Izvori inicijacije i kontrainicijacije

„Od Avraama do Davida svega, dakle, četrnaest kolena, a od Davida do preseljenja u Vavilon četrnaest kolena, i od preseljenja u Vavilon do Hrista četrnaest kolena.“

Jevanđelje po Mateju 1,17

(rodoslov Isusa Hrista)

Inicijacija je pre svega aktiviranje modaliteta promene, personalne ili kolektivne. Ta promena tiče se izmene modaliteta bitisanja subjekta u različitim vremenskim epohama, bilo da je reč o transistorijskom, istorijskom ili ličnom vremenu jednog čoveka. Da bih osvetlio moje gledište na datu temu pozvaću se na dva mita. Prvi je mit o cikličnoj smeni velikih vremenskih epoha koji je karakterističan za mnoge kulture i tradicije. Nama najbliži grčki mit govori o pet eona neodređenog trajanja, pet mitskih doba koja se sukcesivno smenjuju te pet naraštaja čovečanstva koji su živeli pod različitim zakonima i prilikama. Nakon aktuelnog gvozdenog doba, odnosno petog doba u nizu, stanje čovečanstva i uopšte života na Zemlji, opet će potpasti pod zakonitosti prvog razdoblja, odnosno stvari će se opet naći na početku obišavši pun krug. Reč je dakle o jednoj velikoj revoluciji, dugotrajnom obrtanju jednog velikog kosmičkog točka, odnosno o nelinearnom konceptu (trans)istorije. Sa druge strane, nama najbliži linearni mit o promeni, gde je promena jedinstvena, neponovljiva i trajna, te nema više vraćanja na ono što je nekada bilo, jeste biblijski mit o postanju i ishodištu sveta i čovečanstva. Svaka promena koja označava prelazak na drugačiji nivo, bilo u linearnom ili cikličnom modalitetu vremena, posledica je određenog događaja, odnosno inicijacije ili kontrainicijacije, uvođenja ili izvođenja. U ovom radu ću pokušati da u koordinatama između navedena dva tradicionalna koncepta transistorijskog procesa, iznesem moje osnovne ideje o fenomenima inicijacije i kontrainicijacije.

Inicijacija je povezana sa smrću. Smrt je osnovna i suštinska komponenta inicijacije. Bez prisustva smrti nema inicijacije budući da je smrt referentna tačka kroz koju se projektuje promena. Numerički, promena je broj Dva. Povodom toga zamislimo dva točka spojena prenosnim kaišem. Astrološki, to je Jupiter u Jarcu. Jupiter je Zevs, a Jarac je kamen. Analogija je stoga sasvim jasna, jer je Zevs preživeo susret sa Hronosovim ustima pretvorivši se u kamen, što predstavlja inicijacijsku alegoriju. To je slika promene koja u sebi sadrži i ideju o smrti i nadilaženju iste. Smrt je promena i promena je smrt. Inicijacija podrazumeva, između ostalog, umiranje starog i rađanje novog čoveka, još za života. Inicijacija je pokretač tog procesa. Otud je njena priroda demijurška, da pokrene mehanizam. Do jednog trenutka čovek nešto oseća, misli, sluti, ali nema jasnu predstavu kroz kakvu to inkubaciju prolazi jer je predinicijatička inkubacija period teskobe iz koje se izlazi jedino kroz kapiju inicijacije. Potom na scenu stupa nosilac inicijacije, iznenada se umešavši u dotadašnji tok života, bez najave, prizvan mada nepozvan, gotovo sam od sebe. Inicijator, ma ko to bio, ma šta bio, jeste nosilac neodoljive i fascinirajuće harizme. Otud inicijator može biti drugo ljudsko biće, nekakav duh ili božanstvo, pa i sva tri u jednom. 

