže da mit o evoluciji nije ništa drugo do ispovedanje vere skorojevića. Kao što neko veruje da ima mali procenat nepopravljivih, rođenih zlih ljudi, zločinaca, tako i ja verujem da je masovna ljudska nesposobnost donošenja odluka u životu glavni razlog odsustva kolektivne evolucije. Civilizacija je osakatila čoveka onesposobivši ga da donosi odluke. Znam da je ova moja tvrdnja u suprotnosti sa opštim uverenjima da je tzv primitivan čovek bio beslovesna jedinka utopljena u totemsko-animistički kolektivitet zajednice, pa stoga i nesamostalna u izboru i odlučivanju. To možda i jeste tako, što ne znači kako je savremeni čovek bitno drugačiji. Danas umesto individue odluke donose institucije. Pojedinac tu samo bira između ponuđenih opcija. Demokratija je politički izraz tog stanja svesti. Mi biramo između TV kanala, političkih partija, predsedničkih kandidata, partnera za seks, ponuda za letovanje, bankarskih kredita, verskih učenja i paketa digitalne ponude. To je masovna „pavlovljevorefleksizacija“, a ne sloboda izbora ili manifestacija slobodne volje čoveka. To je daleko od idealnog božanskog stanja čoveka, odnosno čoveka sa probuđenom svešću o sopstvenoj božanstvenosti. Mitologija svedoči o postupcima i odlukama bogova, koji tvore jednu paradigmu bića koja odlučuju sasvim samostalno i slobodno. I Hrist, ne ulazeći u pitanje njegove istorijske verodostojnosti, jeste jedan primer manifestacije slobodne volje čoveka koja, budući slobodna, pretpostavlja ljudsku oboženost, pošto je sloboda osnovni epitet bogova. Otud na bogove gledam kao metafizičke forme višeg sopstva i skrivene potencije koje se mogu otkrivati i pobuđivati. Naravno, to ne znači kako podržavam aktuelne religijske forme i njihove interpretacije.

Nesloboda, dakle, dolazi iz interakcije, putem slatkog soka sa drveta Znanja. Nesloboda ima ukus prvog posisanog majčinog mleka. Socijalne manifestacije linearne svesnosti ogledaju se u mnoštvu ograničenja koja čine naš život i temelj našeg vaspitanja, (kroz razne tabue, neslobode, zabrane, moranja i totalitarizama tzv „carstva nužnosti”). To sve, u ovoj ili onoj meri, opterećuje međuljudske odnose, kao i svaku jedinku ponaosob. Lanci vrste, kulture i socijalizacije, iako nametnuti od spolja, prevashodno su namenjeni da vezuju iznutra, putem njihove adaptacije i prihvatanja od strane ljudske jedinke. Na taj način oni još intenzivnije i beskrupuloznije žuljaju iznutra, sputavaju i ograničavaju horizonte i perspektive ljudske svesti. Reč greha je ograničenje! – kliče Ajvaz, glasnik bogova, u Knjizi Zakona Alistera Krolija.

Apsolutna uverenost ljudi u kontinuitet i linearnost pojedinačnog i kolektivnog (istorijskog, tradicionalnog) bitisanja, odnosno uverenost da bitišemo u tzv materijalnom svetu, jasno razotkriva ili prikriva, spektakularnu i gotovo šizofrenu krhkost temelja samog čoveka i njegovih predstava. Ta uverenost ukazuje na beznačajnost, neodrživost i apsurdnost tih predstava, a što indirektno proizvodi beznačajnost, neodrživost i apsurdnost ljudskog položaja u Univerzumu. Ako svemu tome pridodamo epitete fatalnosti, kratkotrajnosti i umišljenosti, opšti utisak povodom stvorenja zvanog Čovek je više nego katastrofalan. Zdrav razum je spreman da žučno interveniše protiv gledišta koje tvrdi kako biće može postojati u diskontinuiranom i nelinearnom obliku, odnosno na diskontinuiran i nelinearan način. Na drugoj strani, u svojim religijskim i eshatološkim projekcijama taj isti zdrav razum mašta o večnosti, linearnoj večnosti zasnovanoj na nelinearnim principima (npr. nepropadljivost, odsustvo smrti i večni život i sl). Linearna večnost utemeljena na nelinearnim načelima čini suštinu tzv duhovnog sveta, odnosno ljudskih predstava o onome šta se pod time podrazumeva. Naravno, zadržavam za sebe pravo da pitam nije li onda i pojam „duhovno” takođe intelektualna konstrukcija? Ako pod tim pojmom želimo označiti sve ono što nije materijalno, a pritom i o tom materijalnom uglavnom više ne znamo nego što znamo, znači li to da sebe ograničavamo još jednom podelom više, još jednom klasifikacijom, još jednim arbitrarnim instrumentom pomoću kojeg vršimo diskriminaciju onog šta opažamo? Duhovno i materijalno nisu ništa više do intelektualni spomenici ljudske ograničenosti i svega šta ide uz to. U međuvremenu, ti spomenici su svoju praktičnu primenu našli u političkoj demagogiji, ideološkoj i svakolikoj manipulaciji.

Iz perspektive vulgarnog hronocentrizma tzv (post)modernog sveta, svaki diskontinuitet u svesnosti i opažanju, te svaka nelinearnost u hronologiji i nedoslednost u poreklu sadržaja memorijskih slika, tj u načinu na koji se neko ponaša, govori, misli ili se seća, proizvod su neke određene ili neodređene patologije, „mentalne poremećenosti”, „ludila”, „psihoze”, „halucinacije” i sl., dok su u prošlosti to bila „znamenja Božja”, „opsednutost đavolom”, delovanje magije itd. Kako to i sam zdrav razum može da primeti, a obično primećuje ali se ne upušta u istraživanje ili pak previđa krajnje posledice tog kauzaliteta, svaka promena percepcije rezultira adekvatnom izmenom ljudskog obličja. Što je veći diskontinuitet svesnosti, veće su i vidljivije fizičke promene na čoveku, i to sve do onog momenta kada će čovek na naše oči iščeznuti ili se transformisati u nešto drugo! Da neko spava, ili se nalazi u kakvom transu, sasvim je očigledno. Da je neko „lud”, vidi mu se iz pogleda, držanja, ponašanja; ali, da se neko nalazi u potpunom nelinearnom stanju svesnosti, nemoguće je primetiti iz perspektive linearne svesnosti. Za tzv linearnu pažnju, nelinearne pojave ne postoje, ona ih ne primećuje. Da bi neko opažao nelinearno mora i sam postojati na takav način.

Često uzrok tih raznih psihoza mogu biti i te opake seksualne frustracije, koje možda jesu realne ali tek je pitanje zašto društvo deluje tako stimulativno u pravcu njihovog generisanja? Fransoa Donatjen markiz de Sad je ponudio eksplicitnu alternativu ali pošto napredni duh Velike Francuske revolucije ipak nije bio toliko napredan, siroti Markiz mora da je doživeo veliko razočarenje nakon revolucionarnog prevrata. Njegov sadistički društveno-seksualni režim i pored svih pomaka, ni nakon dvesta godina nigde nije prihvaćen, bez obzira što njegova doktrina ima izuzetno briljantnu argumentaciju oslobođenu iracionalnih humanističkih momenata. Markiz de Sad je, čini mi se, jedan od najvećih pobornika tzv vladavine Razuma, pošto je shodno njegovom shvatanju, moralno, logično i sasvim razumno uzeti kao svrhu i cilj života težnju za ličnim zadovoljstvom, kakvo god ono bilo i kako god da se manifestuje, jer on odbacuje ulogu Boga kao vrhovnog moralnog sudije te odbacuje bilo čiji patronat i autoritet na polju etike i morala kao arbitraran. To što se kod de Sada težnja za ličnim zadovoljstvom manifestovala sadistički stvar je njegovih crta samosvojnosti te specifičnosti njegovog karaktera.
Vidi takođe: Svest kao svetlost

Univerzalna tišina i kartezijanski sindrom

Neprestano vrenje uma svodi život na neprekidnu buku, monolog (ili dijalog sa drugima) te stalnu obuzetost i upregnutost tim mentalnim haosom. Kako je čovek sve civilizovaniji i kulturniji, buka (mentalna aktivnost) u njegovoj glavi i u ekološkom ambijentu sve je veća, a čovek sve uplašeniji od tišine. Tišina postaje vrhunski užas koji u podmukloj neizvesnosti ukazuje na jezovitu tišinu Univerzuma i nemerljivog beskraja zjapeće svemirske praznine. Mentalna i ambijentalna buka preuzimaju ulogu utočišta od straha i svih upozorenja od strane prirode. Funkcija mentalne buke, uključujući i onu spolja proizvedenu od strane elektronskih uređaja i drugih ljudi, jeste da čoveku ulije ili potvrdi predstavu o njegovoj sigurnosti u svetu u kome bitiše. Permanentna kakofonija učvršćuje okvir percepcije na jednom određenom, stabilnom, poznatom, normalnom i proverenom nivou. 

