Ovaj tekst izvorno je napisan 1995. godine, više puta prerađivan i objavljivan u okviru moje knjige Božanska revolucija katastrofe / Doktrina satanizma 2008/2012, Ukronija.
Iz perspektive psihologije koju ovde
iznosim svest ima značenje samog života, odnosno svetlosti. Sve što postoji, u
totalu ili kao parcijalnost, ima svest, tačnije jeste svest. Dakle, definicija svesti koju ove iznosim ima šire određenje od uobičajenog, jer je pre svega ezoterijske prirode. Forma, oblik,
prostiranje, jesu emanacije univerzalne svesti, proizvodi kreativne (ali
nestabilne, odnosno privremeno stabilne) sinteze svetlosti i tame. To znači da se svest nalazi kako u
čistoj svetlosti, vidljivoj ili nevidljivoj, tako i u svim njenim derivatima
(ma kako ovi čvrsti, odvratni ili tamni bili). Setimo se kako je sve što je
sada čvrsto, tečno, gasovito, ljigavo, lepo, hladno ili tamno, nekada bilo
čista svetlost. Svetlost je proizvela takve oblike, zauzela takvu formu tek
prilikom interakcije sa tamnom tvari Ništavila. Svetlost je postala oblik tek u
dodiru sa Tamom. Primera radi, dozvolimo mogućnost postojanja nekakve tamne
svesti koja predstavlja staru svest; svest koja više ne poseduje svetlosni
aspekt, svest lišenu sjaja svesti, bilo da je isti izgubila ili ga pak nikada i
nije posedovala. U esencijalnom vidu, svest/svetlost jeste nešto bezoblično i
krajnje apstraktno, nepostojeće. U konkretnijem smislu svest je percepcija. Ona
opaža i reaguje. Svest je poput neke univerzalne supstance, koja međutim, nije
homogena već je partikularizovana, istovremeno podeljena, ali i jedinstvena u
svom totalitetu. Pritom su partikule te univerzalne supstance međusobno različite po sjaju, količini
energije koju za sebe vezuju, po boji i po formi koju svaka od njih posebno
projektuje (mešajući se u formi sa
supstancom Ništavila), tvoreći tako raznorodnost i različitost pojavnosti i
manifestovanih formi u Univerzumu.
Ako posmatramo parcijalno, svest je autonoman i
interaktivan supraenergetski entitet
koji u interakciji sa partikulama tvari Ništavila (kabalistički klipoti) tvori
oblik. Tako je nastao Univerzum. Manifestovana svetlost u interaktivnoj
simbiozi sa tamnom tvari Ništavila, generisanjem određene forme, istovremeno
generiše i određenu operativnu, formatizovanu svest, tj sadržinu koja ispunjava
i puni svrhom datu formu. Tako nastaje biće. Biće ima svest, sjaj svesti,
energiju i formu ovakve ili onakve strukture. To znači da svaki oblik ima
adekvatnu svest, smatrali ga mi živim ili neživim, u kome god se agregatnom
stanju nalazio, bilo da je reč o čvrstim rešetkastim, mineralnim ili organskim
strukturama, bilo da je reč o fluidima ili energetskim talasima i poljima.
Svest bez sjaja, bez energije, bez forme je pasivna svest. Tek kao biće, svest
postaje aktivna, delatna u Univerzumu. Kako i zašto se dešava da određena
partikula svesti iz pasivnosti pređe u aktivno stanje i opet nazad (ili
suprotno), sasvim je drugo pitanje. U svakom slučaju, budući da se manifestuje
u Univerzumu čiji je imperativ dekadencijska dijalektika, svest/svetlost kao
takva, manifestna, podleže tim zakonitostima i principima.