Inicijacija može doći bilo kako i bilo kad, a inicijator može biti bilo ko, pa čak i životinja. O tome govore mitovi, da se kao inicijator pojavljuje neki bog u obliku određene životinje, bilo da dolazi u snu ili na javi. No, kada je inicijator čovek, ili grupa ljudi, stvari podležu nekim pravilima i mentalitetu tih ljudi ili tog određenog čoveka, jer je obično reč o nekoj ukorenjenoj tradiciji koja ima određene specifičnosti. Tokom inicijacije, inicijator stavlja iniciranog na određeno iskušenje. To je simbolička transformacija i podseća na kotrljanje grudve snega sa vrha planine. Na kraju procesa imamo realnu promenu. U tom smislu inicijacija je poticaj, smislena intervencija u nečiju sudbinu u cilju njene promene, odnosno ispunjenja. Od tog trenutka vreme dobija drugačiji značaj. To je vreme promenjene svesti i njenog drugačijeg fokusa.

U optici učenja o cikličnoj promeni, inicijacija kao proces tradicije, nije bila svojstvena Zlatnom dobu prvobitnog naraštaja čovečanstva. U linearnom, biblijskom smislu, bilo je to vreme boravka prvog ljudskog para u rajskom vrtu. Doba nevinosti bilo je i doba direktne komunikacije sa božanstvom „licem u lice“, u stanju odsustva promene tokom procesa življenja. Bilo je to vreme koje odgovara planetarnoj prirodi Saturna (u ezoterijskom smislu). Saturn je vreme, ukazuje na večnost, na večni protok i rotaciju, dakle nešto akvatičko i fluidno, ali je istovremeno i okamenjeno, kristalno, stabilno. Zato je mlinski točak idealna alegorija takvog stanja svesti. Biblijska legenda o padu čoveka posredstvom zmije, odnosno izgon iz rajskog vrta, ukazuje na inicijacijsku prirodu zmije. Zmija je u tom pogledu instrument božanskog proviđenja, bilo da je reč o zmiji iz rajskog vrta, nego i o štapu-zmiji u rukama Mojsija kao donosioca Jahveovog zakona izabranom narodu čime je on zapravo imao ulogu inicijatora jedne zajednice. U hermetizmu imamo primer samog Hermesa čiji je simbol kaducej, odnosno zmijski štap – instrument inicijatora i iscelitelja.

Zmija sama po sebi ima mnogo značenja, ali ona je u suštini fenomen lunarne prirode, jer je Mesec onaj koji inicira, pa je stoga Mesec u obliku zmije nosilac inicijacije. Tako imamo poklapanje analogijskog niza Mesec-zmija-inicijacija-smrt, jer Mesec je i onaj ko je prvi umro (Elijade). Međutim, Mesec kao fenomen koji simbolizuje dualnost, takođe je i izvor kontrainicijacije, odnosno istovremeno radi za i protiv. Pogledajmo, legenda o izgonu iz rajskog vrta ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja, pad u fatalnost zemaljskog života, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Tako dolazimo do božjih odabranika, do odabranih pojedinaca, grupa, krvnih loza ili čitavog naroda.

Kako inicijacija predstavlja uvođenje nekog ili nečeg u nešto, početak nekog drugačijeg bitisanja, novog kvaliteta, tako kontrainicijacija predstavlja izvođenje subjekta iz inicijacijskog modaliteta tradicije, nikako vraćanje na staro. Kontrainicijacija je dakle svesna i voljna negacija tradicije, koja se prevashodno dešava iz razloga određenog istorijskog zamora tradicijskog mehanizma, a čiji su uzroci mnogostruki, pa tako ne bih sada ulazio u tu vrstu determinizma. Kao što inicijacija predstavlja misteriju, odnosno institucionalizovanu misteriju, tako je kontrainicijacija kao simulakrum misterije, zapravo konspiracija, odnosno institucionalizovana konspiracija. Konspiracija je modus operandi kontrainicijacijske (ne)svesti. „Adepti“ kontrainicijacije primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, teže da potaknu ne samo čitavu ljudsku vrstu na samoponištenje, nego i da na paradoksalan način ukinu univerzum, a stvarnost zamene virtuelnim. Ništenjem svake prirodne, istorijske, duhovne ili genetske autentičnosti i ekskluzivnosti, kontrainicijacija teži da svojim delovanjima i planovima obuhvati sve i svakoga, da premreži čitavu planetu i uvek iznova piše istoriju u skladu sa manirima nekih „novih čitanja“ prošlosti. To je ono što akteri kontrainicijacije smeraju  čovečanstvu, obuzeti izopačenim snom o moći, snom koji je po svojoj suštini lunarna refleksija zarobljena između magičnih ogledala u lavirintima i katakombama opskurnog, podsvesnog i okultnog. To je vizija mračnog sveta ogledala koja u beskraj reflektuju bledunjavu svetlost iz samo jednog izvora, iz jednog opskurnog kandila u večnoj noći. Večiti suton, večiti zapad, metanisanje nad zjapećim dverima Amente, Hada, Šeola, kao jedinom mestu gde poreklo i svest nemaju nikakvog smisla.