Čovek se rado prepušta haosu hiperaktivnosti mentalnih i kulturnih sadržaja, povišenim decibelima, simbolima, ekranu i zvučniku, ne bi li stekao sigurnost i moć da opstane i sačuva samokontrolu okružen tišinom i zlokobnim vrebanjem jednog tajanstvenog sveta. To je vrebanje koje uzdrmava bedeme spokoja i mentalne ravnoteže, temelje kontrole ili pobede nad stvarnošću. Bez te kakve-takve kontrole, stvarnost se izobličava baš kao kada netremice buljimo u neku stvar, ili kada se nađemo pod dejstvom narkotika. Tvrdnja kako je čovek pobedio Prirodu zapravo se odnosi na njegovo sigurnije i hrabrije (arogantnije) ponašanje i držanje na ovom svetu. Čovek je stekao veće samopouzdanje i veću sigurnost, a svet više ne izgleda tako strašno i nepoznato kao nekada. Grmljavina je danas pražnjenje elektriciteta u atmosferi, a ne gnev bogova. Naravno, veliki broj ljudi se i dalje plaši grmljavine ili strahuje od udara groma. Međutim, ta ljudska pobeda je krhka, ne zato što čoveka uvek može udariti grom, nego zato što ne znamo kako ćemo se ponašati ukoliko iznenada pred nama iskrsne neka nepoznata i zastrašujuća pojava pred kojom tzv racionalno objašnjenje zataji, s obzirom da se ova ne nalazi ni u jednoj od svih naših standardizovanih predstava o svetu. Svaki iole veći diskontinuitet u kontrolisanoj ili pobeđenoj stvarnosti srušiće kao kulu od karata ostvareni ljudski Napredak, odnosno kontrolu i pobedu.

Univerzum je sablasno tih. Njegova tišina teži poništavanju svake individualnosti, svakog egocentrizma, parcijalnosti, apsorbujući sve u monolitnu anonimnost, tišinu i bezličnost prirodnog toka, putevima nastajanja i nestajanja, do (bes)konačne entropije ka matricama Ništavila. U ambijentu totalne anonimnosti i bezličnosti tišine Univerzuma, niko ne može reći Ja a da pritom i čitav Univerzum ne kaže isto. Ljudska bića neprestano ističu i govore Ja, svakako sa skučenih pozicija delića jedne ogromne celine, delića koji smatra kako ima sopstveni integritet i identitet (dok je sa druge strane veoma problematično pitanje bilo kakvog individualiteta). Sa stanovišta totalne perspektive svaka parcijalnost, svaki poseban integritet, a kamo li identitet, jeste nešto posve bespredmetno. Kakav je smisao integriteta neke autonomne partikule (prividno samostalne celine) u gigantskom sklopu beskrajnosti Univerzuma (i metakosmičkog Ništavila)? Kakav je smisao, ako ne da bude šraf (ukoliko već nije ključni atom, ugaoni kamen, što je možda uloga Spasitelja), kockica u mozaiku, delić koji će u svakom slučaju ispuniti nekakvu svrhu i biti iskorišćen, odbačen, pretopljen u nešto drugo. Taj zakon je neumoljiv i nemilosrdan; zakon superiornosti beskrajno velikog nad beskrajno malim. Međutim, ta uloga čak ni pomenutom ključnom atomu ne potvrđuje integritet, već ga još elegantnije uklapa i utapa u totalni integritet sveukupnosti, tačnije u dez-integritet, s obzirom na dekadentnu prirodu Univerzuma. Ključni atom, ili pak svest kakvog genija-pokretača, Logosa, tada umesto vlastitog poseduje apsolutni, univerzalni, infinitivni identitet. On spoznaje da nikada i nije imao svoje Ja, već je njegovo Ja u suštini Ja samog Univerzuma, ako tako mogu da kažem. To znači da se njegov integritet ne završava na granicama njegovog majušnog prostiranja (ukoliko pretpostavimo da je Logos manifestovan kao Čovek), već se uopšte ne završava – gubi se u veličini, u beskraju, daleko iza samih granica Univerzuma. Iz perspektive zagraničnog beskraja, čitav Univerzum deluje kao neka udaljena svetla tačka. Kao da je reč o usamljenoj zvezdi na totalno tamnom i praznom beskrajnom horizontu. Onaj ko se probudio i postao Buda, samospoznavši se kao Jastvo Univerzuma, kao univerzalna svest, lako otkriva beskrajne magnitude svog integriteta čije je uporište metakosmičko Ništavilo, te otud govori o nirvani.

Vidimo, dakle, da je suština integriteta i identiteta usmerena ka infinitivnosti Ništavila. Takođe, pitanje identiteta bi dozvoljavalo tvrdnju po kojoj je svaki identitet proizvoljan, podložan promeni, te stoga istinit koliko i lažan, a što zavisi od količine energije uložene u njega. Dekartova tvrdnja – mislim, dakle postojim – (cogito ergo sum) – jeste, u najmanju ruku, groteskna izjava. Korpuskula koja se odaziva na Dekart i koja tvrdi da, misleći, ona postoji, ne potvrđuje time postojanje sebe kao korpuskule, već sebe kao Dekarta, kao identitet. Forma koja se odaziva na Dekart zaista je nekada postojala, sudeći po relevantnim istorijskim svedočanstvima, ali je sam Dekart naziv fikcije koja je opsedala tu formu (to je zapravo naziv formine ličnosti). Nikakav Dekart nikada nije postojao kao nešto realno. To biće (koje istorijska svedočanstva tako oslovljavaju i identifikuju) je samo umislilo kako je On – Dekart. Izostanak procesa razmišljanja, toka misli, ne ukida korpuskulu zvanu Dekart, već ima za posledicu ukidanje fikcije, fantoma, odnosno Dekarta. Mentalna tišina razgrađuje identitet, odnosno iluziju identiteta. Identitet postoji samo dok teče misaoni proces. Zbog toga. – mislim, dakle postojim – važi samo za Dekarta, a ne i za biće koje je uz pomoć kulturnih sila proizvelo fikciju zvanu Dekart. Ako bi kojim slučajem čovek Dekart pao izgubivši svest, očevici bi rekli da se čovek koga znaju kao Dekart – onesvestio. Istina bi bila da je Dekart privremeno prestao da postoji. Očevici u tom slučaju mogu videti Dekarta, odnosno poznatog im čoveka, tj telo kako leži, ali Dekarta nigde ne bi bilo, jer budući onesvešćeno, biće ne razmišlja i ne dotira energiju u održavanje adaptiranog identiteta zvanog Dekart. Kada se Dekartovo biće probudi, probudiće se i Dekart, koji je u međuvremenu bio kompresovan. Međutim, ako se u Dekartovoj svesti odvija aktivan proces sanjanja, to znači da se Dekart povukao (dobro je pitanje gde se to povukao). U podeli između Dekarta i misli o njemu, Dekart se identifikuje sa nekim ko je posledica ili projekat, uzimajući ga za uzrok. Vidimo da je identitet običan energetski modus, manje ili veće vrednosti, nešto krhko i nesposobno za samostalno bitisanje, lutka, larva…

Ljubinka Radovanović, učenica R.A. Švalera de Ljubiča, u knjizi Velika jednačina –Mit i simbolika starog Egipta,  povodom Dekartovog slučaja, kaže da njegova formulacija: ja mislim, već sama po sebi uključuje ja i mislim. Kako ona objašnjava, taj ja s kojim se identifikujemo, kao da je neko apsolutan, van-misleni, izvor od koga potiču misli. To je ličnost koja je izvan analize, uključena u filozofiju i kao sebe ne računajući, koja zaključuje. U ovoj podeli između subjekta i misli, subjekat se identifikuje sa nekim ko je efekat, uzimajući ga za uzrok. Taj neko, kaže ona, odnosno ličnost, istog je porekla kao i recimo Bog. Perspektive radi, ona nas poziva da obrnemo logiku i identifikujemo se ne sa nekim, nego sa nečim. To je misao, i to misao koja nas stvara, a ne koju mi stvaramo. Mišljen sam, znači jesam, bilo bi ispravnije reći, zaključuje Ljubinka Radovanović. Dalje, ona pita: mišljen od koga? Ni od koga: misao jeste misliti. Postojanje je, navodim, činilac bića. Mislilac i misao se identifikuju. Subjekat oseća sopstveni život kao afirmaciju svoje ličnosti i u takvoj samouverenosti biva poništen samim životom. Ona zaključuje da smo mi afirmacija, ali ne nas samih, pošto smo posledica, odnosno proporcija odnosa naših roditelja. Ova proporcija koja nas začinje stvara se, biva afirmisana našim postojanjem, kao misao čiji smo mi glagol. Kao glagol stvaralačke misli, naše biće jeste postojanje ove misli. Zato misao, po ovoj autorki, ne svedoči naše biće, već mi njega. U toj, na prvi pogled, maloj razlici, nalazi se jaz podele, dok je u toj podeli sakriven koren smrti.

