Thursday, March 10, 2016

Drevni magijski jezik (autor Dorijan Nuaj)

"Na celoj zemlji bejaše samo jedan jezik i reči su jednake bile."
Knjiga postanja 11:1

Praiskonski jezik koji pominje biblija, prvi jezik čovečanstva, drevni je magijski jezik te je kao takav otac, odnosno majka svih jezika. To je jezik bogova, jezik Zlatnog doba čovečanstva, onaj jezik koji je, kako to kaže biblija, pomešan od strane božanske sile (balal - bet, lamed, lamed, 62, pomešati, u smislu rastvoriti). O tom jeziku se gotovo ništa ne zna i to zato što na tom jeziku nikada ništa nije napisano. To je jezik napušten, zaboravljen, a osim toga veoma je težak za raspoložive mentalne kapacitete istorijskih ljudi. Božanska sila je ljude učinila nesposobnim da se koriste tim jezikom. To ne znači da su ljudski kapaciteti suštinski suženi u odnosu na naše drevne pretke, već način života civilizacijskih i istorijskih ljudi onemogućava razvijanje onih naočitih sposobnosti koje služe kao preduslov za usvajanje i učenje takvog jezika. Način života savremenog te civilizacijskog čoveka inhibira i samo interesovanje ka ontološkom samorazvoju, pa shodno tome i ka tako efektnim sredstvima tog razvoja kao što je drevni magijski jezik. Tako do nas dopiru mahom kamuflirani, osakaćeni i bedni ostaci, koji su, srećom, bar za one koji umeju da ih prepoznaju, u dovoljnoj meri transparentni, pa je otud moguće stvoriti kakvu-takvu predstavu o nekim karakteristikama tog jezika. 

Navodno, uz pomoć tog jezika moći ljudi su mogli da ugroze same bogove te da direktno opšte s njima, o čemu svedoče mnoga mitološka svedočanstva. Stoga nije ni čudo što su se bogovi svojski potrudili da se tom moćnom oruđu u ljudskim rukama zametne trag. Kao da u pozadini gubljenja tog jezika stoji neka namera da čovek, pre nego što se uspne u božanske sfere prvo prođe kroz fazu istorijskog čoveka, kulturnog čoveka, uz sračunat rizik da završi kao nešto demonsko/podljudsko, odnosno kao ništa, što je za većinu primeraka ljudskog roda sasvim izvesna opcija, naročito ako se uzme u obzir hronična ljudska opredeljenost ka efemernostima.

Drevni jezik moći nije mogao biti uguran u slova ili idiograme, bez obzira na svu njegovu sintaksičku jednostavnost, da ne kažem primitivnost. Jedna ista glasovna artikulacija mogla je imati mnoštvo značenja, što je zavisilo od nebrojenih činioca, prisutnih ili odsutnih, onda kada se to artikulisanje izvodilo. U jednoj prilici artikulisan glas nije imao isti značaj i značenje kao u drugoj. U zavisnosti od prisustva ili odsustva neke osobe, životinje, predmeta, biljke, nebeskog tela, atmosferskog dešavanja itd, artikulacija bi menjala značenje. Reč je o jednom veoma kompleksnom nizu faktora na koje današnji čovek retko obraća pažnju, osim možda što pazi pred kime šta govori. Ta složenost mnogobrojnih uslova nadomeštala je nedostatak većeg broja reči i gramatičkih pravila. Shodno rečenom, ispada da su tzv pismeni jezici u suštini invalidni u odnosu na taj prvobitni magijski jezik moći. S obzirom na složenost njegove upotrebe nije ni čudo što je taj jezik zaboravljen. Korišćenje tog jezika zahteva izuzetnu pažnju na ono što se dešava oko nas, kao i izuzetnu koncentraciju, memoriju te sofisticiranost karaktera onoga ko se njime koristi. Reči uhvaćene u simbole, u pismo, gube onu prvobitnu snagu i moć. Simboli, a naročito mediji njihovog prenošenja i tezauriranja su kavezi za reči, za njihov apstraktni smisao. Proniknuti u smisao svake reči zahteva veliko pregnuće, dok ih današnji ljudi olako prihvataju i koriste.
Ono što celoj ovoj priči daje poseban prizvuk jeste činjenica da korisnici tog starog magijskog jezika moći nisu imali tako složenu antropologiju i psihologiju kojom bi ljudsko biće objašnjavali i delili na komponente tipa duša, telo, astralno telo, duh itd. Čovek je jednostavno bio čovek, jedan i jedinstven, ali je imao različita svojstva od kojih su kasnije izvedeni pojmovi koje sam naveo. Ta svojstva ljudskog bića danas nam i ne mogu pasti napamet a kamo li da to koristimo. Svim tim svojstvima vešto je raspolagao drevni magijski jezik. Na primer, posebnom intonacijom, na određenom mestu i uz prisustvo i/ili odsustvo određenih činilaca, šaman je mogao da se obrati nekom posebnom svojstvu u sebi ili u nekom drugom. Mogao je da prizove ili da otelotvori neko naročito svojstvo, pa je stoga lako mogao glasom narediti sebi (ali i nekom drugom) da ne izgubi vitalnost, da umre ili oživi, da promeni percepciju. Šaman je izgovarao određene reči, odnosno ispuštao posebno artikulisane glasove i dešavala su se čuda. Na žalost, nisu svi rani magijski ljudi bili šamani i nisu svi imali jednak nivo moći. Ovi koji su bili moćni vremenom su postajali sve ekskluzivniji, dok su ovi sa manje moći i umeća upotrebe magijskog jezika vremenom kvarili, vulgarizovali i bogatili izrazima taj drevni jezik, što je rezultiralo opštim padom nivoa magičnosti komunikacije. Zlatno doba magije je tamnilo, a šamani su lagano postajali sveštenici, dok su se istinski baštinici drevne veštine gubili u anonimnosti i iščezavali pred nadirućom civilizacijom. Drevni magijski jezik moći je već odavno mit, te pripada vremenu neporočne kulture i istinske vladavine Razuma. Glasom je bilo moguće menjati sebe i još što šta. Danas je ljudski glas sveden na obično torokanje, škrabanje i tipkanje.

