Saturday, July 1, 2017

Sećanje kao ključ sanjanja

"Prokletstvo je samo reč izmišljena od strane onih koje slelipo tera da osuđuju sve koji vide, makar samo jednim okom. Čudio se uobrazilji onih koji su brbljali o zlobi Drevnih, kao da bi Oni mogli prekinuti večni san kako bi iskalili svoj bes na ljudskom rodu. I on bi mogao prekinuti svoje poslove na duže vreme kako bi se divljački osvetio kišnoj glisti." Hauard Filips Lavkraft
Uslovno rečeno postoje samo dva demona, dva boga, prostor i vreme. Oni su komplementarni. Oni su sve i oni su ništa. Tako dvojnost, po formuli eona Horusa, biva poništena proširenjem svesti na prazninu. Jedan od veoma efektnih načina poništavanja te ograničavajuće dualnosti kroz njihovo pomirenje u beskraju (dis)kontinuuma apsoluta, da se tako izrazim, opisano je u priči Hauarda Filipsa Lavkrafta: Kroz kapije srebrnog ključa / Through the Gates of the Silver Key (u Srbiji objavljeno u okviru zbirke Ktulu priče, Tabernakl, Sremska Mitrovica, 2008). Stavimo sada na stranu likove i radnju u samoj priči i ako se fokusiramo na osnovni koncept dolazimo do jednog zanimljivog opisa kako jedno biće može postojati kao sva bića, bilo kada i bilo gde, posredstvom jednog nad-bića. Lavkraftov junak, okultista Randolf Karter, poseduje određeni magijski instrument, srebrni ključ, uz pomoć kojeg može premostiti prostor-vreme i projektovati se do čuvara vratnica prostor-vremenskog ambisa otelotvorenog kao Umr at-Tavil. Na stranu i priroda samog Umr at-Tavila, bogodemona, jer ono što je zaista bitno jeste opis kako jedno pojedinačno biće, odnosno jedan čovek, biva svestan sopstvenog postojanja u svim oblicima, u svim dimenzijama, u svakom prostor-vremenskom kontinuumu, tako što prepoznaje sebe kao deo univerzalnog bića u svim tim dimenzijama i oblicima. On u trenutku te spoznaje može birati šta i kada želi da bude, ne ograničavajući se samo na ljudski oblik. 
"Linije predaka svih živih bića, kao i faze u odrastanju svakog od tih bića samo su manifestacije jednog istog, osnovnog, večnog bića u prostoru izvan dimenzija. Svako lokalno biće - sin, otac, deda itd, - kao i svaka faza u razvoju jednog bića - novorođenče, dete, dečak, odrastao čovek - smao je jedna od bezbroj mena osnovnog, večnog bića, koje se pojavljuju u zavisnosti od ugla pod kojim je ravan svesti seče. Randolf Karter u svim dobima, Randolf Karter i svi njegovi preci, ljudski i predljudski, zemaljski i predzemaljski; sve su to samo različite mene prvobitnog večnog Kartera izvan vremena i prostora - fantomske projekcije koje se razlikuju samo zahvaljujući uglu pod kojim ravan svesti seče večno biće." (H.F. Lavkraft, Kroz kapije srebrnog ključa)
Priču Kroz kapije srebrnog ključa preporučujem svakom ko razmišlja o prirodi vremena, o vremenskim ciklusima, eonima, eshatologiji, reinkarnaciji, karmi i sl. Lavkraft, u kombinaciji sa Karlosom Kastanedom i Alisterom Krolijem, jeste jedan zapanjujuć trio čija se literarna zaostavština može koristiti kao reper za svaki iskorak u ozbiljnija promišljanja o navedenim temama. Svaki od te trojice je neko ko je iz užasavajuće uštogljenosti racionalnosti XX veka, svaki na svoj način, iskočio izvan date teskobnosti, povezavši se sa nečim zastrašujućim, neobičnim i drevnim (vidi Lavkraft, Kastaneda, Kroli). I kada se govori o vremenu, njegov kontinuitet je varka, jer se ono uvek i neprekidno dešava, zapravo ne teče nego stoji, pa se svaka sekvenca vremena može otključati i u nju ući. Tako je neprekidnost prostora takođe varka, jer i nemerljiva daljina može biti savladana projekcijom svesti. Reinkarnacija shvaćena linearno je takođe besmislica, jer sa jednog višeg stajališta uviđamo da je naše biće univerzalno i istovremeno postoji svuda i uvek kao bezbroj različitih životnih oblika. 