Ne bi mnogo pogrešili ukoliko bi za sindrom Dekart (ljuštura Jastva) rekli kako potiče iz uverenja ljudi da imaju dušu te da se u njenom središtu nalazi njihov osećaj Jastva, osećaj koji, navodno, postoji i nakon smrti i čija stanja zavise od određenog religijsko-dogmatskog determinizma. Isto tako, ne bi mnogo pogrešili i ukoliko bi ustvrdili kako je Jastvo posledica i proizvod određenog načina i opsega percipiranja. Mi smo toliko vezani za vlastitu, ljudsku formu, da nam je praktično nemoguće da uopšte zamislimo sebe kao nešto drugo, a kamo li da to postanemo, odnosno da se voljno transformišemo u to što zamislimo (pritom bi bilo u redu ako tu mogućnost ostavimo retkim slučajevima poput šamana, vračeva, veštica, magova i sl., koji se pretvaraju u životinje itd.). Jastvo je uslovljeno upravo ljudskom formom, bez obzira što u suštini izvire iz bezličnosti i anonimnosti svesti kao takve. Taj osećaj je nerazvijen kod novorođenčadi, ali će rastom deteta i njegovim sazrevanjem trošiti i zahtevati sve više vitalne energije bića za procese razmišljanja, zamišljanja, bavljenja sobom i interakcije sa drugim individuama i okolinom. Prvi i najvažniji činilac u procesu generisanja Jastva, odnosno ličnosti, jeste svest, potom ljudska forma – korpuskula ili energetsko telo, a tek na trećem mestu dolazi uticaj kulturnih i socijalnih sila. Uticaji iz prirode su na četvrtom mestu. Ono što ljušturi ličnosti daje energiju i vitalnost jeste ljudska forma, energija, struktura, anatomija i snaga te forme.

Jastvo je emanacija svesti, uostalom kao i celokupno ljudsko biće – odgovor svesti na izazove sila koje vladaju Univerzumom, mada bi preciznije bilo reći kako je Jastvo – ljudsko Jastvo - emanacija same ljudske forme, koja je emanacija bezlične svesti, a koja je samim tim što je projektovala ljudsku formu postala ljudska svest. Međutim, Jastvo kakvo jeste, samo delimično ispunjava tu svrhu. Autonomija koju Jastvo ima često ume da bude nepraktična, a što ima za posledicu katastrofu svesti koja praktično biva pojedena od strane spoljnih sila. Da bi održalo samo sebe Jastvo vezuje ogromne količine vitalne energije bića te teži sticanju moći koja obezbeđuje kontrolisanje stvarnosti i sopstvenog integriteta, i to po strogo određenim standardima i obrascima koji potiču iz društvene i kulturne sfere. Podsticaj za sopstveno održanje Jastvo traži u unutrašnjoj i spoljašnjoj kakofoniji. Ono stalno podstiče inflaciju kakofonijskih i fantazmagorijskih sadržaja (kao sumu tog procesa imamo inflaciju kulturnih sadržaja). Takvo stanje ljudskog duha i ljudske percepcije čoveka čini lakim zalogajem smrti i dekadencijskih te destruktivnih sila, odnosno čini ga podložnim delovanju sila čije su posledice po tako utemeljen ljudski sklop destruktivne. Zato nas smrt uvek sustiže. Stvar nepogrešivo funkcioniše te se gotovo uvek sasvim neočekivano probije u samo središte našeg života, čak i onda kada je to sasvim za očekivati. Da bi se ispunila sudbina neophodno je dešavanje čitavog niza slučajnosti. Zaista je slučajno kako ćemo umreti (čak i da je ta smrt biblijski ili nostradamusovski prorokovana, tj da o tome postoji razrađen scenario), činjenica da smo umrli upravo po tom scenariju sasvim je slučajna. Ono što je deo sudbine jeste sama smrt. Povodom takve situacije velika većina ljudi ne može gotovo ništa da uradi.

LUCIFEREZA

Naslovna

Svest kao svetlost

povezan tekst: 
Vreme kao linija i kao spirala

Iz perspektive psihologije koju ovde iznosim svest ima značenje samog života, odnosno svetlosti. Sve što postoji, u totalu ili kao parcijalnost, ima svest, tačnije jeste svest. Dakle, definicija svesti koju ove iznosim ima šire određenje od uobičajenog, jer je pre svega ezoterijske prirode. Forma, oblik, prostiranje, jesu emanacije univerzalne svesti, proizvodi kreativne (ali nestabilne, odnosno privremeno stabilne) sinteze svetlosti i tame. To znači da se svest nalazi kako u čistoj svetlosti, vidljivoj ili nevidljivoj, tako i u svim njenim derivatima (ma kako ovi čvrsti, odvratni ili tamni bili). Setimo se kako je sve što je sada čvrsto, tečno, gasovito, ljigavo, lepo, hladno ili tamno, nekada bilo čista svetlost. Svetlost je proizvela takve oblike, zauzela takvu formu tek prilikom interakcije sa tamnom tvari Ništavila. Svetlost je postala oblik tek u dodiru sa Tamom. Primera radi, dozvolimo mogućnost postojanja nekakve tamne svesti koja predstavlja staru svest; svest koja više ne poseduje svetlosni aspekt, svest lišenu sjaja svesti, bilo da je isti izgubila ili ga pak nikada i nije posedovala. U esencijalnom vidu, svest/svetlost jeste nešto bezoblično i krajnje apstraktno, nepostojeće. U konkretnijem smislu svest je percepcija. Ona opaža i reaguje. Svest je poput neke univerzalne supstance, koja međutim, nije homogena već je partikularizovana, istovremeno podeljena, ali i jedinstvena u svom totalitetu. Pritom su partikule te univerzalne supstance međusobno različite po sjaju, količini energije koju za sebe vezuju, po boji i po formi koju svaka od njih posebno projektuje (mešajući se u formi sa supstancom Ništavila), tvoreći tako raznorodnost i različitost pojavnosti i manifestovanih formi u Univerzumu.

Ako posmatramo parcijalno, svest je autonoman i interaktivan supraenergetski entitet koji u interakciji sa partikulama tvari Ništavila (kabalistički klipoti) tvori oblik. Tako je nastao Univerzum. Manifestovana svetlost u interaktivnoj simbiozi sa tamnom tvari Ništavila, generisanjem određene forme, istovremeno generiše i određenu operativnu, formatizovanu svest, tj sadržinu koja ispunjava i puni svrhom datu formu. Tako nastaje biće. Biće ima svest, sjaj svesti, energiju i formu ovakve ili onakve strukture. To znači da svaki oblik ima adekvatnu svest, smatrali ga mi živim ili neživim, u kome god se agregatnom stanju nalazio, bilo da je reč o čvrstim rešetkastim, mineralnim ili organskim strukturama, bilo da je reč o fluidima ili energetskim talasima i poljima. Svest bez sjaja, bez energije, bez forme je pasivna svest. Tek kao biće, svest postaje aktivna, delatna u Univerzumu. Kako i zašto se dešava da određena partikula svesti iz pasivnosti pređe u aktivno stanje i opet nazad (ili suprotno), sasvim je drugo pitanje. U svakom slučaju, budući da se manifestuje u Univerzumu čiji je imperativ dekadencijska dijalektika, svest/svetlost kao takva, manifestna, podleže tim zakonitostima i principima.

Iluzija poretka u Univerzumu jeste, kako je već rečeno, refleksija relativne uređenosti, kosmičnosti Haosa. Svest (ljudska svest) arbitrarno, na osnovu ograničenog iskustva u formi koju tvori u tom trenutku, uz pomoć i prinudu sila kulturnog i ekološkog determinizma, stvara poredak u svetu, tj kreira svoju perspektivu iz koje je svet uređen. Svest stvara određene predstave o svetu i o svom subjektivitetu u njemu, u cilju uspostavljanja i održanja poretka i ravnoteže u sopstvenoj strukturi, u strukturi forme koju privremeno zauzima, odnosno u strukturi bića koje privremeno u prostoru projektuje (te se poistovećuje sa svojom projekcijom). Tako svest u formi bića, obezbeđuje svoju privremenost, odnosno svoje delatno stanje. Iz nekog razloga svest teži aktivnosti. Istovremeno, svest ograničava samu sebe zarad sopstvene efikasnosti, zarad kontrole nad svojom formom, odnosno projekcijom, bićem, zarad očuvanja svog integriteta i identiteta kao manifestovanog, delatnog, projektovanog bića. Taj manevar svesti nazvaću njenim samoodređenjem. Iz ljudske perspektive, proces predočenog samoodređenja svesti zasniva se na temeljima vlastitog i iskustava drugih jedinki, savremenika i prethodnih generacija, živih i mrtvih; iskustava nasleđenih i dograđivanih (ili devastiranih) tradicijom kao sumom procesa tezaurisanja određenih znanja, impresija, iskustava, predrasuda i sudova, običaja, normi, verovanja, kulturnih obrazaca itd., Samoodređenje svesti je u tom smislu proces standardizovanja percepcije, asocijativnog sklopa, modaliteta interpretacije činjenica i pogleda na svet.

Osnovni instrument samoodređenja svesti kod ljudi jeste Razum. Razum je mehanizam, softver zasnovan na logičkim algoritmovima i na imaginaciji. U uslovima kulturnog, simboličkog i civilizacijskog ekološkog ambijenta življenja, a nauštrb intuitivnog mehanizma pogodnog za ne-kulturni način života, Razum ima zadatak da potpomognut kulturom, socijalizacijom, navikama i pamćenjem, održava i produbljuje poredak sveta, odnosno svesti. Poredak svesti jeste uređena predstava ili niz predstava koje individua stiče i gradi (odnosno produbljuje nasleđene predstave), a koje se tiču nje same i orijentira koje ona ima na raspolaganju u funkciji opstanka i snalaženja u svetu. U te orijentire možemo ubrojati kategorije kao što su identitet subjekta, vreme, prostor, telo, društvo, elementi kulturnog univerzuma itd. O svim navedenim stavkama (i o mnogim koje nisu navedene) neophodno je imati stabilne i jasne predstave, ne bi li život ljudske individue (kakvu znamo i čiju ulogu svi više-manje igramo) bio uravnotežen, stabilan i smislen. 