Plan ništenja je istorijski i utkan je u krv njegovih nosilaca, odnosno onih koji znaju da su uzurpatori, da su uljezi, da su drugačiji, pa kao takvi teže da ponište svaki trag i svaku instituciju tradicionalnog i inicijacijskog, iako paradoksalno, tome teže – da budu tradicionalni i inicijacijski, ali na nekom (r)evolutivno višem nivou. Kontrainicijacijska konspiracija teži da prodre u svaku tradicionalnu instituciju i očisti je od sadržaja, parazitski i temeljno, da umesto prave aristokratije održava njen simulakrum, umesto monarhije pseudomonarhiju, umesto imperije pseudoimperiju, umesto civilizacije pseudocivilizaciju, umesto tradicije pseudotradiciju, odnosno antitradiciju, a umesto inicijacije kontrainicijaciju. Stalnom invencijom novih oblika poništenja, oni vrše dalji proces revolucionisanja – ukidajući tradicionalne institucionalne forme koje su ionako obesmišljene i nemoćne. Revolucija je kredo kontrainicijacije, ali tu nije reč o onome šta revolucija uistinu jeste, ciklično načelo saturnalne prirode, nego na delu imamo izopačenje saturnalnih energija koje projektuju kontrarevolucionarni abortus. Revolucija kao rotacija je prirodni inicijacijski tok, dok bi kontrarevolucija predstavljala izraz prekida, izvođenja iz prirodnog u neprirodni tok, iz poretka u haos.

U čemu se ogleda haos modernog sveta? Uzmimo, na primer, aristokratiju, koja je u svom institucionalnom vidu, pa i sadržinski, uništena, odnosno zamenjena lažnom aristokratijom koja je primenila isto načelo sećanja, ali ne na izvorni uzor, nego na veštački simulacijski totem krvi uljeza. Aristokratiju pre svega čine oni koji posredstvom krvne linije, odnosno tradicijom krvlju prenesenog kulta i kontakta sa božanskim izvorom, održavaju inicijacijsku liniju. Gubitkom te linije sa jasno određenim kultnim božanskim pretkom, gubi se tradicija i inicijacijski lanac. Pokušaj onih koji su izgubili tu nit da istu ožive ponavljanjem obreda i ustanovljavanjem nekakve nove linije, nije restauracija, nego kontrainicijacijski manevar kojim uzurpatori i uljezi teže legitimizaciji. Uzurpatori i uljezi su oni koji nemaju direktnu krvnu liniju, koji su poreklom iz plebsa ili su došli kroz plebs. Oni koji su došli kroz plebs jesu po ezoterijskom poreklu lunarne podljudske refleksije projektovane u ljudski materijal.  

Tragedija čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji nakon izlaska iz rajskog vrta, odnosno prestanka Zlatnog doba, stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca lunarne svesti ili telurske svesti elementala. Rečju, padom čoveka na Zemlju je stigla smrt. Blistavo Zlatno doba zamenilo je turobno Srebrno itd. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv, ali sećanje potaknuto kultnom tradicijom. Linija koja potiče nakon prekida tradicijske linije, nije linija obnove, nego linija imitacije, linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka uzima ne božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov simulakrum, reziduu ili neki drugi oblik supstitucije. U međuvremenu, vrhovni božanski princip mahom ostaje nedostupan za čovečanstvo, već pre opstaje kao deo kolektivnog sećanja, ali je odavno prestao biti stvaran.