U praktičnom smislu, vreme možemo zamisliti kao traku spiralnog oblika sačinjenu od mnoštva ćelija koje predstavljaju određene sekvence svesti. Svaka od tih sekvenci ima svoj život, trajanje, ambijent, oblik, prostor u kome obitava itd. Poredimo te sekvence sa sobama. Imamo bezbroj soba na vremenskoj traci i sve su one međusobno povezane tankim nitima ili tunelima kroz koje se možemo kretati, ulaziti i izlaziti po volji. Kada god uđemo u neku sobu preuzimamo svest koja u njoj obitava i postajemo to. Možemo sačuvati posebnost i neutralnost posmatrača te samo posmatrati sudbinu bića koje živi scenario bitisanja u datoj sobi, a možemo se, eksperimenta radi, privremeno poistovetiti sa tim bićem te proživeti malo njegovu sudbinu. Ovo o čemu pišem nije samo misaoni eksperiment već se zaista ta perspektiva može dosegnuti sledeći metod koji ću ovde opisati.

Put ka vremenskoj traci vodi kroz sanjanje. Ovom prilikom valja napomenuti da postoje stvarna dešavanja i kvazi dešavanja, kao na primer kvazi otvaranje čakri i stvarno njihovo otvaranje, kvazi dizanje kundalini i stvarno dizanje kundalini, kvazi prelazak bezdana i stvarni prelazak bezdana, kvazi prosvetljenje i stvarno prosvetljenje, kvazi susret sa anđelom čuvarem i stvarni susret sa njime, kvazi odlazak u drugo prostor-vreme i stvarni odlazak u drugo prostor-vreme, pa tako i kvazi ulazak u vremensku traku i stvarni ulazak u vremensku traku. Ovo što ću ja opisati jeste put ostvarenja jednog kvazi dešavanja. Jedino što je stvarno u tom kvazi dešavanju jeste ulazak u tzv lucidno sanjanje i otvaranje kapija neverovatnog sećanja. Ne postoji kvazi lucidno sanjanje i kvazi sećanje, iako ima lažnog sećanja. Kada kažem kvazi dešavanje zaista mislim na to dešavanje ali na nekom nižem nivou intenziteta, kao da se onom ko to postiže dozvoljava da malo okusi tajnu, da uzme gutljaj iz svetog grala, da virne malo u sobu misterija, da oseti i iskusi nešto a da to ipak ne bude u potpunosti. Ovo što sledi jeste uputstvo za ulazak u jedno kvazi stanje. No, nemojte biti razočarani povodom toga jer put u pravo stanje vodi kroz niz kvazi stanja koja su svakog puta sve intenzivnija i sve manje kvazi. Kao kada želimo da se nešto desi prvo zamišljamo to dešavanje, potom sanjamo, da bi se na kraju to zaista i desilo. 