U užem smislu Razum je proces – racionalizacija – neprekidna aktivnost mentalnog softvera. Posledica, ali i uzrok te aktivnosti jeste osećaj poznat kao Ja/Jastvo. Primarna funkcija Jastva jeste da bude policajac, odnosno stožer kontrole nad stvarnošću, da pospešuje realističnost i postojanost stvarnosti. Međutim, evidentno je da kod civilizovanog čoveka Jastvo postaje samo sebi cilj, budući da je nosilac identiteta subjekta vezujući se za njegovo ime, prezime, a preko toga za društvo, bogove/Boga, kontinuitet porodice, klana, nacije, vere, intelektualne tradicije, odnosno velikih identifikacionih kodova. Jastvo je postalo veoma cenjeno i važno u društvenim i međuljudskim relacijama (naročito otkada su počeli da slabe pomenuti veliki identifikacioni kodovi), a time i samovažno, samosvrhovito. Na taj način, umesto same svesti, Jastvo se postavilo kao središte subjekta, kao središte bića, nakitivši se znamenjima i insignijama Razuma i identifikacija koje bi trebalo da pruže legitimitet tom uzurpatoru. Kao posledica toga čovek je tokom istorije svog trajanja počeo da se poistovećuje sa svojim Ja, tj sa jednom od niza identifikacionih matrica, u biti društvenim izumom.

Ahrimanska kosmologija

Ako univerzum posmatramo strogo materijalistički, suočićemo se sa neprijatnim spoznajama. Izvan takvog Univerzuma jeste Ništavilo, unutar Univerzuma takođe jeste Ništavilo. Na krajnjim tačkama suprotstavljenosti beskrajno velikog i beskrajno malog, nalazi se Ništavilo. Ništavilo je polazište i ishodište čitavog Univerzuma, ujedno i faktor koji sam Univerzum čini univerzalnim. Na tragu Heraklita, vidim Univerzum kao arenu večite promene. Univerzum, uzrokovan ili pokrenut Ništavilom, postoji zahvaljujući svojstvenoj dinamici čiji je uzrok upravo u večnoj igri pomenuta dva pola Ništavila: infinitezimalnom i infinitivnom. Osim što je pokretač i generator Univerzuma, Ništavilo je i uslov univerzalne dinamike i egzistencije, odnosno dinamike egzistencije. Imam na umu Ništavilo kao Prostor, kao prazninu, kao ništa koje teži da bude ispunjeno. Iz perspektive samog Prostora, beskraja metakosmičkog Ništavila, Univerzum je posve irelevantna pojava, tačka svetlosti čija je sudbina disperzija u beskonačnosti, usisavanje u beskraj praznine. Jedina luč u tami osuđena je na gašenje raspršivanjem. Svetlosna energija se bespovratno rasipa u dubinama Prostora. Šireći se i osvajajući beskrajna prostranstva, Univerzum se gubi u veličini.

Ništavilo je, dakle, spoljni uzrok dinamike i egzistencije Univerzuma, ali s obzirom na strukturu i uslovljenost te dinamike/egzistencije, Ništavilo je i njen unutrašnji uzrok. Osim što okružuje, ono i prožima sve što postoji. Ništavilo je demijurg, prvi pokretač, aktivno u svojoj pasivnosti, deus otiosus. Mitsko Koplje Vremena bačeno u arenu Univerzuma jeste demijurg dinamike. U knjizi Astrološki i hermetički spisi, čuveni astrolog sa Korčule, Mile Dupor, povodom toga je rekao da se sva materija u svemiru može pretvoriti u energiju, te da se sva energija može iscrpiti radijalno bežeći kroz prostore. Na kraju se i sam prostor gubi u bezdanoj dubini Vremena. Međutim, to ne objašnjava otkud svetlost, otkud energija, ali svakako da ostavlja mesta za kontemplaciju o svetlosti kao uljezu u beskrajnom carstvu Ništavila i tame. Svetlost je uljez, koji ukoliko ne iznađe način da u nekom neodređenom vremenskom roku napusti svet prožet Ništavilom, jedino šta može očekivati jeste sopstveno rastakanje, smrt, pretvaranje u tminu. Kako i kuda to svetlost može otići a da ne bude u domašaju smrti i tame, drugo je pitanje. Univerzum je otud poput kaleidoskopske igre svetlosti, mimikrija te iste svetlosti, u pokušaju da izađe iz smrtonosne zamke u koju je bačena iz izvora koji nema veze sa postojanjem kao takvim.

Postojanje podrazumeva mehanizam dekonstrukcije. Taj mehanizam nalazi se u samoj prirodi Univerzuma, u njegovim unutrašnjim antagonizmima, a što zvuči veoma dijalektički. Univerzum bi stoga mogao biti i samonikli dijalektički proces sa fatalnim i konačnim ishodom, onda kada se vreme i prostor međusobno isprepletu i progutaju u megaperspektivama velikih brojeva. U tom slučaju  demijurg bi bio neko sekularan, svetski, te ne bi bio deus otiosus ili Veliki Arhitekta koji kreativno stoji po strani, već neko drugi i drugačiji, neko prisutan i uvek aktivan.

Vidimo dakle kako je ishodište dijalektičkog procesa trajanja Univerzuma njegovo samorazgrađivanje te nestajanje. Konstitutivni elementi Univerzuma teže međusobnom razlazu, razdruživanju i rastakanju celine koju zajednički tvore. Tvar teži povratku u njeno početno nedelatno stanje, u neaktivnost nevremene primordijalnosti, u večni mir. Privremeno zarobljeni u strukturi i odnosima Univerzuma, njegovi konstitutivni elementi teže slobodi čije ostvarenje u odnosu na celinu predstavlja destruktivan čin, ali i samouništenje svake pojedinačnosti, svakog dela Univerzuma, svakog kvanta svetlosti i energije koji nije utekao datoj izvesnosti. Oslobodilačka, revolucionarna i emancipatorska težnja konstitutivnih elemenata Univerzuma jeste Entropija, obrt ka unutra, implozija tvari u eksploziji sveukupnosti. To je taj mitski Hronos-Revolucija koji proždire sopstvenu decu, zli Saturn, strašan reptil. Entropija je potvrđivanje Ništavila kao imanentne sile, sudbonosnog i determinišućeg prisustva/odsustva, kao suštine, kao alfa i omega, kao izvorišta i ishodišta, početka i kraja.

Ništavilo je mit koji svakodnevica osvedočuje te ga čini uvek aktuelnim. O tom mitu svedoči Dekadencija, svedoči svaki proces i svaka struktura. Prirodan hod, inercija Univerzuma ka Ništavilu, uzrok je, uzor i generator svakolike i sveopšte Entropije i Dekadencije na nižim, podsistemskim i mikronivoima. Takođe, bila bi ispravna i suprotna tvrdnja da su entropijski procesi na mikronivou uzrok, uzor i generator sveopšte Entropije i Dekadencije na opštem nivou. Logika ovog iskaza svoju analogiju nalazi u čuvenom Hermesovom zakonu: kako je gore, tako je i dole, a što magistralno povezuje dve prostorne i vrednosne perspektive koje se gube u dvema suprotnim beskonačnostima. Reč je o makrokosmosu i mikrokosmosu, o infinitivnom i infinitezimalnom, o tamnoj boginji Prostora i nevelikoj krilatoj kugli svetlosti i svesti. Infinitezimalno krilato sunce Hadit egipatske tradicije stoji nasuprot infinitivne boginje Nut. Spermatozoid stoji spram jajne ćelije. Plankton spram kita. To je prava mera odnosa svetlosti i tame, muškog i ženskog, suštinska istina života i smrti.  

Dekadencija počinje uporedo sa početkom trajanja samog Univerzuma. U ljudskom svetu počinje sa nastankom tog istog sveta. Svet postoji da bi bio uništen silom sopstvene prirode. To znači da je egzistencija, u većini slučajeva, dekadentan i fatalan proces po kome nešto nastaje, raste i razvija se, dostiže svoj vrhunac, zatim stagnira, opada, na kraju umire, nestaje. Egzistencija, dakle, nije samo dekadentna, u smislu da je dekadentnost tek jedno od njenih obeležja. U većini slučajeva egzistencija sama po sebi jeste Dekadencija. Ovo nalazi svoju paralelu u filozofiji svetog Avgustina koji tvrdi da je grešan jer postoji, odnosno da je grešno sve što postoji. Da nije grešno ne bi ni postojalo. Verovatno je da bi i obrnuto tvrđenje, shodno tom gledištu, bilo ispravno. U svetlu ove kosmologije, biskupov iskaz bio bi malo modifikovan, a što bitno ne menja stvari, u: dekadentan sam jer postojim. Da ne postojim, verovatno ne bih bio dekadentan, tj propadljiv, sklon kvarenju svake vrste, te konačno sklon rastakanju i smrti. Dakle, prirodno je biti dekadentan, odnosno prijemčiv degeneracijskim težnjama i procesima, ali je takođe prirodno težiti suprotnom, težiti ne biti takav, nameravati nasuprot propadanja i umiranja. Prirodno je odupirati se sopstvenoj prirodi, kao što je prirodno prepuštati joj se. Vidimo da prirodnost uopšte nije pouzdan kriterijum poželjnosti ili opravdanosti neke akcije ili stanja.