Iluzija poretka u
Univerzumu jeste, kako je već rečeno, refleksija relativne uređenosti,
kosmičnosti Haosa. Svest (ljudska
svest) arbitrarno, na osnovu ograničenog iskustva u formi koju tvori u tom
trenutku, uz pomoć i prinudu sila kulturnog i ekološkog determinizma, stvara
poredak u svetu, tj kreira svoju perspektivu iz koje je svet uređen. Svest
stvara određene predstave o svetu i o svom subjektivitetu u njemu, u cilju
uspostavljanja i održanja poretka i ravnoteže u sopstvenoj strukturi, u
strukturi forme koju privremeno zauzima, odnosno u strukturi bića koje
privremeno u prostoru projektuje (te se poistovećuje sa svojom projekcijom).
Tako svest u formi bića, obezbeđuje svoju privremenost, odnosno svoje delatno
stanje. Iz nekog razloga svest teži aktivnosti. Istovremeno, svest ograničava
samu sebe zarad sopstvene efikasnosti, zarad kontrole nad svojom formom,
odnosno projekcijom, bićem, zarad očuvanja svog integriteta i identiteta kao
manifestovanog, delatnog, projektovanog bića. Taj manevar svesti nazvaću njenim
samoodređenjem. Iz ljudske perspektive, proces predočenog samoodređenja svesti
zasniva se na temeljima vlastitog i iskustava drugih jedinki, savremenika i
prethodnih generacija, živih i mrtvih; iskustava nasleđenih i dograđivanih (ili
devastiranih) tradicijom kao sumom procesa tezaurisanja određenih znanja,
impresija, iskustava, predrasuda i sudova, običaja, normi, verovanja, kulturnih
obrazaca itd., Samoodređenje svesti je u tom smislu proces standardizovanja
percepcije, asocijativnog sklopa, modaliteta interpretacije činjenica i pogleda
na svet.
Osnovni instrument
samoodređenja svesti kod ljudi jeste Razum.
Razum je mehanizam, softver zasnovan
na logičkim algoritmovima i na imaginaciji. U uslovima kulturnog, simboličkog i
civilizacijskog ekološkog ambijenta življenja, a nauštrb intuitivnog mehanizma
pogodnog za ne-kulturni način života, Razum ima zadatak da potpomognut
kulturom, socijalizacijom, navikama i pamćenjem, održava i produbljuje poredak
sveta, odnosno svesti. Poredak svesti jeste uređena predstava ili niz predstava
koje individua stiče i gradi (odnosno produbljuje nasleđene predstave), a koje
se tiču nje same i orijentira koje ona ima na raspolaganju u funkciji opstanka
i snalaženja u svetu. U te orijentire možemo ubrojati kategorije kao što su
identitet subjekta, vreme, prostor, telo, društvo, elementi kulturnog univerzuma
itd. O svim navedenim stavkama (i o mnogim koje nisu navedene) neophodno je
imati stabilne i jasne predstave, ne bi li život ljudske individue (kakvu znamo
i čiju ulogu svi više-manje igramo) bio uravnotežen, stabilan i smislen.
U užem smislu Razum je proces – racionalizacija – neprekidna aktivnost mentalnog softvera. Posledica, ali i uzrok te aktivnosti jeste osećaj poznat kao Ja/Jastvo. Primarna funkcija Jastva jeste da bude policajac, odnosno stožer kontrole nad stvarnošću, da pospešuje realističnost i postojanost stvarnosti. Međutim, evidentno je da kod civilizovanog čoveka Jastvo postaje samo sebi cilj, budući da je nosilac identiteta subjekta vezujući se za njegovo ime, prezime, a preko toga za društvo, bogove/Boga, kontinuitet porodice, klana, nacije, vere, intelektualne tradicije, odnosno velikih identifikacionih kodova. Jastvo je postalo veoma cenjeno i važno u društvenim i međuljudskim relacijama (naročito otkada su počeli da slabe pomenuti veliki identifikacioni kodovi), a time i samovažno, samosvrhovito. Na taj način, umesto same svesti, Jastvo se postavilo kao središte subjekta, kao središte bića, nakitivši se znamenjima i insignijama Razuma i identifikacija koje bi trebalo da pruže legitimitet tom uzurpatoru. Kao posledica toga čovek je tokom istorije svog trajanja počeo da se poistovećuje sa svojim Ja, tj sa jednom od niza identifikacionih matrica, u biti društvenim izumom.