"Secret Chief" by Matt Baldwin Ives
Postoji nekoliko osnovnih recepata za ulazak u lucidno sanjanje, ali ja ću ovde dati jedan malo drugačiji postupak čiji prevashodni cilj nije postizanje stanja lucidnog sanjanja već je to stanje posledica. Pravi cilj ovog postupka jeste neka vrsta rekapitulacije (postupak poput onog koji je opisao Kastaneda), ali uz neke razlike. Evo o čemu se radi. Svako veče, pre nego što utonete u san, počnite da retroaktivno odmotavate sećanja na minuli dan. Najbolje je početi od poslednjih aktivnosti, ulazak u krevet, pranje zuba, prisetite se svih mogućih detalja, svih osoba koje ste tokom dana sreli, razgovora koji ste vodili, šta ste pretraživali na internetu, šta ste čitali, gde ste bili, a potom pređete na prethodni dan sve do trenutka kada slike počnu same od sebe da se nameću i krenu da se ređaju po nekom svom redosledu. Tada, reklo bi se, počinje podsvest da radi i u prvi plan izbijaju detalji bez uticaja naše svesti. Iz noći u noć ponavljate postupak, sećajući se minulog dana, zatim prethodnog, uvek dodajući taj minuli dan. Već nakon nekoliko večeri, taj svojevrsni lov na prošlost nastaviće se i u snu. Počećete da u snu iznova doživljavate minule događaje, ali opazićete da je kontekst nekako izmenjen i da se kao sećanja nameću neki događaji i situacije koje se u vašem stvarnom životu nikada nisu desile ali ih svejedno prepoznajete kao sećanje. U jednom trenutku shvatićete da sanjate i biće to uvod u lucidno sanjanje. Lucidno sanjanje je, sa druge strane, samo uvod u kvazi prelazak u drugačiju stvarnost ili nivo stvarnosti, a što vremenom vodi do stvarnog prelaska u drugačiju stvarnost. 
"Spoznao je da je svaki oblik u prostoru ništa više od preseka u ravni odgovarajućeg oblika u drugoj dimenziji, kao što je kvadrat presek kocke, ili krug presek sfere. Tako su trodimenzionalna kocka i sfera preseci odgovarajućih četvorodimenzionalnih objekata o kojima ljudi tek nagađaju ili sanjaju. A oni su opet preseci petodimenzionalnih oblika i tako sve do nezamislivih, vrtoglavih visina beskonačnosti. Svet ljudi i njihovih bogova je beskrajno mala faza beskrajno male stvari - trodimenzione faze male celine do koje dopire Prva kapija, iza koje Umr at-Tavil diktira snove Drevnima... Vreme, podučavali su ga talasi, nepokretno je, bez početka ili kraja. Iluzija je da se vreme kreće i da izaziva promene. Zapravo je ono samo iluzija i osim za bića iz ograničenih dimenzija, prošlost, sadašnjost i budućnost ne postoje. Ljudi razmišljaju o vremenu zbog promena koje ono donosi, ali i to je iluzija. Sve što je bilo, što jeste i što će biti, postoji istovremeno." Lavkraft u priči Kroz kapije srebrnog ključa
Da biste uspešno upravljali talasima navirućih sećanja u snovima, potrebno je prethodno da ovladate osnovnim veštinama lova na sećanja. Takođe, važno je znati da ta sećanja mogu dolaziti i iz vaše lične budućnosti, ali i bilo koje budućnosti i bilo koje prošlosti, odnosno iz bilo koje tačke vremena te nemojte upasti u zamku verovanja da je reč o nekakvim vašim prošlim ili budućim reinkarnacijama. Takvo razmišljanje vodi u zabludu poistovećivanja sa tim slikama i situacijama. Zapamtite da ste vi samo posmatrač pa se stoga nemojte emotivno ili bilo kako unositi u ono što posmatrate. Možda vam iskoči kakav grozan ili uzbudljiv prizor, situacija tokom koje ste se nekako potresli, iznervirali, naljutili ili uživali. To je sve nebitno, jer bilo kakvo uplitanje vodi gubitku izdvojene svesti. Pokušajte to da izbegnete jednostavno posmatrajući uz svest da se to zapravo nekom drugom dešava, da je to samo slika koja nema nikakve veze sa vama.

Nakon par nedelja redovne prakse, pokušajte, dok još niste utonuli u san, da nekako zaustavite tok slika koje se smenjuju na vašem mentalnom ekranu. Pokušajte da zamrznete sliku. Nemam načina da objasnim kako se to postiže osim voljnim naporom pažnje. Ukoliko u tome uspete, potrudite se da pomnije razgledate ambijent te zaustavljene sekvence. Možda ćete primetiti neke detalje kojih uopšte niste bili svesni tada kada se događaj iz sekvence zaista odvijao. Cilj ovog manevra jeste da to isto postignete ali tokom lucidnog sanjanja. Jednom kada to uspete, putovanje kroz tunele između soba sa vremenske trake više neće biti problem, jer putevi iz svake sobe vode praktično u beskraj - u bilo koju drugu sobu bilo kad i bilo gde. To jeste kvazi postignuće i dešava se tokom sanjanja, ali je bez obzira veoma teško izvesti pomenuto zamrzavanje kadra, a to što je kvazi ne umanjuje njegovu vrednost u uvećanju životne mudrosti, iskustva i podizanja svesti na putevima samospoznaje i istraživanja sveta. U ovom smislu sećanje je ključ sanjanja, sanjanje je ključ spoznaje i transformacije.

3 comments:

  1. Aj baš ćemo da probamo ;)
    Milos B.

    ReplyDelete
    Replies
    1. This comment has been removed by the author.

      Delete
    2. Ako sedam noći zaredom održiš rekapitulaciju minulog dana i pređeš na prethodni, pre nego što utoneš u san, velike su šanse da rekapitulacija počne da se odvija u snu. Važno je da se ne uplićeš u tok događaja nego samo da posmatraš. Takođe, propustio sam da naglasim jednu bitnu stvar - ne krećeš u rekapitulaciju odmah čim si legao, nego pustiš malo mašti na volju da sama luta, pa kada osetiš da bi mogao da se uspavaš, tada zapravo počneš rekapitulaciju. To je ključni trenutak i treba održati svesnost. Ako te prevari san, ne daj se obeshrabriti, nastavi sutra, sve dok ne uđeš u člucidni san. Nakon toga krećeš sa pokušajem "zamrzavanja" sekvenci sećanja.

      Delete

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.