Sve nas ovo navodi na biblijski mit o izgonu prvog ljudskog para iz Raja (Knjiga postanja). Kusanjem ploda sa zabranjenog drveta poznanja Dobra i Zla, oni su iz stanja savršenstva prešli u nesavršeno stanje. Odnosno, iz stanja su ušli u proces smrtnog života. Njihov razum je probuđen, njihove oči su se otvorile, verovatno zamenivši do tada aktivan duhovni vid. Njihova iznenadna spoznaja da su goli i prekrivanje polnih organa pregačom, ukazuje na suštinske posledice prelaska iz stanja savršenstva u proces nesavršenosti. Oni su izgubili  tzv ogrtač neiskvarenosti, odnosno svetlost koja ih je krasila u stanju savršenstva, a taj se prekidač verovatno nalazi u predelu polnih organa koji su postali predmet stida, raznih tabua i simboli izopačenja sve do današnjih dana. Upravo je gubitak prvobitne svetlosti uzrok svakolike dekadencije i „grešnosti“ ljudskog bića, pre svega njegove smrtnosti, pošto je, po biblijskoj doktrini, kazna za greh – smrt.

Pošto vodi konačnom uništenju, osnovno načelo Univerzuma nije Kosmos (Red), već Haos (Nered). To što Univerzum deluje kao vrhunsko delo genijalnog natprirodnog arhitekte perceptivna je varka. Arhitekta je projektovao Haos koji funkcioniše po određenim principima. Principi Haosa su jedino šta je kosmično u Univerzumu. Kosmos je, u hijerarhiji principa i sila Univerzuma, podređen Haosu, nalazi se u funkciji svrhe Haosa. U Univerzumu je svaka uređenost relativna, ograničena te u funkciji potonje destrukcije. Svaki Napredak i svako stvaranje nalaze se u funkciji opšte Dekadencije i uništenja. Cena Napretka je uništavanje. To pravilo je uočljivo i u ljudskom ponašanju. Da nema Napretka ne bi bilo uništavanja, ali onda ne bi bilo ni Napretka. Iako deluje neprirodno Napredak je prirodan, kao što je i uništavanje koje Napredak vuče sa sobom takođe prirodno; ionako će sve, bez Napretka ili sa njim, pre ili kasnije, usled delovanja fundamentalnih sila Univerzuma, biti uništeno. Međutim, bez obzira što je prirodno suprotstavljati se uništenju, nije prirodno suprotstavljati se Napretku, bez obzira što ovaj sa sobom nosi uništavanje. Suprotstavljati se Napretku, osim što je neprirodno, to je i neumno, nemoralno. Nemoralno je suprotstavljati se Napretku čak i kada ovaj, osim uništavanja, sa sobom nosi i nemoral. Napredak je instrument Haosa, ali povrh toga je i malo ostrvo Kosmosa i svesti, komad čvrstog pod nogama, orijentir razuma, Hadit za koji se jedino možemo uhvatiti u beskrajnom okeanu Nuite.

Kao dinamična, dekadentna, fatalna i konačna, egzistencija je Proces. Egzistencija može biti nedekadentna i neprocesualna jedino u slučaju da je osnovno načelo Univerzuma Kosmos. U Univerzumu čije je načelo Kosmos, svaka egzistencija jeste večna, nepropadljiva. U odnosu na definiciju egzistencije kao Dekadencije, kao entropijskog fatalnog procesa, jasno je da egzistencija u Univerzumu Kosmosa nije egzistencija. U takvom Univerzumu egzistencija bi bila statična, a svaka dinamičnost imala bi relativan karakter te bi bila u funkciji osnovnog načela tako ustrojenog sveta. Uništenje bi bilo u funkciji stvaranja. U tim uslovima Napredak bi bio beskonačan i umesto uništavanja donosio bi stalno stvaranje i regenerisanje. Takav kosmičan Univerzum jeste jedna idealna služba koja pruža mogućnost stalnog napredovanja. Ipak, takav Univerzum ne postoji, što međutim, ne negira teorijsku postavku religije, već je potvrđuje. Jedino ispravno verovanje jeste verovanje u ono što ne postoji, jer da postoji, bilo bi shodno tome, dekadentno, smrtno, propadljivo, podložno negacijskim silama Ništavila i argumentima svetog Avgustina. Pogrešno je verovati u nešto što postoji. Sve što postoji pre ili kasnije prestaće da postoji, svojom ili voljom same prirode. Zato verujmo u ono što ne postoji, ako ni zbog čega drugog ono bar zato što to, budući da ne postoji, ne može biti uništeno, ne može biti propadljivo. Ovo poslednje daje mesta tvrdnji da je na neki način realnije ono što ne postoji od ovog što postoji. Vera opredmećuje, ali i izopačuje. Vera u Ništavilo nije poput vere u religijske izmaglice svetih knjiga.

Kosmični Univerzum, budući da ne postoji, na neki način predstavlja sveukupnost nepostojanja. Nepostojanje jeste dimenzija nekakve paraegzistencije koja nije Proces – dekadentan i fatalan. Iako predstavlja sveukupnost neegzistencije, kosmični Univerzum (kao alternativni svemir B) i Ništavilo nisu isto. Ništavilo je kao beskrajnost Prostora utopljenog u ambis Vremena ipak realnost. Nepostojanje podrazumeva (ne)određene sadržaje kojima nije svojstveno prostor-vremensko manifestovanje. Nepostojanje bi takođe mogli da odredimo i kao neostvarenu egzistenciju, kao nešto što nema dovoljno energije da bi postojalo ili čija energija nije kompatibilna sa postojanjem, sa egzistencijom kao takvom.

Kao ljudska bića, navikli smo da svetlost i tamu, odnosno dan i noć, tretiramo kao jednake datosti prirode, kao neke ravnopravne pojave ili subjekte. Naime, takav utisak stičemo zbog relativno jednake proporcije zastupljenosti obe pojave na osnovu kojih je izgrađen ritam čitavog života na Zemlji. I to je za nas normalno. Međutim, ako malo bolje sagledamo stvari, videćemo da je svetlost daleko inferiornija komponenta datog dualiteta. U otvorenom svemiru, a što nam se jasno predočava noću, svetlosti ima u daleko manjoj količini u odnosu na tamu. Dominacija svetlosti jeste iluzija, odnosno posledica prisustva ogromnog izvora svetlosti i toplotne energije, tj Sunca. Tama je, dakle, nešto mnogo realnije, istinskije na neki način, jer prethodi svetlosti, a i nastupa automatski kada izvor svetla nestane ili se ugasi. Tama je alfa i omega. Svetlost predstavlja pritvornost postojanja, osnovnu referencu projekcije Prostora i Vremena. Kvantitativna superiornost tame nad svetlošću, odnosno ljudsko poimanje te superiornosti, koja uostalom i očitava realniju sliku prirode sveta, nalazi svoju refleksiju u našem strahu. Noću se uvek više plašimo nego danju. Uvek nam nekako lakne kada svane. Nije nužno da tama pretpostavlja ili krije neko Zlo, niti svetlost podrazumeva Dobro. To su ljudski „stereotipi“.

U ovom Univerzumu nisu na delu nikakvi uzvišeni principi već najbrutalniji darvinovski „lanac ishrane”. Jedan od tih stereotipa jeste onaj koji drevnost i tamu pripisuje ženskom elementu a svetlost i ono što je istorijski ili mitološki mlađe muškom. Bahofen navodi da ženstvenost stoji na čelu, dok se muški lik snage javlja tek posle, u drugoj liniji. Žena je datost, muškarac nastaje. Po Bahofenu, žena i muškarac se ne pojavljuju istovremeno. Oni nisu istoga reda. Žena je ono što je dato, muškarac tek ono što je iz nje nastalo. On pripada vidljivom, ali stalno promenljivom stvaranju. Kao takav on dolazi na svet samo u smrtnom obličju. Od početka postoji, data je, nepromenljiva je, samo žena. (U tom smislu je Oto Vajninger posve u pravu kada tvrdi da apsolutna žena nema Ja). Postao, i zato stalnom propadanju izložen je muškarac. U sferi fizičkog života muški princip stoji na drugom mestu, on je podređen ženskom principu. U tome ginekokratija ima svoj uzor i svoje utemeljenje. U tome je koren one davnini svojstvene predstave o vezi besmrtne majke sa smrtnim ocem. Ona je uvek ista, a na strani muškarca gradi se nepregledan niz generacija. Sa stalno novim muškarcima sparuje se uvek jednaka pramajka. 

Nakon ove parafraze Bahofena, podsetio bih na onaj momenat kod Karlosa Kastanede kada njegov učitelj čarobnjak Don Huan govori o kvantitativnoj superiornosti ženske svesti u odnosu na mušku koje u univerzumu ima u tragovima. Julius Evola, recimo, u knjizi Metafizika seksa, kaže da je pitanje inferiornosti, ravnopravnosti ili superiornosti žene u odnosu na muškarca lišeno smisla, jer pretpostavlja uporedivost. Po Evoli, između muškarca i žene postoji razlika koja isključuje svaku uobičajenu meru, jer i sposobnosti i vrline prividno uobičajene i „neutralne“ imaju različitu funkcionalnost i obeležje prema tome da li su prisutni kod muškarca ili žene. Pitati se da li je „žena“, odnosno ženski princip, superiorna ili inferiorna „muškarcu“, tj muškom principu, isto je što i pitati se da li je voda superiorna ili inferiorna vatri. Zato, kako to kaže Evola, kriterijum mere za oba pola ne može da pruži suprotni pol već jedino „ideja“ sopstvenog pola. Jedino što se može učiniti po tom pitanju jeste utvrditi superiornost ili inferiornost određene žene na osnovu toga da li se ona manje ili više približava ženskoj tipičnosti, čistoj ili apsolutnoj ženi, a što analogno važi i za muškarca. Dakle, pitanje inferiornosti ili superiornosti nekog principa u odnosu na neki drugi jeste samo u pogledu kvantitativne zastupljenosti u prirodi ili u nekom biću, odnosno fenomenu.