Inverzivno nasilje solarne radijalnosti kontrainicijacijskog pristupa, sumirana je u stavu po kome je „dobro što se Zapad trudi da nametne svetu materijalističku civilizaciju. Svetska civilizacija mora biti jedna; a civilizacija, tehnika ljudske organizacije, može da bude samo materijalna.“ Drugi iskaz: „Univerzalni Čovek dostići će carstvo Sofije tek kad zapadni i individualistički Čovek duhovno pobedi i preobrazi kolektivistički Istočni svet.“ (vidi Dimitrije Mitrinović, Treća sila, Gradac, čačak, 2004, str 40). Naravno, Mitrinovićeve vizije su dekadentna refleksija izvornog „nevidljivog Sunca“, onog duhovnog Sunca sa kojim su drevni ljudi Zlatnog doba direktno opštili ulazeći u jedinstvo sa solarnom svešću. Zato su vizije istorijskih ljudi zapravo lunarne, jer se „čitaju“ u astralnim zapisima. Istorijski čovek nema moć direktnog gledanja u duhovno Sunce. Otud su vizije prosvetljenih umova toksične u svojstvu njihove primene ili dalje interpretacije. Kao što se raspada telo čoveka koji je umro, tako i reči koje je on izgovorio ili napisao, postaju agensi dekadencije, ulazeći u instrumentarij anđela smrti. Vizije se rečima ne mogu preneti, naročito ako drugi um ne vidi. 

Vizija čiju sam interpretaciju ovde posebno izdvojio jeste iluminatska po duhu jer je totalna. Sve što je iluminatsko jeste solarno, univerzalno, odnosno imitira solarno i univerzalno. Iluminizam je proizvod kontrainicijacije. Nije svaka kontrainicijacija nužno destruktivna. Zapravo, ona to po svojim premisama i nije, ali je destruktivna u svom ishodištu i po posledicama. Kontrainicijacija takođe može voditi ka inicijaciji, ali to je tako u pogledu izuzetnih pojedinaca. U opštem smislu, u pogledu posledica na čovečanstvo, njeni efekti su dekadencijski. Kontrainicijacija podražava izvornu solarnost Zlatnog doba, ali sama nije solarna. Kontrainicijacija je dekadentni oblik inicijacije nastala u periodu prelaska iz jedne u drugu transistorijsku epohu, odnosno iz Zlatnog u Srebrno mitsko doba. Inicijacija je do tada dolazila prirodno posredstvom sunčeve svetlosti. Kontrainicijacija je otud morala doći posredstvom lunarne refleksije. U međuvremenu, vrhovni solarni muški princip ostao je nedostupan, osim u izuzetnim okolnostima kada možemo govoriti o nedovršenoj inicijaciji. Ta nedovršena inicijacija dešava se onda kada solarna svest izvrši direktan upliv u svest adepta. To nije kontrainicijacija, jer čak i ako bi nedovršena inicijacija imala kontrainicijacijske pojavne oblike, ona i dalje pristaje u red inicijacijskog delovanja. Najbolji primer neuspele inicijacije je Ep o Gilgamešu: 

„U Epu o Gilgamešu videli smo dramatičan prikaz ljudske uslovljenosti predodređene neizbežnosti smrti. Ipak, ovo prvo remek-delo svetske književnosti dopušta i mogućnost da bi, bez pomoći bogova, neka bića bila sposobna da steknu besmrtnost, pod uslovom da uspešno prebrode niz inicijacijskih iskušavanja. Iz te perspektive, priča o Gilgamešu predstavljala bi dramatizovanu pripovest o neuspeloj inicijaciji.“ (Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, poglavlje Mesopotamijske religije, Prosveta, Beograd, 1991, str. 72.)