Taj drevni jezik se može uporediti sa onim što je Emanuel Svedenborg, u knjizi Nebo i Pakao, opisao kao govor anđela. Po njemu, taj jezik se ne uči, nego je usađen u svakoga, budući da proističe iz osećanja i misli. U tom jeziku postoji potpuni sklad osećanja, misli i glasovne artikulacije. Kako kaže Svedenborg, jezik anđela je „osećanje koje zvuči i misao koja govori.“ Tako na osnovu govora anđeli prepoznaju nečije osećanje, a prema rečima misao. Otud je na tom jeziku nemoguće lagati. Ideje anđeoskog mišljenja, iz kojih proizilaze njihove reči, jesu po Svedenborgu, zapravo preinačenja nebeske svetlosti.

U svetlu razumevanja ideje drevnog magijskog jezika, uputno je pozvati se na Elijadea koji piše:
"U toku inicijacije budući šaman mora da nauči tajni jezik kojim će se koristiti tokom seansi da bi opštio sa duhovima i duhovima-životinjama. Taj jezik on uči bilo od nekog učitelja, bilo neposredno od duhova... Smatra se da tunguski šaman u toku transa razume jezik čitave Prirode... Svaki šaman ima svoju posebnu pesmu kojom poziva duhove. Čak i tamo gde neposredno nije reč o tajnom jeziku, uočavaju se njegovi tragovi u nerazumljivim priprevima koji se ponavljaju tokom seansi, kao što je to, na primer, slučaj kod Altajaca. To nije isključivo severnoazijski i arktički fenomen: nalazimo ga pomalo svuda... Vrlo često je taj tajni jezik, u stvari, jezik životinja ili je u njegovoj osnovi podražavanje krikova životinja... Germanska reč za magijsku formulu je galdr, izvedena od glagola galan, "pevati", izraz koji se primenjuje posebno na krikove ptica. Naučiti jezik životinja, na prvom mestu jezik ptica, svuda u svetu znači spoznati tajnu Prirode i, prema tome, osposobiti se za proricanje. Jezik ptica uči se uglavnom jedenjem zmije ili neke druge životinje sa magijskim ugledom. Te životinje mogu da otkriju tajne budućnosti zato što se smatraju stecištem duša mrtvaca ili epifanija bogova. Poznavanje jezika životinja, podražavanje njihovih glasova omogućuje opštenje sa onostranim i Nebom. To što sam šaman postaje ptica ili ga ona prati, ukazuje se na njegovu sposobnost da, iako još živ, može da preduzme ekstatičko putovanje na Nebo ili na onaj svet. Podražavanje glasova životinja, služenje tim tajnim jezikom tokom seanse, takođe je znak da šaman može slobodno da se kreće između tri kosmička područja - Donjeg sveta, Zemlje i Neba, što će reći da može nekažnjeno da uđe tamo gde imaju pristupa smao mrtvaci ili bogovi." (Mirča Elijade, Šamanizam, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990, selektivni navodi, str 91, 92, 93)
Imajući u obzir gore rečeno, praktičari modernog okultizma mogu u drugačijem ključu sagledavati nerazumljive "varvarske" inkantacije veoma značajnog rituala Bezglavog (Akefale), odnosno Liber Samek, u onako kako ga je u duhu Novog Eona prilagodio Alister Kroli. 

Ovaj tekst izvorno je napisan 1995. godine, više puta prerađivan i objavljivan u okviru moje knjige Božanska revolucija katastrofe / Doktrina satanizma 2008/2012, Ukronija.