Uzmite komad uglja, uzmite blato, izmet, bilo šta što se možda čini odvratno i mračno, zapravo bilo koju stvar, prijatnu ili neprijatnu. Sve je to nekada bila čista svetlost. To i današnja nauka može da potvrdi, ali ne može da dokaže otkud svetlost. Stoga se moderna nauka vraća na drevne mitove čije praktične konsekvence i potonje realizacije kategorički negira; vraća se na primordijalno kosmičko jaje iz čega je sve proisteklo. Međutim, bitno je pitanje kako nešto što je pasivno, nemanifestovano, što je ništavilo, a u fizičkom smislu vakuum, iznenada biva manifestovano, aktivno, biva prokreativna i životvorna svetlost? Otkud primordijalno kosmičko jaje čiste energije usred ništavila? Odgovor na to pitanje upućuje na neku silu, veoma aktivnu silu koja stvara energetske forme mešajući svoju sa nemanifestovanom energijom Ništavila. Tako nastale forme, budući dvostruke prirode, sačinjene od dve vrste energije, teže raspadu, odnosno svaka vrsta energije teži da se oslobodi nametnutog, neprirodnog stanja, te da se vrati u svoje normalno stanje, odnosno prvobitni, nevremeni ambijent. To znači kako je sve što nas okružuje sazdano od ove dve vrste energije. Ono što je nestvoreno monoenergetske je prirode, ne može umreti niti živeti u smislu koji je nama blizak i znan. Sa druge strane, sve što nastaje, živi i umire, jeste bienergetskog porekla. Poreklo prokreativne sile otvara čitav niz rasprava, čak bi mogli biti odvedeni u pravcu da tvrdimo kako je to Bog, što naravno, ne znači da su teorija i praksa aktuelnih i uopšte istorijskih religijskih formi ispravne i opravdane.

RUŽA BAFOMITRASA

(naslovna, dizajn Svetislav Bajić)

Dоriјаn Nuај sе u knjižеvnоsti јаviо јоš 1995. zbirkоm pеsаma „Akvanоmikоn“. Autоr је i zbirkе pеsama u prоzi „Crni nеmis“ i prоznе knjigе „Lucifеrеza“. Istоvrеmеnо, Nuaј оbјavljuје knjigе pоsvеćеnе еzоtеrizmu: „Bоžanska rеvоluciјa katastrоfе“, „Dоktrina satanizma“ i „Kоntrainiciјaciјa“. Bеz оbzira na razlikе izmеđu fikciоnalnih i nеfikciоnalnih tеkstоva, njеgоvе knjigе, pоsmatranо zaјеdnо, dеluјu kaо cеlina. „Ruža Bafоmitrasa“ pripadala bi fikciоnalnоm razdеlu Nuaјеvоg pisanja, ali nеsumnjivо оtkriva i njеgоva druga intеrеsоvanja. U pоdnaslоvu је tеkst, naimе, оdrеđеn kaо „iniciјaciјski rоman“. Timе је autоpоеtički svrstan u umеtničku prоzu, ali еksplicitnо оdrеđеnjе pоdžanra upućuје nas da јеdnо оd mоgućih čitanja rоmana tražimо i u aluziјama na еzоtеrična učеnja. Tim prе štо је оvakо еksplicitnо оdrеđеnjе pоdnaslоvоm u savrеmеnој knjižеvnоsti rеtkо i pо pravilu upućuје čitaоca na tо sa kојim prеthоdnim tеkstоvima nоvi tеkst uspоstavlja diјalоg, оdnоsnо u kоm mоdusu ga trеba čitati (npr, kada Pеkić svоје dеlо оdrеđuје kaо „sоtiјu“ nеоphоdnо је pоtražiti diјalоški оdnоs sa žanrоm srеdnjоvеkоvnе sоtiје ali i sa Židоm). „Iniciјaciјski rоman“ kaо samооdrеđеnjе signalizira čitaоcu kоје kоnvеnciје trеba da prati. Оva vrsta rоmana ima svоје mеstо u еvrоpskој knjižеvnоsti, оd rоmana о Graalu prеkо masоnskоg rоmana 18. vеka (gdе spada i prvi srpski rоman, „Kandоr“ Atanasiјa Stојkоvića) dо savrеmеnе еpskе fantastikе i rоmana kоје pišu nоvоvеkоvni оkultisti.

Na naјоpštiјеm, antrоpоlоški pоsmatranоm planu, јunak rоmana оbičnо prоlazi krоz prоmеnu, bilо da је оna vеzana za оbrеd prеlaza, bilо za sticanjе znanja; vеоma čеstо sе јunakоva pоtraga izražava putоvanjеm. Autоri kоristе simbоlе kојi sе u litеraturi оdrеđuјu nеrеtkо kaо arhеtipski, a kојi mоgu biti i dео citatnоg slојa; njima sе оpšta iniciјaciјska shеma оvaplоćuје krоz kоntеkstualizоvanо učеnjе. Upravо na taј način Nuaј daје ključеvе za čitanjе, uputе ka kulturоlоškоm оkviru krоz vоđеnja radnjе. Umеstо tоga, prеd čitaоcеm sе smеnjuјu prizоri i scеnе kојi su, kakо sе nagоvеštava, ipak – na nеlinеaran način – pоvеzani. Radnja sе vraća na pојеdina mеsta, likоvi nеstaјu i vraćaјu sе, sa јеdnе scеnе prеlazi sе na drugu. Nе stičе sе utisak da је Nuaј vоđеn pоstmоdеrnističkоm žеljоm da ispituје fоrmu ili čistо ludičkim aspеktima pripоvеdanja. Sličan pоstupak kalеidоskоpskоg mеnjanja scеna primеnjеn је i u „Lucifеrеzi“ a čini sе da је Viliјеm Barоuz sa tеhnikоm kоlaža biо naјvažniјi uzоr. Raspоrеd arkana unоsi „rеd u haоs“. Dоk Pavić u „Pоslеdnjој ljubavi u Carigradu“ čitaоcu daје mоgućnоst kоmbinоvanja karata i nеlinеarnоg čitanja, Nuaј је zadržaо raspоrеd, оčiglеdnо zbоg njеgоvе simbоličnоsti, nе daјući čitaоcu mоgućnоst učеšća u krеiranju tеksta (a pitanjе је kоlikо čitalaca zaista čita nеlinеarnо Pavića), ali mu pruža dubinsku strukturu, kоmpоziciоnо blisku stabilnim funkciјama јеdnоstavnih оblika, pоput baјkе. Dvоstruki način na kојi upоtrеba tarоta funkciоnišе, citatnо-simbоlički i kоmpоziciоnо, narativnо, оpоminjе nas da bi bilо prеnaglо оdrеditi оvaј rоman kaо „еzоtеrični“. Tačniје, оn niје samо tо. Оvо trеba naglasiti nе zbоg kulturnе marginalizaciје еzоtеrizma ili zbоg tоga štо rоmani samih еzоtеrista оbičnо gubе knjižеvni kvalitеt na račun alеgоrizaciје i оsоbеnе didaktikе, nеgо zbоg svеsnоg pоdrеđivanja еzоtеričnоg slојa оpštеm planu rоmana.

Likоvi rоmana vоdе raspravе i tеkst је visоkо aluzivan. Ipak, mada sе čitaоcu daјu nagоvеštaјi, rоman sе mоžе čitati i van dеšifrоvanja, јеr nе prеlazi u puku alеgоriјu. U prikazu puta оdustaје sе оd mimеtičnоsti i prеpušta sе fantazmagоričnоm i dеlirantnоm. Prikaz svеta varira izmеđu mitskоg i irоniјskоg mоdusa, kојi sе, kaо kraјnjе tačkе, dоtiču. Оkvir јunakоvоg traganja bi sе, vеrоvatnо, naјlakšе mоgaо razumеti u оkvirima magiјskоg prеоbražaјa, sticanja pоlоžaјa magusa kaо izdignutоg iznad ljudskоg stanja. Imaginalni i vizuеlni aspеkt је u prvоm planu kaо nеštо štо trеba da dеluје na čitaоca. Оtuda i stil kојi sе nе libi pоdignutоg tоna, јakih slika, svеga оnоg – sasvim u tradiciјi „crnе rоmantikе“ – оd čеga zazirе irоniјski mоdus, dоminantan u savrеmеnој knjižеvnоsti. Pоrеd оvоg linеarnоg i „haоtičnоg“ ugla glеdanja, mоgućе је pоsmatrati rоman i krоz shеmе binarnih оpоziciјa. I tu је čitaоcu dat ključ; u uvоdu sе likоvi prеdstavljaјu krоz parоvе: јеdni prеdstavljaјu kоntinuitеt, drugi diskоntinuitеt. Različiti likоvi kојi sе srеću u оdеljcima rоmana ukazuјu sе i kaо оvaplоćеnja dubinskе оpоziciје. Put kојi sе оstvaruје krеtanjе јunaka. Pоglavlja su imеnоvana pо vеlikim arkanama tarоta tе iniciјaciјu trеba pоsmatrati krоz prizmu zapadnоg еzоtеrizma. Sam raspоrеd arkana mоžе sе pоsmatrati u nеkim intеrprеtaciјama kaо inciјaciјskо krеtanjе. Nuaј, mеđutim, kоristi arkanе simbоlički ali i strukturalnо, kaо kоstur rоmana. Оvaј pоstupak zahtеva čitaоčеvu pažnju.

Rоman prеd čitaоca pоstavlja zahtеvе јеr је autоr оdustaо оd linеarnоg sе takо mоžе saglеdati, kakо smо rеkli, i u naјоpštiјој antrоpоlоškој shеmi iniciјaciје. Јunak srеćе i prоtivnikе i pоmоćnikе, čiје su kоnkrеtizaciје оstvarеnе оpеt krоz tradiciјu zapadnоg еzоtеrizma: Kaljоstrо i Dе Mоlеnsis (Žak dе Mоlе, pоslеdnji pоglavar tеmplarskоg rеda). Pоsеbnо važnu ulоgu imaјu оvaplоćеnja žеnskоg načеla, оdnоsnо imaginariјum žеnskоg, u čiјеm sе prikazu rеgrеdira dо kraјnjеg i univеrzalnоg tabua ljudskоg društva – incеsta. Оdustaјanjе оd irоniјskоg mоdusa је vidljivо na kraјu јеr јunak uspеva u iniciјaciјskој pоtrazi, stičе bеsmrtnоst, prеvladava diskоniuitеt.

Nuaјеv rоman stојi van pоеtičkih i pоlitičkih rasprava, nеrеtkо nеrastavljеnih, kоје sе vоdе na dоmaćој knjižеvnој scеni. Taј оtklоn оd savrеmеnоsti svеstan је izbоr. (Nе trеba sumnjati da ćе na altеrnativnој scеni – bоljе rеći, јеdnој оd takvih scеna – оva knjiga privući pоsеbnu pažnju). Tо је izbоr da sе nе prilažе оbоl raspravama (barеm nе еksplicitnо, јеr Nuaјеvе knjigе u cеlini nisu apоlitičnе, prе su van – ili nadpоlitičnе), nеgо da sе pоnudi јеdan оsоbеn svеt u kоm sе mеša еzоtеrična citatnоst i оpsеsivnе, halucinantnе slikе. Fantastična knjižеvnоst је, kakо је primеćivanо, u srpskој knjižеvnоsti nоviјеg dоba vеlikim dеlоm pоčivala na оtklоnu оd dоminiraјućеg istоriciziraјućеg diskursa. Kоd Nuaјa, za razliku оd dоmaćih bоrhеsоvskih fantastičara, taј оtklоn niје vоđеn оkrеtanjеm samоm tеkstu i uranjanjеm u njеga, nеgо žеljоm da sе s оnе stranе istоriје dоprе dо mita.

dr Nеmanja Radulоvić

Izvori inicijacije i kontrainicijacije

„Od Avraama do Davida svega, dakle, četrnaest kolena, a od Davida do preseljenja u Vavilon četrnaest kolena, i od preseljenja u Vavilon do Hrista četrnaest kolena.“

Jevanđelje po Mateju 1,17

(rodoslov Isusa Hrista)

Inicijacija je pre svega aktiviranje modaliteta promene, personalne ili kolektivne. Ta promena tiče se izmene modaliteta bitisanja subjekta u različitim vremenskim epohama, bilo da je reč o transistorijskom, istorijskom ili ličnom vremenu jednog čoveka. Da bih osvetlio moje gledište na datu temu pozvaću se na dva mita. Prvi je mit o cikličnoj smeni velikih vremenskih epoha koji je karakterističan za mnoge kulture i tradicije. Nama najbliži grčki mit govori o pet eona neodređenog trajanja, pet mitskih doba koja se sukcesivno smenjuju te pet naraštaja čovečanstva koji su živeli pod različitim zakonima i prilikama. Nakon aktuelnog gvozdenog doba, odnosno petog doba u nizu, stanje čovečanstva i uopšte života na Zemlji, opet će potpasti pod zakonitosti prvog razdoblja, odnosno stvari će se opet naći na početku obišavši pun krug. Reč je dakle o jednoj velikoj revoluciji, dugotrajnom obrtanju jednog velikog kosmičkog točka, odnosno o nelinearnom konceptu (trans)istorije. Sa druge strane, nama najbliži linearni mit o promeni, gde je promena jedinstvena, neponovljiva i trajna, te nema više vraćanja na ono što je nekada bilo, jeste biblijski mit o postanju i ishodištu sveta i čovečanstva. Svaka promena koja označava prelazak na drugačiji nivo, bilo u linearnom ili cikličnom modalitetu vremena, posledica je određenog događaja, odnosno inicijacije ili kontrainicijacije, uvođenja ili izvođenja. U ovom radu ću pokušati da u koordinatama između navedena dva tradicionalna koncepta transistorijskog procesa, iznesem moje osnovne ideje o fenomenima inicijacije i kontrainicijacije.

Inicijacija je povezana sa smrću. Smrt je osnovna i suštinska komponenta inicijacije. Bez prisustva smrti nema inicijacije budući da je smrt referentna tačka kroz koju se projektuje promena. Numerički, promena je broj Dva. Povodom toga zamislimo dva točka spojena prenosnim kaišem. Astrološki, to je Jupiter u Jarcu. Jupiter je Zevs, a Jarac je kamen. Analogija je stoga sasvim jasna, jer je Zevs preživeo susret sa Hronosovim ustima pretvorivši se u kamen, što predstavlja inicijacijsku alegoriju. To je slika promene koja u sebi sadrži i ideju o smrti i nadilaženju iste. Smrt je promena i promena je smrt. Inicijacija podrazumeva, između ostalog, umiranje starog i rađanje novog čoveka, još za života. Inicijacija je pokretač tog procesa. Otud je njena priroda demijurška, da pokrene mehanizam. Do jednog trenutka čovek nešto oseća, misli, sluti, ali nema jasnu predstavu kroz kakvu to inkubaciju prolazi jer je predinicijatička inkubacija period teskobe iz koje se izlazi jedino kroz kapiju inicijacije. Potom na scenu stupa nosilac inicijacije, iznenada se umešavši u dotadašnji tok života, bez najave, prizvan mada nepozvan, gotovo sam od sebe. Inicijator, ma ko to bio, ma šta bio, jeste nosilac neodoljive i fascinirajuće harizme. Otud inicijator može biti drugo ljudsko biće, nekakav duh ili božanstvo, pa i sva tri u jednom. 

Inicijacija može doći bilo kako i bilo kad, a inicijator može biti bilo ko, pa čak i životinja. O tome govore mitovi, da se kao inicijator pojavljuje neki bog u obliku određene životinje, bilo da dolazi u snu ili na javi. No, kada je inicijator čovek, ili grupa ljudi, stvari podležu nekim pravilima i mentalitetu tih ljudi ili tog određenog čoveka, jer je obično reč o nekoj ukorenjenoj tradiciji koja ima određene specifičnosti. Tokom inicijacije, inicijator stavlja iniciranog na određeno iskušenje. To je simbolička transformacija i podseća na kotrljanje grudve snega sa vrha planine. Na kraju procesa imamo realnu promenu. U tom smislu inicijacija je poticaj, smislena intervencija u nečiju sudbinu u cilju njene promene, odnosno ispunjenja. Od tog trenutka vreme dobija drugačiji značaj. To je vreme promenjene svesti i njenog drugačijeg fokusa.

U optici učenja o cikličnoj promeni, inicijacija kao proces tradicije, nije bila svojstvena Zlatnom dobu prvobitnog naraštaja čovečanstva. U linearnom, biblijskom smislu, bilo je to vreme boravka prvog ljudskog para u rajskom vrtu. Doba nevinosti bilo je i doba direktne komunikacije sa božanstvom „licem u lice“, u stanju odsustva promene tokom procesa življenja. Bilo je to vreme koje odgovara planetarnoj prirodi Saturna (u ezoterijskom smislu). Saturn je vreme, ukazuje na večnost, na večni protok i rotaciju, dakle nešto akvatičko i fluidno, ali je istovremeno i okamenjeno, kristalno, stabilno. Zato je mlinski točak idealna alegorija takvog stanja svesti. Biblijska legenda o padu čoveka posredstvom zmije, odnosno izgon iz rajskog vrta, ukazuje na inicijacijsku prirodu zmije. Zmija je u tom pogledu instrument božanskog proviđenja, bilo da je reč o zmiji iz rajskog vrta, nego i o štapu-zmiji u rukama Mojsija kao donosioca Jahveovog zakona izabranom narodu čime je on zapravo imao ulogu inicijatora jedne zajednice. U hermetizmu imamo primer samog Hermesa čiji je simbol kaducej, odnosno zmijski štap – instrument inicijatora i iscelitelja.

Zmija sama po sebi ima mnogo značenja, ali ona je u suštini fenomen lunarne prirode, jer je Mesec onaj koji inicira, pa je stoga Mesec u obliku zmije nosilac inicijacije. Tako imamo poklapanje analogijskog niza Mesec-zmija-inicijacija-smrt, jer Mesec je i onaj ko je prvi umro (Elijade). Međutim, Mesec kao fenomen koji simbolizuje dualnost, takođe je i izvor kontrainicijacije, odnosno istovremeno radi za i protiv. Pogledajmo, legenda o izgonu iz rajskog vrta ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja, pad u fatalnost zemaljskog života, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Tako dolazimo do božjih odabranika, do odabranih pojedinaca, grupa, krvnih loza ili čitavog naroda.

Kako inicijacija predstavlja uvođenje nekog ili nečeg u nešto, početak nekog drugačijeg bitisanja, novog kvaliteta, tako kontrainicijacija predstavlja izvođenje subjekta iz inicijacijskog modaliteta tradicije, nikako vraćanje na staro. Kontrainicijacija je dakle svesna i voljna negacija tradicije, koja se prevashodno dešava iz razloga određenog istorijskog zamora tradicijskog mehanizma, a čiji su uzroci mnogostruki, pa tako ne bih sada ulazio u tu vrstu determinizma. Kao što inicijacija predstavlja misteriju, odnosno institucionalizovanu misteriju, tako je kontrainicijacija kao simulakrum misterije, zapravo konspiracija, odnosno institucionalizovana konspiracija. Konspiracija je modus operandi kontrainicijacijske (ne)svesti. „Adepti“ kontrainicijacije primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, teže da potaknu ne samo čitavu ljudsku vrstu na samoponištenje, nego i da na paradoksalan način ukinu univerzum, a stvarnost zamene virtuelnim. Ništenjem svake prirodne, istorijske, duhovne ili genetske autentičnosti i ekskluzivnosti, kontrainicijacija teži da svojim delovanjima i planovima obuhvati sve i svakoga, da premreži čitavu planetu i uvek iznova piše istoriju u skladu sa manirima nekih „novih čitanja“ prošlosti. To je ono što akteri kontrainicijacije smeraju  čovečanstvu, obuzeti izopačenim snom o moći, snom koji je po svojoj suštini lunarna refleksija zarobljena između magičnih ogledala u lavirintima i katakombama opskurnog, podsvesnog i okultnog. To je vizija mračnog sveta ogledala koja u beskraj reflektuju bledunjavu svetlost iz samo jednog izvora, iz jednog opskurnog kandila u večnoj noći. Večiti suton, večiti zapad, metanisanje nad zjapećim dverima Amente, Hada, Šeola, kao jedinom mestu gde poreklo i svest nemaju nikakvog smisla.

Plan ništenja je istorijski i utkan je u krv njegovih nosilaca, odnosno onih koji znaju da su uzurpatori, da su uljezi, da su drugačiji, pa kao takvi teže da ponište svaki trag i svaku instituciju tradicionalnog i inicijacijskog, iako paradoksalno, tome teže – da budu tradicionalni i inicijacijski, ali na nekom (r)evolutivno višem nivou. Kontrainicijacijska konspiracija teži da prodre u svaku tradicionalnu instituciju i očisti je od sadržaja, parazitski i temeljno, da umesto prave aristokratije održava njen simulakrum, umesto monarhije pseudomonarhiju, umesto imperije pseudoimperiju, umesto civilizacije pseudocivilizaciju, umesto tradicije pseudotradiciju, odnosno antitradiciju, a umesto inicijacije kontrainicijaciju. Stalnom invencijom novih oblika poništenja, oni vrše dalji proces revolucionisanja – ukidajući tradicionalne institucionalne forme koje su ionako obesmišljene i nemoćne. Revolucija je kredo kontrainicijacije, ali tu nije reč o onome šta revolucija uistinu jeste, ciklično načelo saturnalne prirode, nego na delu imamo izopačenje saturnalnih energija koje projektuju kontrarevolucionarni abortus. Revolucija kao rotacija je prirodni inicijacijski tok, dok bi kontrarevolucija predstavljala izraz prekida, izvođenja iz prirodnog u neprirodni tok, iz poretka u haos.

U čemu se ogleda haos modernog sveta? Uzmimo, na primer, aristokratiju, koja je u svom institucionalnom vidu, pa i sadržinski, uništena, odnosno zamenjena lažnom aristokratijom koja je primenila isto načelo sećanja, ali ne na izvorni uzor, nego na veštački simulacijski totem krvi uljeza. Aristokratiju pre svega čine oni koji posredstvom krvne linije, odnosno tradicijom krvlju prenesenog kulta i kontakta sa božanskim izvorom, održavaju inicijacijsku liniju. Gubitkom te linije sa jasno određenim kultnim božanskim pretkom, gubi se tradicija i inicijacijski lanac. Pokušaj onih koji su izgubili tu nit da istu ožive ponavljanjem obreda i ustanovljavanjem nekakve nove linije, nije restauracija, nego kontrainicijacijski manevar kojim uzurpatori i uljezi teže legitimizaciji. Uzurpatori i uljezi su oni koji nemaju direktnu krvnu liniju, koji su poreklom iz plebsa ili su došli kroz plebs. Oni koji su došli kroz plebs jesu po ezoterijskom poreklu lunarne podljudske refleksije projektovane u ljudski materijal.  

Tragedija čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji nakon izlaska iz rajskog vrta, odnosno prestanka Zlatnog doba, stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca lunarne svesti ili telurske svesti elementala. Rečju, padom čoveka na Zemlju je stigla smrt. Blistavo Zlatno doba zamenilo je turobno Srebrno itd. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv, ali sećanje potaknuto kultnom tradicijom. Linija koja potiče nakon prekida tradicijske linije, nije linija obnove, nego linija imitacije, linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka uzima ne božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov simulakrum, reziduu ili neki drugi oblik supstitucije. U međuvremenu, vrhovni božanski princip mahom ostaje nedostupan za čovečanstvo, već pre opstaje kao deo kolektivnog sećanja, ali je odavno prestao biti stvaran.

Inverzivno nasilje solarne radijalnosti kontrainicijacijskog pristupa, sumirana je u stavu po kome je „dobro što se Zapad trudi da nametne svetu materijalističku civilizaciju. Svetska civilizacija mora biti jedna; a civilizacija, tehnika ljudske organizacije, može da bude samo materijalna.“ Drugi iskaz: „Univerzalni Čovek dostići će carstvo Sofije tek kad zapadni i individualistički Čovek duhovno pobedi i preobrazi kolektivistički Istočni svet.“ (vidi Dimitrije Mitrinović, Treća sila, Gradac, čačak, 2004, str 40). Naravno, Mitrinovićeve vizije su dekadentna refleksija izvornog „nevidljivog Sunca“, onog duhovnog Sunca sa kojim su drevni ljudi Zlatnog doba direktno opštili ulazeći u jedinstvo sa solarnom svešću. Zato su vizije istorijskih ljudi zapravo lunarne, jer se „čitaju“ u astralnim zapisima. Istorijski čovek nema moć direktnog gledanja u duhovno Sunce. Otud su vizije prosvetljenih umova toksične u svojstvu njihove primene ili dalje interpretacije. Kao što se raspada telo čoveka koji je umro, tako i reči koje je on izgovorio ili napisao, postaju agensi dekadencije, ulazeći u instrumentarij anđela smrti. Vizije se rečima ne mogu preneti, naročito ako drugi um ne vidi. 

Vizija čiju sam interpretaciju ovde posebno izdvojio jeste iluminatska po duhu jer je totalna. Sve što je iluminatsko jeste solarno, univerzalno, odnosno imitira solarno i univerzalno. Iluminizam je proizvod kontrainicijacije. Nije svaka kontrainicijacija nužno destruktivna. Zapravo, ona to po svojim premisama i nije, ali je destruktivna u svom ishodištu i po posledicama. Kontrainicijacija takođe može voditi ka inicijaciji, ali to je tako u pogledu izuzetnih pojedinaca. U opštem smislu, u pogledu posledica na čovečanstvo, njeni efekti su dekadencijski. Kontrainicijacija podražava izvornu solarnost Zlatnog doba, ali sama nije solarna. Kontrainicijacija je dekadentni oblik inicijacije nastala u periodu prelaska iz jedne u drugu transistorijsku epohu, odnosno iz Zlatnog u Srebrno mitsko doba. Inicijacija je do tada dolazila prirodno posredstvom sunčeve svetlosti. Kontrainicijacija je otud morala doći posredstvom lunarne refleksije. U međuvremenu, vrhovni solarni muški princip ostao je nedostupan, osim u izuzetnim okolnostima kada možemo govoriti o nedovršenoj inicijaciji. Ta nedovršena inicijacija dešava se onda kada solarna svest izvrši direktan upliv u svest adepta. To nije kontrainicijacija, jer čak i ako bi nedovršena inicijacija imala kontrainicijacijske pojavne oblike, ona i dalje pristaje u red inicijacijskog delovanja. Najbolji primer neuspele inicijacije je Ep o Gilgamešu: 

„U Epu o Gilgamešu videli smo dramatičan prikaz ljudske uslovljenosti predodređene neizbežnosti smrti. Ipak, ovo prvo remek-delo svetske književnosti dopušta i mogućnost da bi, bez pomoći bogova, neka bića bila sposobna da steknu besmrtnost, pod uslovom da uspešno prebrode niz inicijacijskih iskušavanja. Iz te perspektive, priča o Gilgamešu predstavljala bi dramatizovanu pripovest o neuspeloj inicijaciji.“ (Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, poglavlje Mesopotamijske religije, Prosveta, Beograd, 1991, str. 72.)